Category: Pozoriste

Svi naši egzili

Deveti  međunarodni  festival  savremenog pozorišta „Dezire“ održan je u Subotici od 25. novembra do 3. decembra. Izvedeno je sedamnaest predstava iz Francuske, Mađarske, Nemačke, Slovenije, Hrvatske i Srbije.

Festival Dezire je ove godine bio izuzetno kvalitetan, na nivou najboljih izdanja Bitefa. Sa jedne strane su ga obeležile politički provokativne predstave Sebastijana Horvata, Andraša Urbana i Olivera Frljića. One istražuju smisao umetnosti u vremenu neoliberalnog kapitalizma i političke represije. Na festivalu su takođe prikazana i visoko-estetizovana dela Dominika Abuzija i Jožefa Nađa, utemeljena u vizualnoj poeziji i jakim simboličkim prizorima. Ona bude arhetipska značenja koja su duboko utisnuta u nama, ali istovremeno potisnuta haotičnošću savremenog života.

Dezire je trijumfalno zatvorilo gostovanje predstave Olivera Frljića, „Drugi Egzil“, Nacionalnog pozorišta u Manhajmu. Blisko njegovoj ranijoj predstavi „Mrzim istinu“, Frljić i ovde autoironično istražuje lični položaj u svetu. Autor polazi od posledica bavljenja političkim pozorištem, u predstavama „Aleksandra Zec“ i „Naše nasilje i vaše nasilje“. Zbog izazivajućeg odnosa prema vladajućoj politici u Hrvatskoj, Frljić je nakon ovih predstava proglašen državnim neprijateljem. Prećeno mu je smrću, i zabranjeno da radi u Hrvatskoj. Tako je nastala ova predstava, u Nemačkoj. Njeni tematski okviri su prošireni i na posledice izbeglištva na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina, ali i na aktuelnu migrantsku krizu u Evropi.

Foto Christian Kleiner (press)

Nemački, bosanski i hrvatski glumci na engleskom i nemačkom jeziku izvode ovu izvanrednu predstavu dokumentarističke osnove. Oni igraju Frljića, ali i same sebe, otkivajući lične traume. Na sceni se efektno mešaju agresivnost i nežnost. Idilična muzika šezdesetih prati brutalne scene porodičnog nasilja, lutkama se izražavaju strašni oblici društvenih represija. To sve stvara snažan dramski efekat i ukazuje na neophodnost zaustavljanja društvene mržnje.

Glavno pitanje koje Frljić ovde postavlja je smisao stvaranja pozorišta. Da li ono može da promeni društvo? Može, jer menja pogled na njega, a to vodi menjanju njega samog.

Kritika je objavljena u Kulturnom dnevniku, RTS 1, 6.12. 2017  (9.min)

Advertisements

Crnohumorno ogledalo sveta

„Urnebesna tragedija“, tekst Dušan Kovačević, režija Marko Manojlović, Atelje 212

Radnja predstave „Urnebesna tragedija“ reditelja Marka Manojlovića se dešava 1989. godine, kada je Dušan Kovačević napisao ovu tragikomediju o rašrafljenim porodicama, nerazumevanju, samoći. Vreme odvijanja radnje u predstavi se određuje putem emitovanja audio snimaka radijskih vesti, i pominjanja događaja iz tog doba, govora Slobodana Miloševića itd. Od tog vremena je prošlo skoro tri burne društveno-političke decenije. Šteta je što u novom scenskom čitanju Kovačevićeve inspirativne mračne komedije nije utvrđen konkretniji odnos prema našoj recentnoj prošlosti. U vezi sa tim, predstava je rediteljski veoma oskudna, autorski rukopis je bled. Može se reći da je kapetan ovog pozorišnog broda glumcima prepustio kormilo, pri tome (opravdano) verujući i u snagu dramskog teksta. Rezultat toga je predstava koju će publika izvesno rado gledati, zbog Kovačevićevog efektno apsurdnog pogleda na svet i veštih glumaca. Njihova igra će kroz nekoliko izvođenja, sa opuštanjem premijernog grča, takođe izvesno, postati tečnija, ležernija, kompaktnija.

