Month: August 2021

Festival u doba kovida ili nostalgija za analognim vremenom

Sibiu- U centru Transilvanije, od 20. do 29. avgusta, održava se 28. Internacionalni pozorišni festival, jedna od najznačajnijih evropskih teatarskih manifestacija, u pogledu umetničkog kvaliteta programa, ali i njegovog obima. Smatra se da je ovaj festival, posle festivala u Edinburgu i Avinjonu, najveći pozorišni festival u svetu. On bitno transformiše lice grada, pretvarajući ga u totalno pozorište, sa načičkanim scenama i predstavama po celom gradu, na otvorenim, kao i u zatvorenim prostorima. Ovakvi festivali oživljavaju drevnu tradiciju društvenih proslava koje jačaju snagu zajednice, poput Dionizijskih svečanosti, snagu koja nam je u vremenu naglašenih društvenih kriza nasušno potrebna.

Ove godine se festival odvija pod indikativnim sloganom “Zajedno gradimo nadu”, i na njemu nastupa preko dve hiljade umetnika iz trideset i osam zemalja, koji će uživo predstaviti oko šest stotina umetničkih događaja, iz oblasti pozorišta, savremenog plesa, opere, cirkusa, muzičkih dela, vizuelnih umetnosti… Publika će, između ostalog, moći da vidi scenska dela Silviu Purkaretea, Akrama Kana, Jožefa Nađa, Šarlote Rempling, produkcije Puškinovog dramskog pozorišta, Litvanskog nacionalnog teatra, Flamenko Baleta iz Barselone i mnoge druge. Ove godine će, pored programa uživo, biti predstavljeno i oko stotinu produkcija preko Interneta, a pojedine predstave će biti i lajv-strimovane. Imajući u vidu okolnosti pandemije koja nas ne ostavlja još na miru, može se reći da je ovogodišnje izdanje festivala zaista herojsko, izgurano neizdrživo jakom željom da se prikažu dragoceni putevi ka snovima, prostorima duhovnosti, mašte i slobode.

Organizacija ovako glomaznog festivala u vremenu kovida je priličan izazov, u svakom smislu. Imajući u vidu zahteve nadležnih institucija prema zdravstvenoj bezbednosti, uvedene su zelene narukvice koje dobijaju vakcinisani gledaoci (sa potvrdom o vakcinaciji), u posebno postavljenim punktovima po gradu. Sa njima se brže ulazi u pozorište, bez zastoja koji stvara provera papira ili kodova koji potvrđuju vakcinaciju. Nevakcinisani moraju da rade brze testove koji se plaćaju, kako bi se utvrdilo da su “bezbedni”. Razumljiva je potreba da se uvede sistem zaštite u vremenu pandemije, ali je ipak teško zanemariti utisak o neprijatnosti podela koji ovaj sistem nameće, asocijacija na fašizam i orvelovsku distopiju u koju se naš svet polako (ali sigurno) pretvara. Ima ljudi koji iz različitih (zdravstvenih) razloga ne mogu da prime vakcine, i koji zato ne mogu da dobiju zelenu narukvicu. Da li je zaista prihvatljivo da njima bude otežan ili uskraćen ulazak u pozorište?

Da bi se olakšalo snalaženje u okeanu predstava koje se tokom celog dana prikazuju, uživo ili onlajn, festival je uveo mogućnost korišćenja aplikacije koja preko mobilnog telefona vodi gledaoca kroz grad i predstave. Kada sam zaista ljubaznoj Roksani, koja pomaže gostima festivala u snalaženju po gradu, rekla da nisam onlajn izvan hotela, jer sam u romingu, a i ne želim da budem sve vreme konektovana, dajući joj papirnu mapu grada da mi pokaže gde je pozorište, začuđeno me je pogledala i rekla da dugo nije držala analognu mapu u rukama. “Google maps” postaje nerazdvojni deo naših tela, digitalizovanih i sve više dehumanizovanih, što takođe ide u prilog tezi o orvelizaciji našeg sveta. Donekle blisko konceptu zelenih narukvica, razumem potrebu za korišćenjem aplikacije koja olakšava snalaženje u prebogatom festivalskom programu, ali istovremeno želim da zadržim pravo da ne budem konektovana, da koristim analognu mapu, i, ako je moguće, da me ne posmatraju zato kao (zastarelog) čudaka. Ne negiram koristi ove aplikacije, naprotiv, ali želim i mogućnost alternative, staru dobru mapu, opciju drugog izbora i simbolički vid protesta protiv orvelizacije.

