Month: July 2019

Gadno vreme za lutajuće vitezove

“Don Kihot”, prema motivima Servantesovog romana, tekst Vedrana Božinović, reditelj Andraš Urban, koprodukcija festival Barski Ljetopis i Gradsko pozorište Podgorica, premijera na Letnjoj pozornici u Baru

Koristeći Servantesov roman „Don Kihot“ (1605) kao polazišnu tačku stvaranja istoimene predstave, reditelj Andraš Urban i autor scenskog teksta Vedrana Božinović grade delo prepoznatljvog urbanovskog stila i značenja. Fragmentarne, multimedijalne, muzičko-dramsko forme, nikle na avangardnoj tradiciji provokacije i apsurda, predstava istražuje današnja značenja donkihotovskih borbi. Stabilni likovi ne postoje, skoro ni likovi uopšte, glumice se, na tragovima performativnog nasleđa, ne predstavljaju, nego jesu, postoje u ovom vremenu i prostoru. Ne kriju se iza likova, već ih koriste samo kao povod da uđu duboko u sebe i prokopaju po potisnutim istinama. Njihova tela, sećanja i osećanja postaju dokumentaristička građa od koje se prave scenski snovi, projekcije idealnijeg sveta, društva koje je Don Kihot tražio na svom putu. Ovakvo pozorište je prostor zamišljanja pravednijeg društva, kroz dekonstrukciju postojećeg, i hrabro, kritičko čerečenje gomile ličnih i društvenih ograničenja. Teatar je ovde oblik utopije koja utiče na stvarni svet, njegovog dvojnika, u težnji ka stvaranju jedne dvojničke utopije.

Imajući u vidu da ansambl ovog „Don Kihota“ čine isključivo žene, u fokusu su ženska (rodna) pitanja, ironično, kritičko razobličavanje inferiornog položaja žene u naglašeno patrijarhalnom društvu. Zaista izvanredno, eksplozivno posvećene glumice, Branka Femić Šćekić, Vanja Jovićević, Kristina Obradović, Sanja Popović, Anđelija Rondović, Jelena Simić i Branka Stanić, igraju kao da su jedno biće, u potrazi za katarzom i utehom, u društvu koje lomi nemoćnog pojedinca. Bavljenje ženskim pitanjima se širi na kritičko suočavanje sa položajem savremenog čoveka uopšte, sa problemima nasilja, cenzure, izneverenih očekivanja. Izdvojićemo upečatljivu anegdotu glumice Branke Femić o kupovini stana. Njen san o životu u miru postaje noćna mora jer se okolina u kojoj su cvrkutale ptice pretvara u tlo nicanja zgradurina. Profit nema milosti, finansijski interesi ljudi skopčanih sa vlašću postaju divovi, vetrenjače, meta borbe sa agresivnim interesima liberalnog kapitalizma. Njen ispovedni monolog vodi do naglašeno ironične ode Crnoj Gori na kraju predstave, zaokružujuće dekonstrukcije mitova o obećavanim vrednostima života, dok se na video bimu vijori crnogorska zastava.

Foto Duško Miljanić

Fragmente u kojima se raspravlja o savremenom smislu Don Kihotovih avantura presecaju autoironični prizori pozorišta u pozorištu. Razotkriva se da smo gledaoci probe tokom koje glumice postavljaju i pitanja o funkciji pozorišta. I ono ovde postaje polje donkihotovskih borbi, ogledalo stvarnog života koje se kritički razgrće. U jednom trenutku čujemo pitanje: „Kome danas treba pozorište?“. Odgovori sugerišu da su stvaraoci političkog pozorišta nalik lutajućem vitezu. Ekscentrici pomućenog razuma koji se biju sa vetrenjačama. Borci na marginama društva, na obodima liberalnog kapitalizma koji uzima sve. No, društvene okolnosti danas u celini nisu nimalo jednostavne, jer su i ovi pozorišni umetnici deo sistema koji ih plaća da prave kritičke predstave. To se u ovoj izazovnoj predstavi brojnih značenja i eksplozivne energije takođe problematizuje.

