Tag: Novosadsko pozorište

Zime našeg nezadovoljstva

“Ričard III”, tekst Vilijam Šekspir, režija Dejan Projkovski, Novosadsko pozorište i “Slepa mrlja”, po motivima antičkih tragedija, režija Andrej Mažeri, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad

U scenskom tumačenju “Ričarda III”, jedne od Šekspirovih najbrutalnijih istorijskih tragedija, makedonski reditelj Dejan Projkovski bira vizuelno izvanredno razgranatu i metaforički izražajnu formu. Na pozornici prekrivenoj zemljom, čiji se sirovi miris upadljivo oseća, postepeno se raspliće neumoljivi, Veliki Mehanizam istorije, kako je Jan Kot definisao Šekspirove ponavljajuće prizore tragične zaslepljenosti vlašću (scenografija Valentin Svetozarev, Sergej Svetozarev). Točak istorije je ovde stvarni protagonista, dok su kraljevi, sa svitom poslušnika, ali i zaverenika, smenjivi; njihova prolaznost je potvrda efemernosti vlasti, kao i neminovnosti posledica njene uzurpacije.

Foto Srđan Doroški

Igra glumaca teče na granici između tragedije i farse, dokazujući njihovu bliskost, i Marksovu tezu da ponovljena tragedija u istoriji postaje farsa. Arpad Mesaroš, u ulozi Ričarda, uspešno je prikazao tu sponu između jeze i lakrdije. On je monstruozni, šepavi i grbavi manipulator koji iz senke kuje zavere, kako bi se dokopao krune. Ubedljivo je uobličena gnusna odlučnost, esencijalna nakaznost, ali i osobena infantilnost, klovnovska ekscentričnost, koje ukazuju na složenu prirodu ludila moći. Izazovno je rešenje njegovog ponavljanja poznatih Šekspirovih stihova na engleskom jeziku (“Now is the winter of our discontent”), naglašavajući ideju cikličnog ponavljanja zla, ali i Šekspirovog prisustva u popularnoj kulturi. Ričardova igra je povremeno teatralizovana i kroz pesmu – opersko pevanje pojačava utisak o grandioznosti tragedije istorije, odnosno potvrđuje moć muzike u izražavanju duha tragedije (muzika Goran Trajkovski).

Teatralizacija se dosledno sprovodi i u nizu drugih rediteljskih rešenja, u mučnim prizorima umiranja, iznurenih tela umrljanih krvlju ili prekrivenih zemljom. Sugestivno je i rešenje otelotvorenja mrtvih – Ričardove žrtve postaju zombiji, hodajuće utvare koje se mešaju sa živima, što se može tumačiti kao metaforički znak (večnog) prisustva njihovih duša, u potrazi za izmirenjem dugova. Drugim rečima, posledice zla i nasilja je nemoguće izbeći, one su neprestano tu, uz Ričarda, i ne daju mu mira, nikada mu neće dati mira.

Kostim (Ivana Ristić) je dosledno stilizovan, gotički, preovlađuju crni, plastični materijali, koji funkcionalno prate teatralizaciju radnje. Slaba tačka predstave je stilski i kvalitativno neujednačena igra glumaca; pojedini ženski likovi su neuverljivo uobličeni, imaju neodmereno povišen ton, npr. Margareta (Andrea Jankovič) i Vojvotkinja od Jorka (Livia Banka). No, oni ne remete bitnije utisak o vrednoj celini “Ričarda III”, to razotkrivanje svevremenih političkih mehanizama, licemerje i demagogiju koja zlo pravda floskulama o miru, stabilnosti, i bezbednosti države.

Dramska snaga politike i sudbine izbija i iz radnje predstave “Slepa mrlja” rumunskog reditelja Andreja Mažerija, nastale prema motivima antičkih tragedija “Antigona”, “Car Edip” i “Bakhe” (dramaturgija Kosmin Stanila i Ionut Soču). Njen početak je nesvakidašnje snažan; radnju otvara emotivno izražajna, introspektivna pesma na engleskom jeziku, koju peva Hana Selimović, u ulozi Antigone, izranjavane nizom tragičnih događaja u Tebi. Na pesmu se nastavlja njen izazovan monolog, koji takođe desakralizuje tragično, i ovde utvrđujući srodnost između tragedije i groteske. Ovaj uvod se odvija iznad ogromne, simboličke rupe, i ispred rešetaka koje će se uskoro podići, razotkrivajući život razoren kugom i ratom, svet koji dobro poznajemo.

Foto Srđan Doroški i Vladimir Veličković – SNP

Razvoj radnje donosi gradacijski pad snage početka, zbog preopterećenosti njenih brojnih tokova, prošlosti i sadašnjosti, realističkog i iracionalnog, analognog i digitalnog. Pratimo savremenu priču o Edipovoj (Branislav Jerković) oholoj vlasti u Tebi u kojoj se pojavljuju novi sojevi zaraze, i gde mediji, društvene mreže i nove tehnologije prepoznatljivo kreiraju stvarnost. Paralelno sa prizorima njegovog političkog i porodičnog  života, stilizovano uobličene Jokaste (Sanja Mikitišin) koja cvrkuće oko Edipa zaokupljenog političkim brigama, pored male Antigone (Iskra Šimon) i Ismene (Anđela Paščan), Polinika (Aljoša Đidić) i Kreonta (Milovan Filipović), teče i tok budućnosti, uz stariju Antigonu i Ismenu (Sonja Isailović), kao i ritualna linija hora Bahantkinja.

Dramaturški previše umršena i pretenciozna, scenska radnja je znatno oslabila estetske vrednosti uspešnih rešenja, kojih ima u izobilju. Od pomenutog uvoda, preko detaljno osmišljenog scenskog prostora (scenograf i kostimograf Adrian Balkau), vešto izvedenih muzičkih i koreografskih delova, do izazovnih kritičkih misli o savremenom svetu, ogledalu antičkih obrazaca. Antigona i Ismena se bore protiv destruktivnog patrijarhata, traže političke promene i ženske principe vladanja, u našem vremenu žestokih previranja, na kraju jednog sveta, i na početku drugog.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 28. aprila 2022. godine