Zbog ovih okolnosti, galopirajuće društvene tehnologizacije i kontrole, skoro bolno udobno se osećam u pozorištu, tom vrlo analognom, materijalnom prostoru, u sali koju fizički delim sa drugim ljudima, dok posmatram glumce koji se pred nama klanjaju Dionisu, ne prekidajući tradiciju koja traje desetinama vekova. I zato apsolutno odbijam onlajn program ovog festivala, ne želim da na laptopu u hotelskoj sobi gledam neku od predstava na Internetu, ranije napravljeni snimak, ili lajv-strim izvođenja koje mogu uživo da vidim. Izvođenje koje nije uživo, nije pozorište. Zato sa analognom mapom pod miškom krećem u istraživanje raskošnih, fizički opipljivih, pozorišnih lavirinata festivalskog Sibiua.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 31. avgusta 2021. godine

Muzika je duša univerzuma

“Hleb lutke”, režija Tonio de Nito, prema konceptu i tekstu izvođača, produkcija AMA-Mediteranska akademija za glumce, Leće, Italija i “Bluz za alt saksofon”, tekst Doru Motoc, režija Adonis Filipi, Albanija, Nišvil džez pozorišni festival, prostor kod Bali-begove džamije

Predstava “Hleb lutke” reditelja Tonija de Nita, u produkciji Ame, Mediteranske Akademije za glumce iz Leća, grada na krajnjem jugu Italije, ima dokumentarističku osnovu. Nastala je iz istraživanja značaja hleba u lokalnoj zajednici, njegovim društvenim, porodičnim, religioznim smislom. Glumice Andjelika Dipaće, Benedeta Pati, Đulija Pićini, Antonela Sabeta i Karmen Ines Tarantino su autorke koncepta i teksta izvođenja, koji je uobličen iz proučavanja istorije i običaja lokalne zajednice, pisanih tragova, ali i rada na terenu, razgovora sa porodicama o njihovim životima i o životima ranijih generacija. Činjenica da su glumice i autorke koncepta je vrlo vidljiva u izvođenju, jer one isijavaju naročitu iskrenost, zarazan šarm i verodostojnost igre. Naratorke i dramske junakinje na smenu, one tokom nastupa odražavaju unutrašnji žar, iskonsku potrebu za pripovedanjem o ovoj temi, jer su to one, njihovo nasleđe, sećanja, prošlost koja je stvorila sadašnjost.

Na početku su okupljene oko stola, simboličkog ritualnog prostora, gde bez reči, pokretima tela i zvucima lupkanja, pucketanja i grebuckanja stilizovano prikazuju proces oblikovanja testa. Taj kraći neverbalni ritual se lagano pretapa u izvođenje dramskih prizora o pravljenju hleba, odnosno lutaka od testa. One nadahnuto izvode monodramske poetske scene o ličnim, snažnim sećanjima na porodičnu tradiciju oblikovanja jestivih lutaka. Dramski segmenti se prepliću sa muzičkim, kroz hipnotičko, horsko izvođenje lokalnih pesama, oda hlebu, toj svetoj hrani. Tokom rasplitanja radnje, otkriva se važnost hleba u siromašnim porodicama, zbog čega one prave lutke od testa sa ogromnom ljubavlju. Hleb lutke koje postaju izvor duhovne i religiozne snage, ali i odraz društvene raslojenosti, ekonomskih razlika (neke lutke su raskošnije od drugih). Igra glumica je sugestivna zbog njihove skoro opipljive strasti, jake želje da prenesu magiju lokalne tradicije. O pravljenju hleba govore kao o ritualu održavanja života, ponavljajućoj radnji koja uspostavlja smisao. Pravljenje hleba se može tumačiti kao ritual opstanka, u kome učestvuju i gledaoci. Uključujemo se u izvođenje pesama koje prati nastajanje lutki od testa, i delimo hleb koji povezuje, uspostavlja strukturu sveta. Iz ovih završnih prizora sa naglašenim simboličkim potencijalnima, možemo da zaključimo da je muzika duhovno vezivno tkivo društva, a hleb materijalno.

