Month: August 2019

Lepota će spasiti svet

  1. Dubrovačke letnje igre: „Geranium“, prema noveli Ive Vojnovića, režija Marina Pejnović

 

Foto Marko Ercegović

Mladalačka pripovetka „Geranium“ (1878) Ive Vojnovića koju je on napisao sa samo dvadeset i dve godine, najavljujući simbolizam u književnosti, polazna je osnova nastajanja istoimene predstave premijerno izvedene u Parku umetničke škole Luke Sorkočevića u starom Dubrovniku. U centru pažnje je problem samoće i usamljenosti, pri čemu je ostrvo konkretno mesto odvijanja radnje, ali i metafora pustoši duše protagonistkinje Mare. Druga važna tema koju Vojnović obrađuje u ovoj dirljivoj noveli inspirisanoj Floberovom pričom „Jednostavno srce“, jeste život proveden u senkama, prosečnosti, u patnji (ne)bitnosti. Ova tema je proizišla iz Floberove pripovetke, u kojoj je blisko opisan tmuran život jedne kuvarice, nalik Mari čija sudbina postaje simbol životarenja u tami besciljnosti, ali i malograđanskog bespuća.

Mlada rediteljka Marina Pejnović Vojnovićevu pripovest vodi suptilno, poetski naglašeno i simbolički izražajno. Igra je obavijena jakom setom koju stvara splet poezije reči, vizuelne simbolike, psihodeličnih senzacija, atmosferične muzike (kompozitor Josip Maršić). Oni istančano grade izražajnost pripovesti o Mari, njenoj samoći, neostvarenoj ljubavi, ali i spremnosti da se žrtvuje za druge. Narativ je složen, u njemu se prepliću prošlost i sadašnjost, stvarnost i imaginacija, opipljiv realitet i plodovi imaginacije. Uveden je lik Harona (Romano Nikolić), utvare koja je stalno prisutna, neka vrsta odraza metafizičke podrške i utehe, znak da na ovom svetu nikada nismo sami. Našminkanog lica u kreč belo, i prozirne fizičke pojave koja odgovarajuće donosi odraz jednog priviđenja, on na početku predstave dočekuje publiku, uz ponavljajuće reči koje čujemo preko razglasa: “Mrtva. Još nije vreme…“. Sa time se odmah stvara posebna poetska atmosfera, dok se Marina svakodnevnica metaforički postavlja kao život ni na nebu ni na zemlji, već neko postojanje između, lutalačko snoviđenje jedne nesnađene duše (u grčkoj mitologiji je Haron bio lađar u Hadu koji preuzima mrtve i vodi ih do Hada, kroz međuprostor).

Maru izuzetno vešto predstavlja Doris Šarić Kukuljica, psihološki razrađeno i poetski delikatno, izražavajući dubinske provalije u njenoj duši. Beskrajno odana mladalački ushićenoj sestri Luce (Tena Nemet Brankov), i služavka surovoj, nadobudnoj Teti (Nataša Dangubić), Mara postaje univerzalna figura ženske patnje, ali i hrabrosti da ostane svoja u malograđanskom okruženju. Ženski likovi su u fokusu ove predstave, dok su muški potpora u njihovom oblikovanju, u drugom planu radnje (profesor-Nikola Baće, Vlado-Marin Klišmarić, Otac-Filip Detelić).

U scensko tumačenje Vojnovićeve pripovetke koja se prvi put postavlja u pozorištu, rediteljka Pejnović, u saradnji sa dramaturgom Ivanom Penovićem, odlučuje da uključi i priču „Ostrvo“ Antuna Šuljana. Ona se uvodi u središnji deo predstave, donoseći eksplicitnu savremenost, kroz prikaz dva para, Vlade i Marice, i Zdenke i Tome. Oni su došli na letovanje, takođe na ostrvo, sa gorućom željom da se zabave, da pobegnu od opeterećujuće svakodnevnice, i od sebe. Ovaj deo predstave je stilski drugačiji, počinje u ekstazi plesa aktera, uz hipnotičku, savremenu elektronsku muziku. U Marici se donekle ogleda Vojnovićeva Mara, ona je takođe obična, prosečna devojka. Ipak, smatramo da uvođenje Šuljanovog teksta u Vojnovićevu priču nije bilo neophodno, ono na idejnom planu nije donelo ništa bitno novo, dok stilski nije idealno uklopljeno u ostatak. Sasvim je jasno da je Vojnovićeva priča savremena, kroz svevremenost, te nije bilo neophodno dodati te bukvalne scene savremenosti, što je glavna zamerka ovoj predstavi.

