Category: Pozoriste

Sumnjiva lica našeg vremena

„Sumnjivo lice“, prema komediji Branislava Nušića, reditelj Andraš Urban, Narodno pozorište u Beogradu, scena Raša Plaović

Polazeći od Nušićevog „Sumnjivog lica“, oštre političke satire o vlasti, ali i vodvilja gogoljevskog humora, Urban je na scenu doveo njegovo radikalno, postdramsko čitanje (dramaturzi Molina Udovički Fotez i Kata Đarmati). Gledali smo urbanovski ironičnu i vrlo brutalnu verziju „komada sa pucanjem i pevanjem“, trilersku dramu sa aromatičnim začinima drugačije komike (kompozitor Irena Popović Dragović). Urban je potisnuo vodviljske, pliće sastojke Nušićeve gogoljijade, izbacujući u prvi plan njeno tamno naličje. Istanjena je bezazlena sočnost kretenluka provincijskih službenika, dok je izoštrena njihova zloćudna surovost. U prvi plan su gurnuti motivi ulizištva, straha od egzistencijalne nesigurnosti, kao i slepe poslušnosti sistemu – karakteristike našeg vremena.

Slobodan Beštić je ubedljivi kapetan Jerotije Pantić, vođa licemerno-kukavičkog krda birokrata, dijaboličan, jezivo hladan. Ne obavija ga razdragani nušićevski humor, već gruba, beskompromisna odlučnost na putu osvajanja višeg ranga političke moći. Nemilosrdno je fizički surov prema ženi Anđi (Nela Mihailović), neosetljiv na potrebe ćerke Marice (Suzana Lukić), ovde nabijene eksplozivnim besom, posledicom sveprisutnog nasilja. Jerotijevi saradnici, Vića (Pavle Jerinić), Žika (Nikola Vujović), Milisav (Hadži Nenad Maričić), Tasa (Nebojša Kundačina), Josa (Dragan Nikolić), podsećaju na Sterijine rodoljupce. Beskarakterni su ljigavci koji se razmeću hrabrošću, tokom horskog pevanja vojničkih pesama, ispijanja piva i pucanja na zastavu EU, dok su zapravo tronje koje hvataju maglu sa prvom najavom opasnosti.

Foto Narodno pozorište

Humor u predstavi se najčešće izliva iz novih izvora, izvan živopisnog nušićevskog sveta mamurnih baraba, donoseći njegovu idejnu i komičku nadgradnju. Scenska komika izleće iz upadljivo maštovite obrade likova, na primer sreskog špijuna Alekse Žunjića, koga harizmatično igra Miloš Đorđević. Aleksa značenjski opravdano i komički efektno menja obličja. Od urnebesne transvestitske pojave u šljaštećoj crvenoj haljini koja vrišti u preovlađujućoj postavci svedeno tamnih kostima, preko popovske odore, do smehotresnog dolaska u dvodelnom kupaćem kostimu, kao da je na izboru za misicu (kostimograf Marina Sremac). Na liniji metaforičkog značenja transvestije, društvenog izigravanja i prerušavanja, treba pomenuti da je gazda Miladin postao Miladinka (Anastasia Mandić).

Foto Narodno pozorište

Izvor komike u predstavi je i autoironična teatralnost, kroz dodate situacije pozorišta u pozorištu, kao i neočekivani obrti koji provociraju publiku, recimo scena mogućnosti tragičnog raspleta. Uključeni su sugestivni savremeni detalji koji se odnose na aktuelnu stvarnost, na primer komentari o odlukama žirija o nagradi „Sumnjivo lice“. Razigrano je komičan i niz tipično urbanovskih začina, recimo u prizoru spremanja za lov na sumnjivo lice. Tada banda činovnika otkriva majice sa slikama Putina i Draže Mihailovića, planirajući da opkoli hotel „Evropa“. To je u celini metaforički podsticajna situacija, tipična za ovu vrednu predstavu, razorno savremenih, metaforičkih značenja.

U analizi Nušićeve komedije, Ljubomir Simović je zapisao da su sumnjivi u stvari oni koji su dužni da otkriju i uhapse sumnjivo lice. To značenje prepoznajemo u dvanaestoj sceni Urbanove predstave, skupu činovnika, kada čitaju depešu koja otkriva da traženo sumnjivo lice nema lični opis. Onda svi brže-bolje skidaju fantomke sa svojih lica, kako se možda ne bi shvatilo da su oni ta sumnjiva lica, a ne siroti Đoka (Bojan Krivokapić) na koga su se okomili. U pogledu drastičnog brutalizovanja Nušićeve radnje koja korenito karakteriše Urbanovu režiju, reprezentativna je scena krvoločnog mučenja nedužnog Đoke, uz indikativnu pratnju žive muzike na harmonici.

