Month: June 2022

Ni rat, ni mir

“Rat i mir”, po romanu L.N. Tolstoja, dramatizacija Fedor Šili, režija Boris Liješević, Narodno pozorište u Beogradu

Polazeći od Tolstojevog “Rata i mira”, jednog od najznačanijih dela u istoriji svetske književnosti, istorijskog, epskog, (melo)dramskog i filozofskog romana, svakako krupnog zalogaja za scensko tumačenje, reditelj Boris Liješević u saradnji sa dramaturgom Fedorom Šilijem, gradi predstavu prepoznatljive poetike. Epski i stilizovano, u odsustvu konvencionalne scenske iluzije, brehtovski i blago ironično, na pozornicu izvode poznate likove koji vode lične i političke borbe, početkom devetnaestog veka, u vremenu rata sa Napoleonom.

Predstava počinje izlaskom Slobodana Beštića na proscenijum, sa primerkom knjige “Rat i mir”, u ulozi osobenog čitača, ili naratora. On uvodi u igru, čita delove romana, komentariše ih, akcentujući pitanja života u vremenu iskušenja, ratova i otpora prema političkim promenama. Ovaj postupak podseća na jednu formalno radikalniju predstavu, ili teatralizovano javno čitanje, takođe Tolstojevog romana, “Smrt Ivana Iljiča” u režiji Tomija Janežiča. Ovaj “Rat i mir” (srećom) nije radikalan poput Janežičeve predstave, čitanje je prisutno samo na početku, ali se u celini svakako može reći da je Liješevićeva poetika bliska Janežičevoj, u pogledu tragalačkog izraza, između dramatike i epike, zatim prisustva ironičnog teatralizma, kao i otvorenosti prema gledaocima.

Foto Marijana Janković
Foto Marijana Janković

Za to scensko traganje za odgovarajućim spojem dramskog i epskog, u ovoj predstavi, može se reći da nije dovedeno do kraja – igra glumaca nije međusobno dovoljno usklađena, a deo scenskih rešenja nije zaista delotvoran. Pojedini glumci igraju živo i psihološki opipljivo, dok drugi nastupaju distanciranije, plakatskije, didaktički, zbog čega se stvara utisak o nedoslednosti u celini izvođenja. Hadži Nenad Marićić oblikuje Bezuhova više pripovedački nego dramski, povremeno skrećući u blagu komiku. Miodrag Krivokapić stvara još više udaljen i teatralizovan lik Bolkonskog, a Danilo Lončarević je takođe preovlađujuće hladan i distanciran Andrej, njegov sin. Kalina Kovačević u ulozi Elen, ćerke Kuragina, upadljivo je koketna i manipulativna, u takođe vrlo stilizovanom nastupu. Sa druge strane su psihološki produbljeniji, ljudskije oblikovani likovi Marije, ćerke Bolkonskog (Zlatija Ocokoljić Ivanović), Sonje (Nina Nešković), i Nataše (Teodora Dragićević), iz koje naročito glatko teče život i strast.

Može se reći da je posledica te nedovršene potrage za funkcionalnim spojem epskog i dramskog i nedostatak emocija, i nemogućnost dopiranja punih filozofskih značenja do gledalaca. Na primer, na početku, kada Kuragin (Beštić) dramatično komentariše smrt oca Bezuhova, zbog naglašavanja epike, emotivno-filozofska snaga njegovih reči nije dovoljno prohodna. I kasnije, na bojištu u Austerlicu, kada leži ranjen, na kovčegu, Andrej Bolkonski u mikrofon govori monolog o spoznaji lepote prirode i beskraja neba, izvan čega je sve varka. Ova u tekstu poetski i filozofski snažna scena, u izvođenju nema snagu koju bi trebalo da ima. Govor, mehanizovan putem mikrofona, otuđio je smisao, oduzeo je dubinu poezije. A ukupno gledano, upotreba mikrofona nije baš dosledna, nije jasno zašto se on nekada koristi, a nekada ne. Na kraju, monolog Bezuhova, njegove vredne misli o spoznaji večne radosti života, odvija se pod upaljenim svetlima, direktno, u prizoru koji stilski upadljivo odskače od ostatka predstave.

