Tag: Sterijino pozorje

Lične, društvene i kosmičke drame

  1. Sterijino pozorje: „Hajka na vuka“, Ognjen Obradović /Nataša Radulović, Šabačko pozorište, „Svedobro“, Stevan Vraneš / Nemanja Ranković, Narodno pozorište Užice i „Kepler 452-B“ Tijana Grumić / Jug Đorđević, Pozorište „Bora Stanković“ Vranje

 

Radnja porodično-socijalnog komada „Hajka na vuka“ Ognjena Obradovića dešava se u jednoj sumornoj srpskoj kafani, gde se upliću i raspliću porodične i lične drame. One odražavaju opšte beznađe, sumornost rastočenih života, podsećajući povremeno po atmosferi i detaljima na Simovićevo „Čudo u Šarganu“. Obradovićevi likovi, njihovi odnosi i težnje ka boljem životu imaju dramske potencijale, ali oni nisu dovoljno razvijeni, niti imaju značenjske ili stilske osobenosti koje bi ih učinile umetnički delikatnim. Režija Nataše Radulović i igra ansambla šabačkog pozorišta nažalost nije uspela da podigne tekst na viši umetnički nivo, naprotiv, učinili su ga grubljim i plićim, uprkos nespornom trudu. Na sceni se povremeno postigne upečatljiva dinamika pripovedanja, sa ređanjem kratkih fragmenata koji podsećaju na filmsku dramaturgiju. Takođe je funkcionalna učestala upotreba pesme „Ej živote“, lajtmotiva koji uživo izvode likovi, ali i koju čujemo snimljenu preko zvučnika, u najdramatičnijim trenucima (kompozitorka Irena Popović). Posebno imajući u vidu da je ovo prvo samostalno učešće Šabačkog pozorišta u glavnom programu Sterijinog pozorja, smatramo da bi se ansambl pokazao u znatno znatno boljem svetlu, da je nastupio sa svojom umetnički vrednijom predstavom „Rubište“, po tekstu Ninoslava Đorđevića, u režiji Kokana Mladenovića.

Hajka na vuka, foto Sterijino pozorje

Ni užička predstava „Svedobro“ reditelja Nemanje Rankovića nažalost nema dovoljno visoke umetničke vrednosti, koje očekujemo od predstava u glavnom programu Sterijinog Pozorja. Društveno-psihološka drama Stevana Vraneša dešava se daleko od sveta, u nekoj šumskoj nedođiji, gde je protagonistkinja Marina (Tanja Jovanović) odlučila da pronađe mir, birajući takozvani zdrav život, koji uključuje bavljenje jogom i organsku ishranu. U posetu joj dolazi prijateljica iz prošlosti Jovana (Biljana Zdravković), a često im navraćaju i bivši ratnik Rajko (Igor Borojević), starleta Nika (Tijana Karaičić), i nemi prijatelj Žarko (Branislav Ljubičić). Među njima se grade odnosi koji otkrivaju nepreglednu tugu, nagomilana nezadovoljstva, kao i snove o boljem životu. Iako ima izvesne uverljive emocionalnosti u komadu, karakteri i odnosi među likovima nisu mnogo osobeni, ni razgranati. Ni u ovom slučaju, igra glumaca nije u celini dovoljno psihološki suptilna, pa ni uverljiva.

Sa druge strane, intimna psihološka drama „Kepler 452-B“ Tijane Grumić, nosi upadljivu dozu autentičnosti, u obradi tema smrti, relativnosti postojanja, nošenja sa bolešću, razumevanja ljubavi. Specifičnost komada koji čini splet ispovednih monologa i dijaloških scena, iz sadašnjosti i prošlosti likova, jeste postavljanje intimnih drama likova u šire kontekste, kosmički, medijski. Akteri ponavljaju vesti iz medija, o otkrivanju novog solarnog sistema i mogućeg života na  planeti Kepler 452-B, vest o smrti Bouvija itd. Paralelno saznajemo i o neizlečivoj bolesti majke Mirjane (Radmila Đorđević) koju tretira doktor Ivan (Bojan Jovanović). U toj mreži vesti i ispovesti se specifično relativizuje ljudsko postojanje i smrt, ali i njihova spektakularizacija u medijima, pri čemu se bitno postavlja i odnos između javnog i privatnog. Vesti su lajtmotivi, neka vrsta refrena koji se hipnotički ponavlja, što sugestivno jača njihova dramska i poetska značenja.

