Month: January 2018

Nedomaštani tragični Nušić

„Ožalošćena porodica“, tekst Branislav Nušić, režija Jagoš Marković, Narodno pozorište u Beogradu

U postavljanju Nušićeve „Ožalošćene porodice“ na scenu Narodnog pozorišta u Beogradu, reditelj Jagoš Marković je ponovio postupke korišćene u njegovim prethodnim predstavama, Pirandelovoj „Tako je (ako vam se tako čini)“ i Bergmanovoj “Jesenjoj sonati“. Sa prvom je „Ožalošćena porodica“ slična po krajnjoj stilizaciji igre glumaca, kao i po akcentovanju grupnih prizora, kompaktnom uobličenju horde primitivaca. “Jesenjoj sonati“ je „Ožalošćena porodica“ bliska zbog načina građenja atmosfere, teskobne i uznemirujuće, u kombinaciji dima, setne muzike i fijukanja vetra.

Pozitivna strana teatralizovanog i zatamnjenog Markovićevog scenskog čitanja Nušića je otvaranje mogućnosti drugačijeg razumevanja ovog klasika naše komediografije. On je ovde postao tragična farsa, delo teatra apsurda, za razliku od njegovih uobičajenijih, vedrijih i lepršavijih tumačenja. U tom pogledu su scenski delotvorni prizori plastičnog, horskog cviljenja članova ožalošćene porodice, prvo zbog smrti rođaka, a kasnije zbog razočaranja u sadržaj njegovog testamenta.

U slučaju izvođenja Pirandelove drame, kolektivno teatralni prizori malograđanskog snobizma uspešno pokrivaju većinu značenja teksta. Sa druge strane, kada je reč o tumačenju Nušića, takva radikalna stilizacija ne uspeva da u celini prenese značenja komada. Ona guši Nušićevu sočnu životnost likova, osiromašuje polazni tekst. Drugim rečima, ova rediteljska obrada „Ožalošćene porodice“ nije funkcionalna. Markovićevo stilsko samoponavljanje ovde nije scenski delotvorno, uprkos povremenoj intrigantnosti drugačijeg pristupa. Valjalo je ipak naći poseban ključ koji otključava specifično Nušića, a ne posezati za priručnim alatima koji se zaglavljuju u bravi.

Dizajn predstave je izuzetno upečatljiv, određen elegantnim minimalizmom. Kostimi Marie Marković Milojev su izvanredno maštoviti, nenametljivo sjajni, ukusno razgranati u detaljima. Scenografija Matije Vučićevića, zasnovana na kosoj padini na kojoj se dešava veći deo radnje, skladno je svedena, stilizovana i simbolički izražajna. Ipak, falilo je dinamike na tom planu, upadljivije promene scenskog prostora koja bi odrazila trusne promene u toku dramske radnje.

Foto Narodno pozoriste

Igra glumaca je dosledna u tragičnoj grotesknosti. Oni vešto grade grupu lažno ucviljenih, šantavih stvorova, gramzivih članova ožalošćene porodice. No, imajući u vidu osnovnu neadekvatnost rediteljskog postupka, možemo reći da je glumačka spretnost uglavnom na polju larpurlartizma, odnosno formalizma, atraktivna je sama po sebi.

Saša Torlaković virtuozno gradi Agatona, bahato samonametnutog vođu ovih lešinara, spodobu čije lice upadljivo krive plastične grimase. Beči se i krevelji misleći o imovini ostavljenoj u testamentu, pomalo kao Magbet koji se gubi sanjajući o vlasti koju će da zgrne, ili Kir Janja, opsednut dukatima. Nebojša Dugalić kao Proka je takođe vrlo markantan, specifično kukavan, bojažljiv, na površini najskrupulozniji u ovoj bandi otimača nasledstva. Vanja Ejdus je sugestivna kao žestoko ucviljena Gina, naročito groteskna, mehanizovana, obezljuđena. Ubedljiv je i Dušan Matejić kao femkavi, histerično uštogljeni Mića. Nela Mihailović je bangava Vida, a Danica Maksimović suzdržanija Sarka. Tanasije Aleksandra Srećkovića, Agatonov rival u borbi za porodičnu vlast, nije scenski opipljiviji, kao ni Sarka Radmile Živković. Izvan ovog familijarnog zverinjaka su manipulativan i perfidan advokat Petrović (Slobodan Beštić) i primereno skrušena i skromna Danica (Suzana Lukić).

Spretnost igre glumaca dostiže vrhunac na kraju drugog čina, kada je scenska radnja najživlja, a apsurd ponašanja likova najrazmahaniji. Nakon nepotrebno napravljene pauze u predstavi, naročito zato što nisu ostvarene bitnije promene scenografije, izvođenje trećeg čina Nušićeve komedije karakteriše primetan pad dinamike. U finalu je došlo do pokušaja unošenja scenske živosti, ali nažalost vrlo rogobatno. Daničina svadba je predstavljena u eksploziji plesa, tutnjavi glasne muzike i neveštog uključivanja mikrofona. Ova scena stilski visi, narušava celinu i donosi zbunjujući, neprikladan kraj.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 22.1.2018.