Dizajn je sveden, šest fotelja, mikrofoni i zid sa nizom vrata određuju scenu, na početku umivenu, u skladu sa relativno mirnim i konvencionalnim startom radnje (scenografija Urban). Kako se događaji zahuktavaju i vrtlog aktivnosti horde činovnika postaje sve razuzdaniji, pozornica se pretvara u đubrište. Umazana krvlju nedužnih žrtava policijskog iživljavanja, zatrpana samlevenim fotografijama Đinđića, Ćuruvije, Dade Vujasinović i drugih, scena postaje groblje pravde i istine. Sahranila su ih stvarna sumnjiva lica, sakrivena iza fantomki.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 25. juna 2017.

 

Zelena je boja života

„Tako je (ako vam se tako čini)“, prema tekstu Luiđija Pirandela, režija Jagoš Marković, Jugoslovensko dramsko pozorište

Kako i sam naslov Pirandelove građanske drame „Tako je (ako vam se tako čini)“ (1917) sugeriše, ona problematizuje istinu kroz njenu relativizaciju, što je jedna od centralnih tema u ukupnom opusu ovog nobelovca. Osim toga, ova parabola u tri čina se bavi malograđanštinom, kroz iskrivljene odraze jadne radoznalosti zabadača noseva u tuđe poslove. Kako su ti njuškači ugledni društveni predstavnici, u njihovom dušebrižničkom kopanju po komšijskim životima je sadržana društveno-politička kritika. Pirandelovo razumevanje društva je suštinski teatralno, stvarnost je za njega pozorište apsurda, nonsensna komedija zabune bez rasterećujućeg hepi enda.

Susret teatralizama Luiđija Pirandela i Jagoša Markovića, u najnovijoj produkciji Jugoslovenskog dramskog pozorišta, veoma je kompatibilan. Marković je verodostojno na sceni sagradio Pirandelovo društveno-filozofsko pozorište, stvarajući kompaktan hor žalosnih likova. Savetnik Agaci (Branislav Lečić), gospođa Amalija (Jasmina Avramović), njihov sin Dino (Lazar Đukić), gospođa Sireli (Vesna Stanković), gospodin Sireli (Nenad Jezdić) i gospođa Čini (Rada Đuričin) kao da su lutke u nekom marionetskom pozorištu. Plastični, iskrivljeni, izduvani, oni predstavljaju grotesknu komediju života. Često se kreću u grupi, kao jedno telo, delujući kao hor u tragikomičnoj operi inkvizitora, ali i kao krdo životinjki koje grakću i njište u razjarenoj potrazi za plenom. Irfan Mensur je njihov dostojan gradonačelnik, takođe plastično oblikovan, stegnuto feminiziran. Određen je kao ženski petko, sa femkasto skupljenim nogama i prekrštenim rukama, što proizvodi i fino komičan efekat.

Foto Nenad Petrović, JDP

Na drugoj strani su progonjeni, odgovarajuće svedenije, umerenije sazdani. Jelisaveta Sablić je gospođa Frola, sitne, zgrbljene pojave, utanjenog, kuknjavog glasa. Kao takva, ona prikladno izražava doživljenu tragediju, obavijenu velom misterije koja se neće raspetljati. Marko Janketić je takođe odmerenije prikazan gospodin Ponca, njen zet. Nevena Ristić je tajnovita gospođa Ponca koja se pod velom pojavljuje u razrešenju, ne razrešavajući ništa. Ona potvrđuje Pirandelov relativistički pogled na svet rečima: „Ja sam ona za koju verujete da sam“. Ovakav rasplet označava potpuno negiranje mogućnosti saznavanja istine, postavljanje različitih perspektiva posmatranja stvarnosti kao jedine izvesnosti, a to raspiruje društveni nemir.