Muzika kompozitorke Irene Popović uživo se izvodi na praznoj sceni prepunoj mikrofona, kojih je ovaj put i više, što shvatamo i kao Urbanov ironičan komentar na zamerku koja se čuje u kritičkoj javnosti, da je svaka Urbanova predstava ista, sa mikrofonima, psovkama i nagim izvođačkim telima. Songovi su izvanredno moćni, oni dubinski drmaju gledaoca, mnogo jače nego izgovorene reči. Izdvojićemo “Kučku”, zaista dirljivo ispovednu pesmu o bolno inferiornom položaju žene u patrijarhalnom okruženju. Raskošne, zavodljive kostime Line Leković, svečane i glamurozne, tumačimo takođe u ironičnom ključu. Oni prolaze kroz simbolički put transformacije, od raskošnih venčanica, preko crnih haljina, do svedenosti na donji veš. Njihov glamur stvara osećanje kontrasta, kao i metafizičke potrebe da se iskorači iz mulja stvarnosti, u uređeniji, dostojanstveniji svet. Takođe, pompeznost kostima sugeriše i značenje ceremonijalnosti, tipično urbanovski obred egzekucije potiskivanih, divljih demona.

Don Kihot je tragična i mudra luda u isto vreme, rod Lirove lude, onaj koji govori istinu u vremenu vladavine laži. Takva granična pozicija je vrlo inspirativno tlo za diskusiju o složenim napetostima našeg vremena koje ova izazovna predstava pretresa. Na sceni se beskompromisno raseca naše doba izvrnutih vrednosti, društvo u kojem lutajući vitezovi posrću, ali ne odustaju od bitki za bolji svet.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u POlitici 25.7.2019.

 

O zidovima, pesku i novim odelima

Dvadeset i sedmi Kotorski festival za decu

Kotor- Dvadeset i sedmi Kotorski festival pozorišta za decu, održan od 1. do 12. jula, publici je dao mogućnost da vidi različite estetske i tematske pristupe. Muzej plesa“, prema konceptu Klimenta Poposkog, Elene Risteske i Viktorije Ilioske (mentor Dalija Aćin, produkcija Stanica, Servis za savremeni ples), vredan je zbog tragova edukativnosti, kao i podsticanja mladih da učestvuju u stvaranju dela. Interaktivna igra  koju vodi par spretnih izvođača, odvija se u okvirima instalacije, neke vrste muzeja plesa, sastavljenog od različitih prostora. Publika se tu inspiriše da pleše uz video projekcije, kao i zvuke koji podstiču maštu. Sa druge strane, predstavi je falilo dublje razrade pojedinačnih elemenata, nijedan nije autentičnije osmišljen. Njeni nedostaci su naročito vidljivi u poređenju sa formalno bliskom norveškom produkcijom „Buji paji“, odigranom naredno veče (koncept Siri Dibvik). Radnja se odvija na sličnom prostoru, u jednom većem šatoru, dok igru karakteriše izuzetna izvođačka raskoš, duboko razmaštan i razvijen svaki segment izvođenja. Scenografija je snolika, utvrđena prozirnim tkaninama i neobičnim materijalima, izuzetno podsticajnim najmlađoj publici. Suptilno su uvedene i odgovarajuće video projekcije, i nežna muzika koja je u centru pažnje ove hipnotičke predstave koja se bavi tumačenjem uspavanki.

Projekat „Epske igrice: Zidanje Skadra“, u režiji Anđelke Nikolić (dramaturgija Olga Dimitrijević), predstavljen je u učionici kotorske osnovne škole Petar Petrović Njegoš (produkcija Umetnička grupa Hop.La! i Bitef teatar). Polazeći od epske pesme iz pretkosovskog ciklusa, autori ove interaktivne predstave podstiču razvoj kritičkog mišljenja, kroz dekonstrukciju. Dva ubedljiva izvođača, Anita Stojadinović i Đorđe Živadinović Grgur, predstavljaju nam fragmente radnje ove pesme, fokusirajući se na probleme opravdanosti žrtve, zločina, rodnih uloga. Mlada publika se bitno uključivala u izvođenje, razmišljala je kritički, tumačila značenja ugrađivanja žene u zidine. Koncept predstave je izuzetno podsticajan i zaista funkcionalan u edukativnom smislu, ali i u pogledu širenja granica teatarskog izvođenja.