Sa druge strane, ima u predstavi i uspešnih rešenja. Scena je svedeno i uslovno dizajnirana (scenograf Janja Valjarević, kostimograf Bojana Nikitović), povremeno je osvetljena neonskim natpisima koji brehtovski zabavno i ironično, određuju smene rata i mira. Suptilan komički smisao ima začudan postupak, kada glumac inspicijentski kaže: “Gasi rat”, misleći na neonski natpis, i označavajući tako prekid pripovedanja o ratu. Povremeno je zanimljiva i upotreba klizne skele, sa čijeg se simboličkog vrha demagoški oglašava Napoleon (Nedim Nezirović), podsećajući u naznakama na Putina i njegov rat u Ukrajini. A kada je reč o tom ratu, propuštena je prilika da se možda veštije i konkretnije uspostave paralele između istorije i našeg vremena. Na sceni se vijori ruska zastava, bez jasnijeg značenja, budeći u gledaocu još jedno u nizu pitanja, o razlozima uključivanja tog rešenja. No, kako je pozorište živ organizam, i kako jedna predstava ima mogućnost da se sa vremenom razvije i slegne, možda će nedorečenosti u ovom “Ratu i miru” biti jednom dorečene.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 27. juna 2022. godine

Pravda za Nobela

“Handke projekat ili pravda za Peterovu ludost”, autor Jeton Neziraj, režija Blerta Neziraj, premijerno gostovanje u Bitef teatru (Hartefakt festival), koprodukcija Ćendra Multimedija, Mitelfest, Teatro dela Pergola, Dortmund teatar, Narodno pozorište Sarajevo i MESS

U programskoj najavi međunarodne koprodukcije “Handke projekat ili pravda za Peterovu ludost” autora Jetona Neziraja, u režiji Blerte Neziraj (dramaturgija Biljana Srbljanović), istaknuto je da ona postavlja pitanje gde se završava sloboda govora umetnika, a gde počinje potreba da se bude politički svestan. Navedeno je i to da ona pokušava da odgovori na pitanje da li je moguće stvarati i promišljati umetnost nezavisno od društvenih i političkih okolnosti koje umetnika okružuju.

Možda su autori zaista imali takve namere, ali u krajnjem rezultatu, koji smo imali prilike da vidimo na sceni Bitef teatra, one nisu nimalo vidljive. Predstava ne pokušava da zaista odgovori na pitanja, čini se da ona ima sve odgovore, čvrsto zacrtane, bez stvarnog prostora za diskusiju.

Na sceni koju publika okružuje sa tri strane, nalik ritualu, odvija se svojevrsni egzorcizam, lov na veštice koji vređa osnovnu pristojnost ponašanja, a dostojanstvo pozorišta i da ne pominjemo. Gledaoci su aktivni deo izvođenja, simbolički učesnici u tom višestruko degradirajućem ritualu. Članovi internacionalnog ansambla (Arben Bajraktaraj, Ejla Bavćić, Adrian Morina, Klaus Martini, Verona Koxha, Anja Drljević), koji nastupa na engleskom jeziku, na početku nas, između ostalog, pitaju da li smo fašisti i da li smo čitali Handkeove knjige. Ako jesmo, treba da napustimo salu (niko to nije učinio). Samo povezivanje ovih pitanja, nametanje veze između fašizma i čitanja Handkeovih dela u startu nagoveštava da će predstava biti krajnje tendenziozna, plitka i neprimerena.

Foto Atdhe Mulla

Dalji razvoj radnje donosi snažnu potvrdu tog nagoveštaja, kroz agresivno izvođenje pamfletskih prizora, parodičnih scena, kao i pseudo-poetskih odraza iz Handkeovog života i literature. Oni su pseudo, ne mogu imati stvarne poetske/estetske vrednosti, jer su izgrađeni na banalnostima, na masakru dobrog ukusa. U tom smislu je tipična scena sa anđelima, možda parodija anđela iz filma “Nebo nad Berlinom”, u kojoj se pojavljuje i Petar Pan, uz mnogo prolivene krvi. Utisak o opštoj scenskoj papazjaniji stvaraju i nekakve sado-mazo scene, sa pratećim naduvanim ovčicama, pa i jedan gumeni bazen, još jedan uvredljiv odraz epizoda iz Handkeovog života, njegove želje da napravi bazen u Velikoj Hoči, nakon dobijanja Ibzenove nagrade. Izvođači na sceni neumereno i neprestano prosipaju ljute i prečesto jeftine reči o Handkeovim javnim nastupima, Nobelov komitet doslovno nazivaju “švedske budale”, a Handkea “austrijskim klovnom”. Između ostalog, na pozornici se viče: “Fuck You Peter Handke! Fuck You Swedish Academy!” Akteri ih optužuju za fašizam, nominalno zagovarajući antifašizam, dok zapravo tako promovišu fašistički način mišljenja.

