Category: Pozoriste

Eksperiment koji nije baš uspeo

“Široka zemlja”, prema tekstu Artura Šniclera, režija Marko Manojlović, Jugoslovensko dramsko pozorište

Likovi Šniclerove petočinske tragikomedije “Široka zemlja” (1911) su parovi u neiskrenim, trulim brakovima, supružnici koji beskrupulozno varaju jedni druge, dokazujući sa time svoju izgubljenost i nemoć. Komad je inspirativan zbog stilske osobenosti, blage groteske koja boji tokove radnje, razgolićujući potpunu dekadenciju i bezobzirnost aktera, odsustvo posvećenosti i iskrenih emocija. Takođe su vredni introspektivni detalji, njihova razmišljanja o porodičnim i bračnim odnosima, o prirodi ljubavi i ljubomore, kao i o strahovima od starosti i gubitka žudnje za životom. Šniclerov svet je odraz društva bez kompasa, nekakva replika Sodome i Gomore, sveta koji je možda došao do svog kraja, sveta koji dobro poznajemo, zbog čega je odluka da se tekst danas postavi na scenu svakako opravdana.

Režija Marka Manojlovića je bazirana na stilizaciji i pokušajima uvođenja eksperimentalnih multimedijalnih postupaka. Delove scenske radnje prati kamera čiji se uživo uhvaćeni snimci miksuju na pultu ispod scene, vidljivom publici, i projektuju na platno, sa ponekada izmenjenom pozadinom. Na primer, umesto čisto plave pozadine na sceni, putem video miksa se ona menja na projekciji, između ostalog prikazuje ravnice, livade itd. Te izmene se mogu čitati kao simbolički komentar mogućnosti slobode, mira i jednostavnosti čiste prirode, koje suštinski fale likovima. Postupak video prenosa se može tumačiti i u kontekstu našeg medijskog društva, sveprisutnih rijalitija, kao meta-komentar današnje globalne dekadencije. Dakle, ideja njegovog uvođenja, sama po sebi, jeste zanimljiva, ali je priličan problem predstave nespretna realizacija. Slika koja izlazi na platno nije estetski zadovoljavajuća (da ne kažemo ružna), povremeno na platnu ostaju i fotografije (skrinšotovi) snimaka, koji izgledaju naročito jeftino. Možda je bila namera da oni deluju jeftino, kao (ironičan?) odraz banalnosti i jadnosti života likova, kao i našeg sveta, zadavljenom nekulturom rijalitija. Ako to jeste bila namera, drugi problem bi bio u stilskoj neuklopljenosti takve treš estetike u celinu, jer je igra ipak umerenija, nije otišla previše u parodiju i karikaturu, koje bi bile stilski pandan tim ružnjikavim snimcima. U svakom slučaju, skalamerija koju je na scenu doneo video prenos i miksanje slike (kamermani, mikseri, pult, računari, monitori) nije vredna truda. Ona opterećuje radnju, odvlači pažnju sa igre glumaca i obara estetske vrednosti celine.

Glumci su igrali stilski i kvalitativno različito, nedovoljno međusobno usaglašeno. Vojin Ćetković je uspešno maniristički, blago komično, prikazao nonšalantno varljivog protagonistu Fridriha. Marija Vicković je realističnije i manje sugestivno predstavila njegovu suprugu Geniu koja se petljala sa Korzakovim koji je izvršio samoubistvo, koje prati ceo tok radnje. U njihovim zajedničkim scenama ima scenski podsticajnih rešenja, na primer, dok Fridrih čita pismo Korzakova upućeno Geniji, drži je oko struka, u neobično stilizovanom prizoru, kao da su junaci iz neke (sapunske) opere. Milica Mihajlović takođe efektno oživljava gospođu Val, majku Erne (Tamara Šustić), jedne od Fridrihovih ženskih zanimacija. Petar Benčina realističnije igra Doktora Franca Mauera, a Milena Vasić takođe raskalašnu suprugu energičnog Natera (Srđan Timarov). Svetlana Bojković je sugestivna kao razumna i razumevajuća glumica Ana Majnhold, majka Ota (Aleksej Bjelogrlić), a Irfan Mensur stilizovaniji doktor fon Ajgner…

Muzika se u predstavi uživo izvodi, uspešno gradeći zavodljivi ritam i atmosferu (kompozitor Vladimir Pejković, muzičari Dušan Petrović, Nemanja Aćimović). Muzički lajtmotiv je pesma “Live is Life”, koju pevuše i glumci, a njen naslov se ispisuje na platnu, što sugeriše njenu važnost na značenjskom nivou. Može se shvatiti u funkciji naglašavanja motiva hedonizma, centralnoj temi ove pesme iz osamdesetih godina, želji da se živi punim plućima.

Dizajn scene je usklađeno stilizovan, sa nemarno raspoređenim krevetima, stolicama (scenograf Branko Hojnik, kostimograf Maria Marković Milojev). Rekvizite iznose scenski radnici, pod upaljenim svetlima, maskirani, nastavljajući se na nit stilizacije. Taj postupak podseća na predstavu “Zašto je poludeo gospodin R.” Bobe Jelčića, gde su prisutni slični prizori razbijanja scenske iluzije. No, u Jelčićevoj predstavi su oni suptilno usklađeni sa igrom glumaca i ostalim scenskim postupcima, što ovde nažalost nije slučaj.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 10. oktobra 2021. godine

Traženje ljudskog u pustoši praznine

54/55 Bitef: “Konferencija odsutnih”, koncept i režija Helgard Haug, Štefan Kegi, Danijel Vecel, produkcija Rimini protokol, Berlin i “Fleš”, koncept i muzika Frank Vigru, produkcija Compagnie d’Autres Cordes, Mand

Za “Konferenciju odsutnih”, najnoviji projekat nemačkog rediteljskog kolektiva “Rimini protokol”, može se reći da se formalno nadovezuje na produkciju “Beograd na daljinski”, prikazanu pre dve godine takođe u okviru Bitefa, gde su izvođači takođe bili gledaoci, vođeni glasom koji nas je putem slušalica vodio kroz grad. I u ovoj predstavi, ovaj put sa realistički utvrđene, a ljudski opustošene scene “Raša Plaović”, obraća nam se glas sa zvučnika koji nas uvodi u igru. Objašnjava nam da smo deo eksperimenta i da imamo priliku da budemo glumci, u ulogama odsutnih sa konferencije o klimatskim promenama, čiji su učesnici stručnjaci koji se ne pojavljuju uživo na sceni. Njihova odsutnost je konkretna i simbolička oznaka pandemijskog života, redukovanih putovanja, neminovnosti fizičkog distanciranja, ali i ideje da se prikaže neophodnost smanjenja potrošnje energije, i posledično zagađenja, naših karbonskih otisaka.

