Month: March 2020

Лепота је једини господар

Филм “Мартин Еден” Пијетра Марчела

Настао према истоименом роману Џека Лондона, написаном 1909. године, изузетан италијанско-француски филм “Мартин Еден” редитеља Пијетра Марчела, слојевита је епска драма са зачинима романтике, политике, трилера. Полазећи од романа који се у историји књижевности сматра једним од најбољих Лондонових дела, са аутобиографским елементима, аутори филма су радњу из Оукланда изместили у Напуљ. Протагониста Мартин (Лука Маринели) је сиромашан морнар који се игром случаја заљубљује у Елену, богату аристократкињу (Џесика Креси), због које одлучује да се самообразује и постане писац. Са том бескомпромисном одлуком почиње и пут његових искушења и откривања да у сваком мраку, љубав и уметност доносе светло, односно, како је сам Мартин у једном тренутку рекао, представљају кључ који отвара врата тамнице. Но, са образовањем и великим успехом који постиже са својим делима, расте и његов цинизам, отпор према свету чије лицемрје почиње да му се гади.

Филм има наглашена филозофска значења, нарочито у области политичке филозофије. Мартин верује у радикални индивидуализам, одбацујући социјализам и радничка удружења. Одговарајући на питање да ли је социјализам могућ, на једној политичкој расправи, Еден каже да он није могућ, због конфликта закона природе и закона морала, односно да закон природе није у сагласју са социјализмом. Еден је своје изазовне ставове формирао ослањајући се на идеје Фридриха Ничеа и Херберта Спенсера, нарочито на Спенсеров социјални дарвинизам, који је у сукобу са Лондоновим страственим социјалистичким уверењима.

Поред нарочите филозофске изазовности, филм има изванредну визуелну снагу. У реалистичку драмску радњу су уведени документаристички снимци града, људи, живота, визуелно веома заводљиви, у чему подсећају на италијански неореализам, филмове Висконтија и Роселинија. Њих повремено прати ретро музика која гради носталгично осећање, упадљив контраст у односу на драмски реализам.

Филм посебно афирмише разорну моћ знања и уметности, коју Мартин постепено спознаје. На почетку утољавања необуздане глади за књигама, док је још копао у руднику да би преживео, његов колега рудар и цимер закључује да такав живот нема смисла. Мартин га готово не чује, јер је удубљен у књиге, показујући у тој сцени снагу књижевности, уметности, у мучним животним тренуцима, њихову моћ превазилажења горке реалности. “Лепота је једини господар коме треба служити”, закључује Лондон у “Мартину Едену”.

Ана Тасић

Текст је објављен на адреси

https://www.rts.rs/page/magazine/ci/kulturno/story/3160/preporuka/3904579/martin-eden-moj-of-festival-projekcija.html

Sreća u buretu

Umesto pozorišne kritike – povodom predstave “Paviljon broj 6” Nebojše Dugalića, u izvođenju pozorišta “Bora Stanković” iz Vranja, koja može da se gleda onlajn, u okviru inicijative za kulturu onlajn u vremenu izolacije

Predstava “Paviljon broj 6” u režiji Nebojše Dugalića, premijerno izvedena 2008. godine u pozorištu “Bora Stanković” u Vranju, nastala je prema noveli Antona Pavloviča Čehova (1892), čija se radnja dešava u mlitavoj provinciji, u azilu za mentalne bolesnike. Protagonista je doktor koji vodi tu bolnicu, Andrej Jefimič Ragin (Nebojša Dugalić), zasićen prazninom i bedom duha, otrovnim ogovaranjima i korenito prisutnim malograđanstvom sredine. Njegova duhovna izdvojenost iz tog okruženja, rezignacija koju Dugalić istovremeno staloženo i sugestivno predstavlja, bez otpora, već sa jednom bolno istinitom neminovošću, izazvaće zaveru zluradog društva, sa tragičnim posledicama.

Iz arhive Pozorišta “Bora Stanković” u Vranju

Radnja pokreće inspirativne diskusije o slobodi i smislu postojanja, odnosu između bolesnog i zdravog društva, metaforički shvaćenih, zatim o značenjima i mogućnostima samoće, besmrtnosti i veri u Boga, sreći i bolu. Atmosfera igre je opojna u mračnoj zavodljivosti, naročito u bolničkim prizorima koji otkrivaju mučne sudbine bolesnika. O njima najviše saznajemo u sceni u kojoj Raginov pomoćnik Sergij Sergejič (Bojan Jovanović) uvodi novog doktora Jevgenija Hobotova (Dragan Stanković) u situaciju u azilu. Jako osećanje košmara naročito stvara lik jednog od pacijenata, koji neprestano kucka po podu (Dragan Živković), bauljajući i tražeći nešto u svom zatvorenom svetu. U bolnicu je smešten nekoliko godina ranije, jer je obilazio groblja i kucao po spomenicima, u potrazi za članovima porodice koje je pokosio tifus.

