Category: Film

Glasovi sa margine

Festival novog britanskog filma u Beogradu

U Dvorani kulturnog centra Beograda je od 16. do 19. februara održan Festival novog britanskog filma, pod naslovom „PlayUK“. Prikazano je deset žanrovski različitih filmova, od intrigantnih političkih dokumentaraca „Priznanje“ i „Bobi Sends: 66 dana“ , muzičkih biografskih drama i dokumenataraca „London Town“ i „Čovek iz Movaksa“, preko apsurdne akcione komedije „Unakrsna vatra“, do delikatnih porodično-psiholoških drama po kojima je britanska filmografija naročito postala cenjena, „Una“, „Veštine odrastanja“ i „Najbolje od njih“. No, pre svega, festival je svečano otvorio nastavak kultnog filma iz devedesetih godina „Trejnspoting“, sa dve rasprodane projekcije.

Photo T2 Press
Photo T2 Press

„Trejnspoting“ Denija Bojla je ključno obeležio specifičnu kulturu devedesetih godina u Britaniji, definisanu raširenim entuzijazmom povodom ponovnog dolaska laburističke partije na vlast, Blerovim konceptom „Cool Britannia“, globalnim probojem Britpopa, bendova Oasis, Blur, Pulp, Suede, Sleeper, čija je muzika dobrim delom činila soundtrack prvog dela Trejnspotinga. Neočekivano ogroman uspeh ovog filma prevashodno je bio važan zbog afirmacije ideje protesta protiv konzumerističkog sistema vrednosti i establišmenta uopšte, bunta protiv konvencionalnosti življenja. Andergraund pogled na svet je sa uspehom ovog filma postao vidljiv, postao je deo mejnstrima. Buntovnici su izgurali svoj glas na svetlo dana, avangarda je ušla u sistem.

Dvadeset godina kasnije, Irvin Velš i Džon Hodž, autori scenarija prvog dela filma, napisali su scenario i za njegov nastavak, fleksibilno baziran na Velšovom romanu „Porno“. T2 je takođe režirao Deni Bojl, sa istim glumcima koji su bili i deo prvog filma,  Juan Mekregor kao Renton, Juan Bremner kao Spad, Džoni Li Miler kao Sik Boj i Robert Karlajl kao Begbi. Dvadeset godina kasnije, Renton se vraća iz Amsterdama zatičući nove-stare okolnosti. Prijatelji mu žive slično kao i pre odlaska, iz vremena radnje prvog dela filma. Spad i Sik Boj su i dalje zavisnici od droga, a Begbi tek što je izašao iz zatvora. Sa povratkom Rentona, ekipa se ponovo okuplja, i ponovo smišljaju načine opstanka. Njihov je svet svet dna, skladišta i napuštenih baraka, sredine u kojoj je fizički izražena borba za preživljavanje. Begbi u jednom trenutku uvezi sa time reprezentativno kaže: „Svet je lak za uspešne ljude, a šta ćemo mi ostali? Ostaje nam ono što možemo pesnicama da dobijemo, golim rukama.“

Za razliku od prvog dela, ovaj drugi je mirniji, staloženiji, melanholičniji, manje fizički ogavan, u skladu sa starenjem likova. Oni su sada sredovečni borci za život sa margine. A ono što je posebno zanimljivo u recepciji filma i što u izvesnom smislu budi jako osećanje prolaznosti jeste to što oba dela filma bitno odražavaju duh vremena, obeležavajući indirektno njegov protok, promene koje su se odigrale u međuvremenu. Starili smo zajedno sa likovima i vremenom, zbog čega film proizvodi specifična, izražena lična osećanja, oblik nostalgije za prošlošću koju smo ponovo proživeli sa svešću o prolaznosti koju je film pokrenuo.