Foto Sebastian Hoppe (predstava “Konferencija odsutnih”)

Beogradska publika je bila vrlo voljna da učestvuje u ovom eksperimentu, jedan po jedan su izlazili na scenu i preuzimali tekstove odsutnih govornika iz celog sveta. Između ostalog, svedoka užasa ratova u Ruandi i Somaliji, žrtava nacizma, ali i lekara, fizičara i astronauta. Prilozi koje su čitali sa papira, ili ponavljali nakon odslušanog teksta u slušalicama, pokazuju da živimo u krajnje nasilnom i tragično nehumanom svetu, koji je, izvesno, neophodno menjati. U vezi sa tim, praznina na sceni, kao znak odloženih života, nije nužno zabrinjavajuća. Naprotiv, može se tumačiti kao simbolička mogućnost da se svet očisti od nagomilanih otrova, da se priroda oporavi od posledica sumanutog razvoja industrija i bezgranične ljudske pohlepe, koji razvaljuju ekosisteme.

“Konferencija odsutnih” je, kao i raniji projekti “Rimini Protokola”, konceptualno provokativna, veoma izazovna u pogledu analize uloge gledalaca, političnosti njihovog angažmana, kao i odnosa između života i teatra, odnosno pojmova “biti” i “predstavljati”. Ali, za razliku od njihovih prethodnih projekata koje smo imali prilike da vidimo na Bitefu (pored “Beograda na daljinski”, i “Kargo Sofija-Beograd” i “Zaostavština, komadi bez ljudi”), “Konferencija odsutnih” ne uspeva da probudi značajnije emotivne reakcije, snažniji unutrašnji doživljaj. Može se reći da je koncept suštinski, a nedovoljni, razlog njenog postojanja, jer tokom razmotavanja radnje nije došlo do uspostavljanja nekih opipljivijih estetskih vrednosti.

Sa druge strane, produkcija “Fleš” francuskog autora Franka Vigrua, uzrokovala je upadljive unutrašnje reakcije. Radnja je potpuno neverbalna, apstraktna, nadrealna. Reč je o multimedijalnoj, snolikoj instalaciji sa naglašenim vizuelnim i zvučnim efektima. Velika scena Beogradskog dramskog pozorišta je na početku takođe bila simbolički pusta, teskobno apokaliptična. Bila je preplavljena dimom, kao gustoj magli, koja se lagano prelivala u publiku, stvarajući jake utiske postojanja u nekom međusvetu, metafizičkom prostoru između zemlje i neba. Na platno su se projektovali hipnotični noćni pejzaži, tamni putevi, košmarno spajanje neba i zemlje. Muzika je bila zaglušujuća, industrijska, a u spoju sa video-projekcijama, u nama je budila neka zaturena osećanja, iz dubina podsvesti.

Foto Quentin Chevrier (predstava “Fleš”)

U toj sugestivnoj vizuelno-muzičkoj instalaciji, postepeno će se nazirati obrisi dva živa ljudska tela, dve plesačice isprepletanih udova u jednoj organskoj skulpturi (Azusa Takeuchi, Céline Debyser). Njihovi minimalistički pokreti se lagano razvijajaju, postaju pokretna slika, performans koji se kasnije, sa pojavom mašina, može čitati i kao poprište borbe organskog i tehnološkog, kao grčeviti trzaj čoveka da opstane u svetu novih medija i kiborga. Nakon uvodnih, uznemirujućih utisaka o kraju sveta, praznini pred apokalipsom, njihovo prisustvo je katarzično. Pojava ljudskog u toj pustoši jednog limba može se shvatiti kao konkretan i simbolički znak našeg opstanka, koji donosi vedrinu spoznaje o besmrtnosti.

Ove dve predstave su, bez sumnje, odgovarajuće zaokružile ovogodišnji Bitef, čvrsto konceptualizovan i provokativan. Bitef koji je izveden na ruševinama tradicionalnog pozorišta, Bitef koji je postavio esencijalna pitanja o značenjima i strukturi savremenog teatra, duboko zalazeći u polje vizuelnih umetnosti i novih medija. Ti prostori su nas, takođe bez sumnje, zaintrigirali u različitim pravcima, ali su istovremeno izazvali žudnju za (starim dobrim) dramskim pozorištem.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 3. oktobra 2021. godine

O ljudima, robotima i dronovima

54/55 Bitef: “Future Fortune”, koncept i koreografija Dragana Bulut, produkcija Dragana Bulut, Berlin, “Opčinio sam te”, koncept i koreografija Ehsan Hemat, produkcija “2nd to the right”, Brisel, Teheran i “Višnjik u višnjiku”, prema tekstu Antona Pavloviča Čehova, režija Bobo Jelčić, produkcija “De facto kazališna grupa”, Zagreb

“Future Fortune” je žanrovski hibridna predstava koju čini spoj elemenata performansa, plesnog i dramskog teatra, duhovito i inteligentno ukrštenih. Igra počinje izvođenjem scena iz komada “R.U.R” Karela Čapeka (1920), prvog dramskog teksta čiji su akteri roboti, što će nam kasnije izvođači eksplicitno saopštiti, brehtovski, u duhu otvorene forme predstave. Ove uvodne scene iz Čapekovog komada teatralno i upadljivo kruto izvode Dragana Bulut, Deni Braun i humanoidni robot, ističući tako teatralnost situacije pozorišta u pozorištu, kao i mehanički život robota. Reč je o probi predstave koja se uskoro prekida, odnosno igra se otvara prema gledalištu, a publika se uvlači u izvođenje, prvo pozivima da glasamo za budućnost sa ili bez robota, a zatim i molbom da se pojedinci pridruže izvođačima na sceni. Dragana Bulut postaje i autoironična komentatorka izvođenja, koja lucidno i diskretno problematizuje odnos između tehnologije i umetnosti, ali i strukturu izvođenja uopšte, odnos između izvođača i gledalaca.

Predstava je vredna zato što odmereno stapa izazovan koncept sa scenskom atraktivnošću, komiku sa angažmanom. Sa druge strane, dramaturški je mogla da bude utegnutija, konciznija. Posle naročito uzbudljive scene, video uključenja iz budućnosti, putem koga se Dragana provokativno upozorava da treba da se bori za opstanak ljudskog, fizičkog tela na sceni, jer će u budućnosti roboti zameniti čoveka, sledi kviz u koji se uključuju gledaoci. Taj poslednji deo je razvučen i manje scenski i značenjski intrigantan, zbog čega narušava utisak o celini, odnosno razvodnjava zaista markantnu snagu prethodnog dela ove u suštini uspešne predstave.

Produkcija “Opčinio sam te” iranskog koreografa Ehsana Hemata takođe se baviproblemima otuđenja i dehumanizacije, u društvu dubinski prožetom tehnokratijom. Tri igrača, Žil Polet, Mustafa Šabkan i Kajoko Minami na praznoj, multimedijalno utvrđenoj sceni plešu simbolički rat sa mašinama, bore se da sačuvaju ljudskost, živost i individualizam u svetu čije konce vuku nevidljivi, nedodirljivi. Na platnu se projektuju slike softvera koje otkrivaju društvenu kontrolu i sputavanje slobode, a nadleće i dron, kao i u prethodnoj predstavi, još jedan konkretan i simbolički znak tehnokratske distopije u koju se naš svet pretvara, a pozorište upozoravajuće kritikuje, opire joj se. Ova predstava konstatuje, ili ilustruje, nestajanje ljudskosti u zastrašujuće kontrolisanom svetu, ali nažalost ne stiže do sfere kvalitetnije umetničke nadgradnje, ni izvođački ni značenjski.