Može se reći da su „Epske igrice“ bile izuzetak među predstavama iz regiona odigranim na festivalu, u smislu istraživačkog pristupa. Jedan od upadljivijih utisaka  je da su produkcije iz Srbije, Crne Gore i Hrvatske, uglavnom vrlo tradicionalne, pa i staromodne u izrazu, dok su odigrane predstave iz Evrope formalno i stilski zaista inventivne. Takav je svakako bio „Emešin san“, fascinantan vizuelno-muzički performans mađarskih umetnika. Dok muzičari ansambla Arts Harmoni virtuozno sviraju odgovarajuću tradicionalnu muziku, vizuelni umetnik Čak Ferenc uživo pravi zaista impresivne instalacije od peska, čije se slike putem video prenosa projektuju na platno. Likovi i događaji iz mađarske istorije nastaju i nestaju u pesku, izazivajući naročiti poetski osećaj.

Scena iz predstave Emesin san, foto Kotorski festival pozorista za dexu

 „Lepotica i zver“ Pozorišta mladih iz Novog Sada predstavlja adaptaciju klasičnog narativa, postavljenu na scenu u raskošnoj, spektakularnoj formi (tekst Stevan Koprivica, režija Miloš Jagodić). Ona nije inovativna, ni estetski, ni značenjski, režija je predvidiva i staromodna, zatvorene strukture. Iako je ova vrsta scenskog izraza draga publici, pri čemu treba pohvaliti ambicioznost produkcije, u umetničkom smislu ona nije vredna jer ne donosi promišljenije iskorake.

Scena iz predstave Carevo novo odelo, foto Kotorski festival pozorista za dexu

Sa druge strane, to jeste bio slučaj sa predstavom Carevo novo odelo“ koja je svečano zatvorila ovogodišnji festival. Koprodukcija Hercegnovskog pozorišta i Herceg festa, u režiji Petra Pejakovića, donela je izazovan pristup Andersenovoj bajci koja tematizuje taštinu vladara, ali i odsustvo hrabrosti i slobode mišljenja i delovanja naroda. Predstava je počela pozivom na glasanje publike u izborima za novog cara. Predstavljaju nam se tri kandidata koji imaju različite političke pristupe, za koje gledaoci glasaju. Na izborima u ovoj predstavi pobeđuje kandidat koji je najviše obećavao kule i gradove (Miloš Pejović ga igra izvanredno upečatljivo). Kako radnja odmiče, gledaoci (glasači) shvataju njegove obmane, pri čemu je naročito važno napomenuti veoma aktivno učešće mlade kotorske publike u izborima, od grlatog navijanja do burnog negodovanja. Ova činjenica je od izuzetne važnosti u pogledu edukacije mladih, usmeravanja ka neophodnosti učešća u odlučivanju o životu u zajednici, čime se gradi njihova kritička (politička) svest.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 23.7. 2019. godine

