Month: December 2018

Naš svet je pozornica laži

„Ukroćena goropad“, prema komediji Vilijama Šekspira, režija Olivera Đorđević, Narodno pozorište u Subotici

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

Radnju Šekspirove „Ukroćene goropadi“, komedije koja se bavi odnosima između polova, ljubavi, brakova i interesa, rediteljka Olivera Đorđević smešta u pedesete godine prošlog veka. To prepoznajemo po oblikovanju kostima, kao i izboru muzike. Kostime Milice Grbić Komazec funkcionalno čine lepršave tufnaste haljine devojaka, rokerke buntovnih mladića i retro odela gospode. Muziku uživo izvodi Geza Kučera, gradeći pratnju za songove koje pevaju različiti likovi, na sceni u pozadini, obeleženoj kao prostor benda „The Shrews“ (u prevodu „goropadi“, izvoran naslov komada je „Taming Of the Shrew“).

Foto Atila Kovač

U subotičkoj predstavi su naročito pojačana komička značenja, akcentovana je  parodičnost likova i radnje, sa glavnom funkcijom bezobzirnog zasmejavanja gledalaca, što je u saglasju sa Šekspirovim populističkim duhom. Posebno je izražena i komunikacija sa publikom, što je takođe u duhu elizabetanskog teatra. Aktivan odnos sa gledaocima se uspostavlja odmah na početku, u uvodnoj sceni predstave, na proscenijumu, ispred zavese. Tu tri lika, „renesansna ekipa“ koju čine glumci Milan Vejnović, Vladimir Grbić i Srđan Sekulić, izazivaju, zasmejavaju, animiraju gospodara, u ovom slučaju gledaoca u prvom redu. Reč je o adaptiranim scenama iz originalnog teksta, koje vodi Slaj, postavljajući celokupnu radnju komedije kao situaciju pozorišta u pozorištu. Ovde je ta Slajova snolika predstava prevedena u opravdano jednostavniju strukturu, tako da lakše deluje na gledaoce, rušeći pri tome konvencionalne granice između izvođača i publike. „Rensesansna ekipa“ se tokom subotičke predstave vraća, ponovo izazivajući gledaoce, čime se dosledno stvara čvrsta osnova pozorišta u pozorištu, takođe omiljena u Šekspirovom teatru.

Glumci su skladno, stilski ujednačeno, predstavili brojnu grupu Šekspirovih likova ozbiljnih i manje ozbiljnih mutivoda i secikesa. Batista (Zoran Bučevac) je bogati plemić, nešto umerenije oblikovan, otac poslušne i mile Bjanke (Isidora Vlček) i goropadne Katarine (Sonja Leštar). Njihove udvarače vešto maniristički i komički izražajno igraju Dimitrije Dinić (Petručio), Igor Greksa (Hortensio), Milan Novaković (Lućenco), Nebojša Čolić (Gremio, u pratnji komički delotovrnog sluge Grumija – Miloš Stanković).

Naročitu komičku snagu u predstavi imaju citati iz filmskog nasleđa. Na primer, Vinćenco (Ljubiša Ristović), pravi otac Lućenca od koga se sin krije, parodična je replika Brandovog Don Vita Korleonea. Reference na savremenu popularnu kulturu su prisutne i u songovima, na primer jedna pesma se parodično odnosi prema poznatoj, često citiranoj pesmi „Bad Romance“ Lejdi Gage. Komiku izbacuju i poplave različitih imena likova, njihovo mešanje, kombinovanje i zabune koje izazivaju, kao i zamenjeni identiteti. Izuzetno je komičan Učitelj (Igor Lerić) koji se pretvara da je Vinćenco, zauzvrat dobijajući finansijsku nadoknadu koju uzima uz komički oštar i društveno satiričan komentar „učiteljska plata“. On je pomalo čaplinovski oblikovan, a naročito su upečatljivi, komički prodorni prizori njegovog neprestanog ždranja, beskonačnog guranja sendviča u usta, iskolačenih, pohlepnih očiju. Izdvojićemo i posebno komički delotvornu scenu tajnog pantomimskog objašnjavanja, kada Biondelo (Vladimir Grbić), Lućencov sluga, objašnjava šta treba lažni Vinćenco (Učitelj), da kaže Batisti.

