Tag: Sterijino pozorje

Brehtovsko zamišljanje boljeg sveta

“Ako dugo gledaš u ponor”, prema romanu Enesa Halilovića, autor i reditelj Zlatko Paković, Regionalno pozorište Novi Pazar i Kulturni centar Novi Pazar

Nastala prema motivima romana Enesa Halilovića “Ako dugo gledaš u ponor”, radnja istoimene predstave autora i reditelja Zlatka Pakovića postavljena je u okrilje pozorišta, na tragovima Bertolda Brehta i njegovog epskog teatra. Na skromno, neobavezujuće dizajniranoj sceni, sa nekoliko stolica, stolova i drugih rekvizita, Anđela Marić, Lemana Binjoš, Sandra Miljković, Rifat Rifatović, Dušan Živanić, Haris Šećerović i Vahid Džanković pripovedaju priču o bedi i nasilju u Novom Pazaru. Protagonistkinja je Nejra koja na sceni izlaže istinu o njenom usahlom životu, od početka osuđenom na bedu i nemogućnost doživljavanja sreće i ostvarivanja punoće ljudskog postojanja. Ona odrasta u okruženju nasilja i straha, duhovnog i fizičkog silovanja. Bori se za dostojanstven i častan život, uprkos društvu koje je primorava da od časti i dostojanstva odustane.

Foto: Dokumentacija Regionalnog pozorišta Novi Pazar

Glumci dosledno ističu teatralnost igre, nekoliko njih predstavlja jedan isti lik, često menjaju uloge, izlaze iz njih napominjući da nisu likovi koje igraju – od Nejre, preko njenih roditelja i Lisa, do advokata, tužitelja i sudije, koji razmatraju Lisinu krivicu u silovanju Nejre. To uspostavlja Brehtov efekat otuđenja, kritičku distancu prema događajima, važnu zbog društvene osetljivosti tema, i neophodnosti da se one postave u širi i analitički kontekst.

U predstavu su uključeni i moćni, muzički i značenjski efektni songovi koji, takođe brehtovski, podvlače filozofska značenja, razmatraju granice između dobra i zla, istina i laži, pravde i nepravde (kompozitor Božidar Obradinović). Kako se izvode horski, songovi podsećaju i na funkciju antičkog hora u starogrčkoj tragediji, gde je muzika bila neodvojivi deo drame, okidač njene katarze. Songovi smeštaju igru i na polje zabave, kao i pojedini komični komentari izvođača, uprkos tmurnim, tragičnim temama koje se otvaraju. I ta osobenost je veoma brehtovska, imajući u vidu da je Breht od teatra tražio da bude poprište zabave, carstvo dopadljivoga: “Umetnost iznosi ono što treba naučiti u zabavnom obliku”. Projekcija titlova, odnosno natpisa u pozadini radnje, takođe je brehtovski element koji učestvuje u građenju srži epskog teatra. U ovoj predstavi, titlovi označavaju neophodnost otpora protiv društvenih anomalija, dopuštanja krađa, zločina, nasilja, zloupotrebe moći. Takođe, oni sadrže osudu pasivnosti publike koja omogućava rađanje društvenog zla ćutnjom, izigravanjem slepila pred nasiljem. Gledaoci sede i na sceni, okružuju prostor igre, odnosno tačnije, oni su deo prostora igre. Simbolički su saučesnici u zločinu činjenja društvenog zla, ili su žrtva tog zla. Glumci nam se često obraćaju, pitaju za mišljenje, igraju među nama, čineći nas i na taj način aktivnim delom izvođenja.

Glavna funkcija dosledno sprovođene metateatralnosti u ovoj iskrenoj i snažnoj predstavi je dijalektička. Neprestani izlasci glumaca iz uloga otvaraju prostor diskusije i imaginacije, konstrukcije novih situacija i mogućnosti, popravljanja sveta. Pozorište se tretira kao eksperiment života, šansa da se on učini pravednijim. Smisao ovih različitih sredstava teatralizacije, prema Brehtu, jeste pokazivanje da svet koji oduvek poznajemo, svet koji je ogrezao u lažima, nepravdi, nasilju, vladavini nepravde i zloupotrebi moći, nije nepromenljiva datost. Takav svet jeste naša stvarnost, ali ne mora da bude konačna, zakucana stvarnost. Kroz različitu upotrebu postupaka začudnosti, on se pred gledaocem razgrađuje, ruši, ukazuje kao promenljiv. “Svet ne treba posmatrati samo onakvim kakav jeste, već i kakav bi mogao biti”, smatra Breht. Pozorište treba da prenosi i radosti oslobođanja, jer sve umetnosti, po Brehtu, doprinose najvećoj umetnosti, umetnosti življenja.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 7. jula 2021. godine

Kraj je novi početak

66. Sterijino pozorje: “Radio Šabac”, koncept, tekst i režija Olga Dimitrijević, Šabačko pozorište

Tekst predstave “Radio Šabac” autorke Olge Dimitrijević ima dokumentarističku osnovu koju čini istorijska građa o ovom radiju, kroz koju se prelama prošlost Jugoslavije i njenog raspada (dramaturg Ivan Velisavljević). Program Radio Šapca je bio prepoznatljiv zbog promovisanja novokomponovane narodne muzike, zbog čega je bio veoma slušan, naročito njegove populističke emisije koje su prenosile želje, čestitke i pozdrave. Ovoj kulturološki izazovnoj građi, autori predstave prilaze iz različitih uglova, analitički i interdisciplinarno, razmatrajući njen društveni, politički, ekonomski kontekst.  Nastoji se doći do srži značenja masovnih afiniteta prema narodnoj muzici, kroz istraživanje glavnih tema pesama, ljubavi, gubitka, ranjivosti, nada i snova, kao i razloga za kolektivno uranjanje u njene taktove.

