Month: November 2018

Ljubav u doba priliva migranata

„Ljubav u Savamali“, tekst Ivan Lalić, režija Darijan Mihajlović, Zvezdara teatar

“Ljubav u Savamali” Ivana Lalića je prvi izvedeni dramski tekst ovog pisca posle uspešnog “Heroja nacije”. Ova dva komada se susreću u motivima parodične obrade današnjeg ogromnog, manipulativnog uticaja medija. “Ljubav u Savamali” je komična melodrama, pitka i neposredna, probojna u zavođenju gledalaca, britkim humorom i savremenošću sadržaja. U drugom planu, Lalićev tekst diskretno donosi kritički odraz našeg vremena. U njemu se živopisno ogledaju društveno-politički problemi, nezadovoljstvo životom u Srbiji, sveprisutna želja za odlaskom iz nje. To se, između ostalog, provokativno problematizuje i kroz prisustvo migranata sa Bliskog istoka. U tom smislu je karakteristična replika protagoniste Ahmeda, izbeglice iz Avganistana, koji odgovara policajcu Stojanu: “Ni Srbi neće da ostanu u Srbiji. Zašto ja da ostanem…”. Tema prisustva migranata otvara i pitanja složenog odnosa prema njima, od proklamovanja bezgranične zaštite, u diskursu nevladinog sektora, do glasnog nepoverenja naroda. Bavljenje migrantima pokreće i rasprave o ksenofobiji, toleranciji, granicama ljudskih prava i sloboda.

Darijan Mihajlović bez upadljivijih estetskih ambicija i rediteljskih inovacija postavlja na scenu ovaj komad. Glumcima je dat centralni prostor, a osnovni utisak o predstavi je njena izražena komunikativnost sa gledaocima (scenografija Vesna Popović, kostimografija Lidija Jovanović). Glavna zamerka je neujednačenost stila i kvaliteta igre, između realizma, karikature i farse. Muški deo ansambla je u celini znatno uspešniji od ženskog. Milan Vasić je izuzetno energičan i ubedljiv kao Ahmed, noseći je stub predstave, dramski, komički i pevački ubedljiv. Izbeglica iz Avganistana, muzičar i reper širokih shvatanja, istovremeno je izgubljena individua, osuđena na lutanje i borbu za goli život, ali i muškarac u potrazi za ljubavlju. Feđa Stojanović sa merom, u svedenim tonovima igra Luku, predsednika kućnog saveta zgrade u Savamali, gde se radnja dešava, pored otvorenog humanitarnog centra. On je pisac, suprug i otac, u rascepu između poštovanja svojih uverenja i pritisaka supruge. Branko Vidaković je takođe vrlo ubedljiv, svedenim i komički efektnim sredstvima igra snishodljivog komšiju Bogdana koji se dodvorava Luki, “sve dok je na mestu predsednika kućnog saveta”. U toj činjenici se metaforički i komički izražajno ogleda univerzalan odnos podanika prema vlasti. Funkcionalna je i igra Nikole Šurbanovića, u ulozi lokalnog policajca Stojana.

Foto Nikola Vukelić

Elizabeta Đorevska igra Veru, Lukinu ženu, previše je karikirajući, što dovodi do nedovoljno jasnog izvrgavanja ruglu njenih ubeđenja. Sa time se parodično razobličava njena napadna ljubav prema životinjama i ljudima, nezaštićenima i slabima. Utisak bi svakao bio delotovorniji, da je karikatura blaža. Njihova ćerka Sara (Mina Sovtić) je takođe oblikovana u grubljim crtama koje naglašavaju njenu muškobanjastost. Ona je sirova fajterka, kik bokserka, osuđena da bude takva u surovoj sredini. Njena gruba igra nametljivo ističe brutalnost sredine, ali je u trenucima prekomerno izveštačena. Lena Bogdanović takođe igra vrlo karikaturalno, plastično i oštro. Njen lik je Lizet, novinarka CNN-a koja izveštava o “iznenađujućoj” humanosti pronađenoj u Srbiji, u situaciji zbrinjavanja Ahmedove bebe. U slučaju njenog lika, prekomerna farsičnost je najopravdanija, jer je predmet karikature jasan – ona razobličava navalentnost i moć predstavnika medija.

