Tag: Sterijino pozorje

Idu čete ludih baba

„Moja ti“, Olga Dimitrijević/Aleksandra Milavić Dejvis, koprodukcija Sterijino pozorje i Atelje 212

 

Dramski tekst Olge Dimitrijević „Moja ti“, prvobitnog naslova „Kako je dobro videti te opet”, izuzetno je vredan, u pogledu sadržine, ali i forme i stila. Doneo je neobičan susret poezije i drame, ogoljene osećajnosti i stilizacije koja tu osećajnost pomera na polje posebne estetičnosti. Fragmentarne je strukture, sačinjen od sedamnaest scena, uokvirenih prologom i epilogom. Teme koje Dimitrijevićeva specifično lirski obrađuje su starost, usamljenost, smrt, prolaznost, sloboda, ljubav, ali i ružnoća gramzivosti. Drama diskretno otvara i pitanja ljubavi između osoba istoga pola, kao i diskriminacije starih ljudi u društvu koje favorizuje mladost. Uvođenjem lika duha, Dimtrijevićeva raskopava i polje fantastike, rušeći granice između ovog i onog sveta, kroz njihovo preplitanje.

Režija Aleksandre Milavić Dejvis je izuzetna kao i tekst, neobično sveža na našim prostorima. Karakteriše je stilizovana poetičnost, blaga utopljenost radnje u duh starine i nostalgije, kao i fino pretapanje narativnog, dramskog i muzičkog. Scena je nalik muzeju, što se uklapa u preovlađujuća osećanja prolaznosti i nostalgije, preplavljenosti sećanjima. Postoji više punktova igre, mesto za klavir čiji tonovi pojačavaju liričnost radnje (kompozitorka Anja Đorđević), police sa potrebnim rekvizitima, komadi salonskog nameštaja u Dragicinom domu, u totalu nalik muzejskim eksponatima (scenografija Marija Kalabić). Atmosferu elegantne starine upotpunjuje i prisustvo gramofona koji uz zvuke pucketanja ploče oslobađa tonove elegične šansone, oživljavajući i duh jugo-nostalgije.

Foto Branislav Lučić

Igra svih glumaca je delikatna, ubedljiva i dubinski izražajna. Oni donose jedno snoliko prisustvo, otelotvorujući na sceni odgovarajuću stilsku posebnost dramskog teksta. Svetlana Bojković prodorno i toplo igra Dragicu koja je upravo sahranila svoju životnu partnerku Ivanu. Preovlađujuće je zamišljena, odsutna i tužna, osim kada u njena sećanja prodre život sa Ivanom, vraćajući joj istisnutu radost. Gorica Popović takođe upečatljivo igra Dragicinu prijateljicu iz prošlosti Ružu, Jugoslovenku u duši, zarazne životnosti, nepresušnije energije. Posebne su njene pevačke partije u kojima se tanana liričnost sudara sa finom stilizacijom. Taj spoj usložnjava osećajnost, oneobičava je, stvara raskorak, daje joj smisao upitanosti, nenametljivog studiranja njenog značenja. Tatjana Bošković je izvanredna kao namćorasta, odbojna Zagorka, treći član ove sveže oformljene družine.

Foto Branislav Lučić

Ivan Mihailović takođe ubedljivo igra nekoliko likova, sa bitnim stepenima stilizacije. Pre svega, on je Ivanin gramzivi sin, neotesani grubijan koji pokušava da se dočepa majčinog stana, a stvara i fragmente drugih likova, pravnika, naratora. I Sofija Juričan takođe povremeno uzima ulogu naratorke, kao i ostale glumice, mešajući narativno i dramsko. Na taj način se razbija konvencionalna zatvorenost glumca u jedan lik, što upotpunjuje dosledni rediteljski jezik otvorenosti, stilizacije, začudnosti, u celini scenski vrlo efektan. Sofija bazično igra duha Ivane, donoseći na scenu sloj fantastičnog, bajkovitog, ali istovremeno i komičnog zbog neočekivanog i snažnog upada onostranog. Njena Ivana je doterana kao ratnica, partizanka, nepokolebljivo odlučna i čvrsta, što daje potrebnu snagu posustaloj Dragici, u borbi za zadržavanje njihovog stana. Kostimi Marie Marković su jednostavni, tačni, funkcionalni.

U celinu scenske radnje su suptilno i postojano utkani fino aromatični začini koji dodatno pojačavaju njene estetske vrednosti. Na primer, pojavu Ivaninog duha prati komično začudna dim mašina, Dragicina dirljiva pripovest o susretu sa Ivanom pokreće nežno padanje snega, dok prosipanje konfeta stilizovano označava bacanje bombi, ali i prosipanje pića za pokoj duši. U radnju su uključene i horske pesme, prepevi partizanskih pesama koji donose komički upadljivo izmenjene tekstove. Na primer, stihovi “po šumama i gorama idu čete ludih baba” obezbeđuju združenu snagu pesme i komike, još jedan upečatljivi sloj ove ukupno vrlo upečatljive predstave.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 7.6.2017.