Glavni smisao ove uspešno scenski razmaštane, vrtoglavo duhovite predstave je živahno razigravanje scene, nepregledno zabavljanje gledalaca. Ipak, postavka Šekspirovog komada ne bi bila šekspirovska da ne postoji druga strana, tragična crta njegovog suštinski dvoznačnog, tragikomičnog pogleda na svet. Naličje subotičke žovijalne igre je kritika materijalnih društvenih diktata. Ni mladići ni devojke koji ulaze u brak, ni njihovi roditelji, bili oni pravi ili lažni, gotovo da ne pominju ljubav. Ona je smoždena finansijskim interesima. Ko da više, devojka je njegova. U toj trci za bračnim biznisima se laže, podmićuje, pretvara. Ceo svet je pozornica, prostor beskrajnog varanja. Tamno naličje ove predstave je izražajna metafora našeg sveta, sveta u kome su vrednosti okrenute naglavačke.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 22.12.2018. godine

Ponovljena posrsnuća Čehovljevih junaka

„Ujka Vanja“, prema drami Antona Pavloviča Čehova, adaptacija, režija i scenografija Egon Savin, Jugoslovensko dramsko pozorište

Foto JDP

Čehovljev „Ujka Vanja“ je u rukama reditelja Egona Savina diskretno propušten kroz blagi filter teatra apsurda. Likovi podsećaju na Beketove tragikomične aktere koji tumaraju u nekom međuprostoru, ni na nebu ni na zemlji, pokušavajući da dosegnu nedokučivi smisao svojih patnji. Duh apsurda se odražava u neverbalnim scenama, kada likovi, bezvoljni i dotučeni, odsutno bulje u daljinu, zamišljeni u neki drugi prostor i vreme. Nemoćni su u delovanju, kao ofucani nesretnici Beketovih dramskih svetova. Apsurd boji i niz tragikomičnih scena, bitno prisutnih u predstavi. Na primer u prvoj pojavi Serebrjakova, kilavog zdravlja, kada kuka da teško diše, groteskno posrćući.

Radnja Savinove predstave je zgusnuta, tekst Čehovljeve drame je u velikoj meri skraćen. Nema praznih hodova i tromih scena koje bi ubile živost, što je uvek realna pretnja u inscenacijama Čehova, imajući u vidu odsustvo opipljivije dinamike događaja. Glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta u najvećoj meri nadahnuto predstavljaju likove dotučene životom, beznađem pustog provincijskog postojanja. Nastupaju u preovlađujućem maniru psihološkog realizma koji povremeno skrene u plastičnu tragikomičnost, grotesku nemoći suočavanja sa svakodnevnim udarcima života. Bogdan Diklić suvereno igra Serebrjakova, samoživog profesora u penziji, u žaljenju za slavom koja je ostala zaglavljena u prošlosti. Milica Gojković je izuzetna kao Sonja, duboko nesrećna zbog nemogućnosti ljubavi sa doktorom Astrovom. Ova glumica u markantnim crtama upečatljivo oblikuje lik koji je sopstvena senka, bledi odraz stvarnog ljudskog postojanja. Marija Vicković je manje autentično predstavila Jelenu, žena koja okreće tu sredinu naglavačke – njena igra je povremeno usiljena, nedovoljno prirodna. Branislav Lečić  je u najvećoj meri ubedljiv u građenju Ujka Vanjine čemerne egzistencije. Naročito je izražajan u prelomnoj sceni na kraju trećeg čina, kada puca zbog Serebrjakovog predloga prodaje imanja. Lečić tu uverljivo delikatnim pokretima suptilno sažima celokupnu tragičnost njegovog bića. Sa druge strane, manje je skladna njegova ranija scena sa Jelenom, gde usiljeno, nevešto plače zbog nemogućnosti ostvarivanja njihove ljubavi – bilo bi delotvornije, emotivnije da je groteska tu suzbijenija. Nenad Jezdić je spretno predstavio Astrova, rezigniranog, mada i dalje poželjnog muškarca koji od banalnosti svakodnevnice beži u zagrljaj prirode, ali i alkohola. Dubravko Jovanović kao Telegin i Aleksandra Nikolić kao Marina, skladnom igrom odgovarajuće upotpunjuju ovaj svet posustalih, razočaranih ljudi, izmrcvarenih provincijskim životom.