Muzika je, i formalno i značenjski, ključan sastojak i u predstavi “Bluz za alt saksofon”, albanskoj nezavisnoj produkcija reditelja Adonisa Filipija (ove dve predstave su dobile nagrade Nišvil džez pozorišnog festivala, prva za najbolju predstavu u celini, a druga za najbolje korišćenu muziku). Nastala prema monodrami Doru Matoca, predstava razmotava životnu pripovest saksofoniste koji je slučajno ubio prijatelja, završivši u zatvoru. Protagonista slojevito i višeznačno razmatra filozofski smisao njegove sudbine, oslanjajući se na fatalističke misli Spinoze: “Sve što se desilo, bilo je neizbežno, a ono što se nije desilo, bilo je nemoguće.” Taj fatalizam je jedno od mogućih objašnjenja za prisustvo nepresušnog optimizma ovog muzičara, koji glumac Hulijano Brisku psihološki delikatno oblikuje. Drugo je muzika o kojoj on neprestano sanja. Okolnosti fizičke ograničenosti izazivaju razarajuću potrebu za duhovnom slobodom, koja najviše okupira misli protagoniste. Otkriva nam da mu je u zatvoru najviše falio saksofon, njegovi topli i nežni tonovi koji odvode na polje snova, na prostore koji rastapaju materijalne granice. Ove ideje su scenski izazovno ostvarene, kroz uvođenje muzičara koji svira saksofon, paralelno sa snimljenom muzikom, emitovanom preko zvučnika. To rešenje se može shvatiti kao odraz sukoba stvarnosti i mašte, realnosti i snova, gde je muzika sredstvo povezivanja ovih svetova, ili sredstvo transcendencije opore materijalne stvarnosti, u bezgranične prostore imaginacije, polja slobode i ekstaze. Jer muzika zaista daje dušu univerzumu, krila umu, polet mašti, život svemu, kako je veliki Platon zapisao.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 19. avgusta 2021. godine

Karnevalizacija grada

Nišvil džez pozorišni festival

Pod sloganom “Zaštićena zona”, ovogodišnji takmičarski program Nišvil džez pozorišnog festivala, održan je od 6. do 9. avgusta, u okolnostima uspostavljenim pre početka pandemije kovida. Uživo je izvedeno osam predstava iz Holandije, Brazila, Italije, Bugarske, Albanije, Francuske i Srbije, nezavisnih produkcija koje su tematski međusobno bliske, povezane potrebom za dubljim razumevanjem sveta u kome živimo. U stilsko-žanrovskom pogledu, produkcije su raznolike, pripadaju istraživačkim poljima dramskog i plesnog teatra, performansa, novog cirkusa, kao i muzičkog pozorišta.

Jedan od glavnih utisaka o ovogodišnjem festivalu je ogromno interesovanje publike – bilo je upadljivo mnogo gledalaca, verovatno duplo više nego što je to bio slučaj ranijih godina. To se može tumačiti vanrednom potrebom za pozorišnim okupljanjima, posle perioda ograničenja, izolacija i distanci. Nišvil je upravo dokazao da je društveni značaj teatra nemerljiv u periodu kriza. Njegova funkcija je, bez sumnje, isceliteljska. Pozorište ima izvesnu snagu da podigne na noge telo ranjenog, oslabljenog, izmrcvarenog društva.