Predrag Ejdus kao Lamberto Laudizi je cerebralni protagonista drame, izolovani rezoner. Nosilac je piščevih ideja o nesaznatljivosti istine i o pluralitetu svesti, bliskih teorijama Alfreda Binea koji je smatrao da ličnost ne predstavlja nedeljivo jedinstvo, da nije prost entitet.  To se iskazuje u jednom od centralnih prizora drame i Markovićeve predstave. Reč je o trećoj sceni drugog čina, kada Laudizi razgovara sa svojim odrazom u ogledalu, simbolom podeljenog sopstva.

Kostimi Bojane Nikitović funkcionalno odražavaju značenja likova. Strana gospođe Froli je asketski dizjanirana, u skromnim, jednostavnim crnim kostimima. Progonitelji su uglavnom raskošnije odeveni. U pojedinim slučajevima, na primer gospođe Čini, kostimi imaju i komički smisao, jer su preupadljivi, kitnjasti, šljašteći, u skladu sa njihovim ponašanjem. Dizajn scene (Jagoš Marković) je takođe vrlo upečatljiv, stilizovan, funkcionalan. Prostor je definisan intenzivnom zelenom bojom, kao blaga padina simboličkog značenja. Nekoliko salonskih stolica, luster, ogledalo i telefon su retki rekviziti na simbolički ispražnjenoj pozornici. Na kraju predstave, sa nemirnim saznanjem o nesaznatljivosti istine, zelene kulise će se efektno povući. Sa sobom će odneti iluzije o postojanju bujnosti života, plodnosti, mira i stabilnosti, koje obično označava jarka zelena boja. Iza nje ostaje sumorno sivilo jalove pozornice, odraz pustinje života, Pirandelove pesimističke vizije sveta.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 12.6.2017

Idu čete ludih baba

„Moja ti“, Olga Dimitrijević/Aleksandra Milavić Dejvis, koprodukcija Sterijino pozorje i Atelje 212

 

Dramski tekst Olge Dimitrijević „Moja ti“, prvobitnog naslova „Kako je dobro videti te opet”, izuzetno je vredan, u pogledu sadržine, ali i forme i stila. Doneo je neobičan susret poezije i drame, ogoljene osećajnosti i stilizacije koja tu osećajnost pomera na polje posebne estetičnosti. Fragmentarne je strukture, sačinjen od sedamnaest scena, uokvirenih prologom i epilogom. Teme koje Dimitrijevićeva specifično lirski obrađuje su starost, usamljenost, smrt, prolaznost, sloboda, ljubav, ali i ružnoća gramzivosti. Drama diskretno otvara i pitanja ljubavi između osoba istoga pola, kao i diskriminacije starih ljudi u društvu koje favorizuje mladost. Uvođenjem lika duha, Dimtrijevićeva raskopava i polje fantastike, rušeći granice između ovog i onog sveta, kroz njihovo preplitanje.

Režija Aleksandre Milavić Dejvis je izuzetna kao i tekst, neobično sveža na našim prostorima. Karakteriše je stilizovana poetičnost, blaga utopljenost radnje u duh starine i nostalgije, kao i fino pretapanje narativnog, dramskog i muzičkog. Scena je nalik muzeju, što se uklapa u preovlađujuća osećanja prolaznosti i nostalgije, preplavljenosti sećanjima. Postoji više punktova igre, mesto za klavir čiji tonovi pojačavaju liričnost radnje (kompozitorka Anja Đorđević), police sa potrebnim rekvizitima, komadi salonskog nameštaja u Dragicinom domu, u totalu nalik muzejskim eksponatima (scenografija Marija Kalabić). Atmosferu elegantne starine upotpunjuje i prisustvo gramofona koji uz zvuke pucketanja ploče oslobađa tonove elegične šansone, oživljavajući i duh jugo-nostalgije.

Foto Branislav Lučić

Igra svih glumaca je delikatna, ubedljiva i dubinski izražajna. Oni donose jedno snoliko prisustvo, otelotvorujući na sceni odgovarajuću stilsku posebnost dramskog teksta. Svetlana Bojković prodorno i toplo igra Dragicu koja je upravo sahranila svoju životnu partnerku Ivanu. Preovlađujuće je zamišljena, odsutna i tužna, osim kada u njena sećanja prodre život sa Ivanom, vraćajući joj istisnutu radost. Gorica Popović takođe upečatljivo igra Dragicinu prijateljicu iz prošlosti Ružu, Jugoslovenku u duši, zarazne životnosti, nepresušnije energije. Posebne su njene pevačke partije u kojima se tanana liričnost sudara sa finom stilizacijom. Taj spoj usložnjava osećajnost, oneobičava je, stvara raskorak, daje joj smisao upitanosti, nenametljivog studiranja njenog značenja. Tatjana Bošković je izvanredna kao namćorasta, odbojna Zagorka, treći član ove sveže oformljene družine.