Kepler 452-B, foto Sterijino pozorje

Bavljenje postojanjem drugih života u kosmosu, isprepletano sa svakodnevnim problemima aktera drame, osim što relativizuje ljudski položaj, ima i značenje eskapizma. Jedna od važnih misli koju izgovaraju likovi na sceni jeste da stalno tražimo novi život dok nam ovaj promiče pred očima. U vezi sa time se može shvatiti problematizacija medijskog bavljenja „selebritijima“ –  javnost se opsesivno interesuje za živote drugih ljudi, kako bi pobegla od svojih.

Režija Juga Đorđevića je vrlo efektna u krajnjem minimalizmu i stilizaciji. Ključno je oslonjena na preciznu i psihološki fino iznijansiranu igru četiri glumca (igraju i Jelena Filipović i Nenad Nedeljković). Oni nastupaju na kamernom, asketskom prostoru, okruženi gledaocima koji ih skoro dodiruju. Na sceni se nalazi samo mikrofon i barska stolica, gusta tišina pritiska, razgolićujući autentičnu emocionalnost igre.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 6. juna 2018. godine

Advertisements

Bled odraz srpske drame

Glavni program Sterijinog pozorja srpsku dramu nije prikazao u najboljem svetlu. Ideja selektora da promoviše mlade autore nesporno jeste plemenita. Ali, ako tu ideju ne prati kvalitet drama i predstava, plemenitost je kontraproduktivna.

Predstavama “Hajka na vuka” Šabačkog pozorišta, “Utopljena duša” Beogradskog dramskog pozorišta i “Svedobro” užičkog pozorišta, nije bilo mesto na festivalu. Zbog nedovoljnih kvaliteta savremenih tekstova mlađih pisaca, ali još više zbog njihovih vrlo mlakih scenskih postavki.

Ni srpska klasika nije nastupila u najboljem izdanju. “Ožalošćena porodica” Milana Neškovića, u izvođenju Volkov teatra iz Jaroslava, obiluje proizvoljnostima i spoljnim atrakcijama.

Predstava “Jami distrikt” je u takvim okolnostima zasluženo pobedila. Njena goruća društvena važnost, komička ubojitost, snaga apsurda i nesvakidašnja scenska energija su jasni kvaliteti. Ovo Pozorje nam je otkrilo i osobeni dramsko-poetski rukopis Tijane Grumić, u tekstu “Kepler 452-B”. Režija Juga Đorđevića je efektno minimalistička, a igra vranjanskog ansambla psihološki suptilna.

Iako se za proteklu pozorišnu sezonu ne može reći da je bila umetnički impresivna, bilo je produkcija koje su vredne, a koje se nisu našle na festivalu. Smatramo da su ovom Pozorju drastično falile predstave “Moja ti” Ateljea 212, “Sumnjivo lice” Narodnog pozorišta, pa i “Korešpodencija” Zvezdara teatra. Da su one igrane umesto navedenih promašaja, Pozorje bi u celini bilo umetnički dostojanstvenije.

Kada je Sterijino pozorje u pitanju, kriterijumi za izbor predstava su jasni. Ono mora da prikaže najbolje srpske drame i predstave koje su po njima nastale. Insistiranje na individualnim konceptima koje ne prati kvalitet, što je ove godine bio slučaj, nikako nije dobro. Ni za festival, ni za srpsku dramu. To dovodi do urušavanja umetničkih standarda koje je Pozorje tokom šest decenija trajanja izgradilo. Da bi to sprečili, neophodno je da govorimo kritički.