Na sredini ambijentalnog, kamenog scenskog prostora je postavljen staklenik, mesto gajenja geraniuma, ali i znak Marine izolovanosti. Razumemo ga kao metaforu njenog života, ograničenog, plastičnog, bez stvarne bujnosti. Cvetovi geraniuma kojima je scena preplavljena takođe imaju metaforična značenja, koja i sama Mara ističe. Za nju je geranium cvet prosečnosti, uboga biljka bez mirisa koja krasi kuhinje. Uprkos toj običnosti, geraniuma i Mare, oni dodirom umetnosti postaju oplemenjeni. U Vojnovićevom tekstu i dubrovačkoj predstavi su obavijeni poezijom koja guši i prevazilazi banalnost svakodnevnice. U tome se nalazi suština umetničkog stvaranja, ali i života – nadrastanje običnosti, veština da se u sumornoj, gnjecavoj realnosti pronađe lepota koja će spasiti svet.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 29.8.2019. godine

 

Muzikom do istine

Treći Nišvil džez pozorišni festival

Muzika je jedina istina. (Džek Keruak)

U Nišu je od 2. do 5. avgusta održan glavni, takmičarski program, trećeg po redu, internacionalnog Nišvil džez pozorišnog festivala, pod sloganom „Tvrđava pobune i provokacije“. Tokom četiri dana na ovom jedinom festivalu muzičkog pozorišta kod nas, publici se predstavilo devet pozorišnih grupa, iz Norveške, Velike Britanije, Mađarske, Izraela i Srbije. Šteta je što je početak festivala obeležilo loše vreme, kvareći njegove naročite ambijentalne vrednosti. Jedinstvenost ovog festivala nalazi se u njegovoj vezi sa gradom koji bukvalno postaje pozornica. Scene na otvorenom oživljavaju grad Niš u letnjem periodu, stvarajući od njega živopisni prostor igre, umetnosti i karnevalskog raspoloženja.

Otvaranje festivala, foto Nenad Petrović

Domaće premijere

Naročito je važno to što festival od ove godine ima svoju produkciju. To podstiče suštinsku živost festivala, ali i vitalnost naše pozorišne produkcije uopšte jer premijere donose posebno uzbuđenje, okupljaju mnogo više publike nego gostujuće predstave. U Nišu je tokom četiri dana izvedeno čak četiri premijere prilično različitih stilskih i žanrovskih opredeljenja, ali i kvaliteta (festival je koproducent prve i poslednje premijere). Festival je počeo premijerom „Kako Vam drago“, prema Šekspirovoj pastoralnoj muzičkoj komediji, u režiji Nikite Milivojevića. Koprodukcija festivala Nišvil, Kruševačkog pozorišta i Narodnog pozorišta u Nišu, ova predstava je posveta pozorišnoj igri. Šekspirov komad koji istražuje teme ljubavi, vremena, identiteta i pola, u tumačenju Nikite Milivojevića postao je džez komedija, predstava sa mnogo žive muzike koju izvodi bend na sceni. Ona je donela poseban spoj dramskog i muzičkog pozorišta, oblik totalnog teatra koji deluje na sva čula. Šteta je što je predstava zbog loših vremenskih uslova igrana u Sali Narodnog pozorišta, umesto na planiranom otvorenom prostoru, u dvorištu zgrade Banovine. Otvoreni, dvorišni scenski prostori su prirodno mesto za izvođenje Šekspirovih komada, na tragu Gloub teatra, jer donekle razbijaju nametnuti elitizam „scene kutije“.