Prvi deo predstave čini studiozno izlaganje guste faktografije šabačkog radija, njegove istorije od 1969. godine. Izvode je glumci Miloš Vojinović, Olivera Guconić, Deana Kostić, Sonja Milojević, Vladimir Milojević, Siniša Maksimović, Slađana Pajčić i Dušan Simić, u funkciji kolektivnog naratora, ispred spuštene zavese na praznoj sceni “Pera Dobrinović”. Bez upadljivije teatralizacije, oni govore i pevaju, deklamativno, ali i autoironično, neprestano razgrađujući i preispitujući smisao sadržaja. U ovom delu izvođenja se u više navrata pale svetla i u prostoru publike, i glumci zalaze među nas, razvezujući i kolo, simbolički i konkretno nas čineći delom igre. To ukidanje granica između izvođača i publike je važno zbog pitanja koja se razmatraju tokom odmotavanja klupka naše istorije, problematizujući mogućnost promene ustrojstva sveta, čiji smo mi potencijalni nosioci.


Foto Jugoslav Radojević – Šabačko pozorište

U drugom delu, preovlađujuće neverbalnom, publika još dublje zalazi u tkivo predstave. Iz auditorijuma se selimo na scenu, na stolice koje okružuju prostor igre, koji delimo sa glumcima, postajući publika šabačkog radija. Radnja se odvija na nekoliko punktova, glumci prikazuju različite prizore iz svakodnevnice, čitaju knjige, tipkaju na pisaćoj mašini, igraju šah, dok zvučni prostor definiše program Radio Šapca, smena vesti i nostalgične muzike (radiofonija Anja Đorđević, scenografija Zoja Erdeljan). Najveći deo ovog segmenta predstave se odvija bez uživo izgovorenih reči, glumci pokretima tela, ilustrativno ili asocijativno, prate muziku, kao i informativne sadržaje (scenski pokret Igor Koruga). Ovaj deo igre je mogao da bude scenski razgranatiji, jer se oseća potreba za razvijanjem i nadograđivnjem prizora, povezana sa blagim prodorom monotonije. Kada se reči i muzika, u izvođenju glumaca, vrate na scenu, igra ponovo dobija dinamiku. Nastavak predstavljanja istorije šabačkog radija, paralelno sa društveno-političkom istorijom, proteže se do našeg vremena i doba kovida, završavajući se sentimentalnim izvođenjem niza popularnih pesama, od “Bela Ciao” do “Zagrli me” Zdravka Čolića. Završetak predstave je markantno označen otvaranjem zavese i pogleda na zjapeće praznu salu Srpskog narodnog pozorišta. Ovu pustoš tumačimo kao simbolički snažan znak mogućeg nestanka ljudi, kraja sveta kakvog znamo, ali i mogućnost početka novog života, jer svaki kraj donosi novi početak. 

Predstava “Radio Šabac” je u celini vredna i izazovna, naročito na idejnom planu. Ostavlja utisak o nepretencioznosti i iskrenosti, a ključno je i njeno autoironično koketiranje sa značenjima i osećanjima. Igra je istovremeno slatkasto sentimentalna, ali i razobličavajuća prema sopstvenoj dopadljivosti. U tome je najveća vrednost dramaturgije i režije, koje uspešno predstavljaju višeznačnost jednog fenomena popularne kulture. Nameće se i poređenje sa tematski i idejno bliskom predstavom “Lepa Brena prodžekt” (Olga Dimitrijević je jedna od autorki i te produkcije), koja je imala slične ciljeve, ali preovlađujuće nije uspela da uspostavi tu bitnu višeslojnost značenja. A ona je od suštinske važnosti u tumačenju značaja fenomena popularne kulture, čije zadovoljstvo konzumacije, jouissance prema Rolanu Bartu, ima subverzivnu moć i politički smisao.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 5. jula 2021. godine

Lutanja političkog pozorišta

64.Sterijino pozorje: „Neustrašive – kao i sve slobodne devojke“, Tanja Šljivar / Salome Dastmalhi, Dojčes teatar, Berlin i „Karolina Nojber“, Nebojša Romčević / Kokan Mladenović, Narodno pozorište Republike Srpske, Banja Luka

Dramski tekst Tanje Šljivar „Neustrašive – kao i sve slobodne devojke“ poetska je drama fragmentarne strukture, inspirisana stvarnim događajima koji su se odigrali u Bosni i Hercegovini 2014. godine, kada se sedam trinaestogodišnjakinja sa petodnevnog školskog izleta vratilo u drugom stanju. Ovaj događaj je izuzetno scenski potentan i svakako je vrlo inspirativno polazište za građenje drame, posebno važne u pogledu problematizacije seksualnog vaspitanja tinejdžera. Komad prati put sedam trinaestogodišnjakinja, od otkrivanja trudnoće do abortusa. Naročito je vredan zbog utkanih poetskih karakteristika, kao i autentičnosti odraza naivnosti i izgubljenosti današnjih tinejdžera, u okolnostima pritisaka selebriti kulture i društvenih mreža. S druge strane, drami fali opipljivije kontekstualizacije, tumačenja situacije, koje bi obogatilo njena značenja, dodalo nove slojeve razumevanja našeg sveta.