Foto Branislav Lučić

Ivan Mihailović takođe ubedljivo igra nekoliko likova, sa bitnim stepenima stilizacije. Pre svega, on je Ivanin gramzivi sin, neotesani grubijan koji pokušava da se dočepa majčinog stana, a stvara i fragmente drugih likova, pravnika, naratora. I Sofija Juričan takođe povremeno uzima ulogu naratorke, kao i ostale glumice, mešajući narativno i dramsko. Na taj način se razbija konvencionalna zatvorenost glumca u jedan lik, što upotpunjuje dosledni rediteljski jezik otvorenosti, stilizacije, začudnosti, u celini scenski vrlo efektan. Sofija bazično igra duha Ivane, donoseći na scenu sloj fantastičnog, bajkovitog, ali istovremeno i komičnog zbog neočekivanog i snažnog upada onostranog. Njena Ivana je doterana kao ratnica, partizanka, nepokolebljivo odlučna i čvrsta, što daje potrebnu snagu posustaloj Dragici, u borbi za zadržavanje njihovog stana. Kostimi Marie Marković su jednostavni, tačni, funkcionalni.

U celinu scenske radnje su suptilno i postojano utkani fino aromatični začini koji dodatno pojačavaju njene estetske vrednosti. Na primer, pojavu Ivaninog duha prati komično začudna dim mašina, Dragicina dirljiva pripovest o susretu sa Ivanom pokreće nežno padanje snega, dok prosipanje konfeta stilizovano označava bacanje bombi, ali i prosipanje pića za pokoj duši. U radnju su uključene i horske pesme, prepevi partizanskih pesama koji donose komički upadljivo izmenjene tekstove. Na primer, stihovi “po šumama i gorama idu čete ludih baba” obezbeđuju združenu snagu pesme i komike, još jedan upečatljivi sloj ove ukupno vrlo upečatljive predstave.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 7.6.2017.

Političari, majmuni i nekoliko banana

„Jami distrikt“, prema tekstu Milene Bogavac, reditelj Kokan Mladenović, koprodukcija Centar za kulturu Tivat, Bitef teatar, Think tank studio Novi Sad, Festival Maszk Segedin

Tekst predstave „Jami distrikt“ Milene Bogavac utemeljen je u apsurdnim i satiričnim značenjima, rastegnutim do krajnjih granica. U osnovi je pseudo-dokumentaristička situacija otkrivanja Jamene, sela na tromeđi Srbije, Hrvatske i Bosne i Hercegovine, u kojem je navodno pronađeno najstarije paleolitsko naselje u istoriji čovečanstva. Ova lažna, ali realno moguća situacija izaziva rat između tri države, borbu za osvajanje titule najstarije nacije na svetu. Milena Bogavac polazi od realnih društvenih apsurda i preuveličava ih, gradeći dramski izazovne situacije koje dovode do jasnijeg sagledavanja apsurdne realnosti.

Reditelj Kokan Mladenović je u svom prepoznatljivom maniru napravio eksplozivno energičnu i autoironičnu predstavu, multimedijalni performans sa songovima, fragmentarne strukture. Radnja je snažno kritički usmerena prema društveno-političkim okolnostima u sve tri države, ali i prema globalnom cinizmu neoliberalnog kapitalizma. Glumice Isidora Simijonović, Jelena Graovac i Nina Nešković izvanredno posvećeno stvaraju različite likove, od „kast membera“ Jami parka, majmunica koje rade sve radi zadovoljenja mušterija, preko policajaca i predstavnika društveno-političke elite tri države, do studentkinja, takmičarki kviza koji treba da otkrije ko je najstariji narod. Originalnu muziku i songove kompozitora Marka Grubića uživo izvode glumice i muzičari Džemal Al Kisvani i Marko Grubić (Vroom), dopunjeni naratorom Nemanjom Dragašom. Oni su dvoznačni i zato scenski uverljivi. U prvom planu grade značenje spektakularnosti, ali ga istovremeno i razgrađuju kroz ironičan smisao tekstova songova.