Predstava “Ljubav u Savamali” je uspešan žanrovski, “dobro skrojeni” odraz našeg vremena, uprkos navedenim zamerkama koje ne ugrožavaju previše njen ukupan doživljaj. Pri tome je ona odgovarajuće uklopljena u prepoznatljiv repertoar Zvezdara teatra, koji u najvećoj meri određuje savremenost tema, odlična komunikativnost predstava sa publikom, odsustvo rediteljskih inovacija. “Ljubav u Savamali” dovodi do (privremenog) rasterećenja od nagomilanih tegoba u našoj svakodnevnici, kroz duhovito i emotivno razračunavanje sa njima.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 28.11.2018.

O ljudima (i) svinjama

„Triptih o radnicima“, prema tekstovima Sare Radojković, Strahinje Madžarevića i Tijane Grumić, režija Jug Đorđević, Gradsko pozorište Čačak

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

Predstavu „Triptih o radnicima“ čini izvođenje tri jednočinke, autora Sare Radojković, Strahinje Madžarevića i Tijane Grumić, čiji su akteri radnici u fabrikama, odnosno članovi njihovih porodica. Pripovesti su odvojene, ali su povezane zajedničkom temom, kao i suptilnim rediteljskim rukopisom Juga Đorđevića koji stvara stilsko jedinstvo. Glumci Aleksandar Đinđić, Bratislav Janković, Ivana Terzić i Una Đelošević vešto, psihološki verodostojno i delikatno stvaraju različite likove, kroz različite delove triptiha. Igra se odvija u centralnom delu teatarske sale, koji publika okružuje sa tri strane, gradeći naročiti utisak o ritualnosti izvođenja, što pojačava snagu gledaočevog doživljaja (scenografija Jug Đorđević, kostim Marija Nikolić).

Foto Vojislav Galevski

Prvi deo „Neidentifikovane“, prema tekstu Sare Radojković, ispisuje bolne posledice tragičnog požara u njujorškoj fabrici, gde uslovi za rad nisu bili odgovarajući. Kao rezultat toga, protagonisti Filipo i Serafino traže svoje najmilije u pepelu zgrade i ugljenisanih tela. Tekst ima izraženu poetsku snagu i emotivno dejstvo, a glumci su odmereno i dirljivo izrazili nagomilani očaj ove strašne potrage. Jug Đorđević je minimalističkim sredstvima sugestivno uobličio tananu scensku osećajnost. Na početku predstave svi glumci sede na klupi, u ritualnoj, gustoj tišini. Kasnije, kako radnja odmiče, paralelno sa glavnim tokom, dijalogom glavnih aktera, odvijaju se izražajne neverbalne scene. Jedna glumica grčevitim telesnim pokretima izražava neizdrživu bol stvarnosti, dok druga nežno svira električnu gitaru, prateći tok radnje. Zvuci gitare su naročito efektni kada prate stihove o razlivenim mrtvim telima, lajtmotiv koji se bolno ponavlja. Scenski prostor je prekriven nabacanom odećom, simboličkom oznakom ljudi kojih više nema. Akteri kopaju po ovoj gomili stvari, tražeći tragove nestalih voljenih bića.

Drugi deo „Krokodil“, prema tekstu Strahinje Madžarevića, prati Adamovu potragu za majicom sa slikom žutog korokodila koja više nije u opticaju. Adam je protagonista,  radnik u fabrici odeće koji želi da napreduje, pod naročitim pritiskom njegove ambiciozne i džangrizave Supruge. Ovaj deo je najmanje dramski prodoran, nema opipljiviju emotivnu snagu, koju imaju prvi i treći deo. Na planu režije je zanimljivo stilizovano rešen. Pljeskanjem glumaca i menjanjem osvetljenja se odvajaju kratki prizori koji odražavaju profesionalne i porodične pritiske, ovde u centru pažnje.