Foto Sterijino pozorje

U postavljanju ovog komada na scenu za mlade, Dojčes teatra u Berlinu, rediteljka Salome Dastmalhi junakinje smešta na pozornicu koja je čisto, elegantno i minimalistički dizajnirana (scenografija i kostim Paula Velman). Radnja se dešava u prostoriji bele boje koja sugeriše nevinost, a na čije će zidove tinejdžerke postepeno ispisivati svoje misli i komentare o probuđenoj ljubavi i seksualnosti. Sa time se ta bela, prazna soba, postepeno simbolički puni iskustvom sazrevanja, suočavanja sa realnošću. Ovih sedam devojčica predstavljaju i glumice i glumci, što shvatamo kao znak brisanja rodnih podela, ali i ukidanja ograničenja na žensku odgovornost, jer su muškarci neizbežni deo njihovih života. Svi su obučeni isto, uniformisano, u narandžasta odela koja liče na zatvorenička, što tumačimo kao znak njihove suštinske zatvorenosti, stešnjenosti u različitim neslobodama. Scensku igru karakteriše kolektivnost, izvođači često deluju kao hor, iz kojeg se izdvajaju individualni glasovi. Njihova gluma je više plakatska, nego što je reljefno proživljena, što stvara utiske o naivnosti i nevinosti, svakako važnih u razumevanju ove drame. S druge strane, takva gluma ne daje mogućnost za razvijanje drugih, dubljih značenja (treba napomenuti da ovi mladi glumci nisu profesionalci). Takva igra je nažalost u skladu sa režijom koja nije dovoljno razvijena, naročito ne u pogledu prenosa poetskih značenja, iz teksta drame na scenu. Predstava je zato u celini ostala poetski nedorečena, najveći kvaliteti drame nisu odgovarajuće transponovani, zbog čega je ona u celini bledih umetničkih kvaliteta. Uprkos nedovoljnoj uspešnosti, ističemo da je nesporno dragoceno to što smo predstavu videli na Sterijinom pozorju, jer je važno da pratimo rad domaćih autora u inostranstvu. A kada je reč o dramama Tanje Šljivar u kontekstu ovogodišnje festivalske selekcije, smatramo da je predstava “Režim ljubavi” Ateljea 212 apsolutno zaslužila da se nađe u glavnom programu, jer je u celini svakako umetnički uspešnija od ove nemačke produkcije.

Polazeći od drame “Karolina Nojber” Nebojše Romčevića, reditelj Kokan Mladenović na sceni Narodnog pozorišta Republike Srpske gradi predstavu fragmentarne, postdramske, brehtovske strukture. Scenski tekst čini splet scena iz Romčevićeve drame, koje pripovedaju život, rad, lične i profesionalne borbe nemačke glumice Karoline Nojber iz osamnaestog veka, i savremenih prizora u kojima se ogledaju današnja značenja Karolinine borbe za pozorište očišćeno od vulgarnosti i populizma. Ovi savremeni prizori u predstavi su dokumentaristički utemeljeni, a donose agresivno jak kritički odraz posrnulih kulturnih politika na ovim prostorima, nedovoljne sistemske brige za razvoj umetničkog pozorišta. U tim scenama, glumci banjalučkog pozorišta nastupaju sa svojim imenima i prezimenima, vrlo posvećeno i energično, direktno se obraćajući publici, pod upaljenim svetlima. Prozivaju nas i čine odgovornima za sveukupne društvene poraze.

Foto Sterijino pozorje

Stil igre je ogoljen, nedvosmisleno grub, sa jasnom namerom izražavanja preeksplicitnog protesta protiv sveprisutne erozije vrednosti u brojnim sferama života. U društveno-političkom smislu razumemo i donekle pravdamo ovu vrstu teatra, jer je rezultat goruće potrebe autora da izraze otpor. Sa druge strane, njegov problem je nedostatak suptilnosti, postupaka koji bi na gledaoce delovali na drugim, iracionalnijim nivoima svesti, suštinski moćnijima od ovog pamfletskog, “prst u oko” izraza.  Pozorište je i estetski i politički delotvornije onda kada uspe da pronađe finije puteve do spoznaje, promišljenije načine razotkrivanja društvenih nakaznosti. Dodatni problem koji ovde tupi političku oštricu predstave, jeste činjenica repetativnosti ove vrste teatra (ostavljamo mogućnost da je za banjalučku publiku on nov). Od predstave “Turbofolk” Olivera Frljića (2008), mahnito se provalila moda srodnih oblika dokumentarističko-brehtovsko-angažovanog pozorišta, a to je kroz godine dovelo do trošenja njegove političke snage. Banjalučka “Karolina Nojber” je jedna od brojnih varijacija na tu temu, što je dodatno čini suvišnom na ovom Sterijinom pozorju.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 9. juna 2019. godine

Nepotreban pritisak koncepta

Imajući u vidu ukupne umetničke vrednosti predstava nastalih prema domaćoj drami, u ovoj sezoni u našim pozorištima, može se reći da je selekcija Sterijinog pozorja u celini mogla da bude znatno kvalitetnija. Nakon odgledanog celog programa festivala, zaključujemo da je drastično falio „Vrat od stakla“ Biljane Srbljanović koji je obeležio ovu sezonu.

Nedostajao je i „Režim ljubavi“ Tanje Šljivar, pa i „Noćna straža“ Fedora Šilija, dve vredne praizvedbe savremenih srpskih drama. Sterijanska publika je videla praizvedbu drugog komada Tanje Šljivar, „Neustrašive – Kao i sve slobodne devojke“. Ova produkcija iz Nemačke je znatno slabija od „Režima ljubavi“ zbog blede režije i previše naivne igre mladih glumaca.

„Hasanaginica“ i „Mira“ Andraša Urbana kvalitativno su odskočile zbog svežeg istraživačkog pristupa, klasici, kao i tradiciji avangarde. „Kozocid“ Vide Ognjenović je takođe pokazao angažovanu moć pozorišta koje u tradicionalnoj dramskoj formi priča snažnu političku priču. I subotička „Zla žena“ Ive Milošević je donela neobično vredno, apsurdno i izrazito teatralno čitanje Sterijine komedije.

Glavni utisak o ovogodišnjoj selekciji Pozorja je preveliki pritisak koncepta, teme ženske pobune, koja je odredila većinu predstava iz glavnog programa. Koncept je dao prednost predstavama koje su nedovoljno vredne. „Karolina Nojber“ Kokana Mladenovića iz Banja Luke pripada tematskim okvirima ženske pobune, ali je u celini umetnički nemoćna. Donela je ponavljanje Mladenovićeve mnogo puta korišćene šeme ogoljenog političkog pozorišta, u manje veštom obliku. Festival je otvorio „Petrijin venac“ Ateljea 212, dobro repertoarsko delo, ali zaista nedovoljno odgovarajuće za početak festivala, osim u pogledu utvrđivanja njegovog koncepta.

