Month: December 2016

Vitalna snaga pozorišta

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

„Ruža, uvela“, tekst Jelena Mijović, prema delima Bore Stankovića, režija Milan Nešković, Pozorište „Bora Stanković“, Vranje

 

Predstava „Ruža, uvela“ pozorišta „Bora Stanković“ iz Vranja nastala je prema tekstu Jelene Mijović koji je sastavljen na osnovu nekoliko dela Bore Stankovića, pri čemu je baza lirska pripovetka „Uvela ruža“ (1899). Tekst predstave stoji na čvrstim melodramskim osnovama, uvezan je temama izgorelih čežnji, tragičnih raskoraka između lične sreće i društvenih ambicija, rigidnosti patrijarhalnih odnosa, kao i pohlepe za novcem i bestidne bahatosti bogataša.

Reditelj Milan Nešković se odlučio za izraženu stilizaciju i depatetizovanje Stankovićevog dela, stišavanje osobeno razmahanog vranjanskog derta, ali i za ukidanje dijalekta. Scenski prostor je upečatljivo utvrđen kao (metaforički) bokserski ring, polje bespoštedne borbe za opstanak (scenograf Milan Nešković). Oivičen je raznobojnim sijalicama koje tužno žmirkaju osvetljavajući nedosegnute snove likova, tih davljenika u bedi, i podsećaju na mogućnost sjaja koji oni neće iskusiti. Publika sa četiri strane okružuje ovaj ring, simbolički označavajući i četiri godišnja doba, različite faze životnih ciklusa kroz koje radnja prolazi. Maštovito stilizovano obučeni akteri su sve vreme na sceni i oko nje, često sede i među gledaocima, što je deo ukupnog rediteljskog razbijanja iluzije, rastvaranja Stankovićevog dela i otvaranja prema publici (kostimograf Ivana Mladenović).

 

Foto Nenad Stanković
Foto Nenad Stanković

Glumci igraju i naratore i likove, upliću epsku i dramsku igru, povremeno koristeći i mikrofone, takođe u funkciji dekonstrukcije, hlađenja Stankovićeve ponekad rasplinute osećajnosti. Bojan Jovanović igra Kostu, Borinog alter ega, na početku zaneseno zaljubljenog u Stanu (Kristina Janjić Stojanović). Trenutak rađanja njihove ljubavi u Neškovićevom ringu je prikazan naglašeno razdragano, infantilno. Tako se pojačava značenje nevinosti i naivnosti ljubavnika, posebno u sceni kada oni veselo koračaju uz Cigankino pevanje dečje pesmice „Kad si srećan“. Sled događaja nakon te nabujale, rascvetane radosti, posebno će biti bolan zbog velikog raskoraka između napumpanih očekivanja i grubih udaraca realnosti.

Jelena Filipović naročito uzbudljivo igra Cvetu, Staninu prijateljicu, svedenim sredstvima, izražajnom mimikom, tananim grčevima iskazuje njen ljubavni bol iskopan patrijarhalnim očekivanjima. Delikatno su psihološki izraženi i likovi Adžike (Radmila Đorđević) i Marije, Stanine majke (Žetica Dejanović). Staninog muža Nikolu odgovarajuće grubo igra Marko Petričević, kao bogatu i arogantnu seljačinu čije se primitivno ponašanje slikovito izražava u sceni u kojoj on bahato pljucka otpatke od izgrizenih semenki. Živopisan je i lik musavog kasapina Ilije (Dragan Živković), zaljubljenog u Anicu (Milena Stošić), ćerku Jovanovu (Saša Stojković).

Foto Nenad Stanković
Foto Nenad Stanković

Stankovićeva osećajnost u ovoj predstavi jeste prigušena stilizacijom, ali nikako nije ukinuta, bez nje bi predstava bila suva i nepotpuna. Nepresušni izvor suptilne osećajnosti je Cigankino (Tamara Stošić) pevanje, naročito dirljivi stihovi ponavljane pesme „A što ćemo ljubav kriti“. Poetska snaga izvire i iz niza vizualno atraktivno osmišljenih scena, na primer, kada je nakon Cvetinog samoubistva Stana skrhana bolom, pa dugo i nepomično bulji u prazninu, odsutno vrteći mašinu za mlevenje mesa.

Imajući u vidu gerilske uslove rada vranjanskog ansambla, nepostojanje zgrade teatra, čekanje da se nov prostor konačno otvori i međuvremensko igranje predstava u sali Doma vojske, njihov trud treba naročito izdvojiti. Nastanak jedne ovako estetski vredne predstave koja se ne obraća publici prvoloptaškim jezikom, već slojevito izgrađenim značenjima, u takvim okolnostima je zaista poseban, materijalni je dokaz o neuništivosti potrebe za stvaranjem, uprkos ili u inat bezbrojnim preprekama na putu.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 25. 12.2016.