Premijerno je prikazana i predstava „Mandalika“ koreografa i reditelja Ivane Ašković i Borisa Čakširana, koju su izveli plesači i pevači Bidadari plesnog studija. Predstava je inspirisana drevnom legendom sa Lomboka, koja govori o princezi Mandaliki koja se vraća u svoj rodni grad grleći ga u vidu morske pene. Igra je ostvarena kroz tradicionalne muzičke i plesne forme, karakteristične za istočnjačke scenske prakse. Publika je pratila predstavu u amfitetaru pod otvorenim nebom, u blizini reke, što je igri raskošno obučenih izvođača dalo poseban ugođaj. Uz upaljene štapiće koji su oko sebe širili jake cvetne mirise, gledaoci su imali prilike da svim čulima uživaju u zavodljivim tradicionalnim scenskim formama iz Indonezije. Ipak, za ovu predstavu se više može reći da je plesno-muzičko delo, nego teatarsko, jer ima manjak pozorišnih sredstava.

Predstava „Kiri i Klodel“, urađena u produkciji „Terirem“ i „Puls teatra“ iz Lazarevca, nastala prema tekstu Monje Jović, u režiji Ivana Jovića bavi se temama ženskog identiteta u savremenom svetu. Radnja tematizuje ograničenja, lična i društvena, kao i mogućnosti njihovih prekoračenja. Šteta je što ova nesporno izazovna tema nije dublje obrađena, na planu dramaturgije. Tekst je u izvođenju postao multimedijalno muzičko delo. Na sceni se koriste crno-bele video projekcije, video materijali koji asocijativno odražavaju radnju, ali se projektuju i didaskaslije iz dramskog teksta, komentari o funkciji zidova, u metaforičkom smislu. Za dinamiku predstave je veoma važna i muzika koja se na trubi uživo izvodi, emotivno bojeći radnju (muzičarka Marina Milošević, kompozitorka Ana Ćurčin). Atraktivna multimedijalnost forme donekle je uspela da popuni praznine u značenjima polaznog teksta.

Predstava Ćerka u Nišu, foto Nenad Petrović

Četvrta festivalska premijera bez sumnje je bila umetnički najuspešnija. Reč je o delikatnom delu „Ćerka“, koje je režirala gošća iz Velike Britanije Džil Grinhaudž. Predstava je urađena u saradnji sa lokalnim izvođačima, amaterima, ali i profesionalnim glumcima. Izvedeno u sali Oficirskog doba, ovo delo pripada izazovnim prostorima performativnih istraživanja koji pomeraju granice teatra. Tu nema klasične scene koja odvaja glumce i gledaoce, izvođački prostor je zajednički, što stvara naročito osećanje zajedništva (forma nas je podsetila na rad Marine Abramović). Dvanaest izvođačica otkrivaju svoje intimne misli i sećanja o majkama, ukazujući na svevremenu važnost suočavanja sa svojim emocijama. Svaka glumica sedi za malim stolom u sali, na kome su smešteni razni predmeti koji za njih imaju nostalgične vrednosti. Gledaoci su pozvani da sednu za sto sa glumicama i slušaju njhove lične priče, sećanja na odnose sa njihovim majkama. Ispovesti su stvarne, dokumentaristički utemeljene, iskrene i dirljive. Izvođačice sa mnogo topline pričaju o svojim majkama, gledajući svakog gledaoca koji je seo za sto pravo u oči. Kada završe sa jednom „seansom“, gledaoci su slobodni da odu na drugu, treću…, ili da samo šetaju salom, posmatrajući i druge gledaoce za stolovima, u mogućnosti da iz drugog ugla posmatraju ova zanimljiv performativni događaj iz kojeg se izliva iskrenost. Za atmosferu punu topline i zajedničke, deljene osećajnosti, naročito je važno nežno, zavodiljivo izvođenje klavirske muzike, kao i suptilno, prigušeno osvetljenje, koji stvaraju zaista intimnu atmosferu.