Ana Tasić

Kulturni dnevnik, RTS1, 5.6.2018.

Snovi o utopiji

  1. Sterijino pozorje: „Švajcarska“, tekst Petar Mihajlović, režija Milan Nešković, Narodno pozorište Republike Srpske Banja Luka, i „…I ostali“, tekstovi Mina Ćirić, Galina Maksimović, Neda Gojković i Maša Radić, režija Stevan Bodroža, UK „Vuk Stefanović Karadžić“

Tekst predstave „Švajcarska“, nastao prema komadu Petra Mihajlovića, u fragmentarnoj formi ispisuje drame likova koji traže ljubav i spokoj u vremenu nespokoja (dramaturgija Maja Todorović). Pojedinačne dramske pripovesti su na početku odvojene, ali se postepeno susreću i prepliću, gradeći celoviti dramski mozaik. Tekst je po strukturi, stilu i tematici blizak evropskoj neobrutalističkoj drami devedesetih godina, zbog naglašene fizikalnosti izraza, bavljenja disfunkcionalnim porodicama, ljudima koje je skršio život, ali koji ne prestaju da traže šanse za nove početke. Scenski tekst je vredan zbog opipljivog duha vremena koji nosi, povremenog upliva crnohumornih opaski i sporadičnih emotivno delotvornih rešenja. Istovremeno mu fali specifičnijih likova i odnosa, imajući u vidu da su oni često predvidivi i stereotipni, nedostaje upečatljivijih iskliznuća koja bi donela više dramskih uzbuđenja.

Foto Branislav Lucic / Sterijino pozorje

Ove nedostatke teksta je reditelj Milan Nešković u određenoj meri pokrio, stvarajući zavodljivu, multimedijalnu formu predstave. Scenska radnja se dešava u pet odvojenih soba, skučenih ćelija u dvospratnoj kutiji (scenografija Dragana Purković Macan). U njima su bezizlazno, metaforički izražajno, zaglavljeni likovi bez imena, tipovi bezosećajnih muškaraca, varanih žena, mladih ljubavnica, bivših zatvorenika i drugi, koje igraju Željko Erkić, Slađana Zrnić, Dragoslav Medojević, Danilo Kerkez, Belinda Božičković, Goran Jokić, Željko Mitrović, Boris Šavija, Zlatan Vidović i Miljka Brđanin.

Između scena se na fasadu ćelija projektuju video snimci koji grade asocijativne i metaforičke misaone slojeve, nadrastajući značenja teksta (autorska muzika i video projekcija Petar Bilbija). Izbor video materijala se kreće od brutalno dokumentarističkih snimaka uličnih nemira ili nasilja nad životinjama, koji su u skladu sa preovlađujućim osećanjem bespomoćnosti, do idiličnih spotova koji reklamiraju rajske destinacije. Njih shvatamo kao utopijske prostore, topose o kojima ovi dotučeni likovi maštaju. Ta imaginarna polja harmonije su vrlo važna, i na različite načine se grade na sceni. Sam naslov predstave se odnosi na čežnju za životom u jednoj uređenoj zemlji. Takođe, muzički izbor lepršavih pop pesama iz šezdesetih godina koje obavijaju scene budi osećanje nostalgije, i ispunjenosti zbog mogućnosti postojanja nekog idiličnijeg sveta (između ostalog se koriste pesme „Stand By Me“, „Wonderful World“, „Be My Baby“).

Predstava „… I ostali“, omnibus nastao prema tekstovima Mine Ćirić, Galine Maksimović, Nede Gojković i Maše Radić, ima više dodirnih tačaka sa produkcijom „Švajcarska“. Na tematskom planu, predstava se takođe bavi odnosima između roditelja i dece, pitanjem migracija, kao i sudbinama takozvanih društvenih autsajdera, različitih manjina koji su ovde u fokusu pažnje. I u ovom slučaju je nedovoljno dramski razgranate i zategnute komade reditelj Stevan Bodroža, u saradnji sa izuzetno posvećenim glumcima, podigao na umetnički vredniji nivo. Tekstovi su u osnovi društveno značajni, prevashodno u pogledu teme, tretmana bolesnih i starih ljudi, alkoholičara, pripadnika romske i LGBT populacije, ali im fali studioznije razrade problema i dublje analize međuljdskih odnosa. Dramski je najrazrađenija i najzaokruženija druga priča, o dečaku Romu koji trpi vršnjačko nasilje, a zatim i četvrta, koja ispisuje tragediju jedne invalidkinje.