Advertisements

Brodolom ljubavi

„Epitaf“, Dora Delbjanko/Ksenija Krnajski, Puls teatar Lazarevac i „Brod ljubavi“, Nebojša Romčević/Angelčo Ilievski, Narodno pozorište u Nišu

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

„Epitaf“ savremene hrvatske autorke Dore Delbjanko je crna komedija koja ispisuje iščašene odnose u okvirima upadljivo stilizovano postavljene, samoizolovane, militaristički utvrđene porodice. Tekst ima komičkih vrednosti, ali na značenjskom planu ne zalazi dublje u osnovnu temu individualnog i društvenog nasilja,  već samo predstavlja neku vrstu iskrivljenog ogledala dehumanizovane stvarnosti.

Predstava rediteljke Ksenije Krnajski je zbog jake karikaturalnosti, pregrubih crta igre glumaca, pojačala i naglasila idejnu tankost komada, drastičnu klišetiziranost likova. Darko Bjeković je patrijarhalan otac Veselin čije su vrednosti okrenute naglavačke, što prenosi i na svoju decu kojima ponavlja: „Nepravda i nepoštenje to je jedino što vas može spasiti“. Jelena Cvijetić je njegova poslušna žena Lovorka, Aleksandar Trmčić je sin Darko, nesiguran, prikriveni gej koji ima priviđenja duha bake Ardelije (Mihaela Stamenković), teatralno krkljavog glasa. Jedna ćerka Ardelija (Mihaela Stamenković) je muškobanjasta, pregruba i ratnički raspoložena, a druga Jagoda (Maja Jovanović) je u početku zarozana i cmizdrava, dok se ne spanđa sa šanerom Horacijem (Bojan Belić), što joj donosi procvat i samouverenost.

Scena predstavlja njihov dom, ali i bojno polje jer akteri deluju kao ratnici svakodnevnice – prostor je oivičen žicom (scenografija Nebojša Antešević). Kostim  je prenaglašen, predvidivo kičast, u skladu sa tvrdo karikaturalnom postavkom likova (Sonja Kotorčević). Nekoliko emitovanih pesama iz jugoslovenskog vremena i duha, na primer „Da mi nije ove moje tuge“ Zdravka Čolića ili „Zemljo moja“ Ambasadora, sugerišu kontekst jugoslovenskog bureta baruta. No, imajući u vidu određujuću plitkost predstave, ta sugestija nema opipljiviji, dublji značaj, njen smisao je dekorativan.

Fotografija iz predstave "Epitaf", foto Puls teatar
Fotografija iz predstave “Epitaf”, foto Puls teatar

Takođe savremeni dramski tekst „Brod ljubavi“ Nebojše Romčevića, praizveden na sceni Zvezdara teatra 2006. godine, odražava društveno-političke odnose u Evropi, i poziciju Srbije u njoj. Tekst je u velikoj meri proizvod tog vremena, kada je Evropa bila stabilnija, a naše aspiracije prema njoj jače nego što je to danas slučaj. Drugim rečima, oštrice ovog komada su tokom proteklih deset godina otupljene jer se Evropa promenila, zbog čega je on danas manje provokativan.

Izrazito narativno razuđena i istovremeno poetski razmahana režija Angelča Ilievskog, dodatno je oslabila kritičke potencijale dramskog teksta, toliko da je predstava uglavnom svedena na vizualno i muzički upadljivu igru predugog trajanja (dva i po sata bez pauze). Režija je donela nedovoljno određen spoj poetske i kabaretske igre i verbalno-fizičkih grubosti. Brojni poetski prizori, suptilne vizualno-koreografsko-muzičke scene su lepe za sebe, ali su one labavo povezane sa radnjom, zbog čega je ona u celini rasplinuta u tom sudaru muzike, plesa i dima (kompozitor Borivoje Mladenović, koreograf Nebojša Gromilić). Scena, i čitava sala, zanimljivo predstavljaju brod, pojasi za spasavanje su prikačeni na zidovima dela sale za publiku (scenograf Valentin Svetozarev). Kostimi su napadni, ne baš impresivno osmišljeni (Marija Pupučevska).

Fotografija iz predstave "Brod ljubavi", foto Nikola Milosavljević
Fotografija iz predstave “Brod ljubavi”, foto Nikola Milosavljević

U predstavi igra dvadesetak glumaca koji stvaraju likove „svinja sa istoka“ i „govna sa zapada“. Posebno upečatljive utiske su ostavili Aleksandar Mihailović kao sugestivni Horst, sputani gej koji je na ovaj eskapistički brod ljubavi došao da bi se zaista pronašao. Marko Pavlović je njegov slobodniji i fizički opušteniji partner Jorgos, a Jasminka Hodžić je takođe veoma izražajna kao dugo godina varana Gerda, sada udovica. Dušan Matejić je upečatljivo odlučni pisac Noa, dok je Jelisaveta Karadžić markantna Saša, bivša balerina, Srpkinja,  neiskusna kao prostitutka, ali dovoljno očajna da to postane.

Niški „Brod ljubavi“ je formalno i stilski veoma ambiciozan, povremeno i zavodljiv, ali draž stila se brzo topi, njegov sjaj brzo potamni ako ne postoji vrednija idejna osnova da ga hrani, što je ovde slučaj. Zato smo umesto plovidbe broda ljubavi nažalost gledali njegov brodolom.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 13.12.2016.