Tag: FITS

Krivudavi putevi do slobode

28. Internacionalni pozorišni festival u Sibiu           

Sibiu- Na sceni pozorišta “Gong” je prikazana jedina srpska produkcija na festivalu, odnosno koprodukcija sa Velikom Britanijom, monodrama “Žena/More” nastala prema motivima Ibzenove drame “Dama sa mora”, u dramaturgiji i režiji Ane Furs i Maje Mitić, i izvođenju Maje Mitić  (predstava je premijerno prikazana u Nišu neposredno pre početka pandemije prošle godine i od tada nije izvođena). Igra je snažna u dramskom pogledu, i fizički je naročito naglašena, vidljivi su uticaji istraživačke estetike Dah teatra, čiji je glumica bila dugogodišnji član (ovo je njena prva solo predstava, posle odlaska iz Dah teatra).

Foto Dragos Dumitru (predstava “Žena/More”)

Polazeći od Ibzenove drame, čija je protagonistkinja Elida, doktorova žena labilnog zdravlja, opsednuta morem i muškarcem iz prošlosti, autori vešto istražuju teme ljubavi, izbora, slobode. Atmosfera je sugestivna, scena je delikatno osvetljena, posuta knjigama, haljinama, plastičnim flašama, kao i morskom solju, tom simbolu života. Zvuci talasa pojačavaju osećanje samoće, stanja koje aktivno budi sećanja i misli o životu i smrti, njihovoj nerazdvojnosti, suštinskoj bliskosti. Tokom razmotavanja radnje, dosledno se brehtovski rastače pozorišni mehanizam, iluzije o istini, što je odgovarajuća forma izražavanja ibzenovskog rastakanja životnih i bračnih iluzija. Paralelno sa prikazivanjem psiholoških drama borbe lika na putu osvajanja slobode, glumica pažljivo izlaže i sopstvenu dramu igranja Ibzenovog komada, sa čijim nastajanjem nas direktno upoznaje. Suptilno i postepeno otkriva proces scenskog predstavljanja, preispitujući smisao bavljenja glumom, kao oblikom istraživanja ličnog identiteta. Takođe, imajući u vidu da je u Sibiu igrana engleska verzija predstave, Mitićeva podsticajno analizira i odnos između nastupa na maternjem i engleskom jeziku, kao i tanane razlike u značenjima reči. Do kraja predstave se iluzija sasvim rastura, sa paljenjem svetla u celoj sali, i obraćanjem publici, pozivom da jedan gledalac postane učesnik, Majin partner u igri. Potpuno razbijena scenska iluzija se može shvatiti kao simbolički trijumf istine, prodor svetla u mraku neznanja, odnosno, dosezanje slobode.

Na festivalu je vladalo veliko interesovanje i za britansko-francusku produkciju “Šekspir-Bah/Ruke vremena”, nesumnjivo zbog nastupa veličanstvene Šarlote Rempling. Ovo izvođenje se teško može definisati kao teatar, jer na sceni nema baš mnogo elemenata teatralnosti, ali je nedvosmisleno ostavilo traga zbog živog prisustva grandiozne Remplingove, njenog krhkog tela, snage prisutnosti, hipnotičkog glasa. Na nežno osvetljenoj, praznoj sceni Nacionalnog pozorišta “Radu Stanka”, ona čita originalne tekstove Šekspirovih soneta, praćena magičnom muzikom Baha, koju izvodi čelistkinja Sonja Vider-Aterton. Slušanje nestvarne Šekspirove poezije koja sumira emotivno razarajuća iskustva života, ljubavi i bola gubitka, upletenu sa Bahovim čudesnim svetom, uspešno baca gledaoca u osobeno meditativno stanje, u sferu imaginativnog i poetskog, na prostor mogućeg susreta sa sobom, ili pronalaženja sebe.