Dok je prvi deo živopisno odražavao zeitgeist sredine devedesetih, ovaj opipljivo ogleda duh našeg vremena, tehnološko doba, koreniti uticaj interneta i društvenih mreža, posledice priliva emigranata iz EU, na primer kroz scenu dočeka Rentona na edinburškom aerodromu od strane jedne Slovenke, kao i kroz bitno uvođenje lika bugarske prostitutke koja je došla u Edinburg da proba da zaradi novac, što u svojoj zemlji ne može. U vezi sa temom prolaznosti i društvenim promenama, u filmu T2 je reprezentativna Rentonova apdejtovana verzija čuvenog monologa „Izaberi život“ iz prvog dela koja je inspirisala čitavu jednu generaciju. Tamo je monolog bio tesno vezan za okolnosti devedesetih, dok nova verzija odslikava naše vreme. Renton tako ovde, između ostalog govori: „Izaberi život, izaberi Fejsbuk, Tviter, Instagram i nadu da je nekoga negde briga, Izaberi potragu za starim ljudima i nadu da si postupio sasvim drugačije, Izaberi posmatranje istorije koja se ponavlja, Izaberi svoju budućnost, Izaberi rijaliti te-ve…“.

Dok su ulice Edinburga važan sastojak „Trejnspotinga 2“ u aromatičnom bojenju atmosfere, ulice Londona bitno začinjavaju okolnosti radnje filma „London Town“, takođe prikazanog na ovogodišnjem Festivalu novog britanskog filma. Ono što je zajedničko za ove dve produkcije jeste to što obe donose glasove sa društvenih margina, protest protiv establišmenta. U filmu „London Town“ reditelja Derika Bortea, bunt protiv vladajuće politike se izražava kroz pank muziku, kao i kroz alternativne životne izbore, u liku Šejeve majke Sandrine, pevačice koja živi u nekakvoj londonskoj hipi komuni. Radnja se dešava 1979. godine, u vreme početaka vladavine Margaret Tačer, velike nezaposlenosti i uspona pank pokreta, grupa The Clash, Sex Pistols, The Damned.

Bitan akcenat u filmu je dat društveno-političkom aspektu događanja, gde se može detektovati današnja izrazita aktuelnost tema odnosa prema migrantima, multikulturalnosti, dubokih tenzija između bogatih i siromašnih. Tokom radnje filma, na ulicama Londona se dešavaju protesti belih Britanaca protiv upliva migranta koji se bune zato što im oni uzimaju poslove. Stavovi levice koje glasno zastupa Džo Stramer, lider grupe The Clash koga u filmu autentično, tvrdo i svojeglavo igra Džonatan Ris Mejers, drugačiji su. On se bori za multikulturalno društvo, zajednički život različitih rasa i nacija, ali diže svoj glas protiv klasnih razlika, buni se protiv moći bogataša i brani prava radnika. Ove stavove nasleđuju glavni akteri u filmu, tinejdžeri Šej i Vivijan, u čemu je sadržana ideja iskazivanja velikog društvenog uticaja socijalno osvešćenih muzičara. U jednom od prvih susreta Šej i Vivijan u londonskom Kemden taunu, mestu okupljanja hipika, pankera i ekscentrika uopšte, kada ga ona upoznaje sa socijalnim vrednostima muzike grupe The Clash, citira mu Stramerove reči pesme „Beli čovek u palati Hemersmit“. One definišu Stramerove političke afinitete, ujedinjenje rasa protiv bogataša: „Beli mladi, crni mladi, nađite bolje rešenje, zašto ne pozovete Robina Huda, i tražite od njega bolju raspodelu bogatstva“.

London Town, Photo IFC Films
London Town, Photo IFC Films

Iako pomalo naivan u pogledu dramaturgije, film „London Town“ je doneo atraktivan spoj novih koncertnih izvođenja pesama The Clash i ideja društvenog bunta, neodvojivih od postojanja ovih politički angažovanih pankera.