Uopšteno posmatrano, kvalitet programa je bio izazovan i vredan, a sigurno bi bio još izazovniji i vredniji da je budžet bio veći, što napori festivalskog tima svakako zaslužuju. Predstave su bile okrenute istraživanjima značenja postojanja, patnje, fizičkih ograničenja, kao i potrebe za slobodom i utehom u vremenu ekstremnih pritisaka, kakvo je svakako naše vreme (umetnička direktorka i selektorka festivala je Maja Mitić). Festival je otvorila produkcija “Naša Odiseja” Zid teatra iz Amsterdama, u režiji Karoline Spaić. Igra je počela u obliku procesije, od ulaza u Tvrđavu, preko mosta i parka 7. juli, do Amfiteatra, gde je izveden centralni deo predstave. Pozorište na ulicama je zadivljujuće pokrenulo grad, karnevalizujući njegove prostore, animirajući slučajne i namerne gledaoce. Kratke scene, igrane na putu, istražuju granice i mogućnosti slobode, koja se u poslednjih godinu i po dana ukazuje kao velika utopija. Inspirisan Homerovim epom o Odiseju, glavni deo predstave prikazuje put migranata u potrazi za izgubljenim domom. Poput antičkog Odiseja, likovi tragaju za svojom Itakom, što ima naglašene metaforičke vrednosti, zbog čega je polazna ideja predstave inspirativna.

Monodramska brazilska predstava “Čudan” rediteljke Evelin Kosta, izvedena kod Bali-begove džamije na Tvrđavi, ostaće upamćena zbog harizmatičnog izvođača Mateusa Tiburija, njegovog vijugavog tela i markantne scenske prisutnosti. Ostvarena u multimedijalnoj formi, ona prikazuje čoveka u borbi sa sobom i društvom koje sa nepoverenjem posmatra drugačije ljude i njihove izbore. Protagonista razmišlja o konceptu čudnog i stigmi ludila, kao i o samoizganstvu, izolaciji i praznini, u poetski naglašenoj formi koja povremeno izaziva snažne utiske. U predstavi ima spretno ostvarenih scena, na primer, zanimljivi su natpisi koji se projektuju na zidu, u funkciji meta-rediteljskih komentara. Ipak, ona je u celini mogla da bude razvijenija i produbljenija, naročito u pogledu dramaturgije, što je slučaj i sa predstavom Zid teatra (za obe se može reći da povremeno pate od prisustva stereotipa). Druga monodramska predstava, “Bluz za alt saksofon”, odigrana na istom prostoru Bali-begove džamije, albanska produkcija u režiji Adonisa Filipija‚ znatno je upečatljivija, prevashodno zbog vrednijeg tekstualnog polazišta (Doru Matoc). Glumac Hulijano Brisku psihološki delikatno igra saksofonistu koji je slučajno ubio prijatelja, završivši posle u zatvoru.

Predstava “Saligia”, nastala prema tekstu Teodore Ristovski, u režiji Petra Ristovskog, a u izvođenju grupe “Ludum ludum teatar”, jedina je produkcija iz Srbije, prikazana na ovogodišnjem pozorišnom Nišvilu. Ona istražuje grehove, a sedam smrtnih grehova predstavlja sedam povremeno maskiranih glumaca koji pričaju priče o iskušenjima ljudske duše. Najvredniji su koreografski delovi, na početku i na kraju, jer imaju najviše izvođačke energije, ali je njih nažalost nedovoljno (scenski pokret Tamara Pjević, koreografija Mirko Knežević). Dramski delovi koji su ostvareni u preovlađujuće parodičnoj i grotesknoj formi, nisu dovoljno vredni, najviše zbog slabosti teksta koji vrvi od opštih mesta, ali i zbog previše naglašene, pregrube glume.