Uprkos pomračini koja u prvom planu određuje radnju ove upečatljive i vredne predstave, ona baca ključne snopove svetla, kroz ideje koje donosi, misli od presudnog značaja u razumevanju kriznih vremena. U tom pogledu su naročito izazovne rasprave između Ragina i jednog od bolesnika, Ivana Dmitriča Gromova (Dragan Marjanović), koji postaje njegov najkvalitetniji sagovornik. To dokazuje poroznost granice između zdravog i bolesnog društva, asocirajući na odnos između Šekspirovog Kralja Lira i njegove Lude, kao i na razmišljanja Antoana Artoa o toj temi. Između ostalog, podsticajna je njihova rasprava o bolu i njegovoj relativnosti. Da bi poentirao u razgovoru, Ragin citira Marka Aurelija koji je tvrdio da bol nije ništa drugo nego predstava o bolu: “Potrudi se da promeniš tu predstavu, odbaci je, prestani da se žališ, pa će i bola nestati.” Marko Aurelije je smatrao da ljudska duša samu sebe vređa, ako dopusti da je savlada bol.

Takođe, svetlo u mraku ove drame pali njihova diskusija o sreći, za koju Ragin kaže da nema prostornih ograničenja, “jer mir i zadovoljstvo nisu izvan čoveka, nego u njemu”. Ragin još smatra da vera donosi sreću, i da bi sa njom čovek mogao da živi i u orahovoj ljusci. U prilog toj tvrdnji, on navodi život Diogena, starogrčkog filozofa iz Sinope koji je stanovao u buretu, gde je “bio srećniji od zemaljskih careva”.

Nadovezaćemo se na radnju predstave jednom anegdotom iz Diogenovog života, koja otkriva njegov susret sa Aleksandrom Velikim, koji je želeo da upozna filozofa. Došavši do njegovog bureta kraj pijace, upitao ga je da li može nešto da učini za njega, a Diogen mu je odgovorio: “Makni mi se sa sunca”. U prevodu, za sreću ne treba mnogo iz spoljnog sveta, mudar čovek i u buretu može da pronađe mir i radost, odvojen od ostatka sveta.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 26. marta 2020. godine

“Џоџо зец”, филм Таике Ваититија: Водич за преживљавање

Један од најинспиративнијих филмова приказаних на последњем ФЕСТ-у је “Џоџо зец”, настао према књизи “Небо у кавезу” Кристин Леунен, по којој је новозеландски аутор Таика Ваитити написао сценарио, а затим и режирао овај филм. За почетак, дело је сасвим особено због основног приступа у обради теме страдања Јевреја у Другом светском рату, и страдања уопште. Стил је ексцентричан и апсурдно-комичан, и истовремено трагичан, при чему успева да одржи необично добру меру у том споју. У исто време сатиром разобличава политичке ужасе, одвратну заслепљеност друштва које су водили фашисти, док одржава продоран ниво људскости, саосећања и топлине у обради људских судбина. Тај заиста особен баланс је један од највећих квалитета филма који успева да страхоте једног времена прикаже тако да не дотуче гледаоца. Напротив, упркос трагедијама које се одмотавају, расплет отвара простор за наду и оптимизам, неопходних у сваком времену огромних друштвених криза.

Протагониста филма је десетогодишњи дечак Џоџо (Роман Грифин Дејвис), припадник Хитлерове омладине, наивно залуђен Хитлером, националсоцијализмом и мржњом према Јеврејима, све док случајно не открије да његова мајка Роузи (Скарлет Јохансон) у њиховом дому крије јеврејску девојчицу Елзу (Томасин Мекензи). Са њом почиње да гради пријатељство, у почетку мотивисан жељом “да упозна непријатеља”, али, како радња одмиче, та мотивација бледи, рушећи зидове предрасуда. Џоџо има и имагинарног пријатеља Адолфа (игра га редитељ филма Ваитити), кловновску верзију Адолфа Хитлера који га прати, усмерава га и подржава. Тај Адолф је гротескан, и у таквом облику подсећа на лик Чаплиновог “Великог диктатора” који је давно доказао да је могуће имати функционално комичан, слепстик приступ у представљању друштвено-политичког хорора, Хитлерове владавине. Такав начин обраде дијаболичног вође не изазива језу, не оставља кнедлу у грлу, али ефектно отвара питања значења политичког лудила једног времена, указујући на апсурде власти и њених механизама.