Foto Sterijino pozorje

Bodrožina režija je minimalistička, nežna, poetska i stilizovana. Usredsređena je na minuciozan rad sa glumcima, Anđelom Jovanović, Bojanom Zečević, Željkom Maksimovićem i Nikolom Šurbanovićem, koji su psihološki verodostojno izgradili različite likove. I ovde je vrlo upadljiva funkcionalna scenografija, u ovom slučaju izuzetno jednostavna i maštovita (scenografija Milan Miladinović). U centru scene je mobilna drvena konstrukcija koja omogućava  delotvorne i brze smene mesta dešavanja radnje. Posebno je efektna, simbolički izražajna u drugoj priči, u prizorima između majke romskog dečaka (Bojana Zečević) i učiteljice (Anđela Jovanović). One se raspravljaju na kosoj padini, kližu se i teturaju, konkretno i simbolički se boreći za ravnotežu, ali i nadmoć. I u ovoj predstavi je bitna funkcija muzike, sa sličnim značenjima kao u prethodnoj. Lajtmotiv četvrtog dela je pesma „Pamtim samo sretne dane“ Gabi Novak koja kroz kontrast gradi nostalgičan prostor, uspostavlja harmoniju i utehu koje bolno nedostaju u stvarnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 3.6.2018.

Idu čete ludih baba

„Moja ti“, Olga Dimitrijević/Aleksandra Milavić Dejvis, koprodukcija Sterijino pozorje i Atelje 212

 

Dramski tekst Olge Dimitrijević „Moja ti“, prvobitnog naslova „Kako je dobro videti te opet”, izuzetno je vredan, u pogledu sadržine, ali i forme i stila. Doneo je neobičan susret poezije i drame, ogoljene osećajnosti i stilizacije koja tu osećajnost pomera na polje posebne estetičnosti. Fragmentarne je strukture, sačinjen od sedamnaest scena, uokvirenih prologom i epilogom. Teme koje Dimitrijevićeva specifično lirski obrađuje su starost, usamljenost, smrt, prolaznost, sloboda, ljubav, ali i ružnoća gramzivosti. Drama diskretno otvara i pitanja ljubavi između osoba istoga pola, kao i diskriminacije starih ljudi u društvu koje favorizuje mladost. Uvođenjem lika duha, Dimtrijevićeva raskopava i polje fantastike, rušeći granice između ovog i onog sveta, kroz njihovo preplitanje.

Režija Aleksandre Milavić Dejvis je izuzetna kao i tekst, neobično sveža na našim prostorima. Karakteriše je stilizovana poetičnost, blaga utopljenost radnje u duh starine i nostalgije, kao i fino pretapanje narativnog, dramskog i muzičkog. Scena je nalik muzeju, što se uklapa u preovlađujuća osećanja prolaznosti i nostalgije, preplavljenosti sećanjima. Postoji više punktova igre, mesto za klavir čiji tonovi pojačavaju liričnost radnje (kompozitorka Anja Đorđević), police sa potrebnim rekvizitima, komadi salonskog nameštaja u Dragicinom domu, u totalu nalik muzejskim eksponatima (scenografija Marija Kalabić). Atmosferu elegantne starine upotpunjuje i prisustvo gramofona koji uz zvuke pucketanja ploče oslobađa tonove elegične šansone, oživljavajući i duh jugo-nostalgije.