Čehovljeva drama ne prestaje da nas pogađa, zbog svevremene aktuelnosti, uvek izazovne obrade životnih razočaranja, suočavanja sa propuštenim prilikama, neuhvaćenim čežnjama, neostvarenim strastima. Zbog nepresušne izazovnosti Čehovljevog komada, koji vešto razigravaju glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta, predstava uspešno teče i nesumnjivo će biti gledana.

Sa druge strane, ova scenska postavka „Ujka Vanje“ otvara problem rediteljske autentičnosti, odnosno kritičkog vrednovanja autocitata. Savin je ovde ponovio rešenja korišćena u tivatskoj produkciji „Providenca“ (2014), bokeškoj verziji „Ujka Vanje“, koju je adaptirao Stevan Koprivica. Savinova scenografija koju određuje središnji prazan prostor i pozadinski zid sa nizom prozora obloženim šalonima koji se po potrebi radnje otvaraju i zatvaraju, sa efektnim simboličkim značenjima, gotovo da je ista u ove dve predstave. Prisećamo se i prizora prisutnog u obe predstave, scene razbijanja Vanjinih iluzija, kada sa buketom ruža dolazi kod Jelene i zatiče je u zagrljaju Astrova (Ujka Vanja je u tivatskoj verziji bio Dondo Vojin, a Astrov Doktor Astić). U vezi sa time se postavlja pitanje odnosa reditelja prema sopstvenom radu: do koje granice je prihvatljivo autocitiranje? Imajući u vidu da je reč o produkciji na velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, našeg verovatno umetnički najznačajnijeg teatra, očekujemo veći stepen angažmana, posvećenosti i inventivnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 18.12.2018.

Svetlo u mraku

„Limunacija“, tekst Dušan Kovačević, režija Nebojša Bradić, Narodno pozorište u Nišu

Foto NP Niš

Polazeći od pripovetke „Limunacija u selu“ Stevana Sremca, Dušan Kovačević je 1978. godine napisao tragikomediju “Limunacija“, prilično drugačijih značenja. Sremčev protagonista Sreta je anti-junak, definisan zlobnom karikaturalnošću, čija je namera bila pamfletska osuda političkog radikalizma, kako su pisali istoričari književnosti. Tako je za „konzervativca u duši“, tradicionalistu Sremca, selo Prudelj bilo oslikano tonovima patrijarhalne, obrenovićevske idile. Sa druge strane, Kovačevićevo selo nije nimalo idilično, naprotiv, ono je mrtvo more, nedođija zaglibljena u beznadežnom primitivizmu i zakržljalosti pameti. Kao takvo, ono je odgovarajuće polazište satiričnih, gorkih opservacija o našem mentalitetu i političkoj demagogiji.