Scena koja predstavlja dom Milana i Ruže je utvrđena blago stilizovano, iskošenog je plafona, naglašeno klaustrofobična (scenografija Vesna Popović). U toj konkretnoj i simboličkoj stešnjenosti, glumci preovlađujuće teatralizovano grade tragikomično ogledalo života. Njihov odraz stvarnosti je verodostojano apsurdan, reflektuje prizore iz podivljalog sveta, metastazirane ludnice, prostora ni na nebu ni na zemlji. Igra je obeležena grotesknošću i oštrinom, obavijena je plastikom koja od nesrećnih likova stvara univerzalne kljakavce, klovnove uhvaćene u mreži nasukanih života.

Milan Branislava Trifunovića je najmanje teatralan među njima, realističniji je upravnik pozorišta koji se bori sa požarima u porodici i pozorištu. Sonja Kolačarić kao njegova supruga Ruža je karikaturalnija, žena na rubu nervnog sloma. Njihov sin Neven (Amar Ćorović) se od okruženja izletelog iz zgloba brani ludačkim smehom, ili begom u svet muzike, gde je zaštićen sirovim ritmovima protestnog rok end rola. Julka Katarine Žutić rezignirana je izranjavana žena koja trpi nasilje u braku sa Kostom, iz navike, i bez snage da iz tog pakla izađe. Kosta Nebojše Ilića je trabunjavi muž nasilnik, teturava pijandura, ljubitelj komunista i oružja. Branislav Zeremski stvara Doktora u diskretnije grotesknim crtama, kao i Radomir Nikolić koji igra Milicionera. Branimir Brstina je Vasilije, Milanov otac, odbegao iz ludnice, takođe oblikovan u svedenijim crtama. On je ozbiljan, staložen, prividno normalan gospodin, što izoštrava kontrast prema njegovom realnom stanju svesti, pojačavajući tragičnost. Njegova nova supruga Rajna (Anica Dobra), konkretno i simbolički zavijena u crno, gospođa je u svom svetu (kostimograf Boris Čakširan). Kao takva, ona delotvorno zaokružuje kovačevićevske prizore iz iščašenog porodičnog života, podsećajući na onaj paradoksalan slogan – ko ovde ne poludi, taj nije normalan.

Foto Atelje 212

Smatramo da nova scenska čitanja dramskih klasika, što „Urnebesna tragedija“ sigurno jeste, zahtevaju specifičniji rediteljski pristup koji će opravdati razloge nove produkcije, ako ona pretenduje na umetničke vrednosti. U ovoj predstavi toga nema, ona nije donela svežija značenja ili stilsko-formalne inovacije, zbog čega u celini nema umetnički značaj, ali ni pretenzije. Sa druge strane, komercijalnih ambicija i vrednosti joj ne fali, uspeh na tom polju je siguran.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 14.11.2017.

Tajne i laži su aut

„Crna kutija“, Ana Đorđević/Andrej Nosov i “Moj deda je aut“, Dušan Janković/Đurđa Tešić, Beogradsko dramsko pozorište

Inspirisana filmom „Savršeni stranci“ Paola Đenovezea, Ana Đorđević je napisala tekst predstave „Crna kutija“ čija se radnja dešava tokom jedne večeri, u vreme pomračenja meseca. Kao u „Snu letnje noći“ ili „Gospođici Juliji“, čiji se događaji odvijaju u Ivanjskoj noći, vreme pojačane mističnosti izaziva snažna životna pretumbavanja, pogurana nezadrživim silama iraconalnosti. U zagonetnoj izmaglici događaja će eksplodirati Pandorina kutija, razlivajući otkrivene laži u odnosima između četiri para. Na površini srećni brakovi ukazaće se kao mehuri od sapunice, rasplinjavajući se kao da zajednička prošlost nikada nije postojala.