Foto Bitef teatar

U predstavi se korenito upotrebljava video bim koji stvara multimedijalnu scenografiju, a ima i druga, složenija značenja. Pored ilustrativnosti i pojačavanja dramskog efekta, video projekcije su u funkciji oblikovanja pseudo-dokumentarizma. On nastaje kroz montažu različitih audio i video snimaka, stvarajući lažne nacionalne dnevnike i druge informativne emisije. Pseudo-dokumentarizam je i sredstvo demistifikacije medija, ukazivanja na mogućnosti njihovih manipulacija. Takođe, video snimci iz zabavnog Jami parka, putem ironije uspostavljaju važno kritičko značenje brutalnosti društvnog kapitalizma, gde je važan samo rast profita. U tom smeru se, vrlo lucidno, razrešava sudbina Jamene.

Foto Bitef teatar

Nakon zaključaka koje su doneli spoljni eksperti, da se tri nacije bitno i ne razlikuju, te da predstavljaju „jednu porodicu“, Jamenu preuzima Globalna kompanija zabave. Od nje prave korporativni biznis koji eksploatiše lokalnu radnu snagu, bednim platama i nemilosrdnim radnim vremenom. Devojke obučene u višeznačno metaforične kostime majmuna ćute, trpe i jedu banane jer je strah od egzistencijalne neizvesnosti dovoljno veliki da ućutka svaku pomisao na pobunu. Razvojni put Jami parka, od otkrivanja Jamene, preko politizovanog ratnog huškanja, izbijanja rata i raspletnog uplitanja evropskih stručnjaka, sjajan je metaforično-satirični odraz novije istorije našeg regiona. Autori predstave u svemu tome ne štede ni jednu stranu, već neumoljivo nižu sugestivne prizore napajane stvarnošću sve tri države, bolno plodnog tla za nicanje njihovih karikaturalnih odraza.

„Jami distrikt“ podsticajno problematizuje i društveni značaj pozorišta, kroz jednu scenu koja tretira njegovu poziciju u zemljama uključenim u jamenski slučaj. Izazovno se sukobljavaju koncepti staromodno tradicionalnog, mrtvačkog i inovativnog, živog pozorišta. U Hrvatskoj je problem prikazan kroz kontroverzni rad Olivera Frljića. Prodorno satirično su oblikovani predstavnici dramskih udruženja, nominalni rodoljupci i čuvari tradicije koji zverski komadaju Frljićev rad, sekući slobodu umetničkog izražavanja u korenu. Oni svesno ili nesvesno zaobilaze istinu da se stvarno rodoljublje i briga za tradiciju ostvaruju kroz omogućavanje slobode (umetničkog) izražavanja, svetla u tamnom tunelu sadašnjeg života u prošlosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 3.6.2017.

Gašenje sa aparata života

Jednoglasna odluka žirija 62. Sterijinog pozorja, koji su činili Isidora Žebeljan, Emina Elor, Nikita Milivojević, Aleksandar Popovski i Predrag Miki Manojlović (predsednik), da se Sterijine nagrade za najbolji dramski tekst, režiju, predstavu, kostimografiju, scenografiju, koreografiju, scensku muziku, ne dodele, arogantna je i nihilistička.

Ovakva odluka je bez presedana. Ranije je na Sterijinom pozorju bilo slučajeva nedodeljivanja pojedinačnih nagrada, na primer na 57. Pozorju, kada je žiri odlučio da ne dodeli nagrade za jedno glumačko ostvarenje, kostimografiju i scenografiju. I tom prilikom je odluka bila odraz arogancije žirija. Između ostalih, te godine je Vlastimir Đuza Stojiljković dao brilijantnu ulogu dečaka Dina u Frljićevom „Ocu na službenom putu“, ostavši bez nagrade koja nije uopšte dodeljena.

Ove godine, kada se vratio izvorni koncept Sterijinog pozorja kao festivala najbolje domaće drame, što je povratak koji ocenjujemo kao odličan zato što je ponovo uspostavio izgubljeni identitet festivala, odluka žirija je posebno štetna.

Takmičarski program 62. Pozorja je činilo devet predstava, među kojima je bilo pet praizvedbi tekstova srpskih pisaca, Dušana Kovačevića, Milene Marković, Stojana Srdića, Milivoja Mlađenovića, Vuka Boškovića. U ovoj grupi se nalaze i naši najznačajniji dramski autori. Oni su napisali vredna dramska dela koja na umetnički značajan način odražavaju lokalan i globalan svet koji je ispao iz zgloba. Odluku žirija u tom kontekstu razumemo kao brutalno odbacivanje njihovih kvaliteta.