Gostovanja

U glavnom festivalskom programu, pored ove četiri premijere, izvedeno je i pet gostujućih predstava u kojima je, takođe, na bitan način korišćena muzika. Izdvojićemo dve predstave koje su kvalitativno odskočile. „Avgust“ mađarske kompanije „Maladipe“ čiji rad naša publika dobro poznaje, preko festivala Infant i Desire, inspirisana je životom i radom Bruna Šulca, ali i životom koji je bio prepun izazova i ograničenja. Predstavaq je takođe izvedena na zavodljivom, otvorenom ambijentu Amfiteatra, pored reke, gde su šest plesača oživeli svakodnevnicu prepunu konflikta i ratnohuškačke histerije. U predstavi se na scenu prevode lingvističke metafore progona Jevreja, u jezik tela, pokreta, koreografije. Igra postaje plastična, metaforična, svevremena metafora otpora prema destruktivnosti nerazumnih politika. Scenski jezik je poetski veoma upečatljiv, on predstavlja odraz potrebe za očuvanjem života, u vremenu neživota. Polazeći od stvarnosti prepune ograničenja, igrači grade svet beskrajne slobode. Taj svet je verodostojan i izvanredno razmaštan odraz Šulcovih literarnih fantazija. Dramaturgija predstave je inspirisana njegovom zbirkom priča „Prodavnice cimetove boje“, ekspresionističkim delom bliskim radom Muzila i Kafke. Protagonista je mladi Jozef koji beži u imaginaciju od strahota svakodnevnice, u snove o svetu u koji će doći Mesija, predviđen u svim mitologijama. Ovi snovi su opojno razmaštani u predstavi koju bitno vodi muzika, od tradicionalne, do popularne. Naročito je upečatljivo uključivanje pesme „Personal Jesus“ grupe Depeche Mode koja odražava vezu između oca i sina. Muzika je jedan od glavnih aktera ove igre, sastojak koji definiše radnju, naročito važan, imajući u vidu da je predstava neverbalna. Istinski je odraz misli Viktora Igoa da “Muzika izražava sve ono šte se ne može izraziti rečima, a ne sme ostati neizrečeno.”

Na festivalu je odigrana i predstava „Žene iz Troje“, koprodukcija Narodnog pozorišta Priština sa sedištem u Gračanici  i Narodnog pozorišta “Zoran Radmilović” iz Zaječara, u režiji Nebojše Bradića. Ona je donela nažalost večno aktuelan protest protiv bezumnih ratnih razaranja, uvek važno podsećanje da za nijedan rat nema opravdanja. Trojanke su zgurane u sumorno i trošno okruženje, na đubrište istorije koja nemilosrdno melje, ukrug, pokazujući nepogrešivu cikličnost istorije, repetativnost ljudske destruktivnosti. U ovoj predstavi, muzika višeznačno gradi ključni, tragički duh igre. Ponekada je suptilna i nenametljiva, diskretno nameće tamne, klaustrofobične tonove igre. U drugim trenucima je prigušeno žovijalna, magična, očaravajuća.

Scena iz predstave „Žene iz Troje“

Muzika ovde ima i smisao kontrasta koji označava složeni dionijski kult plodnosti. Uprkos ili u inat ratnim okolnostima, Trojanke kroz ples i muziku otkrivaju nepresušnu želju za životom. U tome je sadržana ničeanska suština tragičnog, svest o tome da sve što nastaje mora biti spremno na bolno propadanje. Muzički delovi su kod Euripida autentičan odraz patnje, ali i potrebe za utehom. Hekuba eksplicitno kaže da pesma utažuje bol. Kasandrina svadbena pesma je znak njene izbezumljenosti i slabosti, ali i građenje polja sigurnosti. Muzika u antičkoj tragediji naročito izražava ono iracionalno, magijsko, orfejsko. I Platon i Aristotel su muzici davali poseban značaj, tvrdeći da ona iskazuje neopipljivo. Kao takva je neophodna, ključna dopuna verbalnoj komponenti. Zbog snage tog spoja su Rihard Vagner i Adolf Apija muzičko pozorište smatrali totalnim, najpotpunijim oblikom scenskog stvaralaštva. Sintezom koja je odraz stvaranja i postojanja sveta.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike, 17.8.2019. godine