“Lutke od testa”, produkcija Ame, Mediteranske Akademije za glumce iz Leća, grada na samom jugu Italije, donela je autentičan duh lokalne kulture i zarazan šarm pet glumica, zbog čega je ostavila najjači utisak na festivalskom programu (stručni žiri festivala je ovoj predstavi dodelio nagradu za najbolju predstavu u celini). Ova polučasovna muzička predstava ima dokumentarističko utemeljenje, jer je bazirana na istraživanjima značaja hleba u lokalnoj zajednici, njegovim društvenim, porodičnim, religioznim smislom (režija Tonio de Nito).

Poslednjeg dana festivala je prvo prikazana francuska predstava novog cirkusa, “Piti Peta Hofen šou”, urnebesno duhovito i lucidno delo koje je zasluženo osvojilo publiku. Tri izvođača na sceni “pucaju” od eksplozivne energije, šarma i markantnih veština cirkuskog izvođenja. Daju se do kraja kroz pesmu, žongliranje, ples, komičku improvizaciju i živu komunikaciju sa gledaocima. Ostaće u pamćenju učešće našeg pisca Dragana Velikića, jednog od gledalaca koji je slučajno postao deo predstave, lik Džordža. Glumci su Dragana, preimenovanog u Džordža, pozvali da učestvuje u igri. Ustajući sa nestabilne stolice u parku, pao je sa nje uz priličnu buku i uzbuđenje cele publike, prekidajući tok predstave. Naredni trenuci su bili obeleženi smenom osećanja zabrinutosti i olakšanja, kada je ustanovljeno da je pisac dobro. Neposlušna stolica je zatim postala scenski rekvizit, glumci su je besno uzeli, zavrljačili na pozornicu, a kasnije i razbili u paramparčad, kažnjavajući je zbog Draganovog (Džordžovog) bola. Džordž je do kraja izvođenja bio novi lik igre, kome su se glumci često obraćali, po raznim provokativnim pitanjima. Iako u osnovi pripada zabavljačkom, rasnom pučkom teatru, predstava diskretno preispituje i značenja pozorišta, drame, konflikata, kroz iznenadna, izazovna pitanja o ovim temama. U isto vreme, ona besramno ruši stereotipe i predrasude, vezane za seksualnost, religiju, umetnost, stvarajući zaista izvanredno energetsko polje sa gledaocima.

“Piti Peta Hofen šou”, foto Ivan Jovanović

Od džamije na Tvrđavi, ekstatični gledaoci su se zatim lagano preselili na prostor amfiteatra, gde je bila u toku završna proba muzičke predstave “Fantom opere”, zagrevanje i utezanje nota pred premijeru. Treba napomenuti i to da su festivalski programi besplatni i otvoreni za sve, što doprinosi društvenoj važnosti festivala, raskošnoj karnevalizaciji grada. Program je završen premijerom “Fantoma opere”, ambicioznom koprodukcijom Art centra Polifonija iz Severne Makedonije i Nišvil fondacije, u režiji Ivana Blagojevića (dirigent Zoran Stanisavljević, koreografija Maja Mitić). Polazeći od kultnog romana Gastona Lerua (1910) i Veberovog takođe kultnog mjuzikla (1986), autori ovog dela, kroz formalno impozantnu saradnju hora, plesača, orekestra i solista iz Niša i Skoplja, prikazuju vanvremensku pripovest o neprilagođenosti. Naročito su zanimljivi video radovi koji u crno-belom formatu otkrivaju alternativni život fantoma, njegove tajnovite noćne šetnje po niškim ulicama. Vrlo su provokativni i rediteljski komentari u vidu natpisa na video bimu. Oni kritički problematizuju čudne puteve strepnje u doba kovida i funkciju pozorišta u snalaženju u lavirintu medijskih manipulacija i laži, u kome svakodnevno tumaramo.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike, 14. avgusta 2021. godine