Na pažljivo postavljenom trpezarijskom stolu, elegantno dizajnirani akteri sprovode igru koja razgolićuje lažnost njihovih brakova (scenografija Tamara Branković, kostimografija Selena Orb). Igra se sastoji u polaganju mobilnih telefona na sto i otkrivanju svih poruka i poziva koji im tokom večeri stignu. Mobilni telefoni se ukazuju kao sredstva koja omogućavaju tajne komunikacije, ali istovremeno predstavljaju krajnje polje rizika, realnu mogućnost da se životi njihovih korisnika pretvore u prah. Predstava reditelja Andreja Nosova izazovno odražava duh našeg vremena, doba fejsbuka i selfija, virtualnih odraza stvarnosti, bitnijih od same stvarnosti.

Foto BDP (“Crna kutija”)

Glumci su ubedljivo oživeli ovu tragikomediju haotične labilnosti savremenih brakova. Petar Benčina je sugestivan kao Miki, samouvereni ženskaroš visokih ambicija. Nataša Marković je njegova žena Milena koja će tipično sebe kriviti, kada pogrešno shvati da je njen muž homoseksualac, usled zamene telefona Mikija i Stefana (Miloš Timotijević), diskretnog geja koji prijateljima još nije otkrio svoju seksualnu orijentaciju. Sofiju oštro i odgovarajuće odbojno igra Ljubinka Klarić, kao osobu isijavajućeg nezadovoljstva, koja takođe skriva surovu preljubu. Njen muž Nikola (Ivan Zarić) je najnaivniji među njima, brižan otac tinejdžerke, dok je Filip Nemanje Oliverića višestruko varljivi muž Vanje (Ivana Nikolić). Suštinski vrlo tamnu osnovu predstave rasterećuju upadljivi komički detalji. Izražavaju se kroz urnebesne situacije zamene identiteta, verbalne dosetke, ili situaciona rediteljska rešenja. Na primer, Stefanov mobilni telefon se oglašava kao kreketanje žabe, donoseći komičku relaksaciju u naglašeno dramatičnim momentima.

Tema autovanja, objavljivanja homoseksualnosti, nalazi se i u osnovi predstave „Moj deda je aut“, nastale prema tekstu Dušana Jankovića, čija se radnja takođe dešava u enterijeru porodičnog doma (scenograf i kostimograf Zorana Petrov). Jankovićeva komična drama raspliće živote tri generacije jedne familije koji odražavaju prepoznatljive balkanske porodične trzavice, ali i društvo u surovo haotičnoj tranziciji. Na dan smrti Darinkine majke, Darinkin otac Marko (Boris Komnenić) otkriva porodici da je homoseksualac. Takođe objavljuje da je njegova supruga skoro sve vreme njihovog braka znala za Markovu dugogodišnju vezu sa Danilom (Srđan Dedić). Ove informacije izazivaju buru uskovitlano suprotstavljenih reakcija, istinito odražavajući različita shvatanja ovog savremenog društvenog problema. Jelena (Suzana Lukić) je najliberalnija i sa simpatijom prihvata dedino priznanje. Njen otac Duško (Slobodan Boda Ninković), Darinkin muž, tvrđi je u pristupu od ćerke, ali je i on uglavnom razuman. Na drugoj strani su Darinka  (Ljubinka Klarić), očajna zbog očevog priznanja, i Bogdan (Milorad Damjanović), njihov sin, najkrući među njima, histerično homofobičan. U raspletu ove suptilno režirane predstave Đurđe Tešić, afirmiše se ideja slobode, poštovanja izbora bližnjih, ma koliko oni bili nekonvencionalni.

Foto BDP („Moj deda je aut“)

U pozadini dramskih događaja koji problematizuju mogućnost slobodnih izbora, delikatno i provokativno se ogleda i naša društvena stvarnost – korumpiranost visokog obrazovanja, preplavljenost svakodnevnice trivijalnostima, kao i važnost virtualne realnosti. Kao i „Crna kutija“, predstava „Moj deda je aut“ je vrlo uspešna zbog intenzivne savremenosti konteksta, verodostojne i nadahnute igre glumaca, nepretenciozno funkcionalne režije, kao i ubedljvog tragikomičkog pristupa u tumačenju savremenog života. Komička pitkost igre u sprezi sa oporom gorčinom iščupanom iz naše stvarnosti, gradi prostor prodorne dramatičnosti sa dva lica koja naizmenično osvajaju publiku.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 12.11.2017. godine