Gašenje sa aparata života

Jednoglasna odluka žirija 62. Sterijinog pozorja, koji su činili Isidora Žebeljan, Emina Elor, Nikita Milivojević, Aleksandar Popovski i Predrag Miki Manojlović (predsednik), da se Sterijine nagrade za najbolji dramski tekst, režiju, predstavu, kostimografiju, scenografiju, koreografiju, scensku muziku, ne dodele, arogantna je i nihilistička.

Ovakva odluka je bez presedana. Ranije je na Sterijinom pozorju bilo slučajeva nedodeljivanja pojedinačnih nagrada, na primer na 57. Pozorju, kada je žiri odlučio da ne dodeli nagrade za jedno glumačko ostvarenje, kostimografiju i scenografiju. I tom prilikom je odluka bila odraz arogancije žirija. Između ostalih, te godine je Vlastimir Đuza Stojiljković dao brilijantnu ulogu dečaka Dina u Frljićevom „Ocu na službenom putu“, ostavši bez nagrade koja nije uopšte dodeljena.

Ove godine, kada se vratio izvorni koncept Sterijinog pozorja kao festivala najbolje domaće drame, što je povratak koji ocenjujemo kao odličan zato što je ponovo uspostavio izgubljeni identitet festivala, odluka žirija je posebno štetna.

Takmičarski program 62. Pozorja je činilo devet predstava, među kojima je bilo pet praizvedbi tekstova srpskih pisaca, Dušana Kovačevića, Milene Marković, Stojana Srdića, Milivoja Mlađenovića, Vuka Boškovića. U ovoj grupi se nalaze i naši najznačajniji dramski autori. Oni su napisali vredna dramska dela koja na umetnički značajan način odražavaju lokalan i globalan svet koji je ispao iz zgloba. Odluku žirija u tom kontekstu razumemo kao brutalno odbacivanje njihovih kvaliteta.

U pogledu režije, u takmičarskom programu smo takođe imali prilike da vidimo rad nekoliko naših umetnički najvažnijih reditelja, srednje i mlađe generacije. Kokan Mladenović je pokazao punu autorsku zrelost višelojnom režijom predstave „Na Drini ćuprija“. Igor Vuk Torbica je u radu sa slovenačkim glumcima na produkciji „Ožalošćena porodica“ doneo neobično vredan i svakako poseban spoj sočnog Nušićevog humora i svedenije, suzdržanije scenske igre karakteristične za slovenačko pozorište. Milan Nešković je autor savremenog, takođe vrlo specifičnog, veoma maštovitog i zaokruženog scenskog čitanja dela Bore Stankovića, u radu sa vranjanskim ansamblom na predstavi „Ruža, uvela“. U pogledu glumačke igre, scenografije, kostimografije, scenske muzike, koreografije, predstave u takmičarskoj selekciji su takođe donele izvanredan rad pojedinačnih autora. Odluke žirija i u ovim kontekstima tumačimo kao potpuno negiranje njihovih vrednosti.

Fotografija iz predstave “Na Drini ćuprija”, SNP
Fotografija iz predstave “Ruža, uvela”, NP Bora Stanković, Vranje

Izbor žirija da se dodele “dve zaslužene” Sterijine nagrade, svim učesnicima 62. Pozorja, i publici 62. Pozorja (Specijalna Sterijina nagrada), razumemo kao krajnje cinične, lažne utehe nenagrađenima među kojima je bilo mnogo umetnika koji su nagrade  nedvosmisleno zaslužili.

Misija Sterijinog pozorja je da afirmiše i podržava našu dramsku i scensku umetnost, posebno u aktuelnim okolnostima koje su prilično nepovoljne za umetničko stvaranje, naročito u finansijskom pogledu. Žiri se imenuje od strane Sterijinog pozorja i njegova je obaveza da sledi tu misiju. Nasuprot tome, ovogodišnji žiri je tu misiju brutalno izneverio. Umesto da afirmiše pozorišni život, da da smisao i nadu u vremenu besmisla i odsustva nade, žiri ih je svojim odlukama odbacio.

Obaveza žirija je, po našem mišljenju, da donese odluke o nagradama u okvirima ponuđenog programa. Predstave koje su odigrane određuju referentni okvir unutar kojeg se rangira kvalitet umetničkog rada učesnika. Smatramo da se u tom okviru nagrade moraju dodeliti, bez obzira na njihov ukupni kvalitet. Obaveza žirija je da u granicama selekcije odredi najbolje učesnike, čak i onda kada je njihov kvalitet veoma nizak, što ove godine nije bio slučaj. U vezi sa ovom problematikom, trebalo bi razmotriti da se u budućnosti obaveze žirija zvanično odrede pravilnikom, kako se ne bi ponovila ova situacija.

Odluke žirija 62. Sterijinog pozorja ruše sistem koji se klimavo drži na izmrcvarenim, posustalim nogama, koprca se za dah na prostoru koji ostaje bez kiseonika. Umesto da pomogne bolesniku koji se bori za život, žiri ga je simbolički isključio sa aparata.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 4.6.2017.