Reditelj Nebojša Bradić na sceni Narodnog pozorišta u Nišu pojačava tamna značenja Kovačevićeve „Limunacije“, gradeći oporu i grotesknu komediju o odnosu naroda i vlasti. Na konkretno i simbolički zatamnjenoj sceni, stilizovano utvrđenoj drvenom tarabom i višeznačnim gajbicama, prostire se cirkus o večitoj nemogućnosti izlaska iz tamnice malograđanstva (scenograf Nebojša Bradić, kostimograf Marina Vukasović Medenica, kompozitor Zoran Erić, scenski pokret Vera Obradović). U otelotvorenju odraza takvog nakaradnog društva, naročito je sugestivna postavka naroda, odjek antičkog hora. Narod koji u Kovačevićevom komadu skoro da ne govori, u Bradićevoj postavci horski izgovara didaskalije teksta, koje se odnose na njegove neverbalne postupke. Na taj način je u predstavi naglašena funkcija naroda, kao i pitanje populizma. Glumci koji predstavljaju narod, Katarina Mitić, Katarina Arsić, Uroš Milojević, Dejan Gocić, Marjan Todorović i Stefan Mladenović, nastupaju upadljivo oštro, kruto, plastično, kolektivno gradeći košmarni efekat. Krezubi i kvrgavi, oni se preteći kreću u krdu, čime se stvara utisak o njihovoj kolektivnoj snazi, ali i nedostatku indivudalizma. Narod u nekoliko slučajeva gradi zaista upečatljive prizore, ekspresionističkog prizvuka. Na primer, u scenama u kojima imaju umetnute, produžene ruke. Tumačimo ih kao oznaku posledica njihovog teškog fizičkog rada, izmrcvarenosti koja definiše njihove živote. One su simbolički efektan, vizuelno snažan odraz činjenice da rade od cika zore do jauka mraka, „ćuteći i trpeći krvopije na vlasti“, kako kritički obznanjuje Sreta. Izražajno je rešena i scena izbora, kada narod dolazi da glasa, pod maskama. Ovaj stilizovani prizor shvatamo kao izraz potrebe za sakrivanjem, posledicom duboko ukorenjenog straha od autoriteta, vlasti, promena.

Brojni ansambl niškog pozorišta nadahnuto i stilski ujednačeno oživljava Kovačevićev gorko smešni dramski svet. Dejan Cicmilović energično igra učitelja Sretu, utopistu i uspaljenika donkihotovske prirode, koji pokušava da prosvetli žitelje Prudelja, gde na početku predstave dolazi. Aleksandar Mihailović je vešto teatralan u oblikovanju lika Ćir Đorđa, Sanja Krstović je takođe parodična u predstavljanju njegove nafrakane fufe Đizele, a Marko Pavlovski je šarmantno kljakav, mutav sluga Tašule. Dragana Jovanović igra seljačkog šereta Maksu, Sretinog vernog pratioca, Aleksandar Marinković je tragikomičan Mića Oficir, Miroljub Nedović je Birov, neka vrsta seoske lude, Danilo Petrović je Purko Pandur, а Dragoslav Savić nekadašnji glumac Pera Ćata koji rado živi u prošlosti…

Pomalo gogoljevska u živopisno tragikomičnim opisima zapuštenosti društva, posledicama odsustva valjane vlasti, Bradićeva „Limunacija“ donosi prodoran jauk povodom ćoravog tumaranja u mraku. Opominjuća u tonu i značenjima, predstava se završava optimistički, bar na simboličkom planu. Iako razočaran u ishod misije, Sreta ne odstupa od mogućnosti razumnijeg društva. U poslednjoj sceni, sa povezom na očima i u društvu Makse, on neodoljivo podseća na Šekspirovog Kralja Lira i njegovu vernu ludu. Kao i Lir koji vidi istinu tek kada oslepi, Sreta pronalazi svetlo u sebi, u dubini mraka. To svetlo predstavlja simboličku nadu, znak snage pojedinaca, prometeja koji ne odustaju od puta za bolji svet.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 15.12.2018.

Neuništiva volja za životom

„Petrijin venac“, prema romanu Dragoslava Mihailovića, dramatizacija Mila Mašović-Nikolić, režija Boban Skerlić, Atelje 212

Foto Atelje 212

Nastala prema istoimenom romanu Dragoslava Mihailovića, predstava „Petrijin venac“ je ogoljena, dirljiva, simbolički izražajna pripovest o Petriji, ženi koju je život kršio ceo njen vek (dramatizacija Mila Mašović-Nikolić). Mihailovićev roman o neukoj, priprostoj ženi, preopterećenoj praznoverjem, karakterističan je po stilu, odnosno Petrijinom neknjiževnom govoru, nepravilnom, povremeno i osobeno smešnom. Iako takav, on je sredstvo burnog raskopavanja egzistencijalističkih tema samoće, bolesti, smrti, patnje, starenja, kao i čelično jake volje za životom.