Sterijino pozorje je jasno definisano kao festival najboljih predstava prema domaćim tekstovima, i zaista nema potrebe da se nameće neki drugi koncept.

Ana Tasić

Kulturni dnevnik, RTS 1, 4.jun 2019. godine

Novi putevi naše dramske klasike

64. Sterijino pozorje: „Zla žena“, Jovan Sterija Popović / Iva Milošević, Narodno pozorište Subotica i „Hasanaganica“, Ljubomir Simović / Andraš Urban, Novosadsko pozorište

Polazeći od komedije „Zla žena“ Jovana Sterije Popovića, sigurno ne najinspirativnijeg dela ovog pisca, koji varira motiv ukroćivanja goropadice, iz Šekspirove komedije, rediteljka Iva Milošević gradi predstavu autentične forme i misli. Ona se udaljava od polaznih značenja teksta, kao i Sterijinog razrešenja sa naravoučenijem, dokazujući da je savremeno pozorište samostalna umetnost, svet za sebe, prostor nesputanog istraživanja i traganja za novim strukturama tumačenja klasike. Subotička predstava je visoko estetizovana, i istovremeno scenski vrlo moćna zbog naročite teatralizacije. Glumci na licima imaju debeli sloj šminke, koja pravi osobene maske, ističući tako ideje pretvaranja i igre, pozorišta u svakodnevnom životu, igranja (nametnutih) društvenih uloga. U tome su naglašena apsurdna i groteskna značenja, toliko da početak predstave, prizori iz bračnog života Sultane (Milica Sužnjević) i Grafa Trifića (Milan Vejnović), neodoljivo podsećaju na scene iz Joneskove „Ćelave pevačice“. Takođe, osobeni i istovremeno superiorni način glumačke igre, mehanizacija pokreta, statičnost, kao i upečatljiva, osobena odsutnost njihovih bića, gradi jednu ritualnu scensku stvarnost. A posebno važno značenje preobraženja kroz ritual igre, nastaje sa situacijom menjanja uloga između Sultane i služavke Pele (Sanja Moravčić), tokom koje dolazi do transformacije Sultane. Time se, između ostalog, implicitno problematizuje moć pozorišta samog, snaga pretvaranja i postajanja nekog drugog. Kroz igranje uloga dolazi do pogleda sa distance i promene bića.

Foto Sterijino pozorje

„Zla žena“ Ive Milošević je dosledna i zaokružena predstava, čiste hipnotičke forme, koja svojom nesvakidašnjom preciznošću i čvrstinom otvara prostor za metaforička tumačenja. Takvu strukturu gradi posvećena, zahtevna i ubedljiva igra glumaca, karakteristična muzika (kompozitor Vladimir Pejković), scenski pokret (Ista Stepanov) i govor (Dejan Sredojević), kao i upadljiva vizuelnost. Igra počinje za dugačkim stolom, koji se tokom razvoja radnje takođe transformiše (scenografija Marija Kalabić), dok su akteri raskošno obučeni, u epohi, u skladu sa njihovim društvenim položajima (kostimograf Marko Marosiuk). Publika sedi na sceni, blizu izvođača, što je važno napomenuti, u pogledu jačanja doživljaja igre, kao i zaokruživanja njene ritualnosti, kroz koju se istražuju i pitanja malograđanstva, odnosi između polova, gospodara i slugu.

Uspostavljanjem kritičkog odnosa prema nazadnim društvenim običajima, kao i sputavajućem položaju žene u braku, bavi se i predstava „Hasanaginica“ Novosadskog pozorišta, takođe odigrana u glavnom programu 64. Sterijinog pozorja. Nastala prema motivima drame Ljubomira Simovića, „Hasanaginica“ reditelja Andraša Urbana takođe dokazuje otvorenost savremenog pozorišta, njegove raznolike mogućnosti nadgradnje dramske klasike. Ostvarena u prepoznatljivo eksplozivnom Urbanovom stilu, „Hasanaginica“ nosi vatrenu pobunu protiv gušenja slobode u patrijarhalnom društvu. Deset izvođača izuzetne izražajnosti po sceni izliva jasno kanalisani bunt protiv društvene osude ličnih izbora, otpor zbog nemogućnosti žene da se ponaša mimo običaja i očekivanja (dramaturgija Vedrana Božinović).

Foto Sterijino pozorje

Polazeći od Simovićevog tragičnog odraza žrtava patrijarhata i Hasanaginicine nemoći da mu se suprotstavi, ova predstava izbacuje vrisak protiv te nemoći, namećući ideju da drugačiji izbor uvek, ipak, postoji. Nikla na graničnom izvođačkom polju, spoju sirovosti pank-rok koncerta, provokativno duhovitih stend-ap nastupa, dramskog pozorišta i telesno naglašenog performansa, Urbanova „Hasanaginica“ se razračunava i sa savremenim političkim lažima, iluzijama demokratije, korupcijom, nemilosrdno izneverenim obećanjima. Marta Bereš u ulozi Hasanaginice izvanredno predvodi ansambl, otelotvorujući njenu nezadrživu hrabrost i neodustajanje da se bude dosledan sebi. Sa druge strane, u dramskim scenama koje oživljavaju fragmente Simovićevog teksta, Bereš razorno bolno uobličava njenu dubinsku ljudsku smoždenost. Naročito je izražajna scena u kojoj je Pintorović (Arpad Mesaroš) vuče na zemlji poput životinje, marve, mesišta, određujući tako, konkretno i metaforički, njen društveni položaj. Iako Hasanaginica na kraju strada, ne uspevajući da u stvarnosti pocepa granice patrijarhata, njena pobuna kojoj je dodeljen žestoki glas u ovoj predstavi, označava iskru u tami. Ona donosi simbolički trijumf individualizma i slobode, i čvrsto neodustajanje od mogućnosti drugog puta.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 2. juna 2019. godine