Foto Sebastian Marcovici (predstava “Nadmudrivanje đavola”)

Blisko jaka osećanja, iz dubine nesvesnog, izazvao je i susret sa delom vrhunskog britanskog koreografa bangladešanskog porekla, Akrama Kana. On se predstavio produkcijom “Nadmudrivanje đavola”, inspirisanom sumerskim “Epom o Gilgamešu”. Krećući od ove građe, šest izvanredno virtuoznih plesača, markantnog, eruptivnog fizičkog izraza, traga za suštinom ljudskosti. Praćeni dramatičnom muzikom Vinćenca Lamanje, oni kroz pokret i ples ispituju našu ranjivost i smrtnost, ali i težnju ka besmrtnosti, kroz neprekidna kopanja po sebi, odlučna suočavanja sa sopstvenim slabostima. U ovim mitskim, arhetipskim materijalima se otkriva istina da je patnja blagoslov, put koji je neophodno preći, da bi se pronašli mudrost i mir.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 7. septembra 2021. godine

Festivalski dani teku

28. Internacionalni pozorišni festival u Sibiu

Sibiu- Ansambl Nacionalnog teatra “Mihai Eminesku” iz Moldavije izveo je monumentalni, mnogoljudni epski spektakl “Sibirska dokumenta” u udaljenom prostoru “Fabrike kulture”, koji je bilo pomalo zastrašujuće pronaći u kišnom Sibiuu, u sredini ničega i kasnim noćnim satima, ali je avantura bila vredna i svrsishodna, odgovarajuće uklopljena u duh predstave. Nastao iz dokumentarne građe, prema sećanjima svedoka, preživelih žrtava sovjetskog gulaga, tekst koji su uobličili Petru Hadarka i Marijana Onćeanu govori o stradanjima stanovništva Moldavije, po dolasku staljinista na vlast četrdesetih godina. Predstava epski razmahano govori o patnji prouzrokovanoj komunističkim “oslobađanjem” Moldavije, posledicama političkog nasilja, u čijoj se srži nalazi gnusna glad za vlašću, pokoravanjem i ponižavanjem. Ova multimedijalna produkcija je bitno oslonjena na moć vizuelno impozantnih prizora, grandiozne scenografije, kao i emotivno snažnih tradicionalnih pesama, koji u celini grade sugestivan utisak o tragičnosti (ponavljajuće) istorije, okrutnostima koje treba praštati, ali ne zaboraviti.

Foto Adi Bulboaca (predstava “Sibirska dokumenta”)

U sali Nacionalnog pozorišta “Radu Stanka” iz Sibiua prikazana je njihova produkcija, “Iranska konferencija”, prema izvanrednom tekstu Ivana Viripajeva, ruskog pisca čiji su komadi kod nas opravdano postizali izuzetan uspeh, kod kritike i publike (“Pijani” u Ateljeu 212, “Kiseonik” na Belefu, “Iluzije” u Teatru Vuk). Predstavu je režirao Bobi Prikop, umetnik mlađe generacije koji je već veoma cenjen i nagrađivan u rumunskom teatru. Radnja je postavljena stilizovano, precizno i vizuelno takođe upečatljivo. Deset govornika koji predstavljaju krem kritičko-filozofskog mišljenja savremenog zapadnog sveta, sede u nizu, na konferenciji posvećenoj političkoj situaciji u Iranu. Polazeći od razmatranja života u represivnom društvu, teme drame i predstave se šire u brojnim pravcima, provokativno secirajući odnose između Zapada i Istoka, materijalnosti i duhovnosti, bogatstva i bede. Ova predstava je ostavila markantan trag prvo zbog vrednog teksta koji podstiče misli o esencijalnoj svrsi života, sreći, istini, odgovornosti, prevazilaženju bola, ljubavi, slobodi. Takođe, glumci nastupaju vešto i delikatno, dok je režija nenametljivo probojna. Multimedijalna rešenja, suptilne i asocijativne video projekcije u pozadini izoštravaju poetska i metafizička značenja. U tom smislu je naročito snažan kraj, kada estetski zavodljivi prizori kosmosa odgovarajuće upotpunjavaju filozofsku poeziju jedne od učesnica konferencije, ogledalo iskustva ljubavi zbog koje je žrtvovala slobodu, dosežući prostor bezgranične ekstaze.