Hrabar repertoarski potez

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

„Zrenjanin“, prema drami Igora Štiksa, režija Boris Liješević, Narodno pozorište Toša Jovanović, Zrenjanin

Dramski tekst „Zrenjanin“ Igora Štiksa bavi se društveno užareno važnom temom privatizacije društvene imovine. U nameri da zaustave stečaj fabrike, studenti organizuju pobunu protiv mufljuza, kupaca fabrika koji ih posle prodaju u bescenje, ne mareći za sudbinu radnika, ni društva u celini. Paralelno sa ovim društveno-političkim tokom događaja, u drami se plete i linija radnje koja problematizuje revoluciju na polju privatnih odnosa. Tako se (pre)jasno sugeriše da su promene na društvenom planu neodvojive od promena u sferi intime. Iako je u pogledu društveno-političke problematike uzavrelo bitan, za Štiksov tekst se takođe može reći da je pomalo naivan, razvoj događaja je uobličen predvidivo, konvencionalno.

Scena je dizajnirana svedeno, funkcionalno odražava promene mesta radnje, od prostora ispred fabrike, preko kafane i groblja, do kancelarije (scenografija Vladimir Savić). Režija Borisa Liješevića je prepoznatljivo delikatna, utvrđena u spoju psihološkog realizma i povremenog brehtovskog distanciranja. Ono se postiže kroz scensko odvajanje glumaca i likova, kada glumci sukcesivno predstavljaju likove i naratore, izlazeći privremeno iz uloge. To je, na primer, slučaj u sceni prijemnog ispita Male na Muzičkoj akademiji. Razbijanje psihološkog realizma je prisutno i u   uključivanju songova koje likovi izvode i usred dijaloga. Oni su izvor osećajnosti, prostor imaginacije, odraz nada i snova, nasuprot sumorno obeshrabrujućoj stvarnosti. Istovremeno su sredstvo uspostavljanja distance prema događajima, zbog prekida realističkog toka. Ovi brehtovski postupci su naročito važni zbog pomenute konvencionalnosti dramskog teksta, jer i prema njima grade blagi odmak.

Foto NP Zrenjanin

Zrenjaninski ansambl je korektno scenski otelotvorio ovu preaktuelnu dramsku pripovest, metaforične prizore društvene propasti. Koča (Milan Kolak) je tipičan revolucionar, lako zapaljivi idealista koji vatreno podstiče političke promene, radnički bunt protiv pljačkaških privatizacija. Akcentovanje činjenice da je on ministarski sin, buržoasko dete, na malo previše konvencionalan način odražava sukob generacija, bunt liberalne dece protiv konzervativnih roditelja, stubova sistema.  Mini (Jovan Torački) je vlasnik kafića i fabrike, prepoznatljiv tip bitange, derikože naših vremena, nemilosrdni profiter tranzicije, bandoglav, bahat i primitivno samouveren. Braneći svoju lešinarsku poziciju, u verbalnom sukobu sa Kočom, studentom filozofije, Mini tvrdi da filozofi ne treba da menjaju ovaj svet, već samo da ga tumače. U tom reakcionarnom stavu prepoznajemo i društveno pogubnu pasivnost (intelektualne) elite.

Zrenjanin Dejana Karlečika je konkretan lik, ali i personifikacija neophodnosti pobune. On je sin stradalog fabričkog radnika, žrtve privatizacije, neuspelog pokušaja njenog zaustavljanja. U ovom slučaju, sin nastavlja očevu borbu za pravdu, smatrajući da je neophodno i društveno odgovorno podići glas protiv ucenjivača i lopovluka. Njegova odlučna borbenost je probuđena nakon prevazilaženja ličnih ograničenja, prihvatanja svoje zaljubljenosti u transseksualnu osobu, Evu (Edit Tot Miškeljin). Eva je takođe metaforična figura borbe za slobodu, u ličnom i političkom smislu. I kroz njen lik je implicitno sugerisano značenje da se do političke slobode dolazi nakon osvajanja one lične, u skladu sa poznatom feminističkom mantrom –  privatno je političko. Sanja Radišić igra Malu, Kočinu ljubavnicu, kelnericu i pevačicu koja je izabrala put kojim se često ide. Minijevo obezbeđenje (Miljan Vuković, Stefan Juanin) nas je podsetilo na ubice Šekspirovog Ričarda III, i oni su donekle komični dripci, groteskni u svojoj tupavoj poslušnosti.

