Month: July 2017

Zarobljenost u okovima vlasti

Premijera plesnog „Magbeta“ u Tivtu

Tivat – U okviru festivala „Purgatorije“, u Atrijumu Buća Centru za kulturu je premijerno izveden „Magbet“, koprodukcija „Purgatorija“ i Bitef teatra. Ova predstava koreografa Miloša Isailovića, u izvođenju plesača Bitef dens kompanije, donela je uzbudljivo plesno tumačenje Šekspirove političke tragedije (dramaturgija Jelena Kajgo). Na minimalistički utvrđenoj sceni, prekrivenoj diskretno sijajućim celofanom, i oivičenoj neonskim svetlima, sedam igrača bez reči predstavlja Šekspirovu pripovest o krvavom putu do vlasti (scenografija Jasmina Holbus). Igru vodi zlokobna, mračna, ceremonijalna atmosfera, izgrađena stilom igre, vizualnošću, muzikom. Ambijentalnost prostora je u tom pogledu takođe vrlo važna – staro kameno zdanje i arhaični stubovi oko scenskog prostora pojačavaju smisao tamnih slutnji. Treba pomenuti i slučajno, nerežirano, letenje slepih miševa u par navrata na premijeri, koje se savršeno uklopilo u košmarnu osećajnost.

Akteri su obučeni u istančano stilizovane, preovlađujuće crne kostime, takođe perfektno uklopljene u gotičku atmosferu škotske tragedije (kostimografija Slavna Martinović). Muzika kompozitora Draška Adžića jedan je od ključno važnih sastojaka igre, ona presudno učestvuje u građenju tamne osećajnosti, mreže pohlepe, zločina, ludila. Muzika sablasno vodi igrače, noseći u sebi i preteće zvuke čangrljanja lanaca, okova. To jako, uznemirujuće osećanje klaustrofobije i pretnje, povremeno produbljuju i avetinjski blješteća neonska svetla.

Miloš Isailović sugestivan je kao Magbet, ledenog lica i telesnih pokreta. Često je skrhan sumnjama koje iščitavamo iz njegovog fizičkog izraza, naročito u solo scenama, na primer u uvodnom prizoru. On se tu vrti u krug, simbolički zatvoren u svetu nezajažljive gladi za vlašću, izgubljeno tražeći izlaz iz te začaranosti, zaglavljenosti. Značenje Magbetovih preispitivanja i nesigurnosti izvlačimo i iz duo scena sa njegovim dvojnikom maskiranog lica (Dejan Kolarov), možda alter egom, izvorom lomova u glavi povodom izbora puta zločina. Važno simboličko značenje na tom putu ka prestolu imaju i veštice, Nataša Gvozdenović, Ivana Savić-Jacić, Tamara Pjević. Shvatamo ih kao projekcije Magbetove podsvesti, halucinacije, odraz želja za vlašću i divljačkih sklonosti ka zločinima. One se neprestano šnjuvaju oko Magbeta, zagonetno prete iz prikrajka, zavodeći ga slatkom i otrovnom iluzijom moći.

Branko Mitrović igra kralja Dankana, takođe odlučnog, čvrstog izraza lica. Svi likovi ispoljavaju ledenost, nežnije emocije se ne oslobađaju. To shvatamo kao izraz ideje da u krvoločnoj borbi za moć nema mesta suptilnosti. Jedna od najmaštovitijih scena u predstavi je Magbetova borba sa Dankanom, ostvarena kroz igru senki. Akteri izvode ples smrti sa leve strane scene, jedva da ih direktno vidimo. Za to vreme se na centralnom prostoru, na zidine, odražavaju krupne senke njihovih tela u borbi. Simbolika senki je vrlo jaka, razumemo ih kao znak relativizacije ljudskog položaja na zemlji, iluzije moći. Kako je starogrčki pesnik Pindar napisao, čovek je san senke, prolazan na ovom svetu, privremen, kao i njegova vlast.