Opipljivi problemi tehno otuđenja, nestajanja međuljudske bliskosti i emocija, o čemu prethodne dve predstave govore, kontekst je nastajanja svakako intrigantne produkcije “Višnjik u višnjiku” autora Bobe Jelčića. Pandemija kovida je prošle godine nametnula privremenu selidbu živih izvođačkih umetnosti u onlajn sferu, vodeći u eksperimente sa novim mogućnostima izvođenja na Internetu. Inspirisan ovim okolnostima, Jelčić je osmislio projekat “Višnjik u višnjiku”, preko aplikacije zoom, a polazeći od Čehovljeve drame. Na podeljenom ekranu posmatramo glavne likove komada koji razmatraju okolnosti prodaje višnjika, odražavajući pri tome vreme promena. Bolne društvene neminovnosti prate i lične frustracije članova porodice Ranjevske, koje lica glumaca posredovana kompjuterskom kamerom izražajno i emotivno predstavljaju (Jerko Marčić, Marko Makovičić, Jadranka Đokić, Ugo Korani, Petra Svrtan, Lana Meniga). Opcija split-skrina daje mogućnost uvida u reakcije drugih likova, dok njihovi partneri nastupaju u prvom planu. Neki se lenjo razvlače na krevetu, dok drugi nonšalantno žvaću, što stvara atmosferu koja podseća na stilizaciju karakterističnu za Jelčićev rad u živom pozorištu. U zoom izvođenju u okviru Bitefa, po završetku igre su se na ekranu računara pojavile i slike pojedinih gledalaca predstave, što je zanimljivo otkrilo virtuelnu zajednicu, okupljenu na onlajn teatarskom prostoru. Ovaj zoom “Višnjik” je svedok jednog tamnog, zatvorenog vremena (nadamo se prošlog), okolnosti ograničenja i nemogućnosti živog izvođenja. Istovremeno je i neoborivo čvrst dokaz nasušne potrebe za igrom, za teatrom koji daje smisao u vremenu teskobe.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 30. septembra 2021. godine

Etika i/ili estetika?

54/55 Bitef: “Tragovi”, režija i koreografija Vim Vandekejbus, produkcija Ultima Vez, Brisel, “Klimatski plesovi”, koreografija Amanda Pinja, produkcija Amanda Pinja, Beč, Meksiko Siti, Santijago de Čile i “Farm Fatale”, režija i koncept Filip Ken, produkcija Vivarijum studio, Pariz, i Minhner Kameršpile, Minhen

Inspirisan divljom lepotom rumunske prirode, čuveni belgijski koreograf Vim Vandekejbus u predstavi “Tragovi” problematizuje odnos čoveka i prirode, sukobe ljudskog i animalnog, ali i pojedinca i zajednice. Scenska igra ima elemente plesnog, fizičkog i dramskog teatra, kojima se pripoveda priča o ljudskom narušavanju prirode. Predstava počinje kao napeti triler, ili krvavi horor gde uplašena žena vrišti i beži, ali ne uspeva da se spase. Njena smrt se može tumačiti kao simbolička žrtva, zalog za autoput koji seče šumu, što je smisao koji će se tokom kasnijeg rasplitanja radnje naslutiti.

Foto Danny Willems (predstava “Tragovi”)

Koreografski delovi predstave su izvrsni, iz njih se izliva energija, veština i zavodljivost izražajnih telesnih pokreta igrača. Sa druge strane, segmenti fizičkog teatra, kao i dramski delovi deluju trapavo u odnosu na sjajno uigrane plesne scene, što kvari utisak o celini. Takođe, radnja je mogla da bude dramaturški sažetija i pročišćenija, ima nepotrebnog ponavljanja motiva, koje je produžilo trajanje igre, izazivajući monotoniju. U radnju su uvedeni i medvedi, sa osobenim komičkim i metaforičkim značenjima – mogu se shvatiti kao osvetnici prirode koja pruža otpor ljudskom nasilju. Uprkos manama predstave, svakako je važno njeno gostovanje na Bitefu, imajući u vidu Vandekejbusov značaj u svetu izvođačkih umetnosti. Bitef nam je uvek bio i “prozor u svet”, festival koji ima i edukativnu funkciju, u pogledu davanja mogućnosti praćenja vrhunske svetske produkcije izvođačkih umetnosti.

Čileanska koreografkinja Amanda Pinja takođe je bila inspirisana magijom prirode, tokom stvaranja angažovane plesne predstave “Klimatski plesovi”. Za razliku od Vandekejbusovog dela otvorenih značenja, izgrađenog na metaforama koje gledalac sam treba da razradi u svesti, Pinja je vrlo eksplicitna. Može se reći da je etika njoj bitnija nego estetika, odnosno da ona pozorište doživljava kao prostor direktne pobune protiv multinacionalnih kompanija koje bahato uništavaju prirodu, truju vodu i ekosisteme.

Radnja počinje njenim dugačkim monologom, osudom delatnosti velikih i bogatih korporacija koje zbog pohlepe i profita bezobzirno razaraju planinski kraj njene majke. Njen govor je grčeviti vapaj za spas planina i reka. Između ostalog se obraća direktno čak i nama kritičarima, sa molbom da pišemo o tom ogromnom društvenom problemu, a ne o njoj, jasno otkrivajući cilj predstave. Nakon uvodnog monologa, kao predavanja-performansa, sledi nekakva ritualna, minimalistička i multimedijalna igra tri plesačice (Amanda Pinja, Lina Marija Venegas, Deniz Palmijeri). Ovaj deo je formalno-stilski prilično nezanimljiv i monoton, dok se na planu značenja može tumačiti kao izvođačka medijacija, uspostavljanje veze sa dubinom sopstva, i beskrajem univerzuma. Poslednji deo izvodi grupa lokalnih plesača koji takođe izvode nekakav ritualni, ovaj put življi ples, egzorcistički čin, ili molitvu za očuvanje planine koja je u međuvremenu postepeno izrasla na sceni. Uprkos nesporno plemenitom cilju predstave i njenoj jasnoj ekološkoj funkciji, pozorište ipak treba da misli i o estetici, a ne samo o etici, koja je ovde praktično istisla umetničke mogućnosti.

Ekološkim problemima bavi se i predstava “Farm Fatale” francuskog reditelja Filipa Kena, ali u estetski izrazito vrednom obliku. Radnju nose nezaposlena strašila koja se gegaju, vuku i posrću na stilizovano beloj sceni, farmi, među plastovima sena i plastičnim figurama životinja, prasića i konja različitih veličina. Akteri su izgubili poslove, između ostalog zbog pohlepnih ciljeva velikih korporacija protiv kojih se bune, tražeći alternativne stilove života, u prirodi, na farmi.