Ljubav i rat na Mediteranu

Festival „Purgatorije“ u Tivtu

Glad za ljubavlju

Ovogodišnji festival mediteranskog teatra „Purgatorije“, koji se održava od 30. juna do 30. avgusta, na različitim tivatskim lokacijama, do sada su obeležile dve dramske premijere mediteranske tematike. Reč je o obnovama, odnosno rimejkovima predstava koje su ranije bile na festivalskom repertoaru, „Bokeški D-mol“ i „Mediterano“. Pored ovih premijera i gostujućeg, regionalnog pozorišnog programa, održan je i drugi festival plesnog teatra. U okviru plesnog festivala, čiji je selektor Jelena Kajgo, na sceni Atrijuma Buća u centru Tivta, premijerno je izvedena predstava „Božanska glad“ koreografa Miloša Isailovića, inspirisana istoimenim romanom  Slavenke Drakulić, a ostvarena u saradnji sa Zagrebačkim plesnim centrom.

„Božanska glad“ govori o fatalnoj ljubavi, kroz istraživanje svetova dvoje mladih ljudi koji se zatvaraju u opsesivne samodovoljne odnose. Koreograf Miloš Isailović nam je o ovoj temi rekao: „Početna tačka je bio roman Slavenke Drakulić, jedna čarobna priča o dvoje ljudi koji se zatvaraju u svoj svet, kada shvataju da su po prirodi stvoreni jedno za drugo. Kada pronađemo tako nekoga, ne treba nikada da ga puštamo, do te mere da ga pojedemo. U romanu ona njega jede da bi on ostao zauvek u njoj.“ Jedno od važnih pitanja u predstavi je glad, naravno i metaforički shvaćena,  istraživanje granica apetita, što nam je Isailović takođe objasnio: „Ovom predstavom sam hteo da postignem da se prepoznamo svi u našim gladima, u tom prežderavanju, u tim ciljevima ka nečemu. Šta glad donosi, koliko nas zaustavlja u razvijanjima, šta se dešava kada se zasitimo i da li uopšte možemo da se zasitimo? Šta nosi nagon, šta nosi strast, šta nosi želja? Želeo sam da se svi u ovom pronađemo i da utolimo naše gladi, da ne budemo toliko alavi.“

Foto Mihael Djuričić

Scena Atrijuma Buća je uronjena u tamne, košmarne tonove, igru koja donosi osećanje večnog nespokoja u ljubavi. Predstava istražuje ljubav bez perspektive, ljubav bez budućnosti. Ljubav kao odraz metafizičke potrage za nemogućim. Ljubav se takođe postavlja kao osećanje potrebe za celinom. A telo i telesnost su takođe važne teme, posmatrane kao poprište borbi za posedovanjem.

Kozjim stazama do predstave

Predstava „Mediterano“ u režiji Erola Kadića, nastala prema motivima filma „Mediteraneo“ Gabrijela Salvatorea  (dramatizacija Dunja Petrović), sa donekle izmenjenom glumačkom postavkom u odnosu na prvu verziju iz 2011. godine, ovaj put je premijerno izvedena na plaži „Pecka“, na Luštici Bej, dvadesetak kilometara od Tivta. Ovaj prostor koji se prvi put koristi kao scenski, zaista je opojan u svojoj tihoj izolovanosti, pri čemu se savršeno uklapa u radnju koja se dešava na grčkom ostrvu, tokom Drugog svetskog rata. Priča prati grupu zaboravljenih vojnika, jednu rašrafljenu vojsku koja se ne snalazi najbolje u ratu, šarmantnu i apsurdno smešnu. Umesto da se bore za interese svoje zemlje, oni se sprijateljuju sa lokalnim stanovništvom, bude zaboravljene umetničke strane, jure prostitutke, žene se njima. Ovakav splet događaja u celini nosi jednu pacifističku poruku, ideju o besmislenosti ratovanja, ali i o neuništivosti prijateljstva i ljubavi, koji se rađaju i opstaju i u najnezavidnijim vremenima. Predstava je rediteljski vrlo tradicionalno postavljena, oslonjena najviše na posvećene crnogorske i srpske glumce koji igraju skladno. Izdvojićemo nastupe Nenada Ćirića, u ulozi Poručnika, Gorana Slavića kao Farine, Mladena Nelevića kao Lo Rusa, Stevana Radusinovića kao Stracaboska, Feđu Stojanovića u ulozi Popa, i Tanju Bošković, u naročito šarmantnoj epizodi pilota.