Ana Tasić

(Za Hroniku Trećeg programa Radio Beograda)

 

Advertisements

Urbane himne

Drugi Festival savremenog britanskog filma

film-and-chips-foto

Od 21. do 24. januara 2016. godine u Beogradu i Novom Sadu je održan drugi Festival savremenog britanskog filma, uz podnaslov „Film and Chips“, u organizaciji Britanskog saveta, a u saradnji sa ambasadom Velike Britanije u Beogradu i Domom omladine.  Prikazano je jedanaest filmova, devet igranih i tri dokumenarna, različitih žanrova i tema, od porodičnih drama, preko futurističkih trilera i vesterna, do komedija i biografskih dokumentaraca. Kvalitet prikazanih filmova je, ukupno posmatrano, bio izuzetno visok, pri čemu smatramo da je Odlazak Endrua Stegala umetnički najzaokruženiji film. Odlazak je inače njegovo debitantsko ostvarenje, a rekli bismo da po senzibilitetu više pripada francuskoj kinematografiji, u pogledu primarne teme, finog psihološkog suočavanja sa nagomilanim konfliktima u porodičnom životu, zatim suptilnog istraživanja seksualne orijentacije, ali i okruženja u kojem se događaji pletu, situiranja radnje u izolaciju prirode francuskog sela na jugu. I način vođenja radnje je blizak tradiciji francuskog filma, romerovski sveden, psihološki tanan i detaljan, poetski diskretan.

Jedan od fokusa festivala je bio na temi društvenog uticaja muzike i muzičke industrije. Nekoliko filmova se centralno bavilo ovim pitanjima, i njima ćemo posvetiti najviše pažnje u tekstu. Ostvarenje Ubij svoje prijatelje Ovena Harisa je crna, satirična krimi komedija, čija se radnja dešava u drugoj polovini devedesetih godina, u jeku uspona i popularnosti Britpopa. Scenario je nastao prema istoimenom romanu škotskog pisca Džona Nivena iz 2008. godine, koji je postigao uspeh zbog upečatljivo satiričnog prikaza muzičke industrije, i bio poređen sa Američkim psihom Bret Istona Elisa. Po načinu građenja priče i likova, ali i po krajnje brutalizovanoj radnji, prikazima nasilja i gadosti koje akteri čine, Harisov film podseća na Trejnspoting Denija Bojla.

Film se primarno bavi muzičkom industrijom, a kroz različite likove otvara različita značenja, odnosno motive delovanja u pop-muzičkom biznisu. Za glavnog lika, jezivo ciničnog i beskompromisno brutalnog Stivena, šefa odeljenja za otkrivanje talenata u jednoj londonskoj muzičkoj kompaniji, rad u muzičkom biznisu je puko sredstvo ostvarivanja ambicija, penjanja na društvenoj lestvici. Njega muzika suštinski ne zanima, čak je se i gadi. On je nosilac značenja da industrija ubija talente, da je platforma borbe za moć per se, za slepu, površnu ambiciju.  Sa druge strane, za likove Darena, njegovog pomoćnika, kao i za njegovog kolegu, rivala Parkera-Hola, kao i za članove benda oko kojeg se vrti glavna priča, The Lazies, muzika je umetnost. Njima je bavljenje muzikom smisao egzistencije, sredstvo snažnog kreativnog izražavanja, stvaranje koje menja svet, okolnosti u kojima ljudi žive jer ih oplemenjuje.

Dokumentarni film Blur: New World Towers reditelja Sema Renča govori o jednom od najznačajnijih bendova Britpopa, čija se muzika koristila u ostvarenju Ubij svoje prijatelje. Renčov film bazično prati nastajanje novog albuma grupe Blur, The Magic Whip, posle više od deset godina pauze u njihovom radu. Centralni deo filma je snimljen  u Hong Kongu, gde su članovi benda boravili nekoliko dana, obnovivši pokidane niti njihove saradnje i prijateljstava. Tokom te pauze na azijskoj turneji, Blur su odlučili da snime novi album, inspirisan oblakoderima i nepoznatom kulturom, pa je tako ta ploča prožeta specifičnom urbanom atmosferom u kojoj je nastala. Kroz snimke iz hotelskih soba i muzičkih studija, ovaj dokumentarac prati ne samo stvaranje njihovog novog albuma, već i lične priče Dejmona Albarna i Grejema Koksona, članova ove uticajne grupe iz devedestih godina. Intervjui sa njima uključuju refleksije o muzičkoj industriji, o svrsi pisanja pesama, kao i o prijateljstvu, diskusije o hemiji koja spaja ljude, društvenom uticaju muzičkih zvezda itd. Segmenti ovih razgovora se prepliću sa koncertnim fragmentima, izvođenjima tih novih, ali i starijih, dobro poznatih pesama Blur, sa koncerata u Hong Kongu i londonskom Hajd Parku. Njihove starije, poznate pesme, u filmu su poređane dramaturški efektno, od razgaljujuće plesne „Girls and Boys“, do elegične „Universal“, na kraju filma.