Foto Martin Argyroglo (predstava “Farm Fatale”)

Igra pet glumaca je vizuelno zaista opčinjavajuća, utemeljena u groteski. Njihove izobličavajuće maske u visokoestetizovanom obliku odražavaju neuklopljenost i marginalnost, kao vid otpora protiv dehumanizujućeg konformizma. Atmosfera je izuzetno zavodljiva, naglašena ironija ima subverzivni smisao, jer razobličava premise neoliberalnog društva. Frikovi vode banalne razgovore, dok u pozadini čujemo idilično cvrkutanje ptica, u čemu se prepoznaje nasleđe društveno kritičkog teatra apsurda. Predstava postepeno poprima oblik osobenog muzičko-vizuelnog spektakla, ili frik-šoua, kada strašila uzimaju gitare i izvode pop klasike poput pesme “Stand By Me”. To se može čitati kao simbolički poziv na ujedinjenje protiv gramzivog materijalizma koji globalno razara prirodu, i nas sa njom, jer smo mi ona.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 22. septembra 2021. godine

O svinjama i ljudima

Pozorišna razglednica iz Istre

Pula, Bale – Na početku ovog septembra, između tradicionalnog letnjeg festivala Pozorišta Ulysses na Brijunima, koji se završio krajem avgusta, i festivala istraživačkog teatra Puf, koji u Puli počinje 12. septembra, istarski pozorišni život je obeležilo nekoliko događaja. Prvo smo otišli do monumentalne pulske tvrđave Kaštel, baroknog zdanja iz sedamnaestog veka, gde je danas smešten Pomorski i istorijski muzej Istre, i gde se često održavaju umetničke manifestacije. Tu je izvedena “Lizistrata 21” Istarskog narodnog pozorišta iz Pule, u režiji Manfreda Švajgkoflera, muzička predstava nastala prema Aristofanovoj satiričnoj antiratnoj komediji. Igrana na scenski efektnom otvorenom prostoru Kaštela, predstava je oblik raskošnog pučkog teatra, ali i neobično angažovanog mjuzikla. Podnaslovljena “Vodimo ljubav, a ne rat”, produkcija raspliće pripovest o grupi grčkih žena, predvođenoj Lizistratom, koja odlučuje da otpočne rat protiv rata. Iziritirane stalnim odsustvom muževa zbog boravka na ratištu, i vođene antiratnom savešću i društvenom odgovornošću, one dižu pobunu koju čini uskraćivanje seksualnih usluga njihovim supruzima.

U naglašeno grotesknu, komički sočnu radnju, korenito je uključeno izvođenje pop-rok klasika, od Otisa Redinga, preko Arete Frenklin, grupa Queen i Abba, do Stinga i Džona Lenona (muziku uživo izvodi četvoročlani bend, dok su glumci pevači). Izbor muzike je promišljeno dramaturški uklopljen u tok radnje. Na primer, pesma “Imagine” Džona Lenona je uvedena u kovanje planova žena o menjanju sveta, odnosno stvaranju sveta bez rata, dok prvu pojavu grupe njihovih muževa na sceni, tenzičnu i konfliktnu, određuje pesma “Smoke On The Water” grupe Deep Purple. U pogledu scenske dramatike, oštar je i jasan sukob između ženske snage i muške kilavosti, pri čemu su muškarci vidljivo grotesknije prikazani. Može se reći da je to artificijalna, ali istinita slika savremenog sveta, odraz raspodele snaga između polova.

Iako se igrala na otvorenom prostoru, anti-kovid mere su, za nas neobično uključile, pored merenja temperature, dezinfekcije ruku i nošenja maski, i ostavljanje podataka svih gledalaca na ulazu, imena i brojeve telefona. To je bio slučaj i na predstavi “Baktana” francusko-švedske kompanije “Lazuz”, odigrane takođe na Kaštelu, u organizaciji udruženja “Čarobnjakov šešir”, a u okviru projekta “Opčini me novim cirkusom”. Ova dopadljiva i uzbudljiva kompanija je proputovala svet, a posle Pule će obići još nekoliko hrvatskih gradova, a zatim i Beograd, gde će otvoriti već tradicionalni regionalni festival Cirkobalkana, 16. septembra. “Baktana” je akrobatsko-žonglerska predstava sa umešno razgranatim koreografskim delovima. Izvođači su jedan Akrobata, koji vešto upravlja svojim telom, i Žongler, opčinjen lopticama i čunjevima kojima takođe zaista impresivno manipuliše. Njihovu igru čini građenje zajedničkog prostora, nastupi se spretno prepliću. Individualizam partnera ostaje, ali istovremeno nastaje snažniji, ujedinjeni svet, što se može tumačiti kao metafora moći zajednice, izraz ideje da su kvaliteti pojedinca u partnerstvu vidljiviji, upotrebljiviji. Takođe, širenje i prevazilaženje ograničenja tela u igri se može shvatiti kao metafora osvajanja novih prostora ljudskih mogućnosti, što je i jedan od osnovnih ciljeva života, na šta nas predstave novog cirkusa najčešće podsećaju.

Posetili smo i “Bembo Fest”, prvo izdanje festivala malih pozorišnih formi, koji se održava u Balama, malenom i zaista čarobnom istarskom mestu koje se nalazi dvadesetak kilometara od Pule. Festival je počeo sredinom juna, a trajaće do 17. septembra. Internacionalni program uključuje trinaest predstava koje se izvode na magičnoj, bajkovitoj pozornici smeštenoj na centralnom trgu Tomaso Bembo, uz markantnu, gotičko-renesansnu palatu Soardo-Bembo. Videli smo duodramsku predstavu “Audijencija” Pozorišta Virovitica, prema antologijskom tekstu Vaclava Havela, u režiji Dražena Ferenčine. Ovu živopisnu dramu sa tragikomičnim elementima izvode glumci izuzetne izražajnosti, Goran Koši i Draško Zidar, u ulogama jednog uzdržanog dramskog pisca Slaveka i nimalo uzdržanog šefa pivskog skladišta, Sladeka. Dok se nalivaju pivom, jedan više nego drugi, oni diskutuju o politici i posledicama bezgraničnosti moći. Minimalistički postavljena, ova predstava sa tragovima teatra apsurda podstiče kritičko mišljenje, kroz svevremenu problematizaciju lojalnosti vlasti, kao i slabosti ljudske prirode, želje za konformizmom koji nije put ka promenama. Ponavljajući misao da su ljudi svinje, divlje svinje, likovi koje je stvorio Havel, pisac i buntovnik, a zatim i predsednik Čehoslovačke i Češke, podsećaju i na Orvelovu izvrsnu anatomiju totalitarne vlasti u “Životinjskoj farmi”. Ni na toj farmi, kao ni na ovoj našoj, više se ne prepoznaje ko je svinja, a ko čovek.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 14. septembra 2021. godine

Krivudavi putevi do slobode

28. Internacionalni pozorišni festival u Sibiu

Sibiu- Na sceni pozorišta “Gong” je prikazana jedina srpska produkcija na festivalu, odnosno koprodukcija sa Velikom Britanijom, monodrama “Žena/More” nastala prema motivima Ibzenove drame “Dama sa mora”, u dramaturgiji i režiji Ane Furs i Maje Mitić, i izvođenju Maje Mitić (predstava je premijerno prikazana u Nišu neposredno pre početka pandemije prošle godine i od tada nije izvođena). Igra je snažna u dramskom pogledu, i fizički je naročito naglašena, vidljivi su uticaji istraživačke estetike Dah teatra, čiji je glumica bila dugogodišnji član (ovo je njena prva solo predstava, posle odlaska iz Dah teatra).