Da je ova predstava igrana na klasičnoj sceni kutiji, ona bi u celini imala znatno drugačije, izvesno manje specifične vrednosti. Plažni scenski prostor zaista je glavni akter predstave, sastojak koji zavodi, opčinjava publiku, stvara jako osećanje jedinstva i posebnosti. U igri su korišćene okolne stene iza kojih se likovi skrivaju, kao i more u koje akteri utrčavaju u dramatičnim momentima. A sve je suptilno akcentovano upotrebom svetla koje promišljeno naglašava neodoljivost prirodne scenografije (dizajn svetla Radomir Stamenković). Samo prisustvo mora, neprestani šumovi talasa i miris soli, dodatno su začinjavali igru, čineći je zaista magičnom.

Foto Duško Miljanić

Organizacija scenskog oživljavanja ove zabačene plaže sigurno je zadala nesnosne glavobolje organizatorima, ali je poduhvat bez dileme vredeo (produkcija Neven Staničić, Vojislav Vojo Kaluđerović). Trebalo je prvo tehnički oživeti ovaj prostor, uvesti struju, svetlo, zvuk, izgraditi tribine za gledaoce, organizovati njihov dolazak iz Tivta. A put na predstavu je naročiti doživljaj koji je oživeo danas zaboravljene vrednosti pozorišta kao ritualnog čina, okupljanja zajednice. Krenuli smo autobusom iz centra Tivta, da bismo se posle dvadesetak minuta preselili u mini-buseve koji su mogli da se probiju kroz nedovoljno prohodne puteve Luštice, za razliku od kabastog autobusa. Poslednja etapa ovog zajedničkog puta je bila pešačka, pažljivo smo silazili niz stenovite, kozje puteve do konačnog odredišta. Tokom tog avanturističkog spuštanja do scene, ljubazni razvođači su nam osvetljavali lampama put. Čuli smo da smo srećni što je kakav-takav put do dole utaban, jer su se ranije do ove plaže posetioci sa kopna isključivo spuštali uz pomoć konopca.

Ovaj put do predstave je bio obeležen rađanjem bliskosti među gledaocima, međusobnog upoznavanja i druženja. To je proizvelo naročiti kolektivni duh, zajedništvo koje je bilo ključno u zlatnim vremenima pozorišne istorije, od antike, preko Srednjeg veka, do Elizabetanskog doba. Tada je pozorište bilo centralni društveni događaj, mesto okupljanja i buđenja ritualnog osećanja koje nas povezuje sa nečim arhetipskim, metafizičkim.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike, 10. avgusta 2019. godine

Hamlet na ruševinama Evrope

  1. Dubrovačke letnje igre: „Hamlet“, tekst Vilijam Šekspir, režija Paolo Mađeli, premijera na tvrđavi Lovrjenac
Foto Marko Ercegović

Svako vreme ima svog Hamleta. U njemu su različiti trenuci u istoriji nalazili svoje crte, ali je uvek jedno bilo važno, kako je pisao Jan Kot, da se preko Šekspirovog teksta dođe do savremenog isustva, do našeg nespokojstva i osetljivosti. Mađelijev Hamlet je politička i porodična tragedija, melodrama i crnohumorna farsa. Radnja se odvija u savremenom militarizovanom društvu gde su izbrisane granice između normalnosti i ludila. Ovo je, inače, četrnaesti „Hamlet“ u sedamdesetogodišnjoj istoriji Dubrovačkih letnjih igara. Trinaest je igrano na tvrđavi Lovrjenac, što je i ovaj put slučaj, dok je samo jedan izvođen na ostrvu Lokrum.

Hamlet Frana Maškovića je savremeni intelektualac lišen iluzija u svetu osvojenih sloboda, prema kojima ne zna kako da se odnosi. Živi u društvu utopljenom u zločin, korupciju, glad za vlašću, ne nalazeći način da mu se odupre. Ne vidi izlaz i zato priželjkuje smrt. Mađelijev Hamlet nije mladi, već zreliji pobunjenik, onaj koji ima veću odgovornost i svest o svojim delima. Mašković nastupa prodorno, vrlo izražajno, dok sama njegova fizička pojava donosi odgovarajuće hamletovsku prozirnost, nestabilnost. Tanak i lelujav, on tačno oblikuje Hamletove unutrašnje bure koje ga lome, dovodeći do nerazaznavanja granica između stvarnosti i imaginacije, normalnosti i ludila.