Iako se za predstavu „Zrenjanin“ može reći da je pomalo naivna u svojoj realizaciji, jer je takva priroda njenog dramskog teksta, tu naivnost joj opraštamo zbog izuzetne društvene važnosti teme, i hrabrosti da se o njoj direktno govori. Pozorište je ovde u svojoj najvrednijoj inkarnaciji, savest društva, njegova avangarda, prostor koji projektuje mogućnost pravednijeg sveta.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 7.11.2017. godine

Lepo dekorisana praznina

„Ajnštajnovi snovi“, prema noveli Alena Lajtmana, dramatizacija Rusomir Bogdanovski, režija Slobodan Unkovski, Jugoslovensko dramsko pozorište

Nastao prema istoimenoj noveli Alena Lajtmana (1992), scenski tekst „Ajnštajnovi snovi“ u dramatizaciji Rusomira Bogdanovskog je fragmentarne strukture (dramaturg Jelena Mijović). Pojedinačni prizori Ajnštajnovih snova stvaraju zbirku koja odražava aspekte značenja Ajnštajnove teorije relativnosti, koncepte vremena. Radnja scenskog teksta i predstave se dešava 1933. godine, za razliku od vremena odvijanja radnje novele (1905), na Ajnštajnovom putu za Ameriku, u begu od nacista. No, fragmenti prizora se u predstavi dešavaju 1905. godine, u formi fleš-beka, predstavljajući istovremeno vid pozorišta u pozorištu. To na početku predstave utvrđuje Ajnštajnova prijateljica, vanvremenski oblikovana kompozitorka Luce (Branka Petrić), autorka muzike predstave u predstavi „Ajnštajnovi snovi“.

Uprkos globalnom uspehu Lajtmanove novele, ona se ne ispostavlja kao umetnički vredno polazište građenja predstave. U scenskom tekstu su pretenciozno i površno ispletene misli iščupane iz Ajnštajnovih teorija, sa životnim problemima raznih likova. Misli o svetu gde je život večan, zatim o svetu gde vreme teče unazad, o ponavljanju događaja, o paralelnim tokovima zbivanja i druge, integrisane su u pripovesti o ljubavnim i porodičnim napetostima. U tom nizanju komadića priča koje ilustruju Ajnštajnove ideje nema prostora da se razviju upečatljivije drame, pri čemu forma nije korenitije vezana za sadržaj.

U pogledu teme preplitanja nauke i umetnosti, nameće nam se poređenje sa dramskim tekstom Nika Pejna „Konstelacije“ i istoimenom predstavom u Ateljeu 212. Tu su srodne ideje iz oblasti nauke, kvantne fizike, o multiverzumu, postojanju paralelnih svetova, znatno veštije utkane u dramsku formu. Fragmentarna, nelinearna struktura je u „Konstelacijama“ autentičan odraz sadržaja, teorije o multiverzumu, primenjene na istoriju jednog ljubavnog odnosa.

U scenskom tekstu „Ajnštajnovi snovi“ nema tako dubinski opravdane veze između sadržaja i forme. Konvencionalne priče o ljubavnim jadima, odnosima između roditelja i dece, nasilju u porodici, samo su na površini objašnjivane Ajnštajnovim tumačenjima vremena. Veza između nauke i svakodnevnice nije produbljena, zbog čega scenski tekst u celini doživljavamo kao ne mnogo promišljen pokušaj osvajanja publike željne metafizičkog tumačenja sveta. Drugim rečima, shvatamo ga kao vid zasenjivanja gledalaca popularnom, pojednostavljenom fizikom i filozofijom.