Predstava reditelja Bobana Skerlića je karakteristična po izazovnom uvođenju tri glumice koje delikatno, hipnotički igraju Petriju – Marta Bjelica (Petrija mlada), Jovana Gavrilović (Petrija gradska) i Milica Mihajlović (Petrija udovica). One su sve vreme prisutne na sceni, a označavaju različite etape u životu ove tragične junakinje. Kada ne predstavljaju Petriju u prvom planu, preostale dve glumice posmatraju događaje, prate ih sa različitom izražajnošću, od vedrine, preko brige, do užasnutosti. One su najčešće nemi svedoci patnje, što razumemo kao naglašavanje introspektivnih značenja, Petrijinog pogleda u sebe, suočavanja sa sobom. Na primer, kada je njen prvi muž Dobrivoje tera od kuće, Mlada Petrija ide da se obesi, dok je druge dve odgovaraju od toga, teše je i hrabre. Razumemo ih kao znak Petrijine potisnute snage, njene savesti, prisutne, ali rasklimatane. Kasnije, kada Gradska Petrija upoznaje Ljubišu, preostale dve Petrije sa pažnjom posmatraju razvoj događaja, nadgledaju je, kao neki metafizički čuvari.

Ansambl u celini igra stilski i kvalitativno ujednačeno i vešto, gradeći tešku, košmarnu atmosferu koja verodostojno odražava Petrijne nedaće. Dobrivoje (Ivan Marković) je prvi Petrijin suprug sa kojim je nadrljala, nasilan, fizički i verbalno, uz podršku njegove majke, Vele Bugarke (Isidora Minić). Petrijin drugi muž Misa (Igor Đorđević) je energičan i pun života, do povrede. Tada  se menja njegov stav prema životu, bojeći Petrijinu tragediju još tamnijim tonovima. Ljubiša Tihomira Stanića je takođe ubedljiv lik u toj galeriji očajnika koje je život polomio, i koji utehu traži u lokanju rakije. U predstavi, kao i u romanu, važan je suptilan humor koji pomalo razblažuje sveprisutan čemer. Komičke crte povremeno obezbeđuju epizodni likovi, doktor (Vladislav Mihailović), ili fotograf (Branislav Zeremski). Delikatnu komiku donosi i Petrijina vera u vradžbine Vlajne Ane (Jelena Rakočević), na primer njen recept za testiranje trudnoće koji uključuje mokrenje po sekiri.

Scenografija koju primarno čini niz različitih kaveza, metalnih i izanđalih, značenjski je opravdana, u pogledu simboličkog izražavanja sputanosti, odsustva slobode u tom rigidnom patrijarhatu (scenograf Goran Stojčetović). Ipak, ne možemo se oteti utisku o njenoj ružnoći, kabastosti tih kaveza, (namernom?) odsustvu estetskih vrednosti. Kostimi Tatjane Radišić su izuzetno zanimljivi, razmaštani u stilizovanom predstavljanju ruralne odeće. Naročito su lepo rešene ženske podsuknje, sačinjene od konopaca kojima je scena generalno preplavljena. Sveprisutni konopci grade neobične uslovnosti, tražeći simboličko razumevenje. Likovi ih razvlače na početku i na kraju, asocirajući nas na Penelopino pletivo koje se zapliće i raspliće, u očekivanju Odiseja. Penelopino čekanje se ovde može shvatiti metaforički, kao Petrijino čekanje boljeg života. Takođe, Petrija na početku za dlaku ne završava na konopcu, samoobešena. U tom smislu, konopac je i simbolički znak pretnje, mogućeg okončanja života. Zgužvani konopci kasnije predstavljaju i Petrijinu bebu, odnosno njeno stradanje, što je takođe izazovna scenska uslovnost.

Muzika u predstavi je vrlo upečatljiva, ona boji atmosferu i oblikuje raspoloženje, od razigranog do setnog, koje pojačava tragični doživljaj (kompozitor Mate Matišić). Na planu režije, karakteristično je vođenje paralelenih prizora, što podseća na filmsku izražajnost. Osvetljenje je utuljeno, događaji su preovlađujuće uronjeni u tamu, konkretnu i simboličku. Ona je odraz sumornog patrijarhalnog sveta koji guši slobodu i život sam, ali i sveta koji otkriva žilavost pojedinca, neuništivu želju za životom.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 2.12.2018. godine