Na početku predstave, sa visokih bedema Lovrjenca, tog dubrovačkog Gloub teatra, kako se o njemu pisalo, od Klaudija (Milan Pleština) i Horacija (Ermin Bravo) saznajemo o Hamletovoj smrti i haosu u zemlji. Saznanje o smrti na početku, u izvesnom smislu dovodi do njenog obezvređivanja. Ne ide se ka njoj kao klimaksu, jer se ona već dogodila, što je relativizuje. Drugim rečima, nije smrt tragedija, tragedija je život u svetu ispalom iz zgloba (dramaturgija i adaptacija Željka Udovičić Pleština).

U predstavi je izražena komunikacija sa gledaocima, što je u punom duhu elizabetanskog pozorišta. Likovi grobara, Domagoj Janković, Matija Čigir, Bernard Tomić, Karlo Mrkša, Pavle Vrkljan, na samom početku nas dočekuju na ulazu, izražavajući nam saučešće (verovatno zbog stradanja naših života). Kasnije nam iz gajbica za voće i povrće nude lobanje, kako bismo se upoznali sa našom budućnošću, što ima i blag, apsurdno komičan, i svakako provokativan smisao. A likovi grobara su itekako šekspirovski, morbidno veseli, groteskni u svojoj srži. U tom smislu je tipična scena razdraganog pevanja vedrih pesmica o prolaznosti, dok zakopavaju mrtve, na vrhu Lovrjenca.  

Režiju karakteriše vizuelna impozantnost i ambijentalna razgranatost (kostimograf Leo Kulaš, scenograf Lorenco Banci). Radnja se multimedijalno prostire, često u veoma poetičnom ruhu, što je prepoznatljivo za Mađelijev autorski rad. Na sceni se suptilno i višenamenski koriste crno-beli snimci koji se projektuju na zidine tvrđave  (video Ivan Marušić Klif). Od jednostavnih prizora lobanja, do videa koji nam otkrivaju dešavanja izvan scene, važna za razumevanje psiholoških značenja likova. Od frustrirajuće neostvarenog odnosa između Ofelije (Anđela Ramljak) i Hamleta, preko Gertrudinog (Nina Violić) lutanja u sobi ogledala koje efektno izražava njenu izgubljenost, do prizora Ofelijne smrti. Naročito je poetski jak snimak Ofelijinog bezglavog tumaranja po dubrovačkim stenama i njenog utapanja u more, praćen svedenom klavirskom muzikom koja se uživo izvodi (kompozitor Ljupče Konstantinov). Nakon ovog filma, njeno telo na nosilima unose na scenu, da bi zatim grobari, sa vrha tvrđave, bacali zemlju lopatama, kao i lobanje koje se razbijaju u paramparčad. Ove scene donose posebnu scensku snagu, osećanje prolaznosti i metaforički odraz Hamletovog viđenja čoveka kao kvintesencije prašine.

Mađelijeva predstava je svevremena i savremena u značenjima. Originalni Šekspirov tekst je ispoštovan, ali su u njega uključeni i drugi tekstovi. Na primer, početak komada „Hamletmašina“ Hajnera Milera ubačen je u četvrom činu predstave, nakon Polonijevog (Nikša Butijer) ubistva. Milerov citat o bivšem Hamletu na ruševinama Evrope ovde je u funkciji odražavanja Hamletovog silaska sa uma, ali i dekonstrukcije Šekspirovog teksta kojom se direktnije stiže do duha našeg vremena. Miler je objavio da je „Hamletmašinu“ (1977) napisao kako bi ubio svoju opsesiju „Hamletom“. Ova Šekspirova tragedija koja je obeležila i istoriju Dubrovačkih letnjih igara, konstantna je opsesija u istoriji i sadšnjosti pozorišta, ali i kulture uopšte. Opsesija koju je očigledno nemoguće ubiti, jer ona ne prestaje da se iznova i uvek vraća.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 2.8.2019. godine