Lične, društvene i kosmičke drame

  1. Sterijino pozorje: „Hajka na vuka“, Ognjen Obradović /Nataša Radulović, Šabačko pozorište, „Svedobro“, Stevan Vraneš / Nemanja Ranković, Narodno pozorište Užice i „Kepler 452-B“ Tijana Grumić / Jug Đorđević, Pozorište „Bora Stanković“ Vranje

 

Radnja porodično-socijalnog komada „Hajka na vuka“ Ognjena Obradovića dešava se u jednoj sumornoj srpskoj kafani, gde se upliću i raspliću porodične i lične drame. One odražavaju opšte beznađe, sumornost rastočenih života, podsećajući povremeno po atmosferi i detaljima na Simovićevo „Čudo u Šarganu“. Obradovićevi likovi, njihovi odnosi i težnje ka boljem životu imaju dramske potencijale, ali oni nisu dovoljno razvijeni, niti imaju značenjske ili stilske osobenosti koje bi ih učinile umetnički delikatnim. Režija Nataše Radulović i igra ansambla šabačkog pozorišta nažalost nije uspela da podigne tekst na viši umetnički nivo, naprotiv, učinili su ga grubljim i plićim, uprkos nespornom trudu. Na sceni se povremeno postigne upečatljiva dinamika pripovedanja, sa ređanjem kratkih fragmenata koji podsećaju na filmsku dramaturgiju. Takođe je funkcionalna učestala upotreba pesme „Ej živote“, lajtmotiva koji uživo izvode likovi, ali i koju čujemo snimljenu preko zvučnika, u najdramatičnijim trenucima (kompozitorka Irena Popović). Posebno imajući u vidu da je ovo prvo samostalno učešće Šabačkog pozorišta u glavnom programu Sterijinog pozorja, smatramo da bi se ansambl pokazao u znatno znatno boljem svetlu, da je nastupio sa svojom umetnički vrednijom predstavom „Rubište“, po tekstu Ninoslava Đorđevića, u režiji Kokana Mladenovića.

Hajka na vuka, foto Sterijino pozorje

Ni užička predstava „Svedobro“ reditelja Nemanje Rankovića nažalost nema dovoljno visoke umetničke vrednosti, koje očekujemo od predstava u glavnom programu Sterijinog Pozorja. Društveno-psihološka drama Stevana Vraneša dešava se daleko od sveta, u nekoj šumskoj nedođiji, gde je protagonistkinja Marina (Tanja Jovanović) odlučila da pronađe mir, birajući takozvani zdrav život, koji uključuje bavljenje jogom i organsku ishranu. U posetu joj dolazi prijateljica iz prošlosti Jovana (Biljana Zdravković), a često im navraćaju i bivši ratnik Rajko (Igor Borojević), starleta Nika (Tijana Karaičić), i nemi prijatelj Žarko (Branislav Ljubičić). Među njima se grade odnosi koji otkrivaju nepreglednu tugu, nagomilana nezadovoljstva, kao i snove o boljem životu. Iako ima izvesne uverljive emocionalnosti u komadu, karakteri i odnosi među likovima nisu mnogo osobeni, ni razgranati. Ni u ovom slučaju, igra glumaca nije u celini dovoljno psihološki suptilna, pa ni uverljiva.

Sa druge strane, intimna psihološka drama „Kepler 452-B“ Tijane Grumić, nosi upadljivu dozu autentičnosti, u obradi tema smrti, relativnosti postojanja, nošenja sa bolešću, razumevanja ljubavi. Specifičnost komada koji čini splet ispovednih monologa i dijaloških scena, iz sadašnjosti i prošlosti likova, jeste postavljanje intimnih drama likova u šire kontekste, kosmički, medijski. Akteri ponavljaju vesti iz medija, o otkrivanju novog solarnog sistema i mogućeg života na  planeti Kepler 452-B, vest o smrti Bouvija itd. Paralelno saznajemo i o neizlečivoj bolesti majke Mirjane (Radmila Đorđević) koju tretira doktor Ivan (Bojan Jovanović). U toj mreži vesti i ispovesti se specifično relativizuje ljudsko postojanje i smrt, ali i njihova spektakularizacija u medijima, pri čemu se bitno postavlja i odnos između javnog i privatnog. Vesti su lajtmotivi, neka vrsta refrena koji se hipnotički ponavlja, što sugestivno jača njihova dramska i poetska značenja.

Kepler 452-B, foto Sterijino pozorje

Bavljenje postojanjem drugih života u kosmosu, isprepletano sa svakodnevnim problemima aktera drame, osim što relativizuje ljudski položaj, ima i značenje eskapizma. Jedna od važnih misli koju izgovaraju likovi na sceni jeste da stalno tražimo novi život dok nam ovaj promiče pred očima. U vezi sa time se može shvatiti problematizacija medijskog bavljenja „selebritijima“ –  javnost se opsesivno interesuje za živote drugih ljudi, kako bi pobegla od svojih.

Režija Juga Đorđevića je vrlo efektna u krajnjem minimalizmu i stilizaciji. Ključno je oslonjena na preciznu i psihološki fino iznijansiranu igru četiri glumca (igraju i Jelena Filipović i Nenad Nedeljković). Oni nastupaju na kamernom, asketskom prostoru, okruženi gledaocima koji ih skoro dodiruju. Na sceni se nalazi samo mikrofon i barska stolica, gusta tišina pritiska, razgolićujući autentičnu emocionalnost igre.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 6. juna 2018. godine

Bled odraz srpske drame

Glavni program Sterijinog pozorja srpsku dramu nije prikazao u najboljem svetlu. Ideja selektora da promoviše mlade autore nesporno jeste plemenita. Ali, ako tu ideju ne prati kvalitet drama i predstava, plemenitost je kontraproduktivna.

