Month: January 2017

Antiratni krik iz utrobe

„Hinkeman“, prema drami Ernsta Tolera, dramaturgija Katarina Pejović, režija Igor Vuk Torbica, Zagrebačko kazalište mladih, gostovanje u Narodnom pozorištu u Beogradu

Predstava „Hinkeman“ Zagrebačkog kazališta mladih, u gostovanju na Velikoj sceni Narodnog pozorišta u Beogradu ispraćena prezasluženim ovacijama, nesvakidašnje je umetničko delo koje se retko sreće u našem regionu, vrtoglavo obnavljajući veru u umetničku snagu pozorišta. Bestidno je maštovita, vizualno zavodljiva, spektakularna i istovremeno ironična prema sopstvenoj spektakularnosti. Zato je u celini inspirativno polemična i promišljeno opominjuća, u pogledu problematike ratova, odgovornosti i posledica njihovih raspirivanja, kao i pitanja postojanja stvarne slobode u nominalno demokratskim društvima.

Polazeći od Tolerove ekspresionističke, antiratne drame „Hinkeman“ (1923), reditelj Igor Vuk Torbica, u saradnji sa dramaturškinjom Katarinom Pejović, izgradio je strukturalno i značenjski vrlo slojevito i savremeno postdramsko delo, u opčinjavajućem sudaru fragmenata dramskog, fizičkog, kabaretskog, epskog teatra. Radnja je smeštena u kontekst izudarane i izmrcvarene Evrope, uklještene između ratova, društva spektakla koje se zabavlja do iznemoglosti, čak i (prevashodno) sopstvenim tragedijama.

Scena je pusta, u pozadini su postavljene velike makete slova koja ispisuju „Hinkemann“, namećući tako u vizualnom totalu izrazito ambivalentan odnos prema spektaklu (scenograf Branko Hojnik). Kao da je u pitanju šou, rijaliti o slučaju Hinkeman, pripovest za gledaoce željne krvi i patnje. Na taj način se postavljaju okviri razobličavanja našeg društva izgrađenog na premisi spektakla. Sve je šou i sve je na prodaju, čak i ljudske tragedije, to su stubovi ovog vremena. U funkciji građenja-razgrađivanja spektakularnosti se takođe često prosipaju po sceni šljašteće konfete, ili se pušta dim. Oni začinjavaju nicanje složenih, moćnih scenskih slika, izgrađenih na izazovnim kontrastima, istovremeno zavodljivih i uznemirujućih, neodoljivih i protestnih. U tom smislu je specifičan prizor koji vode tonovi melodične pesme „California Dreamin’“ grupe Mamas end Papas, one koja je ključno korišćena u antiratne svrhe u vreme vijetnamskog rata. Pomešani sa pretećim zvucima helikoptera, oni diriguju scenski ples smrti, nagomilavanje ljudskih tela u stravama rata. Slično je snažan kraj forumske scene o društvenoj inkluziji ratnih veterana, koju prekida košmarni stroboskop i pesma Bitlsa „Strawberry Fields Forever“, takođe jake pacifističke konotacije, iz vremena zenita vijetnamskog rata.

Foto Vicencio
Foto Vicencio

Publika se tokom predstave neprestano izaziva. Često se pale svetla u sali da bismo se aktivirali, glumci povremeno izlaze iz svojih uloga, ugrađujući u igru brehtovski angažovanu distancu, i stvaraju tako samoanalitičku situaciju „pozorišta u pozorištu“. Izvođači bezobrazno provociraju i pozorišni red, na primer u pogledu pauze, hoće li je ili neće biti, čime smo takođe aktivno uvučeni u igru. U punoj pažnji smo organski deo tkanja predstave, što je naročito važno, imajući u vidu njenu antiratnu tematiku, nažalost uvek aktuelnu u našem lako zapaljivom regionu.

Studiozne dramske scene otkrivaju intimne patnje Eugena Hinkemana (Rakan Rushaidat), nesigurnog, sluđenog povratnika iz rata, invalida koji je tamo izgubio genitalije. Uprkos tome je nepopustljiv u trudu da obezbedi dostojan život sebi i suprugi Greti (Mia Biondić) koju zavodi njihov nazovi prijatelj Paul (Frano Mašković). U prepoznatljivim okolnostima preplavljujuće društvene bede i nezaposlenosti, Eugen nalazi nimalo zavidan posao u cirkusu, gde sopstvenim zubima mora da kolje pacove u lokvi krvi. Snažno su metaforične te scene u cirkusu, gde je Hinkeman ponižavan kao Vojcek, njegov dramski prethodnik u patnji, šutirani gubitnik koga Majstor ceremonije, upravnik cirkusa, zagleda i pipka kao da je životinja, cirkusko čudo.

Ozren Grabarić igra Majstora apsolutno fascinantno, on je svemoćan tip, neuhvatljiv, prilagodljiv, sa više lica. Od gegave kreature čiji poluotvoreni ogrtač otkriva landarajuće genitalije (one koje je Hinkeman izgubio), preko šoumena koji će očaravajuće makabrično pevati Elvisovu pesmu „In The Ghetto“, do groteskno našminkanog, cerećeg stvora nalik superzlikovcu Džokeru, Betmenovom rivalu. Njegov cirkus je ovde metafora sveta, ljudi su klovnovi, marionete koje navijaju majstori ceremonija, držeći ih u šaci, sputane, poslušne, u getu.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 29.01.2017.