Poruke o revoluciji

„Oblak u pantalonama“, po motivima poeme Vladimira Majakovskog, reditelj Kokan Mladenović,

Pozorište Kostolanji Deže, Subotica

Foto Edvard Molnar

Inspirisan poemom „Oblak u pantalonama“ (1914) Vladimira Majakovskog koja se tretira kao noseći stub ruske futurističke poezije, reditelj Kokan Mladenović je izgradio multižanrovsku, multimedijalnu, interaktivnu predstavu savremene tematike (dramaturg Kornelija Goli). Polazeći od peoezije u kojoj se ogledaju teme ljubavi, umetnosti i revolucije, Mladenović je načinio delo fragmentarne strukture, izvođački i vizualno vrlo upečatljivo. U mreži pank kabarea, pantomime, video performansa, razoružavajuće vešti izvođači Aniko Kiš, Boris Kučov, Gabor Mesaroš, Emeše Nađabonji, Imre Elek Mikeš i Marta Bereš, grade svet koji vrišti za promenama (scenograf  Marija Kalabić, kostimograf Marina Sremac, pokret Aniko Kiš). Komunikacija između izvođača i gledalaca je posebno izražena, što je naročito važno imajući u vidu temu predstave, njen alarmanatan poziv na društvene promene. Gledaoci se simbolički i konkretno čine aktivnim, političkim bićima. Glumci prodiru u prostor publike koji takođe postaje scena, polje vapaja za promenama. Dele nam letke sa porukama Majakovskog o revoluciji, koje postaju lajtmotiv igre. Glumci ih ponavljaju kao mantru, urlaju na mikrofone, uz žestoku muzičku pratnju (kompozitor Irena Popović). Takođe nam svima daju i ružičaste naočare, ironično sugerišući ružičastu perspektivu posmatranja sveta koja nam se u društvu nameće. Ružičastu sliku sveta potom ruše grubi pank zvuci, tonovi revolucionarnih pesama, gromoglasni bubnjevi koji vode igru aktera maskiranih šarenim fantomkama. Na toj dinamici, građenja i rušenja ružičaste slike sveta, podignuta je ova izvođački virtuozna i rediteljski maštovita predstava.

U dokumentaristički postavljenim scenama, pod svojim imenima i prezimenima, glumci otkrivaju nezadovoljavajuće uslove profesionalnog delovanja. Saopštavaju nam brojeve radnih knjižica, kao i statistike umetničkog rada. Ističu činjenicu smanjenja plata, ironično se zahvaljujući nadležnim vlastima za mogućnost rada. Sa time je na početku postavljeno jedno od centralnih pitanja predstave, pozicija umetnika u savremenom društu.

Odgovori nam se zatim bacaju pred oči u maštovitim fragmentima, obojenim ironijom, infantilnošću, povremeno i teatralnom surovošću. Upečatljivi su prizori ode buđavom hlebu, scene idiličnog plesa sa hlebom i cvećem u kosi. Razumemo ih kao duhovite dekonstrukcije koncepta umetnika kao kreatora lažne sreće, neistinite, eskapističke, neupitane slike sveta. U tom smislu je u predstavi važna metafora klovna. Prešareno, infantilno, uniformisano obučeni, u haljine i helanke, izvođači se u par navrata kao pajaci cerekaju do iznemoglosti. Ove prizore tumačimo kao ironičan komentar na društvena očekivanja od umetnika, zahtev za zabavom i lakrdijom, ne za kritičkim promišljanjem sveta.

U jednoj sceni je glumica Marta Bereš sređena kao vrhunski elegantna zabavljačica, šoumenka. Saopštava nam da je revlucionarno pozorište danas laž jer je nemoguće biti revolucionaran u okvirima sistema. Okolnosti u kojima takozvani revolucionarni umetnici dižu glas pobune protiv društva koje ih finansira, paradoksalne su. Ova izazovna ideja se na različite načine odražava u predstavi. Između ostalog u prizoru kolektivnog trčanja u mestu koji takođe shvatamo metaforički, kao provokativnu ideju, mogućnost da trka ne vodi nikuda. Akteri su na putu za nigde, zakopani u mestu.

Ipak, promene ne treba čekati, kaže Marta Bereš kasnije, snimajući sebe kamerom koja projektuje direktan video prenos njenog nastupa u pozadini. Ovaj postupak obogaćuje formalni nivo igre, a istovremeno je u funkciji problematizacije današenjeg uticaja medija koji proizvode spektakle stvarnosti, stvarnije od same stvarnosti.

Možda je trka aktera osuđena na zarobljenost u mestu, ali je ipak trka, pokušaj da se nešto promeni, odbijanje mogućnosti pasivnosti. Prema rečima Majakovskog, neophodno je menjati svet u kome moralni zakon ne postoji, dok se pisani zakoni primenjuju samo na sirotinji. Ljudska je obaveza menjati društvo u kojem narod služi vlastima, a ne vlast narodu.

Ana Tasić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

(tekst je objavljen u Politici, 3. januara 2018.)