Promo fotografija (“Iranska konferencija”)

Festivalsko iskustvo nažalost nije uvek ekstatično. Gledalac sa namerom, ili greškom, može da nabasa na predstavu koja ga emotivno i fizički iscedi, što je bio moj slučaj sa odlaskom na predstavu “Beli zec, crveni zec”. Reč je o nezavisnoj nemačko-britanskoj produkciji, nastaloj prema nagrađivanom i širom sveta izvođenom tekstu iranskog pisca Nasima Soleinmapura. Nisam planirala da je gledam, na nju sam zapravo zalutala, jer sam greškom otišla u pozorište “Gong”, umesto u “Fabriku kulture” (što nije iznenađujuće, jer je u festivalskoj ponudi mnogo istovremenih događaja i aktivnih izvođačkih prostora). U osnovi ona nije nezanimljiva – pisac Nasim je dvadesetdevetogodišnji protagonista monodrame koji razvezuje lična, istinita i bolna iskustva represije u njegovoj zemlji (zbog odbijanja vojne službe, oduzet mu je pasoš). On postavlja pitanja o politici i slobodi, vešto problematizujući lični identitet, istražuje ga kroz odnos glumca i lika. Florin Pjeršic igra protagonistu, čita tekst, u konceptu relaksirane probe (tekst se inače uvek izvodi bez reditelja, sa glumcima koji se menjaju i koji se prvi put susreću sa tekstom). Njegov nastup je baziran na improvizaciji, a scenski humor i živost donosi u najvećoj meri publika, koju glumac neprestano izvodi na scenu. Gledaoci sa entuzijazmom igraju metaforičke uloge životinja, zečeva ili medveda. Najveći problem predstave je rasplinuta dramaturgija, ima mnogo ponavljanja koja izazivaju dosadu i premor – dva sata je predugo trajanje za ovu vrstu imerzivno-teatarskog eksperimenta. Zato sam drugi sat predstave provela boreći se sa svojim načelnim stavom da se nijedna predstava ne napušta. Borba je završena u korist tog stava, ali na štetu predstave “Oma” Jožefa Nađa koju sam propustila jer nisam ostavila bele i crvene zečeve, gubeći pri tome (privremeno) i festivalsku radost. No, sa vedrije strane, bez padova nema ni uspona, ili, da bismo se pronašli, moramo se izgubiti.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 1. septembra 2021. godine

Festival u doba kovida ili nostalgija za analognim vremenom

Sibiu- U centru Transilvanije, od 20. do 29. avgusta, održava se 28. Internacionalni pozorišni festival, jedna od najznačajnijih evropskih teatarskih manifestacija, u pogledu umetničkog kvaliteta programa, ali i njegovog obima. Smatra se da je ovaj festival, posle festivala u Edinburgu i Avinjonu, najveći pozorišni festival u svetu. On bitno transformiše lice grada, pretvarajući ga u totalno pozorište, sa načičkanim scenama i predstavama po celom gradu, na otvorenim, kao i u zatvorenim prostorima. Ovakvi festivali oživljavaju drevnu tradiciju društvenih proslava koje jačaju snagu zajednice, poput Dionizijskih svečanosti, snagu koja nam je u vremenu naglašenih društvenih kriza nasušno potrebna.

Foto Calin Muresan / FITS press

Ove godine se festival odvija pod indikativnim sloganom “Zajedno gradimo nadu”, i na njemu nastupa preko dve hiljade umetnika iz trideset i osam zemalja, koji će uživo predstaviti oko šest stotina umetničkih događaja, iz oblasti pozorišta, savremenog plesa, opere, cirkusa, muzičkih dela, vizuelnih umetnosti… Publika će, između ostalog, moći da vidi scenska dela Silviu Purkaretea, Akrama Kana, Jožefa Nađa, Šarlote Rempling, produkcije Puškinovog dramskog pozorišta, Litvanskog nacionalnog teatra, Flamenko Baleta iz Barselone i mnoge druge. Ove godine će, pored programa uživo, biti predstavljeno i oko stotinu produkcija preko Interneta, a pojedine predstave će biti i lajv-strimovane. Imajući u vidu okolnosti pandemije koja nas ne ostavlja još na miru, može se reći da je ovogodišnje izdanje festivala zaista herojsko, izgurano neizdrživo jakom željom da se prikažu dragoceni putevi ka snovima, prostorima duhovnosti, mašte i slobode.         