Predstavama “Hajka na vuka” Šabačkog pozorišta, “Utopljena duša” Beogradskog dramskog pozorišta i “Svedobro” užičkog pozorišta, nije bilo mesto na festivalu. Zbog nedovoljnih kvaliteta savremenih tekstova mlađih pisaca, ali još više zbog njihovih vrlo mlakih scenskih postavki.

Ni srpska klasika nije nastupila u najboljem izdanju. “Ožalošćena porodica” Milana Neškovića, u izvođenju Volkov teatra iz Jaroslava, obiluje proizvoljnostima i spoljnim atrakcijama.

Predstava “Jami distrikt” je u takvim okolnostima zasluženo pobedila. Njena goruća društvena važnost, komička ubojitost, snaga apsurda i nesvakidašnja scenska energija su jasni kvaliteti. Ovo Pozorje nam je otkrilo i osobeni dramsko-poetski rukopis Tijane Grumić, u tekstu “Kepler 452-B”. Režija Juga Đorđevića je efektno minimalistička, a igra vranjanskog ansambla psihološki suptilna.

Iako se za proteklu pozorišnu sezonu ne može reći da je bila umetnički impresivna, bilo je produkcija koje su vredne, a koje se nisu našle na festivalu. Smatramo da su ovom Pozorju drastično falile predstave “Moja ti” Ateljea 212, “Sumnjivo lice” Narodnog pozorišta, pa i “Korešpodencija” Zvezdara teatra. Da su one igrane umesto navedenih promašaja, Pozorje bi u celini bilo umetnički dostojanstvenije.

Kada je Sterijino pozorje u pitanju, kriterijumi za izbor predstava su jasni. Ono mora da prikaže najbolje srpske drame i predstave koje su po njima nastale. Insistiranje na individualnim konceptima koje ne prati kvalitet, što je ove godine bio slučaj, nikako nije dobro. Ni za festival, ni za srpsku dramu. To dovodi do urušavanja umetničkih standarda koje je Pozorje tokom šest decenija trajanja izgradilo. Da bi to sprečili, neophodno je da govorimo kritički.

Ana Tasić

Kulturni dnevnik, RTS1, 5.6.2018.

Snovi o utopiji

  1. Sterijino pozorje: „Švajcarska“, tekst Petar Mihajlović, režija Milan Nešković, Narodno pozorište Republike Srpske Banja Luka, i „…I ostali“, tekstovi Mina Ćirić, Galina Maksimović, Neda Gojković i Maša Radić, režija Stevan Bodroža, UK „Vuk Stefanović Karadžić“

Tekst predstave „Švajcarska“, nastao prema komadu Petra Mihajlovića, u fragmentarnoj formi ispisuje drame likova koji traže ljubav i spokoj u vremenu nespokoja (dramaturgija Maja Todorović). Pojedinačne dramske pripovesti su na početku odvojene, ali se postepeno susreću i prepliću, gradeći celoviti dramski mozaik. Tekst je po strukturi, stilu i tematici blizak evropskoj neobrutalističkoj drami devedesetih godina, zbog naglašene fizikalnosti izraza, bavljenja disfunkcionalnim porodicama, ljudima koje je skršio život, ali koji ne prestaju da traže šanse za nove početke. Scenski tekst je vredan zbog opipljivog duha vremena koji nosi, povremenog upliva crnohumornih opaski i sporadičnih emotivno delotvornih rešenja. Istovremeno mu fali specifičnijih likova i odnosa, imajući u vidu da su oni često predvidivi i stereotipni, nedostaje upečatljivijih iskliznuća koja bi donela više dramskih uzbuđenja.

Foto Branislav Lucic / Sterijino pozorje

Ove nedostatke teksta je reditelj Milan Nešković u određenoj meri pokrio, stvarajući zavodljivu, multimedijalnu formu predstave. Scenska radnja se dešava u pet odvojenih soba, skučenih ćelija u dvospratnoj kutiji (scenografija Dragana Purković Macan). U njima su bezizlazno, metaforički izražajno, zaglavljeni likovi bez imena, tipovi bezosećajnih muškaraca, varanih žena, mladih ljubavnica, bivših zatvorenika i drugi, koje igraju Željko Erkić, Slađana Zrnić, Dragoslav Medojević, Danilo Kerkez, Belinda Božičković, Goran Jokić, Željko Mitrović, Boris Šavija, Zlatan Vidović i Miljka Brđanin.

Između scena se na fasadu ćelija projektuju video snimci koji grade asocijativne i metaforičke misaone slojeve, nadrastajući značenja teksta (autorska muzika i video projekcija Petar Bilbija). Izbor video materijala se kreće od brutalno dokumentarističkih snimaka uličnih nemira ili nasilja nad životinjama, koji su u skladu sa preovlađujućim osećanjem bespomoćnosti, do idiličnih spotova koji reklamiraju rajske destinacije. Njih shvatamo kao utopijske prostore, topose o kojima ovi dotučeni likovi maštaju. Ta imaginarna polja harmonije su vrlo važna, i na različite načine se grade na sceni. Sam naslov predstave se odnosi na čežnju za životom u jednoj uređenoj zemlji. Takođe, muzički izbor lepršavih pop pesama iz šezdesetih godina koje obavijaju scene budi osećanje nostalgije, i ispunjenosti zbog mogućnosti postojanja nekog idiličnijeg sveta (između ostalog se koriste pesme „Stand By Me“, „Wonderful World“, „Be My Baby“).

Predstava „… I ostali“, omnibus nastao prema tekstovima Mine Ćirić, Galine Maksimović, Nede Gojković i Maše Radić, ima više dodirnih tačaka sa produkcijom „Švajcarska“. Na tematskom planu, predstava se takođe bavi odnosima između roditelja i dece, pitanjem migracija, kao i sudbinama takozvanih društvenih autsajdera, različitih manjina koji su ovde u fokusu pažnje. I u ovom slučaju je nedovoljno dramski razgranate i zategnute komade reditelj Stevan Bodroža, u saradnji sa izuzetno posvećenim glumcima, podigao na umetnički vredniji nivo. Tekstovi su u osnovi društveno značajni, prevashodno u pogledu teme, tretmana bolesnih i starih ljudi, alkoholičara, pripadnika romske i LGBT populacije, ali im fali studioznije razrade problema i dublje analize međuljdskih odnosa. Dramski je najrazrađenija i najzaokruženija druga priča, o dečaku Romu koji trpi vršnjačko nasilje, a zatim i četvrta, koja ispisuje tragediju jedne invalidkinje.