Foto Branislav Lučić

Igra svih glumaca je delikatna, ubedljiva i dubinski izražajna. Oni donose jedno snoliko prisustvo, otelotvorujući na sceni odgovarajuću stilsku posebnost dramskog teksta. Svetlana Bojković prodorno i toplo igra Dragicu koja je upravo sahranila svoju životnu partnerku Ivanu. Preovlađujuće je zamišljena, odsutna i tužna, osim kada u njena sećanja prodre život sa Ivanom, vraćajući joj istisnutu radost. Gorica Popović takođe upečatljivo igra Dragicinu prijateljicu iz prošlosti Ružu, Jugoslovenku u duši, zarazne životnosti, nepresušnije energije. Posebne su njene pevačke partije u kojima se tanana liričnost sudara sa finom stilizacijom. Taj spoj usložnjava osećajnost, oneobičava je, stvara raskorak, daje joj smisao upitanosti, nenametljivog studiranja njenog značenja. Tatjana Bošković je izvanredna kao namćorasta, odbojna Zagorka, treći član ove sveže oformljene družine.

Foto Branislav Lučić

Ivan Mihailović takođe ubedljivo igra nekoliko likova, sa bitnim stepenima stilizacije. Pre svega, on je Ivanin gramzivi sin, neotesani grubijan koji pokušava da se dočepa majčinog stana, a stvara i fragmente drugih likova, pravnika, naratora. I Sofija Juričan takođe povremeno uzima ulogu naratorke, kao i ostale glumice, mešajući narativno i dramsko. Na taj način se razbija konvencionalna zatvorenost glumca u jedan lik, što upotpunjuje dosledni rediteljski jezik otvorenosti, stilizacije, začudnosti, u celini scenski vrlo efektan. Sofija bazično igra duha Ivane, donoseći na scenu sloj fantastičnog, bajkovitog, ali istovremeno i komičnog zbog neočekivanog i snažnog upada onostranog. Njena Ivana je doterana kao ratnica, partizanka, nepokolebljivo odlučna i čvrsta, što daje potrebnu snagu posustaloj Dragici, u borbi za zadržavanje njihovog stana. Kostimi Marie Marković su jednostavni, tačni, funkcionalni.

U celinu scenske radnje su suptilno i postojano utkani fino aromatični začini koji dodatno pojačavaju njene estetske vrednosti. Na primer, pojavu Ivaninog duha prati komično začudna dim mašina, Dragicina dirljiva pripovest o susretu sa Ivanom pokreće nežno padanje snega, dok prosipanje konfeta stilizovano označava bacanje bombi, ali i prosipanje pića za pokoj duši. U radnju su uključene i horske pesme, prepevi partizanskih pesama koji donose komički upadljivo izmenjene tekstove. Na primer, stihovi “po šumama i gorama idu čete ludih baba” obezbeđuju združenu snagu pesme i komike, još jedan upečatljivi sloj ove ukupno vrlo upečatljive predstave.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 7.6.2017.

Gašenje sa aparata života

Jednoglasna odluka žirija 62. Sterijinog pozorja, koji su činili Isidora Žebeljan, Emina Elor, Nikita Milivojević, Aleksandar Popovski i Predrag Miki Manojlović (predsednik), da se Sterijine nagrade za najbolji dramski tekst, režiju, predstavu, kostimografiju, scenografiju, koreografiju, scensku muziku, ne dodele, arogantna je i nihilistička.

Ovakva odluka je bez presedana. Ranije je na Sterijinom pozorju bilo slučajeva nedodeljivanja pojedinačnih nagrada, na primer na 57. Pozorju, kada je žiri odlučio da ne dodeli nagrade za jedno glumačko ostvarenje, kostimografiju i scenografiju. I tom prilikom je odluka bila odraz arogancije žirija. Između ostalih, te godine je Vlastimir Đuza Stojiljković dao brilijantnu ulogu dečaka Dina u Frljićevom „Ocu na službenom putu“, ostavši bez nagrade koja nije uopšte dodeljena.