Organizacija ovako glomaznog festivala u vremenu kovida je priličan izazov, u svakom smislu. Imajući u vidu zahteve nadležnih institucija prema zdravstvenoj bezbednosti, uvedene su zelene narukvice koje dobijaju vakcinisani gledaoci (sa potvrdom o vakcinaciji), u posebno postavljenim punktovima po gradu. Sa njima se brže ulazi u pozorište, bez zastoja koji stvara provera papira ili kodova koji potvrđuju vakcinaciju. Nevakcinisani moraju da rade brze testove koji se plaćaju, kako bi se utvrdilo da su “bezbedni”. Razumljiva je potreba da se uvede sistem zaštite u vremenu pandemije, ali je ipak teško zanemariti utisak o neprijatnosti podela koji ovaj sistem nameće, asocijacija na fašizam i orvelovsku distopiju u koju se naš svet polako (ali sigurno) pretvara.  Ima ljudi koji iz različitih (zdravstvenih) razloga ne mogu da prime vakcine, i koji zato ne mogu da dobiju zelenu narukvicu. Da li je zaista prihvatljivo da njima bude otežan ili uskraćen ulazak u pozorište?

Da bi se olakšalo snalaženje u okeanu predstava koje se tokom celog dana prikazuju, uživo ili onlajn, festival je uveo mogućnost korišćenja aplikacije koja preko mobilnog telefona vodi gledaoca kroz grad i predstave. Kada sam zaista ljubaznoj Roksani, koja pomaže gostima festivala u snalaženju po gradu, rekla da nisam onlajn izvan hotela, jer sam u romingu, a i ne želim da budem sve vreme konektovana, dajući joj papirnu mapu grada da mi pokaže gde je pozorište, začuđeno me je pogledala i rekla da dugo nije držala analognu mapu u rukama. “Google maps” postaje nerazdvojni deo naših tela, digitalizovanih i sve više dehumanizovanih, što takođe ide u prilog tezi o orvelizaciji našeg sveta. Donekle blisko konceptu zelenih narukvica, razumem potrebu za korišćenjem aplikacije koja olakšava snalaženje u prebogatom festivalskom programu, ali istovremeno želim da zadržim pravo da ne budem konektovana, da koristim analognu mapu, i, ako je moguće, da me ne posmatraju zato kao (zastarelog) čudaka. Ne negiram koristi ove aplikacije, naprotiv, ali želim i mogućnost alternative, staru dobru mapu, opciju drugog izbora i simbolički vid protesta protiv orvelizacije.

Foto Nicolae Grigor / FITS press

Zbog ovih okolnosti, galopirajuće društvene tehnologizacije i kontrole, skoro bolno udobno se osećam u pozorištu, tom vrlo analognom, materijalnom prostoru, u sali koju fizički delim sa drugim ljudima, dok posmatram glumce koji se pred nama klanjaju Dionisu, ne prekidajući tradiciju koja traje desetinama vekova. I zato apsolutno odbijam onlajn program ovog festivala, ne želim da na laptopu u hotelskoj sobi gledam neku od predstava na Internetu, ranije napravljeni snimak, ili lajv-strim izvođenja koje mogu uživo da vidim. Izvođenje koje nije uživo, nije pozorište. Zato sa analognom mapom pod miškom krećem u istraživanje raskošnih, fizički opipljivih, pozorišnih lavirinata festivalskog Sibiua.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 31. avgusta 2021. godine