Konji, viljuškari i pirati

27. Kotorski festival pozorišta za decu

Na dvadeset i sedmom Kotorskom festivalu pozorišta za decu, održanom od 1. do 12. jula, u veoma šarolikom i ukupno kvalitetnom programu, publika je mogla da vidi niz predstava isklesanih u tradicionalnoj pripovedačkoj formi. Predstava „Nikome pravo“ Pozorišta lutaka iz Zadra, nastala prema narodnoj pripoveci  „Svetu se ne može ugoditi“, bavi se izuzetno važnom temom, čuvanja osobenosti i individualnosti u svetu koji nameće svoje kodove ponašanja (adaptacija i režija Ana Prolić). Borba za slobodu delovanja i mišljenja podrazumeva negu bogatstva različitosti, ključnu u pogledu mogućnosti popravljanja sveta, što se izdvaja kao glavna ideja. Priča prati Majku (Sanja Zalović) i Sina (Dominik Karakašić) na putu sa Magarcem (Jura Aras), gde sreću različite pametnjakoviće, primitivne i tvrdoglave džangrizavce koji uvek najbolje znaju šta je dobro činiti. Oni se u predstavi pojavljuju kao varijacije na temu tri žene, nalik Magbetovim vešticama, tri ostrvljanke, tri graničarke, tri zaštitnice prava životinja  (Anđela Ćurković Petković, Tamara Šoletić i Irena Bausović). U osnovnoj rediteljskoj postavci, predstava je izazovna, postavljena je kao proba, „pozorište u pozorištu“. Time se opravdava razbijanje iluzije, kao i grananje teatralnosti igre. Ironija je često prisutna, posebno upečatljivo u songovima (muzika i tekst songova Mate Matišić).

Na početku predstave nam glumci žele dobro veče, da bi zatim od inspicijenta zatražili početak igre, što ima brehtovski smisao građenja i negovanja kritičke svesti. To je upadljivo važno u kontekstu teme, podržavanja individualnosti. Dizajn je usklađen sa situacijom pozorišta u pozorištu, naglašena je uslovnost postupaka koja podstiče maštu (scenografija Robert Košta, kostimografija Anita Goreta). Predstava „Nikome pravo“ je istovremeno zabavna i kritička, što jeste Brehtov recept društveno delotvornog pozorišta. Jedina upadljivija mana je nepotrebno pojačana igra glumaca, preglumljivanje koje često smeta.

Predstava „Pitam se, pitam, koliko sam bitan“, prema knjizi Erlenda Lua, u režiji Jane Maričić i izvođenju pozorišta Boško Buha iz Beograda, donela je bliske teme, borbu za individualnost, očuvanje sloboda mišljenja i delovanja (dramatizacija Milena Depolo). Ipak, u poređenju sa zadarskom predstavom, igra beogradskog ansambla je u celini znatno energičnija, produbljenija, uverljivija. Radnja prati Kurta (Stefan Bundalo), vozača viljuškara koji želi da postigne nešto veće u životu, pod pritiscima društva koje forsira kompetativnost, podstičući pozerstvo i snobizam, što se ovde pripoveda u ironičnom tonu. Zato on kreće na put sa svojim sinom Budom (Aleksandar Milković), put koji otkriva da godine nisu preduslov za zrelost. Njih dvojica se tom prilikom menjaju, prilagođavaju i suštinski pronalaze. Teodora Ristovski, Miloš Vlalukin i Jelena Trkulja takođe vešto igraju različite uloge, spretno izlazeći iz jedne u drugu. Njihovi nastupi su najčešće određeni parodičnim tonom, što dovodi do uspostavljanja razobličavajućeg, kritičkog odnosa prema sveprisutnim društvenim lagarijama.  Dizajn je maštovito razgranat, u skladu sa brzom i duhovitom igrom, kao i lucidnošću postavke (scenografija Veljko Stojanović, kostimografija Snežana Veljković, kompozitor Božidar Obradinović, koreografija Maja Kalafatić). Pored opštih vrednosti ove predstave, naročito je važno napomenuti činjenicu repertoarskog iskoraka, smelost da se na scenu postavi jedno neuobičajeno delo za mlade, izvan polja očekivanih, poznatih narativa.