U radnju jesu uvedeni likovi koji u par navrata formalno problematizuju ovo estetski neprihvatljivo bavljenje likom i delom književnika, dobitnika Nobelove nagrade. Ali, oni su istinski, dramaturški nerazvijeni, karikature koje ostavljaju utisak da su se tu našle pro forme, da ispune funkciju postojanja “druge strane”. A ona nije nikako ispunjena, jer su nasilni, bučni i graktajući lešinari previše zaslepljeni neumesnim razapinjanjem jednog čoveka, bez stvarnog prostora za alternativno mišljenje.

Nije sporna želja za kritičkim bavljenjem likom i delom jednog pisca i aktiviste, ali je veoma sporan način pristupa tom problemu. Agresija koja se izliva iz predstave bespoštedno skrnavi svaki trag umetnosti. Ona čereči suštinu pozorišta jer se spušta na nivo tabloidne komunikacije, jer je licemerna i degutantna, iako se krije iza parodije.

I ne, ova predstava me ne vređa zato što sam Srpkinja, jer je jedan od glavnih predmeta sprdnje i Handkeov “sveti” status u Srbiji, podjednako bi me vređala da je njena meta, na primer, Bernar Anri Levi. Vređa me kao osobu, kao biće užasnuto grubošću i mržnjom, koji izbijaju iz svake pore ovog “projekta”.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 14. juna 2022. godine, pod naslovom “Ako ste čitali Handkea, napustite salu”

Spektakli potrošačkog društva

67. Sterijino pozorje: “Protekcija”, prema komediji Branislava Nušića, adaptacija teksta i songovi Milena Bogavac, režija Kokan Mladenović, Narodno pozorište Sarajevo i “Poslednje devojčice”, tekst Maja Pelević, režija Kokan Mladenović, Pozorište “Deže Kostolanji”, Subotica

Polazeći od političke komedije “Protekcija” (1889) Branislava Nušića, napisane tokom piščevog izdržavanja kazne u Požarevačkom kaznenom zavodu zbog pesme kojom je uvredio kralja Milana, autori grade savremenu predstavu čija se radnja zbiva u našem vremenu sputanosti, vladavine društvenih mreža, korupcije, ucena, bahatosti vlasti i političkih dilova. Protagonista je Svetislav (Dino Bajrović), novinar, urednik i revolucionar, pobunjenik protiv sveprisutnih ucena i protekcija, negativne selekcije i nakaradnih društvenih vrednosti.

Foto Srđan Doroški (“Protekcija”)

Nušićeva satira je u scenskom tumačenju Milene Bogavac i Kokana Mladenovića postala zatamnjenija i grotesknija muzička (melo)drama, po recepturi Bertolda Brehta. Likovi birokratskih spodoba su našminkani kao klovnovi, teatralni su, uniformisani i agresivni, i jasno na početku označavaju (i raskrinkavaju) grotesknu aroganciju vlasti. U dramsku igru su bitno uključeni songovi koji brehtovski, kritički prate postavljena politička pitanja (kompozitorka Irena Popović Dragović), zatim dokumentaristički segmenti koji na svetlo dana istresaju lokalne afere (“Grand Trejd”, “Pandora”), kao i projekcije titlova, citata o narodu i vlasti, od Marksa, preko Alana Forda, do Olivera Frljića, pokrivajući tako širok dijapazon kulturoloških konteksta. Takođe, izražena je komunikacija sa publikom, izvođači nam u jednoj sceni dele letke, pod upaljenim svetlima, čineći nas, simbolički, aktivnom stranom, učesnicima u društvenom sunovratu.

Ova “Protekcija” je precizno osmišljeno i ostvareno delo, značenjski i izvođački, energično je tumačenje Nušićeve rane komedije koje ima probojne kritičke žaoke, ali istovremeno i zabavlja publiku. Za gledaoce koji se možda prvi put susreću sa Mladenovićevim radom, predstava će najverovatnije izazvati divljenje zbog spretnog spoja političnosti i spektakularnosti. Sa druge strane, za one koji prate opus ovog reditelja, “Protekcija” je samo još jedna u nizu predstava nastalih iz istog kalupa tumačenja dramskih klasika, kao da smo gledali još jednog “Doktora Nušića” ili “Karolinu Nojber”, što se ne može baš nazvati pohvalnim. Da bi sačuvali i društveno-političku i estetsku svežinu, umetnici bi trebalo da bitnije razvijaju jezik izražavanja.