U pogledu režije, u takmičarskom programu smo takođe imali prilike da vidimo rad nekoliko naših umetnički najvažnijih reditelja, srednje i mlađe generacije. Kokan Mladenović je pokazao punu autorsku zrelost višelojnom režijom predstave „Na Drini ćuprija“. Igor Vuk Torbica je u radu sa slovenačkim glumcima na produkciji „Ožalošćena porodica“ doneo neobično vredan i svakako poseban spoj sočnog Nušićevog humora i svedenije, suzdržanije scenske igre karakteristične za slovenačko pozorište. Milan Nešković je autor savremenog, takođe vrlo specifičnog, veoma maštovitog i zaokruženog scenskog čitanja dela Bore Stankovića, u radu sa vranjanskim ansamblom na predstavi „Ruža, uvela“. U pogledu glumačke igre, scenografije, kostimografije, scenske muzike, koreografije, predstave u takmičarskoj selekciji su takođe donele izvanredan rad pojedinačnih autora. Odluke žirija i u ovim kontekstima tumačimo kao potpuno negiranje njihovih vrednosti.

Fotografija iz predstave “Na Drini ćuprija”, SNP
Fotografija iz predstave “Ruža, uvela”, NP Bora Stanković, Vranje

Izbor žirija da se dodele “dve zaslužene” Sterijine nagrade, svim učesnicima 62. Pozorja, i publici 62. Pozorja (Specijalna Sterijina nagrada), razumemo kao krajnje cinične, lažne utehe nenagrađenima među kojima je bilo mnogo umetnika koji su nagrade  nedvosmisleno zaslužili.

Misija Sterijinog pozorja je da afirmiše i podržava našu dramsku i scensku umetnost, posebno u aktuelnim okolnostima koje su prilično nepovoljne za umetničko stvaranje, naročito u finansijskom pogledu. Žiri se imenuje od strane Sterijinog pozorja i njegova je obaveza da sledi tu misiju. Nasuprot tome, ovogodišnji žiri je tu misiju brutalno izneverio. Umesto da afirmiše pozorišni život, da da smisao i nadu u vremenu besmisla i odsustva nade, žiri ih je svojim odlukama odbacio.

Obaveza žirija je, po našem mišljenju, da donese odluke o nagradama u okvirima ponuđenog programa. Predstave koje su odigrane određuju referentni okvir unutar kojeg se rangira kvalitet umetničkog rada učesnika. Smatramo da se u tom okviru nagrade moraju dodeliti, bez obzira na njihov ukupni kvalitet. Obaveza žirija je da u granicama selekcije odredi najbolje učesnike, čak i onda kada je njihov kvalitet veoma nizak, što ove godine nije bio slučaj. U vezi sa ovom problematikom, trebalo bi razmotriti da se u budućnosti obaveze žirija zvanično odrede pravilnikom, kako se ne bi ponovila ova situacija.

Odluke žirija 62. Sterijinog pozorja ruše sistem koji se klimavo drži na izmrcvarenim, posustalim nogama, koprca se za dah na prostoru koji ostaje bez kiseonika. Umesto da pomogne bolesniku koji se bori za život, žiri ga je simbolički isključio sa aparata.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 4.6.2017.

Tragedija dece sa železničke stanice

Premijera „Mi deca sa stanice Zoo“ Ana Vukotić u Podgorici

Foto D. Miljanić

Podgorica– Prošle nedelje je u Gradskom pozorištu premijerno izvedena predstava „Mi deca sa stanice Zoo“ u režiji Ane Vukotić, po kultnoj autobiografskoj priči Kristiane F. Ona je u ovoj predstavi polazište kritičkog bavljenja današnjim problemom narkomanije. To ovu predstavu čini posebno društveno osvešćenom i izuzetno osetljivom na goruće probleme u Crnoj Gori, ali i u Srbiji, bez bitnijih razlika.