Foto Dragos Dumitru (predstava “Žena/More”)

Polazeći od Ibzenove drame, čija je protagonistkinja Elida, doktorova žena labilnog zdravlja, opsednuta morem i muškarcem iz prošlosti, autori vešto istražuju teme ljubavi, izbora, slobode. Atmosfera je sugestivna, scena je delikatno osvetljena, posuta knjigama, haljinama, plastičnim flašama, kao i morskom solju, tom simbolu života. Zvuci talasa pojačavaju osećanje samoće, stanja koje aktivno budi sećanja i misli o životu i smrti, njihovoj nerazdvojnosti, suštinskoj bliskosti. Tokom razmotavanja radnje, dosledno se brehtovski rastače pozorišni mehanizam, iluzije o istini, što je odgovarajuća forma izražavanja ibzenovskog rastakanja životnih i bračnih iluzija. Paralelno sa prikazivanjem psiholoških drama borbe lika na putu osvajanja slobode, glumica pažljivo izlaže i sopstvenu dramu igranja Ibzenovog komada, sa čijim nastajanjem nas direktno upoznaje. Suptilno i postepeno otkriva proces scenskog predstavljanja, preispitujući smisao bavljenja glumom, kao oblikom istraživanja ličnog identiteta. Takođe, imajući u vidu da je u Sibiu igrana engleska verzija predstave, Mitićeva podsticajno analizira i odnos između nastupa na maternjem i engleskom jeziku, kao i tanane razlike u značenjima reči. Do kraja predstave se iluzija sasvim rastura, sa paljenjem svetla u celoj sali, i obraćanjem publici, pozivom da jedan gledalac postane učesnik, Majin partner u igri. Potpuno razbijena scenska iluzija se može shvatiti kao simbolički trijumf istine, prodor svetla u mraku neznanja, odnosno, dosezanje slobode.

Na festivalu je vladalo veliko interesovanje i za britansko-francusku produkciju “Šekspir-Bah/Ruke vremena”, nesumnjivo zbog nastupa veličanstvene Šarlote Rempling. Ovo izvođenje se teško može definisati kao teatar, jer na sceni nema baš mnogo elemenata teatralnosti, ali je nedvosmisleno ostavilo traga zbog živog prisustva grandiozne Remplingove, njenog krhkog tela, snage prisutnosti, hipnotičkog glasa. Na nežno osvetljenoj, praznoj sceni Nacionalnog pozorišta “Radu Stanka”, ona čita originalne tekstove Šekspirovih soneta, praćena magičnom muzikom Baha, koju izvodi čelistkinja Sonja Vider-Aterton. Slušanje nestvarne Šekspirove poezije koja sumira emotivno razarajuća iskustva života, ljubavi i bola gubitka, upletenu sa Bahovim čudesnim svetom, uspešno baca gledaoca u osobeno meditativno stanje, u sferu imaginativnog i poetskog, na prostor mogućeg susreta sa sobom, ili pronalaženja sebe.

Foto Sebastian Marcovici (predstava “Nadmudrivanje đavola”)

Blisko jaka osećanja, iz dubine nesvesnog, izazvao je i susret sa delom vrhunskog britanskog koreografa bangladešanskog porekla, Akrama Kana. On se predstavio produkcijom “Nadmudrivanje đavola”, inspirisanom sumerskim “Epom o Gilgamešu”. Krećući od ove građe, šest izvanredno virtuoznih plesača, markantnog, eruptivnog fizičkog izraza, traga za suštinom ljudskosti. Praćeni dramatičnom muzikom Vinćenca Lamanje, oni kroz pokret i ples ispituju našu ranjivost i smrtnost, ali i težnju ka besmrtnosti, kroz neprekidna kopanja po sebi, odlučna suočavanja sa sopstvenim slabostima. U ovim mitskim, arhetipskim materijalima se otkriva istina da je patnja blagoslov, put koji je neophodno preći, da bi se pronašli mudrost i mir.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 7. septembra 2021. godine

Festivalski dani teku

28. Internacionalni pozorišni festival u Sibiu

Sibiu- Ansambl Nacionalnog teatra “Mihai Eminesku” iz Moldavije izveo je monumentalni, mnogoljudni epski spektakl “Sibirska dokumenta” u udaljenom prostoru “Fabrike kulture”, koji je bilo pomalo zastrašujuće pronaći u kišnom Sibiuu, u sredini ničega i kasnim noćnim satima, ali je avantura bila vredna i svrsishodna, odgovarajuće uklopljena u duh predstave. Nastao iz dokumentarne građe, prema sećanjima svedoka, preživelih žrtava sovjetskog gulaga, tekst koji su uobličili Petru Hadarka i Marijana Onćeanu govori o stradanjima stanovništva Moldavije, po dolasku staljinista na vlast četrdesetih godina. Predstava epski razmahano govori o patnji prouzrokovanoj komunističkim “oslobađanjem” Moldavije, posledicama političkog nasilja, u čijoj se srži nalazi gnusna glad za vlašću, pokoravanjem i ponižavanjem. Ova multimedijalna produkcija je bitno oslonjena na moć vizuelno impozantnih prizora, grandiozne scenografije, kao i emotivno snažnih tradicionalnih pesama, koji u celini grade sugestivan utisak o tragičnosti (ponavljajuće) istorije, okrutnostima koje treba praštati, ali ne zaboraviti.

Foto Adi Bulboaca (predstava “Sibirska dokumenta”)

U sali Nacionalnog pozorišta “Radu Stanka” iz Sibiua prikazana je njihova produkcija, “Iranska konferencija”, prema izvanrednom tekstu Ivana Viripajeva, ruskog pisca čiji su komadi kod nas opravdano postizali izuzetan uspeh, kod kritike i publike (“Pijani” u Ateljeu 212, “Kiseonik” na Belefu, “Iluzije” u Teatru Vuk). Predstavu je režirao Bobi Prikop, umetnik mlađe generacije koji je već veoma cenjen i nagrađivan u rumunskom teatru. Radnja je postavljena stilizovano, precizno i vizuelno takođe upečatljivo. Deset govornika koji predstavljaju krem kritičko-filozofskog mišljenja savremenog zapadnog sveta, sede u nizu, na konferenciji posvećenoj političkoj situaciji u Iranu. Polazeći od razmatranja života u represivnom društvu, teme drame i predstave se šire u brojnim pravcima, provokativno secirajući odnose između Zapada i Istoka, materijalnosti i duhovnosti, bogatstva i bede. Ova predstava je ostavila markantan trag prvo zbog vrednog teksta koji podstiče misli o esencijalnoj svrsi života, sreći, istini, odgovornosti, prevazilaženju bola, ljubavi, slobodi. Takođe, glumci nastupaju vešto i delikatno, dok je režija nenametljivo probojna. Multimedijalna rešenja, suptilne i asocijativne video projekcije u pozadini izoštravaju poetska i metafizička značenja. U tom smislu je naročito snažan kraj, kada estetski zavodljivi prizori kosmosa odgovarajuće upotpunjavaju filozofsku poeziju jedne od učesnica konferencije, ogledalo iskustva ljubavi zbog koje je žrtvovala slobodu, dosežući prostor bezgranične ekstaze.