Foto Vojislav Galevski

Treći komad „Nikada nisam videla zvezde“, prema tekstu Tijane Grumić je najosobeniji i najsloženiji, strukturalno i značenjski. Čini ga dvadeset i pet kraćih monoloških iskaza, svinja i ljudi, menadžera i radnica, naguranim pod krovom smrdljive farme za uzgoj svinja i preradu mesa. Komad na specifičan način ispisuje neljudsku svakodnevnicu radnica, neosetljivost uprave na njihovu životnu stvarnost, kao i nedosegnutu mogućnost pobune. Radnice su ućutkane strahom od gubitka primanja, tla pod nogama. Ma koliko ono bilo otrovno, smrdljivo i nedostojno ljudskog bića, ipak jeste nekakvo tlo, što radnice drži pod kontrolom. U ovom delu predstave, scenski prostor je prazan. Nagomilana odeća je uklonjena, ostali su samo glumci koji igraju ljude i svinje, ogoljene, ostavljene same, sa njihovim mučnim mislima i osećanjima. Glumac Aleksandar Đinđić je naročito ubedljivo prikazao svinju koja donosi osobeni, bočni pogled na fabričke tragedije, stradanja ljudi i svinja, samlevenih u nemilosrdnoj mašini profita.

„Triptih o radnicima“ je vrlo dobra predstava, decentan čin uspostavljanja rada Gradskog pozorišta u Čačku, koje sa ovom produkcijom označava početak profesionalnog delovanja. U uslovima u kojima živimo i radimo, osnivanje profesionalnog pozorišta je čin koji treba podržati. Naročito je pohvalan izbor ovakve tematike predstave. Uprava pozorišta u osnivanju nije odabrala delo komercijalnijeg opredeljenja i pitkijeg sadržaja, već se hrabro odlučila za ovaj korak koji na estetski vredan način istinito odražava drame našeg vremena.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 19.11.2018.godine

O politici i drugim demonima

„Roman o Londonu“, prema romanu Miloša Crnjanskog, dramatizacija i režija Ana Đorđević i „Ničiji sin“, tekst Mate Matišić, režija Marko Misirača,  Beogradsko dramsko pozorište

Predstavi „Roman o Londonu“, nastaloj  prema jednom od najznačajnijih dela srpske književnosti, fali esencije dela Miloša Crnjanskog. Može se reći da je jedan od glavnih aktera romana grad London, čije užurbane ulice i košmarni hodnici metroa raskošno oživljavaju pred čitaocima. Kako je i sam pisac naveo na početku romana: „To će biti priča o ogromnoj varoši čiji je zagrljaj bio smrtonosan za toliko ljudi i žena koji se pitaju: Gde je tu sreća?“. U predstavi Ane Đorđević tako živog Londona nema, radnja se tu formalno dešava, ali atmosfera grada koja se vulkanski preliva sa stranica knjige ovde nije prisutna. Takođe, roman bitno donosi introspektivne, slojevite odraze osećanja zarobljenosti u tuđini, ontološke poglede na emigraciju. Ta važna značenja takođe fale u ovoj predstavi koja prevashodno prikazuje spoljne događaje – scenska radnja je znatno površnija u odnosu na dubine opisa u romanu. Imajući sve ovo u vidu, bilo bi tačnije da je navedeno da je predstava inspirisana delom Crnjanskog, ili da je nastala prema njegovim motivima. Kako to nije slučaj, već je u programu predstave navedeno da je pisac Miloš Crnjanski, to proizvodi očekivanja koja predstava ne ispunjava.

Foto BDP

Radnja predstave je fokusirana na Rjepninove frustracije povodom nemogućnosti da nađe posao, kao i na njegovo odbijanje da uđe u Oslobodilački komitet, ruskih, carskih emigranata. Milan Marić sasvim ubedljivo igra Rjepnina, sugestivno otelotvorujući njegovu odlučnost u odbijanju političkih ucena. Posvećen je i veran njegovoj ženi Nađi koju oblikuje Milica Zarić, kao tolerantnu, požrtvovanu i veoma posvećenu. Njihov odnos gradi melodramsku nit radnje, važnu za ovu predstavu koja je u celini u glumačkom pogledu provlađujuće uverljiva.

Na dramaturško-rediteljskom planu, predstavi fali više doslednosti i usredsređenosti, adekvatnijih pojedinačnih rešenja. Na primer, uvedeni su nedovoljno opravdani savremeni motivi. To je slučaj sa glasovima sa radija i savremenim političkim govorom. Njihovo uključivanje nije organski povezano sa ostatkom radnje, što udaljava gledaoca od doživljaja celine predstave.