Scena iz predstave „Pitam se, pitam, koliko sam bitan“, foto Kotorski festival pozorišta za decu

Prostoru više ili manje tradicionalnog pričanja priče, na ovogodišnjem programu kotorskog festivala, pripada i predstava „Mali pirat“, koprodukcija Gradskog pozorišta iz Podgorice i Centra za kulturu Tivat. Nastala je prema avanturističkom romanu Ante Staničića, čija se radnja dešava u Boki u osamnaestom veku i prati borbe pomoraca protiv turskog gusara. Za ovu predstavu u režiji Milana Karadžića bez sumnje se može reći da je u umetničkom pogledu bezvredna. Sa druge strane, produkcija je, takođe bez sumnje, ambiciozna i raskošna. Igru karakteriše čvrsta potreba za spoljnim atrakcijama, spektakularizacijom koju čini mnogo pucanja i još više pevanja, bez osvrtanja na red, smisao i opravdanost postupaka. Predstava u celini zato nameće pitanja o etičnosti ovakvog pozorišta, imajući u vidu da je ono namenjeno mladima. Zbog spektakularne forme, „Mali pirat“ je očigledno zavodljiv većem delu publike, koja zato hrli da ga gleda. To nedvosmisleno izoštrava ogroman problem odsustva obrazovne funkcije ovakvog pozorišta, odnosno njegov bolan nemar u pogledu razvijanja ukusa i svesti o istinskim umetničkim vrednostima.

 Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 21.7.2019.

O lutkama, gradovima i apokalipsama

27. Kotorski festival pozorišta za decu

 Kotor- Dvadeset i sedmi Kotorski festival pozorišta za decu, održan od 1. do 12. jula, publici je dao mogućnost da vidi različite predstave za mlade, od formalnih eksperimenata do tradicionalno vođenih dramskih pripovesti. Predstave iz Norveške, Holandije, Nemačke, Škotske, Mađarske, Hrvatske, Crne Gore i Srbije, otkrile su izuzetno različite pristupe u stvaranju teatra za mlade, od vrhunski umetničkih, pažljivo estetski oblikovanih dela, do onih koja su izabrala umetnički bezvredniji put izražavanja. U celini se može reći da je program bio izuzetno bogat, i veoma dragocen u pogledu davanja značajnog preseka produkcije pozorišta za mlade.

U ovom tekstu ćemo se osvrnuti na formalno inovativne predstave, multimedijalne i multižanrovske. Španska produkcija „2062“ Karle Kraht i Andresa Beladieza donela je distopijske projekcije budućnosti, u veoma specifičnoj formi. Čini je spoj video prenosa animacija figurica koje su postavljene na scenu, sa projekcijama košmarnih crteža, što je sve obliveno uznemirujućim zvucima. Ova napeta audio-vizuelna celina je osmišljena sa ciljem građenja izrazito kritičkog odnosa prema različitim oblicima ugrožavanja naše planete. Apokaliptični prizori budućnosti se postavljaju u kontekst kontinuiteta ratova, od Prvog svetskog, preko Vijetnamskog, do 11. septembra i sukoba u Somaliji. Projekat „2062“ je vredan zbog čvrstih kritičkih temelja, kao i osećanja uznemirenosti koja proizvodi scenska stvarnost. Ipak, upadljivo je to što nisu dovoljno iskorišćene mogućnosti snimanja i montaže animacija. Prisetili smo se formalno i tematski bliske predstave „Logor“ holandske grupe Hotel Modern, igrane pre desetak godina na Bitefu. Njeni autori su blisko kritički obrađivali problem zastrašujućih posledica ratova, takođe koristeći video prenos animacija figurica, ali su tamo oni imali znatno jači efekat, zbog korenitijeg korišćenja scenskih potencijala video materijala.