Predstave rediteljke Ane Vukotić igrane su sa uspehom na festivalima u Srbiji. Njena režija „Don Žuana“ je osvojila nekoliko nagrada na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu (2010), uključujući nagradu za najbolju režiju. Predstava „Šćeri moja“ je prikazana prošle godine na istom festivalu, gde je Vanja Jovićević za ulogu Kneginje Zorke dobila nagradu „Ardalion“ za najbolju mladu glumicu. Vukotićkin rediteljski rukopis je prepoznatljiv, veoma stilizovan i maštovit, prisutan i u najnovijoj podgoričkoj produkciji, njenoj prvoj saradnji sa Gradskim pozorištem.

U Gradskom pozorištu u Podgorici često rade reditelji i drugi umetnici iz Srbije. Pre mesec i po dana je izašla premijera lutkarsko-dramskog čitanja „Romea i Julije“, u režiji Emilije Mrdaković iz Novog Sada, direktorke Pozorišta mladih. Na repertoaru ovog teatra se nalazi još nekoliko predstava srpskih reditelja, na primer „Više od terapije“ Alise Stojanović, „Kinez“ Anje Suše, „Slasti slave“ Stefana Sablića, kao i Liješevićevi „Čuvari tvog poštenja“ o kojoj je „Politika“ pisala.

Koreografkinja ove predstave je takođe iz Srbije, Sonja Vukićević, a njen udeo je u celini od ogromne važnosti. Koreografija je jedan od ključnih elemenata scenskog izraza, upečatljiva u individualnim, kao i u grupnim scenama. Kristianini (Jelena Simić) grčevi  tela su u sukobu sa njegovim smirajem, čime se sugestivno prikazuje konflikt napetosti i zadovoljstva u konzumiranju droga. U koreografskom pogledu su takođe ekspresivne grupne scene koje grade likovi tinejdžera, prizori istovremenog narkomanskoj raja i pakla. Akteri nesvesno bauljaju u ekstazi, plešu kao zombiji, tražeći zaborav od jalove stvarnosti. Košmarni efekat njihovog eskapističkog plesa pojačava upadljivo teskobna elektronska muzika kompozitora Aleksandra Radunovića Popaja.

Foto D. Miljanić

Na  sceni je snažno izoštren sukob između sveta dece i odraslih, što je takođe sugestivno koreografski izraženo. Pojava roditelja, Kristianine (Ivana Mrvaljević) i Kesine majke (Katarina Krek), u grupi sa pet muškaraca, ima ekspresionističko obličje. Na scenu stupaju kao neki nadljudi, u crnim, kožnim, gestapo mantilima, uz uklopljene sablasno-dramatične zvuke bubnjeva, pod jakim neonskim svetlima (kostimografija Lina Leković). Oni su kao jedno telo, kruto i opominjuće, metafora svih roditelja koji nisu uspešno savladali iskušenja odrastanja njihove dece.

Scenografija Branka Hojnika je u stilizovanom skladu sa Vukićevićkinom koreografijom, neodvojivo je važan sastojak ukupno zavodljive vizualnosti. Scena je na početku uokvirena konstrukcijom koja spolja podseća na tunel, dok su njeni pojedinačni elementi nalik šinama, sačinjenih od neonskih svetala, koje će se efektno odmotavati sa odmicanjem radnje. Na scenografskom planu je takođe izuzetan izbor otvaranja vrata u dubini, čime se stvaran život pušta na scenu. Povremeno vidimo magloviti prolazak automobila i ljudi, jer je otvor prekriven prozirnom pregradom, što stvara izvanredan poetski efekat. Imajući u vidu da se radnja dešava na železničkoj stanici, rešenje je posebno značenjski funkcionalno.

Foto D. Miljanić

Vrtoglavo zaplitanje grupe tinejdžera u mrežu droge i prostitucije povezano je sa opštim osećanjem besmisla i potrebom za begom od svakodnevnice. Precizno i gradacijski su prikazani uzroci i jezive posledice uzimanja droga. Podvučena je karakteristična zamka mladih narkomana, početno uverenje da se neće navući. Nasuprot tome, na sceni pratimo sve dublje tonjenje aktera u pakao zavisnosti. Umesto slobode koju narkomani očajnički traže, put drogiranja ih odvodi u potpuno ropstvo koje sasvim poništava život.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 23.5.2017

Odbrana slobode i časti

„Don Kihot ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva“, autor i reditelj Zlatko Paković, prema „Don Kihotu“ Migela de Servantesa, Studentski kulturni centar Novi Sad

U scenskom tekstu „Don Kihot ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva“, autor Zlatko Paković polazi od Servantesovog „Don Kihota“, gradeći njegovo savremeno tumačenje u fragmentarnoj formi, trijumviratu epike, dramatike i lirike. Tekst je predložak za postdramsku predstavu, vođenu kao predavanje-performans, formalno blizak Pakovićevim ranijim produkcijama, „Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad“ ili „Filosofija palanke“. Ova verzija „Don Kihota“ donosi postmodernizmu bliske „spojeve nespojivog“, sudare elitizma i populizma, književno-istorijskog i dokumentarno-savremenog. Opersko pevanje je ukršteno sa pučkim humorom, dok su filozofske rasprave upletene sa melodramskim linijama radnje.