Foto Sterijino pozorje

Bodrožina režija je minimalistička, nežna, poetska i stilizovana. Usredsređena je na minuciozan rad sa glumcima, Anđelom Jovanović, Bojanom Zečević, Željkom Maksimovićem i Nikolom Šurbanovićem, koji su psihološki verodostojno izgradili različite likove. I ovde je vrlo upadljiva funkcionalna scenografija, u ovom slučaju izuzetno jednostavna i maštovita (scenografija Milan Miladinović). U centru scene je mobilna drvena konstrukcija koja omogućava  delotvorne i brze smene mesta dešavanja radnje. Posebno je efektna, simbolički izražajna u drugoj priči, u prizorima između majke romskog dečaka (Bojana Zečević) i učiteljice (Anđela Jovanović). One se raspravljaju na kosoj padini, kližu se i teturaju, konkretno i simbolički se boreći za ravnotežu, ali i nadmoć. I u ovoj predstavi je bitna funkcija muzike, sa sličnim značenjima kao u prethodnoj. Lajtmotiv četvrtog dela je pesma „Pamtim samo sretne dane“ Gabi Novak koja kroz kontrast gradi nostalgičan prostor, uspostavlja harmoniju i utehu koje bolno nedostaju u stvarnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 3.6.2018.

Idu čete ludih baba

„Moja ti“, Olga Dimitrijević/Aleksandra Milavić Dejvis, koprodukcija Sterijino pozorje i Atelje 212

 

Dramski tekst Olge Dimitrijević „Moja ti“, prvobitnog naslova „Kako je dobro videti te opet”, izuzetno je vredan, u pogledu sadržine, ali i forme i stila. Doneo je neobičan susret poezije i drame, ogoljene osećajnosti i stilizacije koja tu osećajnost pomera na polje posebne estetičnosti. Fragmentarne je strukture, sačinjen od sedamnaest scena, uokvirenih prologom i epilogom. Teme koje Dimitrijevićeva specifično lirski obrađuje su starost, usamljenost, smrt, prolaznost, sloboda, ljubav, ali i ružnoća gramzivosti. Drama diskretno otvara i pitanja ljubavi između osoba istoga pola, kao i diskriminacije starih ljudi u društvu koje favorizuje mladost. Uvođenjem lika duha, Dimtrijevićeva raskopava i polje fantastike, rušeći granice između ovog i onog sveta, kroz njihovo preplitanje.

Režija Aleksandre Milavić Dejvis je izuzetna kao i tekst, neobično sveža na našim prostorima. Karakteriše je stilizovana poetičnost, blaga utopljenost radnje u duh starine i nostalgije, kao i fino pretapanje narativnog, dramskog i muzičkog. Scena je nalik muzeju, što se uklapa u preovlađujuća osećanja prolaznosti i nostalgije, preplavljenosti sećanjima. Postoji više punktova igre, mesto za klavir čiji tonovi pojačavaju liričnost radnje (kompozitorka Anja Đorđević), police sa potrebnim rekvizitima, komadi salonskog nameštaja u Dragicinom domu, u totalu nalik muzejskim eksponatima (scenografija Marija Kalabić). Atmosferu elegantne starine upotpunjuje i prisustvo gramofona koji uz zvuke pucketanja ploče oslobađa tonove elegične šansone, oživljavajući i duh jugo-nostalgije.

Foto Branislav Lučić

Igra svih glumaca je delikatna, ubedljiva i dubinski izražajna. Oni donose jedno snoliko prisustvo, otelotvorujući na sceni odgovarajuću stilsku posebnost dramskog teksta. Svetlana Bojković prodorno i toplo igra Dragicu koja je upravo sahranila svoju životnu partnerku Ivanu. Preovlađujuće je zamišljena, odsutna i tužna, osim kada u njena sećanja prodre život sa Ivanom, vraćajući joj istisnutu radost. Gorica Popović takođe upečatljivo igra Dragicinu prijateljicu iz prošlosti Ružu, Jugoslovenku u duši, zarazne životnosti, nepresušnije energije. Posebne su njene pevačke partije u kojima se tanana liričnost sudara sa finom stilizacijom. Taj spoj usložnjava osećajnost, oneobičava je, stvara raskorak, daje joj smisao upitanosti, nenametljivog studiranja njenog značenja. Tatjana Bošković je izvanredna kao namćorasta, odbojna Zagorka, treći član ove sveže oformljene družine.

Foto Branislav Lučić

Ivan Mihailović takođe ubedljivo igra nekoliko likova, sa bitnim stepenima stilizacije. Pre svega, on je Ivanin gramzivi sin, neotesani grubijan koji pokušava da se dočepa majčinog stana, a stvara i fragmente drugih likova, pravnika, naratora. I Sofija Juričan takođe povremeno uzima ulogu naratorke, kao i ostale glumice, mešajući narativno i dramsko. Na taj način se razbija konvencionalna zatvorenost glumca u jedan lik, što upotpunjuje dosledni rediteljski jezik otvorenosti, stilizacije, začudnosti, u celini scenski vrlo efektan. Sofija bazično igra duha Ivane, donoseći na scenu sloj fantastičnog, bajkovitog, ali istovremeno i komičnog zbog neočekivanog i snažnog upada onostranog. Njena Ivana je doterana kao ratnica, partizanka, nepokolebljivo odlučna i čvrsta, što daje potrebnu snagu posustaloj Dragici, u borbi za zadržavanje njihovog stana. Kostimi Marie Marković su jednostavni, tačni, funkcionalni.