Foto Slavica Dolašević

Ana Ignjatović-Zagorac kao Lejdi Magbet takođe je vrlo ekspresivna. Njena androgina pojava verodostojno odražava odsustvo ženstvenosti, ključno važne za taj Šekspirov lik. Otkinuta od principa ljubavi i kreativnosti, isušena od „mleka ljudske dobrote“, neutoljivo je žedna vlasti i znatno odlučnija od Magbeta. U predstavi je jasno prikazana narušenost tradicionalnih odnosa među polovima, Lejdi je preuzela dominaciju. To je slučaj u njihovoj ljubavnoj sceni, gde ona u vrišteće crvenoj, osvajačkoj haljini leži na Magbetu, u aktivnom položaju, kontrolora, vladara. Blisko značenje se ostvaruje i na kraju, nakon Magbetovog ubistva Dankana, kada je on polomljen grižom savesti. Ona ga tada ruši na pod, preuzimajući ponovo kontrolu. Posle toga polako, ritualno odlazi u utrobu kamenog zdanja. Na tom hipnotičkom putu je veštice šibaju kosom po golim leđima, ostavljajući krvave tragove. Ovom izvanredno upečatljivom scenom se predstava završava. Lejdi nestaje u tmini, simboličkoj tamnici. Povratka sa puta umrljanog krvlju nema, sloboda je zauvek izgubljena, osvojena vlast je ništa.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 27.7.2017

Melodrama napuštene dece u barskoj tvrđavi

Premijera „Orkanskih visova“ na „Barskom ljetopisu“

Bar- Na festivaluBarski ljetopis“ koji ove godine obeležava trideset godina postojanja, premijerno su izvedeni „Orkanski visovi“, koprodukcija festivala i Kraljevskog pozorišta Zetski Dom na Cetinju. Reč je o prvoj pozorišnoj postavci viktorijanskog romana Emili Bronte na Balkanu, kako je najavljeno, po dramatizaciji Stele Mišković. Ovo je jedina premijerna pozorišna produkcija ove godine na „Ljetopisu“, inače karakterističnom po posebnom kvalitetu regionalnih gostujućih predstava. Između ostalih su prisutne brojne predstave iz Srbije, od „Pijanih“ Ateljea 212 i „Novog doba“ Bitef teatra, do „Ane Edeš“ Narodnog pozorišta iz Subotice. „Barski ljetopis“ koji sada vodi spisateljica Ksenija Popović, ove godine traje duplo duže nego što je to inače slučaj, od 17. juna do 20. avgusta. Podeljen je na dva komplementarna dela, kako je objašnjeno u programu, večernju scenu tradicionalnog tipa, i prateći program, čiji je cilj vraćanje umetnosti kroz sadržaje koji traže publiku.

Dramski tekst „Orkanski visovi“ Stele Mišković koncentrisan je na istraživanja tamnih ponora ljudske prirode, odnosa između civilizacije i kulture, ljubavi i strasti, ali i porodičnih konflikata, društvene netolerancije, rasizma, mržnje prema drugačijima. Rediteljka iz Hrvatske, Dora Ruždjak Podolski, u maniru stilizovanog realizma spretno je vodila radnju. U igri se dosledno prepliću nežnost i surovost, što je odgovarajuće praćeno diskretnom muzikom Slobodanke Dabović. Istančano i poetično su rešene scene zbližavanja Keti i Hitklifa. Naročito su efektne onda kada su oni, kao deca, odvojeni na zidini sa desne strane glavne scene, oko drveta. Tako se vizualno i simbolički upečatljivo uspostavlja njihov mikro svet, značenje izolacije ljubavi, zaštićene od udaraca sredine koja ih prezire. Sugestivno su ostvarene i ljubavne scene, izlivene u strasti, kada su njihova tela zgurana u ormaru, simbolom potrebe za begom od sveta. Paralelno sa takvim nežno-burnim, romantičarski uobličenim ljubavnim prizorima, na sceni se uzbudljivo grade i situacije pakosti i mržnje, ljubomore i osvete. Kroz sablasne zvuke i bolne scene fizičkog nasilja, između Hitklifa i Hindlija, i Hitklifa i Izabele (Jelena Simić), stvara se kontrateža poeziji ljubavi.

Foto Duško Miljanić

Izvedena na vrlo inspirativnom, otvorenom prostoru Starog Bara, ova inscenacija Bronteovog klasika je izrazito ambijentalno postavljena. Prostor je detaljno, maštovito i funkcionalno iskorišćen. Temeljno se upotrebljavaju prostori u dubini starog kamenog zdanja, prozori na spratu, okolne zidine i drveće. Dopunjen i okružujućim brdima i razgranatim zidinama starog grada, ambijent u celini snažno prenosi gotičku atmosferu romana, tamne, fatalističke tonove koji slikaju radnju (scenografija Jelena Tomašević, kostimi Lina Leković).