Predstava je premijerno izvedena u prostoru „Fabrike“, Studentskog kulturnog centra Novi Sad, odgovarajućeg industrijskog ambijenta koji prkosi konceptu buržoaskog, konformističkog pozorišta. Gledaoci okružuju izvođače sa tri strane, pri čemu su granice između nas izbrisane, glumci učestalo zalaze u prostor gledalaca, uključujući nas konkretno i simbolički u tok predstave. Na primer, „vezuju nas“ papirnim trakama, pa nas kasnije oslobađaju, problematizujući granice i prekoračenja društvenih sloboda, o kojima aktivnije razmišljamo jer smo integralni deo predstave.

Na sceni se postojano gradi kolektivan duh igre, prožet rascvetalim pučkim veseljem zbog igre same, detinjastom radošću zbog slobode izražavanja. U vezi sa time, donkihotovski osećaj časti i pravde se ukazuje kao donekle infantilan, u pogledu naivne i nevine nesputanosti, tvrdoglavog odbacivanja konvencija i fundamentalnog praćenja fantazama, u svetu ispalom iz zgloba.

Nikola Đuričko začudno, ironično, blago karikaturalno igra beskompromisnog Don Kihota, junaka koji živi na rubovima stvarnosti, u svom idealizovanom svetu, čijim merilima romantičarski nastoji da iskoreni društvenu trulost.  Boris Milivojević kao Sančo Pansa takođe je obojen ironijom, boem je i šaljivdžija, ali i žrtva brutalnog kapitalizma, arhaičan i savremen u isto vreme. Operska pevačica Katarina Jovanović harizmatično tumači lik Dulsineje, Don Kihotove ljube. Kao i u lik Sanča Panse, i u njenu scensku pojavu su ugrađeni savremeni motivi sa značenjem pružanja otpora sveprisutnoj korupciji. Na primer, prvi song donosi Disove stihove: „Razvilo se crno vreme opadanja, nabujao šljam i razvrat i poroci, podigao se truli zadah propadanja“. Na njih se kasnije nadovezuje prizor iz našeg jasno savremenog društva, gde ona igra ucenjenu glavu koja se zamerila biznismenima-tajkunima.

Foto SKC NS

Poseban komički, karnevalski šarm oslobađa lik Rosinanta (Igor Filipović), Don Kihotovog konja koji voli da citira mudrosti, od Tertulijana, preko Sterije, do Lenjina. Muzika koju uživo na sceni izvode Zoran Tegeltija (perkusionista) i Miloš Nikolić (kompozitor i trubač) vodi tempo igre, i učestvuje u stvaranju pučke atmosfere. Svi tekstovi songova su uzeti iz srpske poezije, od pomenutog Disa, preko Zmaja, Crnjanskog, Vinavera, do epske narodne poezije, objedinjene idejom protesta protiv nagomilanih nepravdi. Paković je i izvođač, narator koji vodi glumce i publiku kroz Servantesovo delo, i njegova kasnija tumačenja. Na početku dobija batine od strane maskiranih napadača, jer je društveni bunt delatnost visokog rizika. To ga ne sprečava da taj put nastavi, naprotiv. Neposustajanje u borbi za istinu i slobodu, Don Kihotovo i Pakovićevo, može se izdvojiti kao jedna od glavnih ideja vodilja predstave.

Tražeći odgovor na pitanje  „Šta su danas vetrenjače“, narator u predstavi citira i Hajnriha Hajnea koji je napisao da su vetrenjače postale banke, otvarajući na taj način put tumačenja Srvantesovog dela u pravcu kritike razarajućeg kapitalizma. Prepuna citata i referenci, ova predstava, intelektualno i pučki, a prevashodno teatarski živo i sočno, krči gustu šumu značenja puta časti jednog viteza lutalice.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 7.5.2017.