Расплет филма доноси моћну катарзу, идеју да се сваки мрак окончава бљештавим светлом, доказ да живот на крају увек побеђује, упркос бројним искушењима. Иако остаје сам на свету, без породице, Џоџо успева да удахне ваздух слободе. На улици очишћеној од нациста, Џоџо и Елза до бесконачности плешу уз тонове “Хероја” Дејвида Боувија, а њихову игру прате потпуно разоружавајући стихови песме “Границе твоје чежње” Рајнера Марије Рилкеа: “Допусти да ти се све догоди, лепота и ужас. Само настави даље, ниједно осећање није коначно.”

Ана Тасић

Текст је писан за сајт РТС-а

https://www.rts.rs/page/magazine/ci/kulturno/story/3160/preporuka/3901157/dzodzo-zec-film-prikaz-fest.html

Oda pozorištu i glumcima

“Putujuće pozorište Šopalović”, prema drami Ljubomira Simovića, režija Jagoš Marković, Jugoslovensko dramsko pozorište

U novom postavljanju “Putujućeg pozorišta Šopalović” Ljubomira Simovića na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta, jedne od najboljih drama u istoriji srpskog pozorišta, reditelj Jagoš Marković pojačava njene lirske i sentimentalne tonove, stvarajući upadljivu odu pozorištu i glumcima. Ovaj snažan poetski komad sa naglašenim tragičnim crtama, ali i sočnom komikom živopisnih likova, postavlja važna pitanja o smislu pozorišta u vremenu rata, blisko “Turneji” Gorana Markovića ili Šnajderovom “Hrvatskom Faustu”. Drama koja prati pokušaje izvođenja Šilerovih “Razbojnika” Putujućeg pozorišta Šopalović, u vremenu Drugog svetskog rata u okupiranom Užicu, čitljiva je u svakom vremenu. Rat je moguće i metaforički shvatiti, jer je svako vreme neko krizno vreme. Simović lucidno piše i o našem mentalitetu, korenitom primitivizmu sredine, nerazumevanju lepote umetnosti, kao i o neprestanom ograničavanju jadom i tugom, oblikom bekstva od slobode.

Prostor je svedeno stilizovan, par stolica, scenska zavesa i gomila kofera označavaju stalnost kretanja skromnog četvoročlanog putujućeg pozorišta (scenografija Jagoš Marković, kostim Lana Cvijanović). U pozadini je masivno, dvospratno zdanje nalik pozorišnim galerijama, na kojima tokom skoro cele predstave stoje različiti akteri, u posmatranju pozornice života. Atmosfera je vrlo “jagoševska”, u pogledu dima koji preliva scenu, zatim zvuka fijukajućeg vetra koji prati pojave Dropca, postajući sa ponavljanjem i jeziva najava njegovog dolaska, kao i setne muzike koja se prostire nakon posebno tragičnih scena, naglašavajući njihovu težinu (pesme “Preleteše ptice lastavice”, “Šano, dušo” itd). Za poetiku ovog reditelja je prepoznatljivo i rešenje magičnog pada nekog zrnevlja sa “neba”, pretpostavljamo pšenice, nakon scene ispred zavese, kada glumci slave svoju umetnost, pod jarko upaljenim svetlima. Tu pšenicu razumemo kao znak, proviđenje, simbol, jer bez nje nema ni hleba koji će se kasnije deliti građanima. Drugim rečima, potreba za pozorištem je nasušna, hrana je za dušu, kao što su vekne hleba hrana za telo. Izrazito je poetična i scena između Sofije i Dropca, kada lije scenska kiša dok se rađa ljubav, ali i spoznaja o užasima njegovih dela. Ovi prizori su vrlo opojni, efektni u pogledu zavođenja publike, ali i važni jer otelotovoruju slojeve fantastike Simovićevog izvanrednog komada. Sa druge strane, nije bilo neophodno uključivati dokumentarne audio snimke govora glumaca, Ljube Tadića, Mire Stupice ili Marije Crnobori, naročito na kraju predstave. To je oblik nepotrebneg rediteljskog eklekticizma koji se ne uklapa u ovakvu postavku, naročito zato što glumci izgovaraju tekstove Bore Stankovića, Pola Klodela… Jasna je želja autora da se duboko pokloni glumačkoj profesiji, no ta vrsta uvođenja drugih materijala ne pripada suštinski ovoj predstavi čija je struktura ipak zatvorena. Nije bilo potrebno tako širiti značenja radnje, jer samo razrešenje Simovićeve drame ima svoju nedvosmislenu, veličanstvenu snagu.