***

Tekst „Ničiji sin“ Mate Matišića potvrđuje izvanredan talenat ovog savremenog hrvatskog dramskog pisca, čije smo tekstove „Sinovi umiru prvi“ i „Ljudi od voska“ imali prilike da vidimo u izuzetnim predstavama koje su, između ostalog, gostovale na Sterijinom pozorju. „Ničiji sin“ je crnohumorna porodična drama, sa sastojcima melodrame, trilera, političkih intriga. Pisac na provokativan, zavodljiv i metaforički izražajan način secira savremeno hrvatsko društvo, posledice Domovinskog rata, njegove žrtve, posledičnu korupciju, ucene i političke intrige. Provokativno su postavljene teme odnosa između intelektualaca i kriminalaca, pitanja smisla ratovanja, bolne uzaludnosti njegovih žrtvi.

Foto BDP

Reditelj Marko Misirača gradi predstavu precizne i čvrste strukture, ibzenovsku u tonu i značenjima, u pogledu postepenog izbijanja skrivanih sablasti iz prošlosti. One isplivavaju na površinu, nenadoknadivo nagrizajući porodično tkivo. Miodrag Krivokapić vešto igra protagonistu Izidora, univerzitetskog profesora i bivšeg političkog zatvorenika koji sada gnusno i beskrupulozno gradi političku karijeru. Izidor sakuplja poene na tragediji njegovog sina Ivana (Vladan Milić) koji je postao invalid tokom Domovinskog rata. Ana je pragmatična i hladna Izidorova supruga, jedna od mnogih žena koja je, tokom muževljevog boravka u zatvoru, bila ljubavnica zatvorskog čuvara Sime (Aleksandar Alač) koji ih sada ucenjuje. Radnja se dešava u njihovom domu, efektno utvrđenoj sobi sa ogledalima koju shvatamo kao odraz simboličke zarobljenosti u prošlosti, avetima porodične istorije (scenografija Boris Maksimović, kostimografija Tatjana Radišić). Muzički lajtmotiv je pesma „Jedna pesma nepevljiva“, kompozitora Branislava Pipovića, koja unosi važne doze osećajnosti, kroz kontrast. Ona diskretno i postojano gradi svest o nekom lepšem svetu, upotpunjavajući tako značenja ove uspešne predstave koja nam jedino nije odgovorila na pitanje zašto je govor likova ostao na hrvatskom jeziku, odnosno zašto nije prevedena na srpski jezik.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 12.11.2018.

 

 

Ljudi na prodaju, cena povoljna

Premijerno izveden “Kapital” u režiji Andraša Urbana na Cetinju

Foto Duško Miljanić

Cetinje –  Na sceni Kraljevskog pozorišta Zetski Dom premijerno je izveden „Kapital“, prema Marksovom kultnom delu, u poslednjim godinama globalno aktuelizovanom zbog naraslih ekonomskih kriza i sve većih pritisaka (post)kapitalističkih sistema. Cetinjski „Kapital“ donosi prepoznatljiv rukopis reditelja Andraša Urbana. Na planu forme, igra se prostire na mešovitom polju rok koncerta, performansa, stend-apa, kabarea, dramskih prizora. U pogledu sadržaja, tematika Marksovog „Kapitala“ i njegovih današnjih značenja, podivljalih u odnosu na originalni kontekst, bitno je postavljena u lokalno okruženje. Teme diktata robe i prodaje svega se  tretiraju u okvirima današnjeg života u Crnoj Gori (dramaturgija Vedrana Božinović).

Predstavu izvodi četiri muzičara (Milivoje Pićurić-klavir, Jovan Bjelica-gitara, Blažo Tatar-bubnjevi, Vedran Zeković-bas gitara) i četiri glumca (Jelena Laban, Jelena Šestović, Pavle Prelević, Stevan Vuković). Glumci su studenti FDU na Cetinju, što shvatamo kao funkcionalan izbor, ključno povezan sa temom pobune koju predstava nosi. Njihova igra se kreće između bezličnosti i blage karikature, u zavisnosti od teme koja se obrađuje, a u svakom slučaju je nesputana, određena ogromnom količinom izbačene snage. Muzika kompozitorke Irene Popović Dragović je neodvojivo, organski utkana u celinu. Eksplozivno izvođenje songova je ubojiti izraz otpora, mnogo jači od izgovorenih reči.