Promo fotografija (“Iranska konferencija”)

Festivalsko iskustvo nažalost nije uvek ekstatično. Gledalac sa namerom, ili greškom, može da nabasa na predstavu koja ga emotivno i fizički iscedi, što je bio moj slučaj sa odlaskom na predstavu “Beli zec, crveni zec”. Reč je o nezavisnoj nemačko-britanskoj produkciji, nastaloj prema nagrađivanom i širom sveta izvođenom tekstu iranskog pisca Nasima Soleinmapura. Nisam planirala da je gledam, na nju sam zapravo zalutala, jer sam greškom otišla u pozorište “Gong”, umesto u “Fabriku kulture” (što nije iznenađujuće, jer je u festivalskoj ponudi mnogo istovremenih događaja i aktivnih izvođačkih prostora). U osnovi ona nije nezanimljiva – pisac Nasim je dvadesetdevetogodišnji protagonista monodrame koji razvezuje lična, istinita i bolna iskustva represije u njegovoj zemlji (zbog odbijanja vojne službe, oduzet mu je pasoš). On postavlja pitanja o politici i slobodi, vešto problematizujući lični identitet, istražuje ga kroz odnos glumca i lika. Florin Pjeršic igra protagonistu, čita tekst, u konceptu relaksirane probe (tekst se inače uvek izvodi bez reditelja, sa glumcima koji se menjaju i koji se prvi put susreću sa tekstom). Njegov nastup je baziran na improvizaciji, a scenski humor i živost donosi u najvećoj meri publika, koju glumac neprestano izvodi na scenu. Gledaoci sa entuzijazmom igraju metaforičke uloge životinja, zečeva ili medveda. Najveći problem predstave je rasplinuta dramaturgija, ima mnogo ponavljanja koja izazivaju dosadu i premor – dva sata je predugo trajanje za ovu vrstu imerzivno-teatarskog eksperimenta. Zato sam drugi sat predstave provela boreći se sa svojim načelnim stavom da se nijedna predstava ne napušta. Borba je završena u korist tog stava, ali na štetu predstave “Oma” Jožefa Nađa koju sam propustila jer nisam ostavila bele i crvene zečeve, gubeći pri tome (privremeno) i festivalsku radost. No, sa vedrije strane, bez padova nema ni uspona, ili, da bismo se pronašli, moramo se izgubiti.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 1. septembra 2021. godine

Festival u doba kovida ili nostalgija za analognim vremenom

Sibiu- U centru Transilvanije, od 20. do 29. avgusta, održava se 28. Internacionalni pozorišni festival, jedna od najznačajnijih evropskih teatarskih manifestacija, u pogledu umetničkog kvaliteta programa, ali i njegovog obima. Smatra se da je ovaj festival, posle festivala u Edinburgu i Avinjonu, najveći pozorišni festival u svetu. On bitno transformiše lice grada, pretvarajući ga u totalno pozorište, sa načičkanim scenama i predstavama po celom gradu, na otvorenim, kao i u zatvorenim prostorima. Ovakvi festivali oživljavaju drevnu tradiciju društvenih proslava koje jačaju snagu zajednice, poput Dionizijskih svečanosti, snagu koja nam je u vremenu naglašenih društvenih kriza nasušno potrebna.

Ove godine se festival odvija pod indikativnim sloganom “Zajedno gradimo nadu”, i na njemu nastupa preko dve hiljade umetnika iz trideset i osam zemalja, koji će uživo predstaviti oko šest stotina umetničkih događaja, iz oblasti pozorišta, savremenog plesa, opere, cirkusa, muzičkih dela, vizuelnih umetnosti… Publika će, između ostalog, moći da vidi scenska dela Silviu Purkaretea, Akrama Kana, Jožefa Nađa, Šarlote Rempling, produkcije Puškinovog dramskog pozorišta, Litvanskog nacionalnog teatra, Flamenko Baleta iz Barselone i mnoge druge. Ove godine će, pored programa uživo, biti predstavljeno i oko stotinu produkcija preko Interneta, a pojedine predstave će biti i lajv-strimovane. Imajući u vidu okolnosti pandemije koja nas ne ostavlja još na miru, može se reći da je ovogodišnje izdanje festivala zaista herojsko, izgurano neizdrživo jakom željom da se prikažu dragoceni putevi ka snovima, prostorima duhovnosti, mašte i slobode.

Organizacija ovako glomaznog festivala u vremenu kovida je priličan izazov, u svakom smislu. Imajući u vidu zahteve nadležnih institucija prema zdravstvenoj bezbednosti, uvedene su zelene narukvice koje dobijaju vakcinisani gledaoci (sa potvrdom o vakcinaciji), u posebno postavljenim punktovima po gradu. Sa njima se brže ulazi u pozorište, bez zastoja koji stvara provera papira ili kodova koji potvrđuju vakcinaciju. Nevakcinisani moraju da rade brze testove koji se plaćaju, kako bi se utvrdilo da su “bezbedni”. Razumljiva je potreba da se uvede sistem zaštite u vremenu pandemije, ali je ipak teško zanemariti utisak o neprijatnosti podela koji ovaj sistem nameće, asocijacija na fašizam i orvelovsku distopiju u koju se naš svet polako (ali sigurno) pretvara. Ima ljudi koji iz različitih (zdravstvenih) razloga ne mogu da prime vakcine, i koji zato ne mogu da dobiju zelenu narukvicu. Da li je zaista prihvatljivo da njima bude otežan ili uskraćen ulazak u pozorište?

Da bi se olakšalo snalaženje u okeanu predstava koje se tokom celog dana prikazuju, uživo ili onlajn, festival je uveo mogućnost korišćenja aplikacije koja preko mobilnog telefona vodi gledaoca kroz grad i predstave. Kada sam zaista ljubaznoj Roksani, koja pomaže gostima festivala u snalaženju po gradu, rekla da nisam onlajn izvan hotela, jer sam u romingu, a i ne želim da budem sve vreme konektovana, dajući joj papirnu mapu grada da mi pokaže gde je pozorište, začuđeno me je pogledala i rekla da dugo nije držala analognu mapu u rukama. “Google maps” postaje nerazdvojni deo naših tela, digitalizovanih i sve više dehumanizovanih, što takođe ide u prilog tezi o orvelizaciji našeg sveta. Donekle blisko konceptu zelenih narukvica, razumem potrebu za korišćenjem aplikacije koja olakšava snalaženje u prebogatom festivalskom programu, ali istovremeno želim da zadržim pravo da ne budem konektovana, da koristim analognu mapu, i, ako je moguće, da me ne posmatraju zato kao (zastarelog) čudaka. Ne negiram koristi ove aplikacije, naprotiv, ali želim i mogućnost alternative, staru dobru mapu, opciju drugog izbora i simbolički vid protesta protiv orvelizacije.