Dejan Ivanić igra Hindlija sa više afektacije nego što je to potrebno, ali nesumnjivo odlučno predstavlja zversku surovost prema Hitklifu, zbog klasnih razlika. Maltretira ga i verbalno i fizički, ophodi se sa njim kao da je životinja, otkrivajući zapravo svoju užasnu ograničenost svesti. Emir Ćatović je precizan i odmeren Edgar, staložen i posvećen suprug. Katarina Krek je ubedljiva kao Neli, Simo Trebješanin je Ernšo, Branka Stanić Frensis, a Ognjen Raičević Herton.

Foto Duško Miljanić

Miloš Pejović kao progonjeni Hitklif, usvojeno dete koje se bori sa netrpeljivošću okruženja, izvanredno je upečatljiv. Glumac donosi autentičnu scensku pojavnost, neobuzdano prisustvo, sirovu seksualnost, ali i tananu osećajnost u intimnim trenucima sa Keti. Ana Vučković kao Keti je u senci snage Pejovićeve igre. Ipak, i ona dovoljno sugestivno oblikuje rascepanost između divlje, strastvene ljubavi prema Hitklifu, i potrebe za stabilnošću i jednostavnošću, koje donosi brak sa Edgarom. U rediteljskom čitanju lika, naročito je izražajna scena koja odražava njen slom nakon gubitka Hitklifa, kada on odlazi u naručje Izabele, iz osvete.  Keti onda odsutno čerupa jastuk na gornjem prozoru, rasturajući perje koje lebdi, poetičan simbol njihove neuhvaćene, lutajuće ljubavi.

Kada je ljubav nemoguća, zbog svoje eruptivne, razorne snage, prejake za ovaj svet, nema joj kraja. Preliva se u život posle smrti, što je slučaj sa ljubavlju između Keti i Hitklifa. Oni se u ovoj vrlo uspešnoj barskoj predstavi konačno spajaju na drugoj strani vremena, tamo gde opstaju osećajnost i lepota, suviše krhki za ovaj svet.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 25.7.2017.

Kad političari kroje umetnost dobije se bućkuriš

Premijera „Gorske drame“ na festivalu „Purgatorije“ u Tivtu

Tivat– Na festivalu mediteranskog teatra „Purgatorije“ premijerno je izvedena prva festivalska produkcija, „Gorska drama“, autorski projekat Obrada Nenezića. U produkciji Centra za kulturu Tivat, na otvorenoj sceni Atrijuma letnjikovca Buća u starom centru grada, publika je tri večeri zaredom imala prilike da gleda dramu inspirisanu legendom o nesrećnoj ljubavi Jelene Savojske, ćerke knjaza Nikole. Radnja se dešava krajem devetnaestog veka, ispisujući lično-porodične, ali i političke lomove. U centru pažnje ove melodrame u stihu je Jelenina neostvariva ljubav sa Lukom, brđaninom, perjanikom, nemoguća zbog klasnih prepreka, obaveza koje knjaginica ima prema porodici i državi. Paralelno sa tom linijom radnje, komad kritički odražava teme političkog apsolutizma, kao i ulizištva poslušnika.

Iako je stilski-formalno pretenciozna, a istovremeno naivna i prezastarela, Nenezićeva drama nije beznadežno otužna, kakvom ga je na sceni učinila Nenezićeva režija. Stil je uglavnom patetičan, zaneseno teatralan, bez ikakvog (ironičnog) odmaka prema takvom, danas skoro neshvatljivo izveštačenom, načinu glume. Ton igre je u skladu sa sporadično vidljivim rediteljskim postupcima, jalovim, više-manje ograničenim na određivanje ulaza i izlaza glumaca sa scene. Nikakve suptilnosti nema, maštovitost nije prisutna ni u najavi, scenski rukopis je štur, bolno predvidiv. Na primer, u sceni koja otkriva bratsku privrženost i ljubav, između Luke i Save, horska  muzika se stereotipno pojačava, kako bi naglasila sentimentalnost trenutka. No, umesto da se na taj način proizvede stvarnija, delotvornija osećajnost, izazvana je iritacija zbog krajnje estetske bezvrednosti postupka.