Na drugom festivalu savremenog britanskog filma u Beogradu, prikazan je i jedan izuzetno specifičan mjuzikl, London Road reditelja Rufusa Norisa, koji je nastao prema istoimenoj, uspešnoj pozorišnoj predstavi, takođe mjuziklu koji se igrao na sceni Nacionalnog teatra u Londonu, u režiji istog reditelja. Autori teksta, i predstave i filma, su Aleki Blit i Adam Kork, a radnja ima dokumentarističku, odnosno verbatim osnovu, dešava se od 2006. do 2008. godine u Ipsviču, na jugu Engleske. Prati se slučaj serijskih ubistava prostitutki, i reakcije zajednice na narastajući strah na ulicama. Forma verbatima znači da je tekst nastao na osnovu transkripcija intervjua sa akterima događaja, u ovom slučaju stanovnicima London Rouda u Ipsviču, prostititki koje su radile u tom rejonu, kao i predstavnicima medija. Nažalost je ovaj tekst u filmu izuzetno tanak i neinspirativan, idejno prilično ograničavajući, i u tome je, smatramo, uzrok ukupne nemoći filma, skoro zapanjujuće. Značenja teksta se više-manje svode na žal za žrtvama, strahove od novih zločina, i potrebe zajednice da nešto uradi protiv toga. I ona se onda tokom čitavog filma ponavljaju, sa većim ili manjim varijacijama na te teme. Možda je uverenje autora filma bilo da će se idejno siromaštvo tekstualnog predloška premostiti izborom neobične forme, dokumentarističkog mjuzikla, odnosno jednoličnim pevanjem pesama o užasima zločina. Stil i forma jesu neobični, i izazivaju interesovanje gledaoca na početku filma, zbog apartne stilizacije, jednog ekspresionistički intenzivnog i grotesknog sudara izvođenja songova o progonu, sabijenosti zajednice u ćošak pred serijskim ubicom. No, kako se idejni plan ne razvija u filmu, forma ostaje samodovoljna, a film nestvarno dosadan.