Imajući u vidu ovaj suštinski obmanjivački karakter scenskog teksta, predstava „Ajnštajnovi snovi“ reditelja Slobodana Unkovskog nije imala mnogo šanse da ga prevaziđe. Ona se, zapravo, dosledno nastavila na liniju opčinjavanja spoljašnjošću, nudeći, za početak, izuzetno zavodljivi dizajn. Scenografija (NUMEN/FOR USE) je vrlo efektna, utemeljena u elegantnom minimalizmu. Zadnji deo scene je prekriven vodom, dok prednji čini jednostavna drvena pozornica. Ona će se na kraju predstave upečatljivo podići, simbolički postajući brod na kojem Ajnštajn plovi. Kostimi Lane Cvijanović takođe su vrlo maštoviti, elegantni i stilizovani. Šteta je što su oni samo prelepi dekor, fasada koja prekriva unutrašnju prazninu.

Foto Nenad Petrović, JDP

Što se tiče rediteljskog rukopisa, Unkovski je doneo spoj poezije i lakrdije. Poetične scene više odgovaraju suštini teme i one su sugestivnije od karikaturalnog izraza. U igri glumaca koji igraju mnoštvo likova, Dragana Mićanovića (Albert Ajnštajn), Radovana Vujovića, Anite Mančić, Branka Cvejića, Nataše Tapušković, Marije Vicković, Milene Živanović, Vučića Perovića, Marka Grabeža, Milice Gojković, Filipa Đurića i Joakima Tasića, najviše je prisutna stilizacija, karikatura. U njihove nastupe je uložen vidljiv trud i oni su svakako ubedljivi po sebi. No, suštinski, rediteljski izbor da se kroz lakrdiju koja baš i ne odgovara ovoj temi, osvoje gledaoci, razumemo kao još jedan prozaičan pokušaj da se održi naša budnost.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 19.10.2017.

Uprošćeni Bulgakov

„Zojkin stan“, tekst Mihail Afanasievič Bulgakov, režija Nataša Poplavska, Beogradsko dramsko pozorište

Polazeći od tragične farse Mihaila Bulgakova „Zojkin stan“ (1926), makedonska rediteljka Nataša Poplavska je na scenu Beogradskog dramskog pozorišta donela formalno vrlo ambicioznu i raskošnu predstavu (koreografija Maja Mitić, kompozitor Ognjen Atanasovski). Radnja komada se dešava u postrevolucionarnom vremenu Lenjinove Nove ekonomske politike, dobu krcatom razočarenjima, političkim previranjima i muljanjima, opštem siromaštvu koje tera na zversku borbu za opstanak. Ove okolnosti su nam danas očigledno bliske (adaptacija teksta Maša Stokić).

Režija Poplavske je formalno zavodljiva zbog mnoštva elemenata koji grade scenski jezik, multimedijalnog dizajna, bogatog kostima, kabaretskih segmenata, povremeno upečatljive koreografije i scenografije. Na idejnom planu su akcentovana savremena društveno-politička značenja. Gradi se kritički odnos prema korenito politizovanom vremenu u kojem su univerzalne ljudske vrednosti postale beznačajne u odnosu na partijsku pripadnost. To su pozitivne strane rediteljskog pristupa Bulgakovljevom tekstu, ali one nažalost ne preovlađuju.

Foto Beogradsko dramsko pozoriste

Predstavi dramatično fali stilske opredeljenosti, doslednosti, kao i suptilnosti. Nedostaje joj diskretnijeg apsurda, bajkovitosti, fantastike, maglovite košmarnosti, koji bitno grade stilsku i značenjsku višelojnost Bulgakovljeve farse. Zato možemo reći da je ovo jedno grublje i površnije čitanje teksta, dizajnirano tako da brzinski, prvoloptaški osvoji gledaoce, uz mnoštvo proizvoljnih, različitih težnji. U tom smislu su tipični likovi Kineza, naročito pregrubo komičnog Heruvima (Milorad Damjanović), hodajućeg klišea. Njihova uverljivost bi bila snažnija da su oni odmereniji, prigušenije komični, apsurdniji.