Nastup Filipa Đuretića kao freskopisca Prokopija tipičan je u pogledu visokoparne, plitke, neubedljive igre. Jovan Dabović Luku stvara mirnije, suzdržanije, ne udarajući bučno na čula gledalaca. Njegov brat Sava (Pavle Popović) drčniji je i napetiji, pri čemu je igra glumca kruta i usiljena, pa taj lik deluje veoma izveštačeno. Princ Arsen Petra Novakovića je uverljiviji, jer svedenije prikazuje njegovu odlučnost, uglavnom lišeno prenaglašene patetike. To je uglavnom slučaj i sa likovima knjaza Nikole (Aleksandar Radulović) i knjaginje Milene (Gorana Marković). Sa druge strane, finski diplomata fon Manerhajm (Omar Bajramspahić) je predstavljen kao lakdrijaš, sa napadnim rumenilom na obrazima. On stilski vrlo štrči u celini, kao da je na scenu upao iz neke farse, ničim izazvano. Maja Stojanović umerenije, solidno igra knjaginicu Jelenu, oblikovanu idealistički, kao mudru, skromnu, pristupačnu lepoticu koja je svojom pojavom ustalasala Evropu. Marija Maša Labudović je knjaginica Ana, njena sestra, prikazana sa viškom izražajnih sredstava. Ona je brbljivija, prozaičnija, neskromna, željna slave i raskoši, nesvesna njihove prolaznosti.

Stilizovana scenografija (Darko Musić) koja predstavlja unutrašnjost crkve, cetinjski dvor itd, u stilskom je neskladu sa osnovnim, mrtvačkim, lažnim realizmom režije. Osim toga, ona je kabasta i ružnjikava, mada je, istini za volju, tako u skladu sa rediteljskom poetikom.

Foto Mihael Đuričić, CK Tivat

Povodom tivatske premijere „Gorske drame“, list „Vijesti“ je objavio vrlo poučan, kritički tekst „Kad političari kroje umetnost, ispadne paštroć“. Tu se, između ostalog, navodi da su na ovoj produkciji „insistirali političari, mimo volje umetnika i poznavalaca struke“. Autor  Siniša Luković još piše da je predstava „pokazala šta se događa kada se političari pokušavaju baviti umetnošću i određivati reper artističke vrednosti“, dodajući i to da je Nenezić inače savetnik predsednika crnogorskog parlamenta Ivana Brajovića.

Tekst u „Vijestima“ je rasvetlio razloge postavljanja ove umetnički bezvredne, a produkcijski zahtevne predstave na repertoar CK Tivat (Luković navodi i da je predstava koštala 55 000 evra). Ova institucija je u poslednjih nekoliko godina izgradila umetnički više standarde, sa „Penelopijadom“ Dragane Varagić ili „Providencom“ Egona Savina. Zato je naročita šteta da se njihova reputacija ovako ofuca. Ipak, u pozorišnom Tivtu ima razloga za optimizam. Festival „Purgatorije“ nastavlja premijerni program 22. jula, kada će biti izveden „Magbet“ u koreografiji Miloša Isailovića, koprodukcija sa Bitef teatrom.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 19.7.2017

Stvaranje i rušenje granica

Festival „Preko svake granice“, predstave Narodnog pozorišta u Prištini sa sedištem u Gračanici: „Bajpas Srbija“ i „Sestre ‘999“, izvođenje u „Garaži“ kod beogradskog Sajma

 “Bajpas Srbija“  je oblik multimedijalnog predavanja-performansa, izveden uz ogromnu energiju glumaca, Aleksandre Cucić, Nebojše Đorđevića, Tamare Tomanović, Uroša Novovića, Jelene Orlović i Jovana Zdravkovića. Prema konceptu i dramaturgiji Milene Bogavac, uz ko-autorstvo izvođača čije iskustvo stvara dokumentarnu dramsku građu, predstava se bavi životom Srba na Kosovu (istraživači Jelena Bogavac i Nenad Todorović). U formalnom pogledu, prepliću se informativno-edukativni delovi o istoriji, politici i kulturi Kosova, ubitačno ironični songovi, kao i dokumentarne, lične priče, anegdote i osećanja glumaca povodom života na Kosovu. Njihova igra je upotpunjena višeznačnim video materijalima (video Igor Marković). Oni povremeno imaju dokumentarno-ilustrativnu funkciju, na primer kada prikazuju beogradske proteste povodom proglašavanja nezavisnosti Kosova 2008. godine. Ipak, video snimci češće grade ironično-analitičan odnos prema predrasudama i manipulacijama u delikatnim okolnostima kosovske problematike.