Scena iz filma Urbana himna
Scena iz filma Urbana himna

Publika Festivala savremenog britanskog filma imala je prilike da vidi i Urbanu himnu, igrani film škotskog reditelja Majkla Kejtona-Džonsa, proslavljenog između ostalog zahvaljujući filmovima Skandal, Memfis Bel, Rob Roj. Radnja se dešava 2011. godine, u okolnostima razbuktalog uličnog nasilja koje je zapalilo London, a glavna akterka je Džejmi, maloletna prestupnica koja živi u socijalnoj ustanovi koja brine o mladima bez roditelja. Prepoznajući njen talenat, i motivisana željom da zaista pomogne tim odbačenim mladim ljudima, socijalna radnica Kejt koju igra sjajna Širli Henderson, uzima je za svoju štićenicu, odnosno odlučuje da joj pomogne. Za početak, organizuje joj audiciju za prijem u lokalni amaterski hor zajednice, koji joj otvara dalji put razvoja muzičke karijere. Parlalelno sa razvijanjem njenih vokalnih talenata, Džejmi prolazi kroz iskušenja prijateljstva, odnosno neminovnost pravljenja izbora između održavanja ili raskida prijateljstva sa svojom najboljom, vrlo posesivnom prijateljicom Lin, koja je podstiče na destruktivno ponašanje. Film je autentičan primer kvalitetnog društvenog realizma, dokumentaristički opipljivo ispletenog, daje uverljivo sivu sliku potlačenih, odbačenih, marginalnih društvenih grupa, a bavljenje muzikom je na različite načine njihov spiritus movens. Kejt u redovnom horskom pevanju u lokalnom horu pronalazi utehu za gubitak njenog sina, trinaestogodišnjaka koji je ranije brutalno ubijen na ulici, od strane nasilnih, obezglavljenih tinejdžera. Pored izbora da radi u ustanovi za zbrinjavanje mladih bez roditelja, koji joj olakšava da se suoči sa bolom zbog smrti njenog deteta, pevanje u horu joj pomaže da se seća sina, kako otkriva u razgovoru sa Džejmi. Sa druge strane, Džejmi kroz muziku beži od sebe, postaje srećna, jer postaje druga osoba. Njihova motivacija za bavljenje muzikom je različita, ali u oba slučaja je reč o snažnom ličnom i društvenom anagažovanju kroz pevanje. U vezi sa ovom problematikom, u jednoj sceni filma se pojavljuje i poznati muzičar i aktivista Bili Breg koji zatvoru donira gitare, kroz akciju „Vrata zatvorskih gitara“. Ideja je obezbediti mogućnosti da se zatvorenice bave muzikom, da nauče da sviraju gitaru, da izraze svoju kreativnost kroz muziku, i da tako pobegnu od čamotinje svakodnevnice.

Ana Tasić

Tekst je emitovan u Hronici Treceg programa Radio Beograda, 15. februara 2016. godine

Sport i teatar kao ogledala evropske stvarnosti

Peti Festival evropskog filma

U Beogradu je od 23. do 30. januara održan peti Festival evropskog filma, u organizaciji Delegacije evropske unije u Srbiji i EU Info centra u saradnji sa ambasadama zemalja članica EU. Festival je ove godine realizovan u prostorijama EU info centra u Kralja Milana, a prikazano je petnaest filmova iz evropskih zemalja, izuzetnog kvaliteta, različitih žanrova i sadržine. U ovoj Hronici ćemo predstaviti dva filma u kojima se prepliću stvarnost i sportski, odnosno kulturni događaji, koji na specifičan način odražavaju društveno-političku realnost Evrope. Reč je o filmovima  “Deca slave” i „Na ulici ispod vode“.

fest-evr-filma-2017

„Deca slave“ je izvanredno mađarsko ostvarenje rediteljke Kristine Gode, u kome su tesno isprepletana društveno-politička i sportska dešavanja. Radnja se dešava 1956. godine u Budimpešti, pod sovjetskom upravom, kada je grupa mađarskih studenata inicirala revoluciju, u nastojanjima da se izbore za slobodu. Tražili su reforme od Komunističke partije, pre svega povlačenje sovjetske vojske i kraj okupacije, izlazak iz Varšavskog pakta i slobodne izbore. Ovi užareni politički konflikti, napeti odnosi između Mađarske i Sovjetskog saveza, reflektovani su u sportskim nadmetanjima mađarskog i sovjetskog vaterpolo tima, njihovih reprezentacija koje će se u finalu suočiti na Olimpijadi u Melburnu.

Radnja ima dokumentarističko utemeljenje, mada je u filmu romantizovana, dok su likovi fiktivni, ali su bazirani na stvarnim osobama, revolucionarima i sportistima. Rediteljka je dramski upečatljivo prikazala istorijske događaje, oružane napade i proteste na ulicama Budimpšete, i olimpijski vaterpolo meč koji je postao poznat pod imenom „krv u vodi“, zato što je pri kraju meča ruski igrač Valentin Prokopov nokautirao Mađara Ervina Zadora koji je krvav izašao iz bazena.