Uopšteno posmatrano, ova predstava je glumački vrlo neujednačena, stilski i kvalitativno, što tumačimo kao odraz rediteljske neopredeljenosti. Možemo reći da su glumci igrali individualno, kako se ko snašao, ne mareći mnogo za celinu. Ana Sofrenović je odlučno i svakako ubedljivo ostvarila lik Zoje Denisovne Pelc, prinuđene na brutalno snalaženje u vremenu brutalnih pravila igre, ne obazirući se na etiku, pravdu. Njen rođak Aleksandar Tarasovič Ametistov (Andrija Kuzmanović), politički smutljivac i profiter revolucije, ostvaren je energično i samouvereno, kao blazirani, beskrupulozni šoumen. No, istovremeno je jednoznačan, fali mu finijih apsurdno-satiričnih izvrnuća, važnih za potpunije razumevanje Bulgakova. Zojkin muž, Grof Oboljanjinov (Milan Čučilović) realističnije je oblikovan, kao i Ala Vadimovna (Milica Petrović), za razliku od većine likova koji su plastičniji, sa više ili manje scenske ubedljivosti. Agnesa Sandre Bugarski je vrlo karikaturalna, kao i Kinezi, bez suptilnijih nijansi, zbog čega je manje efektna.

Uspešniji je lik Zojkine sobarice Manjuške (Anđela Popović). Sastojci finije, diskretnije teatralnosti su obezbedili njenu odmerenu začudnost, komiku koja nije banalno eksplicitna, koja se ne dodvorava previše publici. Predsednik kućnog saveta Portupeja, stalan lik u delima Bulgakova, šunjajući špijun, ovde je postao žena, Aliluja (Jadranka Selec). Njena  pojava je takođe nešto scenski uverljivija jer je suzdržanije komična, prigušenije apsurdna.

Kostim je ambiciozan i raskošan, ali stilski i kvalitativno neujednačen, kao i igra glumaca (kostim Roza Trajčeska). Video snimci koji su u pozadini sve vreme prisutni, uglavnom su samo dekor (scena i dizajn Emil Petro). Oni su animirani, pa podebljavaju plastični, satirični smisao, dok su u raskoraku sa realističnim značenjima radnje. Oni su mogli da stilski obogate total scenske igre, što bi odgovaralo bogatstvu stila dramskog teksta. Mogli su da unesu bajkoviti, fantastični, košmarni smisao u radnju, ali nisu. Zato nisu u potpunosti iskorišćeni njihovi potencijali, kao što nisu iskorišćene raskošnije mogućnosti Bulgakovljevog odraza hohštapleraja postrevolucionarnog društva.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 15.10.2017.

Obezglavljivanje slobodom

  1. Bitef: “Sneg”, Talijateatar Hamburg i “Istrebljenje”, Koncertteatar Bern, reditelj Ersan Mondtag

Nastala prema istoimenom delu Orhana Pamuka, nemačka predstava “Sneg” reditelja Ersana Mondtaga je donela snoliko tumačenje motiva iz romana ovog turskog Nobelovca. Radnja predstave prati povratak pesnika, protagoniste Kaa u Tursku, nakon dvanaest godina egzila u Nemačkoj. To su okviri ispitivanja društveno-politički vrućih pitanja, odnosa politike, religije i slobode, kao i funkcija umetnosti, njenog korišćenja u političke svrhe.

Sedam glumaca nastupa kolektivno, horski, kao jedno telo. Svi su isto, stilizovano, androgino obučeni, bez obzira na pol. Imaju dugačke haljine koje asociraju na muslimansku odeću, ali je istovremeno rastaču, zbog umetnutog gornjeg dela od tila. Svi nose perike, dugačke plave kose, pa podsećaju na nekakve šamane u sprovođenju rituala (inicijacije). I u ovoj, kao i u većini predstava 51. Bitefa, ima elemenata rituala, naročito na početku, kada su izvođači okupljeni u ceremonijalnom krugu. Prisustvo ritualnog i spiritualnog sugeriše i scenski prostor koji podseća na unutrašnjost svetilišta, džamije.

