Festival u doba kovida ili nostalgija za analognim vremenom

Sibiu- U centru Transilvanije, od 20. do 29. avgusta, održava se 28. Internacionalni pozorišni festival, jedna od najznačajnijih evropskih teatarskih manifestacija, u pogledu umetničkog kvaliteta programa, ali i njegovog obima. Smatra se da je ovaj festival, posle festivala u Edinburgu i Avinjonu, najveći pozorišni festival u svetu. On bitno transformiše lice grada, pretvarajući ga u totalno pozorište, sa načičkanim scenama i predstavama po celom gradu, na otvorenim, kao i u zatvorenim prostorima. Ovakvi festivali oživljavaju drevnu tradiciju društvenih proslava koje jačaju snagu zajednice, poput Dionizijskih svečanosti, snagu koja nam je u vremenu naglašenih društvenih kriza nasušno potrebna.

Foto Calin Muresan / FITS press

Ove godine se festival odvija pod indikativnim sloganom “Zajedno gradimo nadu”, i na njemu nastupa preko dve hiljade umetnika iz trideset i osam zemalja, koji će uživo predstaviti oko šest stotina umetničkih događaja, iz oblasti pozorišta, savremenog plesa, opere, cirkusa, muzičkih dela, vizuelnih umetnosti… Publika će, između ostalog, moći da vidi scenska dela Silviu Purkaretea, Akrama Kana, Jožefa Nađa, Šarlote Rempling, produkcije Puškinovog dramskog pozorišta, Litvanskog nacionalnog teatra, Flamenko Baleta iz Barselone i mnoge druge. Ove godine će, pored programa uživo, biti predstavljeno i oko stotinu produkcija preko Interneta, a pojedine predstave će biti i lajv-strimovane. Imajući u vidu okolnosti pandemije koja nas ne ostavlja još na miru, može se reći da je ovogodišnje izdanje festivala zaista herojsko, izgurano neizdrživo jakom željom da se prikažu dragoceni putevi ka snovima, prostorima duhovnosti, mašte i slobode.         

Organizacija ovako glomaznog festivala u vremenu kovida je priličan izazov, u svakom smislu. Imajući u vidu zahteve nadležnih institucija prema zdravstvenoj bezbednosti, uvedene su zelene narukvice koje dobijaju vakcinisani gledaoci (sa potvrdom o vakcinaciji), u posebno postavljenim punktovima po gradu. Sa njima se brže ulazi u pozorište, bez zastoja koji stvara provera papira ili kodova koji potvrđuju vakcinaciju. Nevakcinisani moraju da rade brze testove koji se plaćaju, kako bi se utvrdilo da su “bezbedni”. Razumljiva je potreba da se uvede sistem zaštite u vremenu pandemije, ali je ipak teško zanemariti utisak o neprijatnosti podela koji ovaj sistem nameće, asocijacija na fašizam i orvelovsku distopiju u koju se naš svet polako (ali sigurno) pretvara.  Ima ljudi koji iz različitih (zdravstvenih) razloga ne mogu da prime vakcine, i koji zato ne mogu da dobiju zelenu narukvicu. Da li je zaista prihvatljivo da njima bude otežan ili uskraćen ulazak u pozorište?

Da bi se olakšalo snalaženje u okeanu predstava koje se tokom celog dana prikazuju, uživo ili onlajn, festival je uveo mogućnost korišćenja aplikacije koja preko mobilnog telefona vodi gledaoca kroz grad i predstave. Kada sam zaista ljubaznoj Roksani, koja pomaže gostima festivala u snalaženju po gradu, rekla da nisam onlajn izvan hotela, jer sam u romingu, a i ne želim da budem sve vreme konektovana, dajući joj papirnu mapu grada da mi pokaže gde je pozorište, začuđeno me je pogledala i rekla da dugo nije držala analognu mapu u rukama. “Google maps” postaje nerazdvojni deo naših tela, digitalizovanih i sve više dehumanizovanih, što takođe ide u prilog tezi o orvelizaciji našeg sveta. Donekle blisko konceptu zelenih narukvica, razumem potrebu za korišćenjem aplikacije koja olakšava snalaženje u prebogatom festivalskom programu, ali istovremeno želim da zadržim pravo da ne budem konektovana, da koristim analognu mapu, i, ako je moguće, da me ne posmatraju zato kao (zastarelog) čudaka. Ne negiram koristi ove aplikacije, naprotiv, ali želim i mogućnost alternative, staru dobru mapu, opciju drugog izbora i simbolički vid protesta protiv orvelizacije.

Foto Nicolae Grigor / FITS press

Zbog ovih okolnosti, galopirajuće društvene tehnologizacije i kontrole, skoro bolno udobno se osećam u pozorištu, tom vrlo analognom, materijalnom prostoru, u sali koju fizički delim sa drugim ljudima, dok posmatram glumce koji se pred nama klanjaju Dionisu, ne prekidajući tradiciju koja traje desetinama vekova. I zato apsolutno odbijam onlajn program ovog festivala, ne želim da na laptopu u hotelskoj sobi gledam neku od predstava na Internetu, ranije napravljeni snimak, ili lajv-strim izvođenja koje mogu uživo da vidim. Izvođenje koje nije uživo, nije pozorište. Zato sa analognom mapom pod miškom krećem u istraživanje raskošnih, fizički opipljivih, pozorišnih lavirinata festivalskog Sibiua.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 31. avgusta 2021. godine

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s