Scena iz predstave Feral

Formalno i žanrovski bliska predstavi „2062“, ali dubinski znatno razgranatija, bila je „Feral“, koprodukcija škotskih pozorišta Tortoaz in Natšel i Kambernold, u režiji Rosa Mekeja. Ona donosi priču o primorskom gradu u Britaniji, čiji je narator Džo, odrastao u tom gradu. Pripovest počinje idiličnim, naslućujućim ironičnim tonovima, podsećajući na izvrsnu poetsku dramu Dilana Tomasa „Pod mlečnom šumom“. Priča se na sceni takođe prostire spretnom animacijom figurica, koja se snima kamerom i prenosi direktno na platno. Za razliku od španske predstave, tokom snimanja su vešto korišćeni krupni planovi, kao i raskošne mogućnosti montaže, što je stvorilo izuzetnu dinamiku, kao i emotivnost prizora. Doživljaj je pojačala i pažljiva upotreba svetla, ali i muzike koja se uživo proizvodi. Pored animacija lutkica, na platno se projektuju i crteži koji nastaju uživo, kao i ranije urađeni zapisi i crteži. Scensko prisustvo izvođača – animatora (Aran Houvi, Rok Mekej, Aleks Brd, Džim Harborn, Metju Leonard), takođe je osmišljeno delikatno, njihovi pokreti su teatralizovani, koreografisani. A radnja koja je na početku isklesana u vedrim crtama postepeno dobija tamnije obrise, završavajući se kao priča o nemirima, protestima i krvi. Autori stvaraju bespoštednu kritičku projekciju sveta koga nemilosrdno melju korporacije, društva u kojem pojedinac strada zbog interesa bogatih koji postaju sve bogatiji. „Feral“ u celini predstavlja zaista redak spoj impresivne, funkcionalne forme i sadržaja izrazitog društvenog značaja, koji intrigiraju svakog gledaoca, bez obzira na uzrast.

Scena iz predstave Monstrumi

U predstavi „Monstrumi“ holandske plesno-lutkarske kompanije Duda Paiva, publika je pratila višeznačnu tematizaciju različitih strahova i mogućnosti oslobađanja od njih, koja takođe prevazilazi sva generacijska ograničenja. Čudovišta metaforički označavaju naše strahove, a materijalizuju ih upečatljivo sazdane lutke, stvorenja sačinjena od svetlo braonkastih sunđera, između ljudi i životinja, ptičurina, bikova, zmija, konja. Ona su ponekada šarmantna i dopadljiva, a ponekada opaka, što gradi napete odnose, smenu privlačnosti i odbojnosti. Na sceni je naročito podsticajan odnos između animatora i lutki. Izvođači povremeno izlaze iz uloga, koketiraju sa iluzijom prikaza, ali i sa značenjima čudovišta, pri čemu je njihova igra veoma virtuozna, između drame, plesa i akrobatike. Same lutke su takođe fascinantne, često imaju ucrtane emocije koje izvođači uzbudljivo oživljavaju, proizvodeći začudnost koja pomera granice teatarskog izražavanja. U ovom kontekstu se sećamo koncepta pozorišta koje je sanjao Edvard Gordon Kreg na početku dvadesetog veka, teatra nad-marionete. U tom pozorištu lutke zamenjuju glumce, predstavljajući inkarnaciju istinske duhovnosti, znatno moćniju od prisutnog ljudskog tela, platformu za nova sagledavanja umetnosti, ali i života.

Najvredniji oblici pozorišta za decu i mlade su oni koji prevazilaze ograničenja uzrastom i obraćaju se univerzalnim, višeslojnim jezikom koji deluje izvan vremena i prostora, što je nesporno slučaj sa ovom predstavom. Takva uspela vrsta pozorišta u svakom gledaocu budi ono arhetipsko, mitsko, duboko ljudsko, pokriveno iluzijama naše civilizacije.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 13.7.2019. godine

Na đubrištu istorije

Viminacium fest: “Žene iz Troje”, prema Evripidovoj tragediji, prevod Danilo Kiš, adaptacija, režija i scena Nebojša Bradić, koprodukcija Narodno pozorište Priština sa sedištem u Gračanici  i Narodno pozorište “Zoran Radmilović” iz Zaječara

“Žene iz Troje” u režiji Nebojše Bradića dokazuju neuništivu dramsku snagu antičke tragedije. Ova verzija Evripidovog tumačenja mita donosi adaptaciju originalnog teksta. On je skraćen i bitno prilagođen duhu našeg vremena. Radnja je zgusnuta, dok su likovi Bogova, Posejdona i Atene, izvedeni iz predstave, čime se sprečila njena moguća anahronost. Takođe, igra glumaca je depatetizovana, u osnovi je realistička, i drži se podalje od neprirodno uzvišenog tragičnog tona, koji često definiše izvođenje antičkih tragedija, čineći ih tako stilski neodgovarajućim u našem vremenu.