U filmu su posebno potresni prizori sovjetskog razaranja Budimpešte, agresivnog upada tenkova na ulice mađarske prestonice, kao i sile prosovjetskih mađarskih političara koji su se brutalno iživljavali nad neposlušnim pojedicima. Do katarze ili poetske pravde u filmu dovode prizori ubedljive pobede Mađara na Olimpijadi, utakmice u kojoj je bilo i mnogo nesportskih konflikata, sukoba prenesenih iz društvene stvarnosti u bazen, metaforičko bojno polje. Pobeda u bazenu je oblik simboličkog trijumfa Mađara nad Rusima, onog koji u stvarnom životu u to vreme nije postignut, zbog neravnopravne borbe, imajuću u vidu sovjetsku vojnu nadmoć. Tamo gde je borba bila ravnopravna, u bazenu, pobeda je zasluženo osvojena.

Jake poetske doživljaje gledalaca izaziva i romantična nit radnje centralno uključena u tokove događaja, građenje ljubavne veze između Karčija, najistaknutijeg mađarskog vaterpoliste i Viki, devojke koja je u prvim redovima revolucije, sama na svetu, jer su joj komunisti ubili roditelje. U kontekstu njihove međusobne bezgranične posvećenosti, lojalnosti, požrtvovanosti, gledaočeva recepcija borbe za slobodu postaje snažnija, konkretizovnija. Karči je fiktivan lik izgrađen prema pomenutom Zadoru, glavnoj zvezi mađarske reprezentacije koja je nokautirana u incidentu „krv u vodi“. A naslov filma je preuzet iz dela mađarskog revolucionarnog pesnika Šandora Petefija iz vremena revolucije 1848. godine, stihova koji se citraju na kraju filma, zaokružujući dostojno poetski ovu filmsku odu slobodi.

Dok se u mađarskom filmu društveno-političke-porodične turbulencije reflektuju u sportskim takmičenjima, u danskoj produkciji rediteljke Šarlote Siling „Na ulici ispod vode“, takođe prikazanom na ovom izdanju festivala Evropskog filma, lične, porodične drame su delimično odražene u teatru. Jedna od protagonistkinja An je glumica u kopenhagenškom teatru koja prolazi kroz porodične lomove u jeku priprema predstave „Hamlet“ gde igra Ofeliju. Film se bavi disfunkcionalnim brakovima i porodicama, paralelnim vezama i novim životima koji otkrivaju narušenu tradiconalnu stabilnost porodičnih odnosa u savremenoj Evropi.

Hamletovo pitanje biti ili ne biti ovde se odnosi na ispitivanje strpljenja,  truda, borbe za ličnu sreću, dok njegova rečenica Ofeliji „idi u manastir“ danas zvuči ironično, imajući u vidu savremenu nestabilnost u brakovima, i žensku društvenu oslobođenost. Danas je mala verovatnoća da se nakon neuspele veze, razočaranja u jednu ljubav i ljubavnika, žena osami. Naprotiv, sve žene koje su muškarci izdali ili razočarali, u ovom filmu pronalaze utehu, privremenu ili stalnu, u odnosima sa drugim muškarcima, ili su otvoreno, hrabro pobunjene protiv njihovog problematičnog ponašanja. An, koja saznaje da je muž Ask već tri godine vara, da bi prevazišla trenutni bol i podigla samopouzdanje, pred premijeru upada u kratki, nebitni seksualni susret u pozrištu. Pozorišna kritičarka Bente čiji je brak sa Bjornom propao, tri godine je u vezi sa Askom i čeka na novi početak. Šarlotin suprug Karl, pozorišni reditelj, promiskuitetan je i redovno ulazi u prolazne seksualne afere sa nepoznatim ženama. No, Šarlota ne sedi skrštenih ruku, već se otvoreno buni protiv takvog ponašanja.

Film „Na ulici ispod vode“ otkriva savremenu Evropu preplavljenu porodičnim dramama, uzdrmanim odnosima između muškaraca i žena, ali i roditelja i dece. U takvim okolnostima je Šekspirova pozornica njeno verodostojno ogledalo, odraz nas samih koji nam može asistirati u boljem razumevanju naših večnih, ponavljajućih grešaka i ograničenja.

Ana Tasić

Tekst je emitovan u Hronici Treceg programa Radio Beograda, 6. februara 2017.