U nastavku programa Sterijinog pozorja, odigrane su “Poslednje devojčice”, prema tekstu Maje Pelević, takođe u režiji Kokana Mladenovića, i takođe ostvarene kao muzičko-dramsko delo, čiji su muzički delovi još integralniji i esencijalniji u izvođenju. Radnja je inspirisana stvarnim događajem, rađanjem beba u Ukrajini, koje su na svet donele surogat majke u okolnostima pandemije, zbog kojih je isporuka beba zapela. Ovaj inspirativan događaj je u tekstu, ili tačnije rečeno libretu Maje Pelević, podsticaj za bavljenje pitanjima rodnog identiteta, materinstva, zdravlja, trgovine telesnošću, ali i bezgraničnih apsurda potrošačkog društva, koje čak i bebe tretira kao robu. Uprkos provokativnom polazištu i bitnim pitanjima koja pokreće, tekst je u celini mogao da bude produbljeniji i višeznačniji. U većoj meri je određen bledim zapažanjima i komentarima, nedostaje mu osobenijih poetskih i misaonih vrednosti. Njegove poetske praznine donekle puni vredna muzika kompozitorke Irene Popović koja nosi svoju liriku, pri čemu je veći deo teksta izveden kroz pesmu, mali je broj govornih, dijaloških scena, na primer karikaturalni prizor koji prati rađanje bebe.

Osnovni rediteljski pristup je izazovan. Radnja je takođe postavljena spektakularno. Veoma vešti subotički glumci, David Buboš, Timea Filep, Nikoleta Grgić, Boris Kučov, Gabor Mesaroš i Andrea Verebeš, uz pratnju žive muzike (Arpad Serda, Mate Abraham) razdragano pevaju i plešu, bacaju konfete, prave šou. “Zabavljaju” nas ljudskim tragedijama, nakaznostima našeg sveta u kome interesi kapitala halapljivo proždiru i poslednje mrvice pristojnosti. Međutim, u daljem scenskom razigravanju je moglo da bude više suptilnijih i poetičnijih rešenja. Veći deo postupaka je ilustrativan i ne mnogo zanimljiv – glumci se na pozornici presvlače, razvlače gajbe, spuštaju se niz tobogane itd. U svemu tome je falilo više mekših, začudnijih, vizuelno zavodljivijih prizora, poput scene na kraju, kada su glumice umotane u nekakve celofane, i priljubljene za ležajeve. Takva, intrigantnija rešenja bi stvorila više vizuelne poezije, koja bi možda nadoknadila značenjsku i poetsku praznjikavost tekstualnog predloška.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 8. juna 2022. godine

Sazvežđe ženskih glasova

67. Sterijino pozorje: “Usidrene”, koprodukcija Hrvatsko narodno kazalište Split, Gradsko dramsko kazalište “Gavela” i Hrvatsko narodno kazalište Zadar, “Izbiračica”, Narodno pozorište Subotica, “Ja sam ona koja nisam”, Zagrebačko kazalište mladih

Predstava “Usidrene”, nastala prema savremenom tekstu Elvisa Bošnjaka, trećem delu Dalmatinske trilogije, ispisuje usamljeničke živote žena na ostrvima, koji postaju i opštije metafore izolovanosti, usamljenosti i čamotinje. Protagonistkinja je Jakovica (Anja Šovagović Despot) koja sa dvoje dece više decenija čeka povratak muža sa morskih plovidbi. A Antonijev (Davor Jureško) dolazak potom postaje oblik društvenog prekoračenja, povod za pobunu protiv ženskih nesloboda, za nepristajanje na obmane. Bošnjakov tekst nosi liriku čekanja, čehovljevsko osećanje beznađa, poeziju sumornosti, i autentičnu atmosferu koju gradi govor na dijalektu. On nam je ponekada bio teško razumljiv, ali je istovremeno doneo jednu osobenu melodičnost, jer sklop takvih reči povremeno zvuči kao muzika. Režiji Anastasije Jankovske bi dobro došlo razgranatijeg vizuelnog i poetskog izraza koji bi slikovitije izneo elegičnost komada. Takođe nedostaje veštije, psihološki tananije igre glumaca, koja bi izrazila suptilnost osećanja i odnosa između likova. Zbog njihove oskudnosti i previše sporog ritma igre, praćenje ove skoro trosatne predstave se za mnoge gledaoce pretvorilo u borbu sa iskušenjem da se napusti gledalište Srpskog narodnog pozorišta. 