Predstava počinje u svečanom tonu. Elegantno, stilizovano, u crno obučeni glumci nam žele dobrodošlicu u pozorište i mole nas da pozdravimo izvođenje crnogorske himne „Oj, svijetla majska zoro“ (kostimografija Lina Leković). Dok publika stoji pozdravljajući himnu, jedan od glumaca nas slika mobilnim telefonom. Tako se na početku uspostavlja otvoren i direktan, ali i ironično-kritičan odnos prema gledaocima, kao i prema državi i tradiciji. Ovako svečano uspostavljena struktura će se postepeno razvaljivati, preispitivati, kroz sirov i surov telesni izraz. Urbanov odnos prema tradiciji nas ovde podseća na stav T.S. Eliota da tradiciju ne nasleđujemo, već gradimo, stičemo velikim trudom. Ona je živo tkivo, a ne okamenjena gromada.

Posle himne se nižu žestoko kritički songovi o dijaboličnosti današnjeg kapitalizma, sistemu koji sve pretvara u robu, pa i samog čoveka, njegovo telo. Ono se otuđuje od drugih ljudskih tela, a vezuje za hrpu materijalnih stvari. Izvođači iz dubine svojih utroba vrište protiv društva u kojem je, hobsovski, čovek čoveku vuk. Između songova se izvode kraće igrane scene, izazovne u sadržaju, ali i formi, simbolički izražajnoj. Jedna od scena bezobzirno direktno problematizuje crnogorski nacionalni identitet, kroz provokativno duhovite rasprave o odnosu Crne Gore i Srbije. One se odvijaju dok žene muškarcima ritualno „peru“ noge u crnogorskoj zemlji, koja je prethodno izručena iz vreće, sa simboličkim značenjem (Majke) zemlje. Za nju se akteri deklarativno bore, međusobno se nadmeću u izražavanju patriotizma, podsećajući na one Sterijine rodoljupce.

Kulminacija izraza kritike današnjeg kapitalizma se odigrava u sceni koja se približava čistom performansu. Tela izvođača tu prevazilaze predstavljanje, mimezu, i ulaze u polje stvarnog izlaganja surovostima. Dok urlaju o bezgraničnim željama za još stvari, odgovarajuće praćeni hipnotičkom muzikom, polivaju se koka-kolom, kečapom, šećerom itd. Scena postaje konkretno i metaforičko bojno polje, otelotovorenje neutoljive gladi za robom, posledica slepila pohlepe. Do gledalaca se širi smrad izmuljane hrane, materijalizovani pakao telesnosti, oživljena Sodoma i Gomora.

Nakon ove kulminacije pratimo scenu pod upaljenim svetlima u celoj sali. Glumci nam se direktno obraćaju, ispovedaju se o mučnom procesu rada na ovoj predstavi, gde su bili „primorani“ da blate svoju zemlju, Crnu Goru. Ove autoironične prizore tumačimo kao problematizaciju društvene funkcije pozorišta. Takođe su nas podsetile na predstave Olivera Frljića, njegove autoironične odjeke svuda prisutnog, konzervativnog otpora prema političkom pozorištu. U Srbiji smo ga najjače iskusili u procesu rada na predstavi „Zoran Đinđić“ u Ateljeu 212, kada su pojedini glumci tokom proba vraćali uloge zbog delikatnog načina rada.

U kapitalizmu, gde je novac sve, a čovek ništa, ne nazire se kraj puta. Kako je italijanski filozof Dijego Fuzaro naveo, tumačeći Marksa, to je metafizički problem. U kapitalizmu caruje načelo neograničenosti, beskonačno zlo večne proizvodnje koja je sama sebi cilj. Ova izuzetna predstava izražava neodložnu potrebu za prekidom tog puta, urlik za njegovim krajem.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 10.11.2018. godine