Zbog ovih okolnosti, galopirajuće društvene tehnologizacije i kontrole, skoro bolno udobno se osećam u pozorištu, tom vrlo analognom, materijalnom prostoru, u sali koju fizički delim sa drugim ljudima, dok posmatram glumce koji se pred nama klanjaju Dionisu, ne prekidajući tradiciju koja traje desetinama vekova. I zato apsolutno odbijam onlajn program ovog festivala, ne želim da na laptopu u hotelskoj sobi gledam neku od predstava na Internetu, ranije napravljeni snimak, ili lajv-strim izvođenja koje mogu uživo da vidim. Izvođenje koje nije uživo, nije pozorište. Zato sa analognom mapom pod miškom krećem u istraživanje raskošnih, fizički opipljivih, pozorišnih lavirinata festivalskog Sibiua.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 31. avgusta 2021. godine

Muzika je duša univerzuma

“Hleb lutke”, režija Tonio de Nito, prema konceptu i tekstu izvođača, produkcija AMA-Mediteranska akademija za glumce, Leće, Italija i “Bluz za alt saksofon”, tekst Doru Motoc, režija Adonis Filipi, Albanija, Nišvil džez pozorišni festival, prostor kod Bali-begove džamije

Predstava “Hleb lutke” reditelja Tonija de Nita, u produkciji Ame, Mediteranske Akademije za glumce iz Leća, grada na krajnjem jugu Italije, ima dokumentarističku osnovu. Nastala je iz istraživanja značaja hleba u lokalnoj zajednici, njegovim društvenim, porodičnim, religioznim smislom. Glumice Andjelika Dipaće, Benedeta Pati, Đulija Pićini, Antonela Sabeta i Karmen Ines Tarantino su autorke koncepta i teksta izvođenja, koji je uobličen iz proučavanja istorije i običaja lokalne zajednice, pisanih tragova, ali i rada na terenu, razgovora sa porodicama o njihovim životima i o životima ranijih generacija. Činjenica da su glumice i autorke koncepta je vrlo vidljiva u izvođenju, jer one isijavaju naročitu iskrenost, zarazan šarm i verodostojnost igre. Naratorke i dramske junakinje na smenu, one tokom nastupa odražavaju unutrašnji žar, iskonsku potrebu za pripovedanjem o ovoj temi, jer su to one, njihovo nasleđe, sećanja, prošlost koja je stvorila sadašnjost.

Na početku su okupljene oko stola, simboličkog ritualnog prostora, gde bez reči, pokretima tela i zvucima lupkanja, pucketanja i grebuckanja stilizovano prikazuju proces oblikovanja testa. Taj kraći neverbalni ritual se lagano pretapa u izvođenje dramskih prizora o pravljenju hleba, odnosno lutaka od testa. One nadahnuto izvode monodramske poetske scene o ličnim, snažnim sećanjima na porodičnu tradiciju oblikovanja jestivih lutaka. Dramski segmenti se prepliću sa muzičkim, kroz hipnotičko, horsko izvođenje lokalnih pesama, oda hlebu, toj svetoj hrani. Tokom rasplitanja radnje, otkriva se važnost hleba u siromašnim porodicama, zbog čega one prave lutke od testa sa ogromnom ljubavlju. Hleb lutke koje postaju izvor duhovne i religiozne snage, ali i odraz društvene raslojenosti, ekonomskih razlika (neke lutke su raskošnije od drugih). Igra glumica je sugestivna zbog njihove skoro opipljive strasti, jake želje da prenesu magiju lokalne tradicije. O pravljenju hleba govore kao o ritualu održavanja života, ponavljajućoj radnji koja uspostavlja smisao. Pravljenje hleba se može tumačiti kao ritual opstanka, u kome učestvuju i gledaoci. Uključujemo se u izvođenje pesama koje prati nastajanje lutki od testa, i delimo hleb koji povezuje, uspostavlja strukturu sveta. Iz ovih završnih prizora sa naglašenim simboličkim potencijalnima, možemo da zaključimo da je muzika duhovno vezivno tkivo društva, a hleb materijalno.

Muzika je, i formalno i značenjski, ključan sastojak i u predstavi “Bluz za alt saksofon”, albanskoj nezavisnoj produkcija reditelja Adonisa Filipija (ove dve predstave su dobile nagrade Nišvil džez pozorišnog festivala, prva za najbolju predstavu u celini, a druga za najbolje korišćenu muziku). Nastala prema monodrami Doru Matoca, predstava razmotava životnu pripovest saksofoniste koji je slučajno ubio prijatelja, završivši u zatvoru. Protagonista slojevito i višeznačno razmatra filozofski smisao njegove sudbine, oslanjajući se na fatalističke misli Spinoze: “Sve što se desilo, bilo je neizbežno, a ono što se nije desilo, bilo je nemoguće.” Taj fatalizam je jedno od mogućih objašnjenja za prisustvo nepresušnog optimizma ovog muzičara, koji glumac Hulijano Brisku psihološki delikatno oblikuje. Drugo je muzika o kojoj on neprestano sanja. Okolnosti fizičke ograničenosti izazivaju razarajuću potrebu za duhovnom slobodom, koja najviše okupira misli protagoniste. Otkriva nam da mu je u zatvoru najviše falio saksofon, njegovi topli i nežni tonovi koji odvode na polje snova, na prostore koji rastapaju materijalne granice. Ove ideje su scenski izazovno ostvarene, kroz uvođenje muzičara koji svira saksofon, paralelno sa snimljenom muzikom, emitovanom preko zvučnika. To rešenje se može shvatiti kao odraz sukoba stvarnosti i mašte, realnosti i snova, gde je muzika sredstvo povezivanja ovih svetova, ili sredstvo transcendencije opore materijalne stvarnosti, u bezgranične prostore imaginacije, polja slobode i ekstaze. Jer muzika zaista daje dušu univerzumu, krila umu, polet mašti, život svemu, kako je veliki Platon zapisao.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 19. avgusta 2021. godine

Karnevalizacija grada

Nišvil džez pozorišni festival

Pod sloganom “Zaštićena zona”, ovogodišnji takmičarski program Nišvil džez pozorišnog festivala, održan je od 6. do 9. avgusta, u okolnostima uspostavljenim pre početka pandemije kovida. Uživo je izvedeno osam predstava iz Holandije, Brazila, Italije, Bugarske, Albanije, Francuske i Srbije, nezavisnih produkcija koje su tematski međusobno bliske, povezane potrebom za dubljim razumevanjem sveta u kome živimo. U stilsko-žanrovskom pogledu, produkcije su raznolike, pripadaju istraživačkim poljima dramskog i plesnog teatra, performansa, novog cirkusa, kao i muzičkog pozorišta.

Jedan od glavnih utisaka o ovogodišnjem festivalu je ogromno interesovanje publike – bilo je upadljivo mnogo gledalaca, verovatno duplo više nego što je to bio slučaj ranijih godina. To se može tumačiti vanrednom potrebom za pozorišnim okupljanjima, posle perioda ograničenja, izolacija i distanci. Nišvil je upravo dokazao da je društveni značaj teatra nemerljiv u periodu kriza. Njegova funkcija je, bez sumnje, isceliteljska. Pozorište ima izvesnu snagu da podigne na noge telo ranjenog, oslabljenog, izmrcvarenog društva.