Foto Srđan Doroški (“Usidrene”)

Ni predstava “Izbiračica” nije izazvala mnogo pozitivniji utisak. Nastala na osnovu idejno tanušne komedije Koste Trifkovića (1872), koja ironično rastače srpsko građansko društvo druge polovine devetnaestog veka, u tumačenju rediteljke Ive Milošević, stilski jeste dosledno delo, izgrađeno na poetici apsurda. Likovi su oblikovani sa upadljivom stilizacijom, našminkani su kao lutke, kao klovnovi koji igraju (tragi)komedije društvenih konvencija. Oni infantilno cijuču i krevelje se, teatralno prikazujući blaziranost, pomodnost i prazninu duha. Radnja se zbiva na statičnoj sceni koja predstavlja pozornicu, ističući i tako teatralnost likova i radnje. No, ni ona nije baš vešto skrojena, deluje neugledno i jeftino.

Koncept predstave jeste jasan, i glumci su ga strpljivo ostvarili – od Minje Peković u ulozi Malčike, razmažene i kapriciozne devojke za udaju, preko Miloša Stankovića, kao oca Sokolovića, do najspretnije razigranog Igora Grekse, u ulozi Tošice, jednog od Malčikinih prosaca. Međutim, i njihovoj igri fali unutrašnjeg opravdanja, koje bi bilo spolja vidljivo; u odsustvu toga, nastupi su isuviše formalistički, larpurlartistički. Zbog toga, kao i zbog nemoći Trifkovićevog teksta, gledalac ubrzo biva zasićen prenaglašenošću izraza koji ostavlja glavni utisak o samodovoljnosti.  

Treće veče 67. Sterijinog pozorja završilo se izvođenjem izuzetne predstave “Ja sam ona koja nisam”, nastale prema trodelnom tekstu izvanrednog hrvatskog pisca Mate Matišića. On se ubojito, eksplicitno, bez dlake na jeziku, i sa bespoštednim humorom razračunava sa savremenim društvom, za početak sa njegovom kriminalnom elitom. U centru pažnje i ove predstave su ženski likovi koji trpe nasilje, i koje zbog društvenih normi ne mogu da izađu iz senki muškaraca, iako su sposobnije i jače od njih. Multimedijalno, stilizovano, živo i ekspresivno vođena radnja reditelja Paola Mađelija, komički i trilerski sugestivno razmotava tri klupka, tri pripovesti o ženskoj hrabrosti, odlučnosti, mudrosti i izborima izvan društveno poželjnih i prihvatljivih.

Foto Sterijino pozorje/press (“Ja sam ona koja nisam”)

Glumci izvanredne energije i precizne izbrušenosti izraza razigravaju prizore iz našeg iščašenog sveta. Milivoj Beader energično i komički efektno igra mafijaša Jerkicu u prvoj i trećoj priči, delikatno ih povezujući, dok Doris Šarić Kukuljica, sitne i krhke pojave, predstavlja Komšinicu, nimalo krhkog duha, koja se odlučno suprostavlja bahatosti tog krimosa. U drugom delu je naročito markantna igra Frana Maškovića, kao ginekologa Mihovila, u vrtlogu nesporazuma zbog ubeđenja  da ga žena vara.

Video radovi, između ostalog, otkrivaju crno-bele dokumentarističke snimke nasilja nad ženama, namećući značenje potiskivanih istina. U drugim prilikama, oni donose grube, trešerske ilustracije i animacije koje odgovarajuće odražavaju trešerski društveni krem, gangsteraj koji trguje ženskom seksualnošću, jednom od njihovih najprofitabilnijih roba. Radnju povremeno prati i glasna elektronska muzika, što se takođe može tumačiti kao funkcija isticanja telesnosti, društvene površnosti. Povremeno se uključuje i muzika koja se uživo izvodi, i u tom smislu je posebno delotvorna emotivna pesma Ruže (Lucija Šerbedžija), na kraju drugog dela. Ona neodoljivo obavija njen takođe upečatljivi lik, jednu od žena koja nije ona što je mogla biti, već je postala ona koja je morala postati.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 2. juna 2022. godine