Ove godine, kada se vratio izvorni koncept Sterijinog pozorja kao festivala najbolje domaće drame, što je povratak koji ocenjujemo kao odličan zato što je ponovo uspostavio izgubljeni identitet festivala, odluka žirija je posebno štetna.

Takmičarski program 62. Pozorja je činilo devet predstava, među kojima je bilo pet praizvedbi tekstova srpskih pisaca, Dušana Kovačevića, Milene Marković, Stojana Srdića, Milivoja Mlađenovića, Vuka Boškovića. U ovoj grupi se nalaze i naši najznačajniji dramski autori. Oni su napisali vredna dramska dela koja na umetnički značajan način odražavaju lokalan i globalan svet koji je ispao iz zgloba. Odluku žirija u tom kontekstu razumemo kao brutalno odbacivanje njihovih kvaliteta.

U pogledu režije, u takmičarskom programu smo takođe imali prilike da vidimo rad nekoliko naših umetnički najvažnijih reditelja, srednje i mlađe generacije. Kokan Mladenović je pokazao punu autorsku zrelost višelojnom režijom predstave „Na Drini ćuprija“. Igor Vuk Torbica je u radu sa slovenačkim glumcima na produkciji „Ožalošćena porodica“ doneo neobično vredan i svakako poseban spoj sočnog Nušićevog humora i svedenije, suzdržanije scenske igre karakteristične za slovenačko pozorište. Milan Nešković je autor savremenog, takođe vrlo specifičnog, veoma maštovitog i zaokruženog scenskog čitanja dela Bore Stankovića, u radu sa vranjanskim ansamblom na predstavi „Ruža, uvela“. U pogledu glumačke igre, scenografije, kostimografije, scenske muzike, koreografije, predstave u takmičarskoj selekciji su takođe donele izvanredan rad pojedinačnih autora. Odluke žirija i u ovim kontekstima tumačimo kao potpuno negiranje njihovih vrednosti.

Fotografija iz predstave “Na Drini ćuprija”, SNP
Fotografija iz predstave “Ruža, uvela”, NP Bora Stanković, Vranje

Izbor žirija da se dodele “dve zaslužene” Sterijine nagrade, svim učesnicima 62. Pozorja, i publici 62. Pozorja (Specijalna Sterijina nagrada), razumemo kao krajnje cinične, lažne utehe nenagrađenima među kojima je bilo mnogo umetnika koji su nagrade  nedvosmisleno zaslužili.

Misija Sterijinog pozorja je da afirmiše i podržava našu dramsku i scensku umetnost, posebno u aktuelnim okolnostima koje su prilično nepovoljne za umetničko stvaranje, naročito u finansijskom pogledu. Žiri se imenuje od strane Sterijinog pozorja i njegova je obaveza da sledi tu misiju. Nasuprot tome, ovogodišnji žiri je tu misiju brutalno izneverio. Umesto da afirmiše pozorišni život, da da smisao i nadu u vremenu besmisla i odsustva nade, žiri ih je svojim odlukama odbacio.

Obaveza žirija je, po našem mišljenju, da donese odluke o nagradama u okvirima ponuđenog programa. Predstave koje su odigrane određuju referentni okvir unutar kojeg se rangira kvalitet umetničkog rada učesnika. Smatramo da se u tom okviru nagrade moraju dodeliti, bez obzira na njihov ukupni kvalitet. Obaveza žirija je da u granicama selekcije odredi najbolje učesnike, čak i onda kada je njihov kvalitet veoma nizak, što ove godine nije bio slučaj. U vezi sa ovom problematikom, trebalo bi razmotriti da se u budućnosti obaveze žirija zvanično odrede pravilnikom, kako se ne bi ponovila ova situacija.

Odluke žirija 62. Sterijinog pozorja ruše sistem koji se klimavo drži na izmrcvarenim, posustalim nogama, koprca se za dah na prostoru koji ostaje bez kiseonika. Umesto da pomogne bolesniku koji se bori za život, žiri ga je simbolički isključio sa aparata.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 4.6.2017.