Uopšteno posmatrano, kvalitet programa je bio izazovan i vredan, a sigurno bi bio još izazovniji i vredniji da je budžet bio veći, što napori festivalskog tima svakako zaslužuju. Predstave su bile okrenute istraživanjima značenja postojanja, patnje, fizičkih ograničenja, kao i potrebe za slobodom i utehom u vremenu ekstremnih pritisaka, kakvo je svakako naše vreme (umetnička direktorka i selektorka festivala je Maja Mitić). Festival je otvorila produkcija “Naša Odiseja” Zid teatra iz Amsterdama, u režiji Karoline Spaić. Igra je počela u obliku procesije, od ulaza u Tvrđavu, preko mosta i parka 7. juli, do Amfiteatra, gde je izveden centralni deo predstave. Pozorište na ulicama je zadivljujuće pokrenulo grad, karnevalizujući njegove prostore, animirajući slučajne i namerne gledaoce. Kratke scene, igrane na putu, istražuju granice i mogućnosti slobode, koja se u poslednjih godinu i po dana ukazuje kao velika utopija. Inspirisan Homerovim epom o Odiseju, glavni deo predstave prikazuje put migranata u potrazi za izgubljenim domom. Poput antičkog Odiseja, likovi tragaju za svojom Itakom, što ima naglašene metaforičke vrednosti, zbog čega je polazna ideja predstave inspirativna.

Monodramska brazilska predstava “Čudan” rediteljke Evelin Kosta, izvedena kod Bali-begove džamije na Tvrđavi, ostaće upamćena zbog harizmatičnog izvođača Mateusa Tiburija, njegovog vijugavog tela i markantne scenske prisutnosti. Ostvarena u multimedijalnoj formi, ona prikazuje čoveka u borbi sa sobom i društvom koje sa nepoverenjem posmatra drugačije ljude i njihove izbore. Protagonista razmišlja o konceptu čudnog i stigmi ludila, kao i o samoizganstvu, izolaciji i praznini, u poetski naglašenoj formi koja povremeno izaziva snažne utiske. U predstavi ima spretno ostvarenih scena, na primer, zanimljivi su natpisi koji se projektuju na zidu, u funkciji meta-rediteljskih komentara. Ipak, ona je u celini mogla da bude razvijenija i produbljenija, naročito u pogledu dramaturgije, što je slučaj i sa predstavom Zid teatra (za obe se može reći da povremeno pate od prisustva stereotipa). Druga monodramska predstava, “Bluz za alt saksofon”, odigrana na istom prostoru Bali-begove džamije, albanska produkcija u režiji Adonisa Filipija‚ znatno je upečatljivija, prevashodno zbog vrednijeg tekstualnog polazišta (Doru Matoc). Glumac Hulijano Brisku psihološki delikatno igra saksofonistu koji je slučajno ubio prijatelja, završivši posle u zatvoru.

Predstava “Saligia”, nastala prema tekstu Teodore Ristovski, u režiji Petra Ristovskog, a u izvođenju grupe “Ludum ludum teatar”, jedina je produkcija iz Srbije, prikazana na ovogodišnjem pozorišnom Nišvilu. Ona istražuje grehove, a sedam smrtnih grehova predstavlja sedam povremeno maskiranih glumaca koji pričaju priče o iskušenjima ljudske duše. Najvredniji su koreografski delovi, na početku i na kraju, jer imaju najviše izvođačke energije, ali je njih nažalost nedovoljno (scenski pokret Tamara Pjević, koreografija Mirko Knežević). Dramski delovi koji su ostvareni u preovlađujuće parodičnoj i grotesknoj formi, nisu dovoljno vredni, najviše zbog slabosti teksta koji vrvi od opštih mesta, ali i zbog previše naglašene, pregrube glume.

“Lutke od testa”, produkcija Ame, Mediteranske Akademije za glumce iz Leća, grada na samom jugu Italije, donela je autentičan duh lokalne kulture i zarazan šarm pet glumica, zbog čega je ostavila najjači utisak na festivalskom programu (stručni žiri festivala je ovoj predstavi dodelio nagradu za najbolju predstavu u celini). Ova polučasovna muzička predstava ima dokumentarističko utemeljenje, jer je bazirana na istraživanjima značaja hleba u lokalnoj zajednici, njegovim društvenim, porodičnim, religioznim smislom (režija Tonio de Nito).

Poslednjeg dana festivala je prvo prikazana francuska predstava novog cirkusa, “Piti Peta Hofen šou”, urnebesno duhovito i lucidno delo koje je zasluženo osvojilo publiku. Tri izvođača na sceni “pucaju” od eksplozivne energije, šarma i markantnih veština cirkuskog izvođenja. Daju se do kraja kroz pesmu, žongliranje, ples, komičku improvizaciju i živu komunikaciju sa gledaocima. Ostaće u pamćenju učešće našeg pisca Dragana Velikića, jednog od gledalaca koji je slučajno postao deo predstave, lik Džordža. Glumci su Dragana, preimenovanog u Džordža, pozvali da učestvuje u igri. Ustajući sa nestabilne stolice u parku, pao je sa nje uz priličnu buku i uzbuđenje cele publike, prekidajući tok predstave. Naredni trenuci su bili obeleženi smenom osećanja zabrinutosti i olakšanja, kada je ustanovljeno da je pisac dobro. Neposlušna stolica je zatim postala scenski rekvizit, glumci su je besno uzeli, zavrljačili na pozornicu, a kasnije i razbili u paramparčad, kažnjavajući je zbog Draganovog (Džordžovog) bola. Džordž je do kraja izvođenja bio novi lik igre, kome su se glumci često obraćali, po raznim provokativnim pitanjima. Iako u osnovi pripada zabavljačkom, rasnom pučkom teatru, predstava diskretno preispituje i značenja pozorišta, drame, konflikata, kroz iznenadna, izazovna pitanja o ovim temama. U isto vreme, ona besramno ruši stereotipe i predrasude, vezane za seksualnost, religiju, umetnost, stvarajući zaista izvanredno energetsko polje sa gledaocima.

“Piti Peta Hofen šou”, foto Ivan Jovanović

Od džamije na Tvrđavi, ekstatični gledaoci su se zatim lagano preselili na prostor amfiteatra, gde je bila u toku završna proba muzičke predstave “Fantom opere”, zagrevanje i utezanje nota pred premijeru. Treba napomenuti i to da su festivalski programi besplatni i otvoreni za sve, što doprinosi društvenoj važnosti festivala, raskošnoj karnevalizaciji grada. Program je završen premijerom “Fantoma opere”, ambicioznom koprodukcijom Art centra Polifonija iz Severne Makedonije i Nišvil fondacije, u režiji Ivana Blagojevića (dirigent Zoran Stanisavljević, koreografija Maja Mitić). Polazeći od kultnog romana Gastona Lerua (1910) i Veberovog takođe kultnog mjuzikla (1986), autori ovog dela, kroz formalno impozantnu saradnju hora, plesača, orekestra i solista iz Niša i Skoplja, prikazuju vanvremensku pripovest o neprilagođenosti. Naročito su zanimljivi video radovi koji u crno-belom formatu otkrivaju alternativni život fantoma, njegove tajnovite noćne šetnje po niškim ulicama. Vrlo su provokativni i rediteljski komentari u vidu natpisa na video bimu. Oni kritički problematizuju čudne puteve strepnje u doba kovida i funkciju pozorišta u snalaženju u lavirintu medijskih manipulacija i laži, u kome svakodnevno tumaramo.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike, 14. avgusta 2021. godine