 

Advertisements

Agonije razotkrivanja laži

“Magično popodne”, tekst Volfgang Bauer, režija Ana Grigorović, Atelje 212, scena „Petar Kralj“ i „U agoniji“, tekst Miroslav Krleža, režija i adaptacija Ana Đorđević, produkcija „Beoart 2015“, izvođenje na sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu

 

Drama „Magično popodne“ (1967) Volfganga Bauera čije je „naturalističko pozorište provokacije“, kako je zapisao Predrag Kostić, stiglo u novom talasu austrijske dramaturgije, sa Handkeom i Bernhardom, pripada tradiciji apsurda i nadrealizma u kojoj je sadržana namera šokiranja učmalih gledalaca. Tako akteri „Magičnog popodneva“ provode vreme u dosađivanju i glupiranju, odražavajući u tome stanje duha. U predstavi rediteljke Ane Grigorović, radnja je vidno osavremenjena, uvedeni su detalji koji se direktno kritički odnose prema našim aktuelnim društvenim okolnostima. Prikazana je opšta potrošenost mogućnosti za akciju, potpuna izgubljenost ideja vodilja, izumrlost volje za promenama (dramaturgija Jelena Mijović).

Nesporna je značenjska aktuelnost ove ukusno dizajnirane predstave (scenografija Marija  Jevtić, kostim Dragica Laušević), ali je sporan njen ukupni smisao. Ona predstavlja skicu, neprodubljen prikaz našeg vremena. Možda je banalnost njihove komunikacije šezdesetih godina, kada je drama nastala, bila dovoljno provokativna, danas nama u ovom obliku nažalost nije.

Igra glumaca pojačava tu neprovokativnu banalnost svakodnevnice aktera. Nastupi Jelene Stupljanin (Birgit), Branislava Trifunovića (Čarli), Ivana Jevtovića (Džo) i Dubravke Kovjanić (Monika) su plastični, naglašeno izveštačeni. Likovi dva ljubavna para u složenim međusobnim odnosima su groteskni odraz umora, lenjosti i rezigniranosti generacije tridesetogodišnjaka. Oni su karikature sebe samih, senke nekadašnjih revolucionara čija je borbenost isparila sa razočarenjima u ishod revolucije. Njihovo značenje je jasno, ali ono ne dovodi do snažnijeg doživljaja zbog odsustva nadgradnje datog značenja, i nedovoljne upečatljivosti likova.

Nasuprot tome, dramom Krležinih likova u predstavi „U agoniji“ rediteljke Ane Đorđević koja se okončava brutalno kao i „Magično popodne“, duboko smo bili dirnuti. Njena radnja psihološki detaljno razrađeno tretira problematiku bračnih odnosa, granica vernosti, preljube, dekadenciju više društvene klase.  Scena je podeljena na dva dela, na levoj sedi narator (Branko Cvejić) koji opisuje i komentariše tok događaja (scenografija Mia David). U jednoj sceni on prelazi na desnu stranu gde se odvija drama između Laure Lenbah (Marija Vicković) i Ivana Križoveca (Radovan Vujović), u ulozi inspektora koji istražuje smrt barona Lenbaha.

Elegantno obučeni likovi verodostojno prenose Krležin emotivno nabijen svet iz dvadesetih godina, vrtoglavi prostor ljudskih ponora, izdubljenih u kovitlacu laži i njhovih razotkrivanja (kostimograf Adrijana Pajić). Krležina sjajna društvena drama je bitno adaptirana, iako je radnja ostala u epohi. U predstavi pratimo tok drugog i trećeg čina, dok je prvi u kojem se baron Lenbah ubija izostavljen. Tako su u centar pažnje postavljene posledice njegove smrti, a takođe je uspostavljena mogućnost misterije njegovog kraja, funkcionalna zbog kasnijeg razvoja događaja, Laurinog poziva policiji i novog iskaza o smrti njenog muža.

Vujović je vešto predstavio nepokolebljivu pragmatičnost i prilagodljivost advokata Križoveca, budućeg ministra, prikazujući trošnost njegovog morala i prazninu bića. Za razliku od njega, Laura ne pristaje na kompromise, dosledna je u svojoj ljubavi i osećanjima pravde. Vickovićeva je izuzetno pažljivo, psihološki delikatno, prikazala paletu stanja baronice Lenbah, od posledica dugogodišnje patnje u braku, osuđenosti na svakodnevno rintanje zbog bahatog ponašanja supruga alkoholičara, preko ledenog zadovoljstva njegovom smrću, do izuzetne osetljivosti i sloma zbog otkrivanja afere Križoveca, njenog ljubavnika.

Foto Nenad Petrović, iz predstave „U agoniji“
Foto Nenad Petrović, iz predstave „U agoniji“

Rasplet drame je promenjen u predstavi. Umesto da ispali dva metka u sebe, kako je Krleža napisao, Laura ih ispaljuje u Križoveca. Kraj drame je označavao simboličku nemogućnost promene poretka, dok kraj predstave možemo razumeti kao gest pobune protiv društva zasnovanog na lažima. Za razliku od Birgitinog ubistva Džoa u predstavi „Magično popodne“ koje je samo potvrdilo beznačajnost postojanja likova i nemogućnost promene, Laurini pucnji su simbolički izlaz iz začaranog kruga laži, konačni iskorak ka svetlosti.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 22.1.2017.