Duh igre je ključno obojen egzistencijalističkim osećanjem apsurda, što se postiže postavkom radnje u okvire zabave, u okolnostima rata. Ovaj izbor istovremeno gradi dionizijski doživljaj, bitan u uspostavljanju tragične svesti. Trojanke su upadljivo svečano, glamurozno obučene, izvučene sa žurke (kostimograf Marina Vukasović Medenica). Iz njihove tragedije, prinuđenosti da postanu robinje grčkih junaka, pobednika Trojanskog rata, na Bradićevoj sceni izbija neprestana, dionizijska žeđ za životom, krik protiv razbijanja okova poniženja i smrti. To je naročito uzbudljivo rešeno u scenama u kojima one zavodljivo plešu, očajnički, gotovo ludački, boreći se sa svojim tikovima, grčevima, osećanjima poraženosti i besmisla (scenski pokret Vera Obradović, kompozitor Zoran Erić, Trojanke Viktorija Arsić, Irena Stanković, Jelena Orlović, Tamara Tomanović, Olivera Bacić, Katarina Jeličić, Milena Jakšić (Andromaha), Isidora Građanin (Jelena), Ana Bretšnajder (Kasandra), Ivana Kovačević (Hekuba)).

Scena iz predstave, promo foto

Taj jak sukob između njihove želje za životom i opipljivim okolnostima rata i ropstva, označava složenu i kontradiktornu stvarnost. U tom smislu je reprezentativan lik Kasandre, Hekubine ćerke, koju vrlo izražajno predstavlja Ana Bretšnajder. Ona je žedna osvete, pomućenog razuma, i kao takva u najvećoj meri otelotvoruje Dionisov kult, podsećajući na ludilo Bahantkinja. Ako Kasandru shvatimo kao oličenje dionizijskih principa mistike i neobuzdanosti, Hekuba se može tumačiti kao odraz apolonskog kulta, težnji ka redu, razumu i staloženosti, uprkos svemu. Hekubu takođe vrlo snažno, u odgovarajuće svedenim tonovima, igra Ivana Kovačević. Njeno scensko prisustvo je često skoro bestelesno, kao neki zarobljeni duh u neželjenom prostoru, ona bešumno odražava sve užasnosti rata koje se izlivaju iz njene sudbine. Sukob apolonskog i dionizijskog, prema Ničeu je suština umetničkog stvaranja. Takođe, za Ničea je muzika bila osnova tragedije. U tom ključu možemo da razumemo opojni, začaravajući ples i pesme Trojanki u ovoj predstavi. Oni su izraz dionijskog kulta plodnosti i uživanja, ali i rituala koji otkriva da sve što nastaje mora biti spremno na bolno propadanje, što je ničeanska esencija tragičnog.

Postavka sudbina žena iz Troje otelotvorenje je univerzalno mitskog i slojevito tragičnog, obavijeno poezijom ništavila. Na drugoj strani, likovi glasnika grčke vojske, Taltibija, Feaksa i Eriksa (Igor Damnjanović, Miloš Đuričić, Miloš Tanasković), obučeni u bezlična siva odela, nemilosrdni su u hladnoj pragmatičnosti. Njihova mehanička surovost zbog naročitog kontrasta izoštrava snagu tragičnosti Trojanki.

Radnja predstave se dešava između izanđalih metalnih ograda, nalik kontejnerima. Trojanske robinje su tu konkretno i simbolički zgurane, u sumorno i trošno okruženje, na đubrište istorije koja nemilosrdno melje, ukrug. Imajući u vidu tu nepogrešivu cikličnost istorije, repetativnost ljudske destruktivnosti, ova predstava donosi večno aktuelan protest protiv bezumnih ratnih razaranja, uvek važno podsećanje da za nijedan rat nema opravdanja.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 2.7.2019. godine