U celinu scenske radnje su suptilno i postojano utkani fino aromatični začini koji dodatno pojačavaju njene estetske vrednosti. Na primer, pojavu Ivaninog duha prati komično začudna dim mašina, Dragicina dirljiva pripovest o susretu sa Ivanom pokreće nežno padanje snega, dok prosipanje konfeta stilizovano označava bacanje bombi, ali i prosipanje pića za pokoj duši. U radnju su uključene i horske pesme, prepevi partizanskih pesama koji donose komički upadljivo izmenjene tekstove. Na primer, stihovi “po šumama i gorama idu čete ludih baba” obezbeđuju združenu snagu pesme i komike, još jedan upečatljivi sloj ove ukupno vrlo upečatljive predstave.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 7.6.2017.

Gašenje sa aparata života

Jednoglasna odluka žirija 62. Sterijinog pozorja, koji su činili Isidora Žebeljan, Emina Elor, Nikita Milivojević, Aleksandar Popovski i Predrag Miki Manojlović (predsednik), da se Sterijine nagrade za najbolji dramski tekst, režiju, predstavu, kostimografiju, scenografiju, koreografiju, scensku muziku, ne dodele, arogantna je i nihilistička.

Ovakva odluka je bez presedana. Ranije je na Sterijinom pozorju bilo slučajeva nedodeljivanja pojedinačnih nagrada, na primer na 57. Pozorju, kada je žiri odlučio da ne dodeli nagrade za jedno glumačko ostvarenje, kostimografiju i scenografiju. I tom prilikom je odluka bila odraz arogancije žirija. Između ostalih, te godine je Vlastimir Đuza Stojiljković dao brilijantnu ulogu dečaka Dina u Frljićevom „Ocu na službenom putu“, ostavši bez nagrade koja nije uopšte dodeljena.

Ove godine, kada se vratio izvorni koncept Sterijinog pozorja kao festivala najbolje domaće drame, što je povratak koji ocenjujemo kao odličan zato što je ponovo uspostavio izgubljeni identitet festivala, odluka žirija je posebno štetna.

Takmičarski program 62. Pozorja je činilo devet predstava, među kojima je bilo pet praizvedbi tekstova srpskih pisaca, Dušana Kovačevića, Milene Marković, Stojana Srdića, Milivoja Mlađenovića, Vuka Boškovića. U ovoj grupi se nalaze i naši najznačajniji dramski autori. Oni su napisali vredna dramska dela koja na umetnički značajan način odražavaju lokalan i globalan svet koji je ispao iz zgloba. Odluku žirija u tom kontekstu razumemo kao brutalno odbacivanje njihovih kvaliteta.

U pogledu režije, u takmičarskom programu smo takođe imali prilike da vidimo rad nekoliko naših umetnički najvažnijih reditelja, srednje i mlađe generacije. Kokan Mladenović je pokazao punu autorsku zrelost višelojnom režijom predstave „Na Drini ćuprija“. Igor Vuk Torbica je u radu sa slovenačkim glumcima na produkciji „Ožalošćena porodica“ doneo neobično vredan i svakako poseban spoj sočnog Nušićevog humora i svedenije, suzdržanije scenske igre karakteristične za slovenačko pozorište. Milan Nešković je autor savremenog, takođe vrlo specifičnog, veoma maštovitog i zaokruženog scenskog čitanja dela Bore Stankovića, u radu sa vranjanskim ansamblom na predstavi „Ruža, uvela“. U pogledu glumačke igre, scenografije, kostimografije, scenske muzike, koreografije, predstave u takmičarskoj selekciji su takođe donele izvanredan rad pojedinačnih autora. Odluke žirija i u ovim kontekstima tumačimo kao potpuno negiranje njihovih vrednosti.

Fotografija iz predstave “Na Drini ćuprija”, SNP

Fotografija iz predstave “Ruža, uvela”, NP Bora Stanković, Vranje

Izbor žirija da se dodele “dve zaslužene” Sterijine nagrade, svim učesnicima 62. Pozorja, i publici 62. Pozorja (Specijalna Sterijina nagrada), razumemo kao krajnje cinične, lažne utehe nenagrađenima među kojima je bilo mnogo umetnika koji su nagrade  nedvosmisleno zaslužili.

Misija Sterijinog pozorja je da afirmiše i podržava našu dramsku i scensku umetnost, posebno u aktuelnim okolnostima koje su prilično nepovoljne za umetničko stvaranje, naročito u finansijskom pogledu. Žiri se imenuje od strane Sterijinog pozorja i njegova je obaveza da sledi tu misiju. Nasuprot tome, ovogodišnji žiri je tu misiju brutalno izneverio. Umesto da afirmiše pozorišni život, da da smisao i nadu u vremenu besmisla i odsustva nade, žiri ih je svojim odlukama odbacio.

Obaveza žirija je, po našem mišljenju, da donese odluke o nagradama u okvirima ponuđenog programa. Predstave koje su odigrane određuju referentni okvir unutar kojeg se rangira kvalitet umetničkog rada učesnika. Smatramo da se u tom okviru nagrade moraju dodeliti, bez obzira na njihov ukupni kvalitet. Obaveza žirija je da u granicama selekcije odredi najbolje učesnike, čak i onda kada je njihov kvalitet veoma nizak, što ove godine nije bio slučaj. U vezi sa ovom problematikom, trebalo bi razmotriti da se u budućnosti obaveze žirija zvanično odrede pravilnikom, kako se ne bi ponovila ova situacija.

Odluke žirija 62. Sterijinog pozorja ruše sistem koji se klimavo drži na izmrcvarenim, posustalim nogama, koprca se za dah na prostoru koji ostaje bez kiseonika. Umesto da pomogne bolesniku koji se bori za život, žiri ga je simbolički isključio sa aparata.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 4.6.2017.