Bezgranične slobode umetnosti

„Slikarke“, tekst Hristina Mitić, režija Stevan Bodroža, Narodno pozorište Niš

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

Foto Narodno pozorište Niš

Scenski tekst „Slikarke“ Hristine Mitić ima tri odvojena, tematski povezana dela – „Milica“, Džordžija“ i „Nadežda“. Protagonistkinje sva tri segmenta su slikarke u borbi za ostvarivanje svojih snova o bavljenju umetnošću, uprkos brojnim kočnicama u njihovim sredinama. Krupan problem teksta, odnosno dramaturgije predstave, jeste nedosledna i neravopravna postavka pojedinčanih delova. Drugi deo, koji se bavi Džordžijom O Kif, porodičnim i društvenim okolnostima njenog odrastanja, kao i profesionalnim razvojem i burnim ljubavnim životom, detaljno je razrađen. Razgranati su njeni odnosi sa roditeljima, sestrom, mužem, u melodramskom tkanju životnih puteva i stranputica. Sa druge strane, prvi i treći deo su kratke crtice ili skice. Prva je o devojčici Milici koja celim svojim bićem želi da postane slikarka, suprostavljajući se majčinim željama. Treća govori o Nadeždi Petrović, sa sličnim tematskim fokusom, borbe za individualnost u sputavajućem okruženju, kao i profesionalnog razvoja žene i njenog prava na odbijanje bračnih okova. Osim osnovne tematske veze sa središnjim delom, prvi i treći ne predstavljaju nadgradnju ili produbljivanje teme, već donose skoro puko navođenje, nerazrađeno nabrajanje srodnih priča. U spoju sa višeslojnijim centralnim delom, takvi prilepci su suštinski suvišni. Bilo je mogućnosti da se na drugačiji, dramaturški primereniji način, povežu sudbine Džordžije i Nadežde, ako se već to jako želelo. Takođe, naročito je nedosledan spoj pripovedanja života dve istorijske ličnosti sa fiktivnom Milicom na početku, zbog čega je i u tom smislu prvi deo naročito nepotreban.

Ova dramaturška nezgrapnost predstave je njena najveća mana. Sa druge strane, režija Stevana Bodrože je provlađujuće odgovarajuća, u skladu sa temom, poetski je stilizovana i simbolički izražajna. Atmosfera igre u prvom, savremenom delu, zavodljiva je u svojoj stilizaciji. Stešnjeni na kauču, Mama (Vesna Josipović) i Strahinja (Aleksandar Krstić) su dotučeni sopstvenom tromošću, za razliku od Milice (Katarina Arsić) koju želja za slikanjem izvlači iz sveprisutnog beznađa. Na početku drugog dela, odmotavanje pripovesti o detinjstvu Džordžije (Evgenija Stanković) i njene sestre Ide (Jasminka Hodžić), odvija se u posebnoj, manjoj, u dubini podignutoj sceni (scenografija i kostimi Mina Miladinović). Ona je konkretno i simbolički odvojena od ostatka pozornice, označavajući prostor prošlosti i sećanja. Takođe, na tom mestu se između scena projektuju slike, te i u tom smislu on simbolički označava misaoni prostor, tačku kreativne imaginacije, projekciju lepšeg sveta. Na planu biografskog pripovedanja, upečatljivo se raspliću porodične napetosti, žustri sukobi Džordžijinog Oca (Aleksandar Krstić) i Majke (Vesna Josipović), kao i opisi tenzija materijalne nesigurnosti.

Rediteljski je efektno rešenje prisustva scenskih radnika koji sve vreme sede vidljivi na sceni, sa desne strane, i po potrebi podižu i spuštaju prozirne zavese. Njihovo prisustvo gradi zavodljiv utisak ceremonijalnosti, pri čemu istovremeno označava otvaranje teatarskog mehanizma, razbijanje iluzije igre. A zavese kojima oni upravljaju su poetski izražajne u prikazu složenih odnosa između Džordžije i njenog ljubavnika, pa muža Alfreda (Aleksandar Krstić). One vizuelno upečatljivo odražavaju zapetljavanja i raspetljavanja njihove strasti, sukobe zbog Alfredovih afera sa drugim ženama. Treći deo karakteriše jača emotivnost igre, koja povremeno odlazi u patetiku. U tom pogledu je naročito nespretno rešen kraj, poslednji monolog Nadežde (Jasminka Hodžić) koja jaše na drvenom konju, vičući za slobodu umetnosti i individualizma, kao i za služenje otadžbini.

Uprkos problemima koje ima, predstava „Slikarke“ Narodnog pozorišta u Nišu je izazovna zbog prisustva prodorne poetske osećajnosti u centralnom delu, oblikovane u spoju vizuelne i muzičke izražajnosti. Funkcionalna i dobra je i igra glumaca koji stvaraju različite uloge. I na kraju, sigurno ne najmanje važno, već naprotiv, podsticajna je i uvek inspirativna tema neodustajanja od snova, neoklevajućeg osvajanja prostora bezgraničnih sloboda (umetnosti).

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 4.11.2018. godine