Foto NP Priština sa sedištem u Gračanici

Predstava uzima i oblik društvenog foruma, kada jedna od glumica, Aleksandra Cucić, govori o gostovanju predstave „Venecijanka“ u selu Parteš kod Gnjilana. Ona nam otkriva da je tom prilikom upoznala dečaka i dve devojčice, brata i dve sestre, prepuštene same sebi. Oni skitaju goli i bosi, bez zaštite, jer im se majka obesila, dok je otac postao alkoholičar. Glumičino potresno otkrivanje njihovih sudbina završava se obraćanjem publici, nama, pitanjem da li imamo rešenje za njihovo zbrinjavanje, kako sistemska podrška ne postoji.

U problematizovanju bitnih događaja iz današnjeg kosovskog društva, važno mesto u predstavi ima i bavljenje skulpturom Gorana Stojčetovića, scenografa ovog pozorišta. On je ispred Doma kulture u Gračanici napravio umetničku instalaciju, spomenik žrtvama Martovskog pogroma, pandan spomeniku „Newborn“ u Prištini. Za razliku od prištinske skultpure, koja se, između ostalog, pojavila na naslovnoj strani Njujork tajmsa, gračanička je bila medijski nevidljiva, zbog čega je kasnije nazvana „Spomenik samozaboravu“. U vezi sa tom pričom, pozorište postaje prostor čuvanja sećanja, društvene savesti. Citirajući Hajnera Milera koji je tvrdio da je pozorište u suštini prizivanje mrtvih, Leman je pisao da pozorište može označavati sećanje na ono što izostaje, odnosno prostor pamćenja, što je ovde slučaj.

Bolne dokumentarističke ispovesti u predstavi su ispresecane edukativnim delovima koji objašnjavaju društveno-političku situaciju na Kosovu. Oni su ključno obloženi ironijom, važnom zbog uspostavljanja distance prema osetljivim okolnostima kojima se politički manipuliše. Ironija se povremeno pretapa u apsurd i grubu parodiju koji stvaraju još upadljiviju kritičku distancu, kroz jaku subverziju. Oni brutalno okreću stvarnost naglavačke, ruše njene konvencionalne predstave i zatim traže stvarnija, skrivenija značenja. U tom smislu je značajno i uključivanje songova, na primer obrade pesme „Kokomo“ Beach Boysa. Ona je ovde postala urnebesno parodična pesma Marinaca, „Kosovo“. Uz nju izvođači plešu plastično nasmejani, namontirano veselih lica, što u celini kritički efektno razobličava američke vojne misije.

Predstava „Sestre ‘999autora Jelene Bogavac i Nenada Todorovića, u izvođenju istog ansambla, takođe ima hibridan oblik, spaja dramski, poetski, muzički, dokumentarni izraz. U zadnjem delu ogoljenog scenskog prostora, postavljeno je nekoliko zastava. One označavaju održavanje internacionalnog skupa, tribine povodom suživota na Kosovu i Metohiji, centralnog dramskog događaja u predstavi. Učesnici su prenaglašeno, kičasto obučeni, u saglasju sa njihovim upadljivo teatralnim nastupom. Glavna tema tribine, očuvanje društvenog dijaloga, kao u predstavi „Bajpas Srbija“, uzima apsurdne i parodične oblike. Oni su odgovarajući odraz apsurdne stvarnosti, funkcionalni u raskrinkavanju duboko prisutnih manipulacija ovim pitanjima u javnom diskursu. Medijski govor o toleranciji i demokratiji najčešće je zbir praznih političkih parola, jalovih klišea, reči ofucanog smisla, ljuštura bez stvarnog značenja.

Foto NP Priština sa sedištem u Gračanici

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 11. jula 2017.