Foto Bitef/Press/Armin Smailovic

Uzimajući u obzir vizualnost predstave, sa sigurnošću se može reći da je ona spolja zavodljiva. Takođe, igru na početku definiše upečatljivo čarobna atmosfera. No, kako ona odmiče, u nju se upetljavaju raznorazni detalji koji polako stvaraju stilsku i značenjsku zbrku. Od lakrdijskih komentara, odraza savremenog medijskog društva, do prenaglašene teatralnosti u sceni pozorišta u pozorištu, kada se izvodi ironična politička predstava “Domovina ili turban”. Nekoherentnost rediteljskih ideja sve više uzima maha, toliko da se do kraja predstave smisao skoro potpuno gubi. Na početku intrigantne filozofsko-političke rasprave se rasplinjavaju u formi koja postaje samodovoljna, da bi ostao konačan utisak o pretencioznosti bez korena, bez pokrića. Reditelj nije do kraja sproveo ideje, zakucao je na više vrata, ali se nijedna nisu otvorila.

Druga Mondtagova predstava prikazana na ovom Bitefu, švajcarska produkcija “Istrebljenje”, bolja je od prethodne, rediteljski je zaokružena, stilski i značenjski dosledna. Polazni dramski tekst mlade berlinske spisateljice Olge Bah nas je podsetio na “Magično popodne” Volfganga Bauera. U oba komada radnju nosi četiri lika, dva para koji provode vreme u drogiranju i filozofiranju, pokušajima da prevaziđu osećanje egzistencijalnog besmisla. Za Bahin dramski tekst se ne može reći da je posebno vredan, zato što obiluje opštim mestima, ali je u Mondtagovim rukama postao sasvim upotrebljiv materijal. Predstava snažno odražava duh vremena, raskopavajući teme beznađa, (ne)mogućnosti promene, seksualnosti, samoće, opšteg društvenog haosa.

Dizajn je preupadljiv, prešaren, u skladu sa opštim treš pristupom (kostim i scenografija Mondtag). Scena predstavlja divljinu, možda Edenski vrt, okruženje žbunja, drveća, potočiča. Naseljavaju ga nekakvi veprovi, ali i skulpture koje tu očigledno ne pripadaju. Ovakav prostor shvatamo kao psihodelični odraz promenjene svesti likova, imajući u vidu da su oni na raznim drogama.  Okruženje je odgovarajuće obmotano zvučnom zavesom koju prave ptice, insekti i drugi pripadnici životinjskog carstva. Kostimi su adekvatno uklopljeni u takvu sredinu, akteri su obučeni u trikoe koji stilizovano, koloritno oslikavaju nago ljudsko telo, što asocira na edensku nagost. Glumci plastično predstavljaju bezglave ljudske figure, humanoide više nego ljude, androide koji su izgubili mogućnost stvarne međusobne bliskosti.  Njihovo otuđenje je posebno izražajno prikazano u sceni simultanih, homo i hetero, seksualnih odnosa dva para. Oni se ukazuju kao mehanički, beznačajni, jer akteri za to vreme odsutno filozofiraju o društvenim temama.

Foto Bitef/Press/Birgit Hupfeld

Za razliku od predstave “Sneg”, gde atmosfera postepeno pada, ovde raste. Kulminaciju donosi sjajno fantazmagorična scena koja se odvija pod dramatičnim lajt-šouom i zaglušujućom, omamljujućom, jednoličnom elektronskom muzikom sa futurističkim prizvukom. Izvođači tu plešu do besvesti, uz hipnotički ponavljane reči o potrebi za društvenom slobodom, promenama, krivici. Do ove scene se radnja pomalo vukla, zbog odsustva dinamičnijeg toka radnje, ali je tu predstava prodisala. Probuđen je jak doživljaj gledalaca, katarzično osećanje izgubljenosti današnjeg evropskog čoveka, konzumenta sloboda koje ga obezglavljuju.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 3.10.2017.