Druga vidljivija mana ove u suštini uspešne predstave je neujednačenost kvaliteta igre glumaca. Likovi Građanki (Ana Lečić, Teodora Tomašev, Tara Milutinović, Vanja Radivojević, Nađa Ristić), Dare (Milica Sužnjević) i Tomanije (Miona Marković), isuviše su grubo postavljeni. Smeta njihova žestina i ofanzivni karakter, i one bi bile scenski uverljivije da su mekše i malo opuštenije. Marko Janketić je nedovoljno upečatljivo prikazao pirandelovski lik Filipa Trmavca koji je tragično izgubio granice između fikcije i stvarnosti. Korektna je igra Miloša Samolova u ulozi Miluna, hladnog saradnika okupatora, Irfana Mensura kao ledenog Majcena, Jovane Belović u ulozi lepršave glumice Sofije, kao i Milana Gutovića u ulozi Vasilija Šopalovića koji ima žarijevski apsurdne crte. Najjača je prodorno realistička, psihološki ubedljiva igra Anite Mančić, u ulozi nesrećne, primitivne Gine, zaslepljene sopstvenim jadom, toliko da samo nesreću vidi, što u najvećoj meri uzrokuje njen neprestano pijani muž Blagoje (sugestivna igra Ljubomira Bandovića). Nenad Jezdić je takođe ubedljiv i hipnotičan kao Drobac, mitska fugura negativca, batinaša, kvintesencija zla šekspirovske veličine. Olga Odanović pleni u ulozi samouverene glumice Jelisavete Protić, kao i Sanja Marković, u ulozi Simke (Sanja Marković) koju je promenio dolazak glumaca i blizina umetnosti. Njen lik je vidljivi nosilac nade i smisla u besmislenim ratnim vremenima. Ona doživljava promenu svesti, odbacuje crninu i tugu za prošlošću, okrećući se životu i budućnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 11.marta 2020. godine

Umetnost je plamen koji se ne gasi

„Slavuj – Dramsko muzička forma za Kseniju Cicvarić“, tekst i režija Varja Đukić, Gradsko pozorište Podgorica

Podgorica – „Slavuj – Dramsko muzička forma za Kseniju Cicvarić“, nastala prema tekstu i u režiji glumice Varje Đukić, prvakinje drame Crnogorskog narodnog pozorišta, multimedijalna je posveta podgoričkoj pevačici koja je od detinjstva bila ikona Podgorice. Ovo je nastavak autorskog interesovanja Varje Đukić za scenske postavke dela o umetnicima. Da se podsetimo, njena predstava „Post scriptum“ (2012) o Danilu Kišu, bliske multimedijalne i poetske forme, gostovala je na Bitefu.

Tekst predstave „Slavuj” ima dokumentarističku osnovu u razmotavanju okolnosti Ksenijinog često mučnog života, od rođenja 1926. godine, i odrastanja u siromaštvu koje je odbacilo mogućnost školovanja i razvijanja muzičkih potencijala. Odbijanje Oca (Miloš Pejović) da je pošalje u školu u Kotor, objašnjenjem da žena treba da se uda i da rađa, dodalo je so na ranu, potvrđujući i surova ograničenja patrijarhata. Čitav njen život je bio obeležen nemilosrdnim udarcima realnosti, od preživljavanja rata tokom kojeg je izgubila oca, i bila primorana da se razdvoji od majke (Ivana Mrvaljević), kasniji ostanak bez supruga Nikole (Jovan Dabović) koji završava na robiji zbog političkih stavova, druga udaja za pilota Mišu (Emir Ćatović), pa povratak prvog muža u njen život i odvođenje ćerke koju neće videti dvadeset godina. U ovim serijama brutalnog šibanja života, pesma i pevanje su je održali, svetleći kao plamen u tami.

Kseniju Cicvarić igra nekoliko glumica, Varja Đukić, Katarina Krek, Vanja Jovićević, Olivera Tićević, kao i devetogodišnja devojčica Ana Vujović, istićući tako različite faze u njenom životu. To u osnovi gradi stilizovan pristup u pripovedanju, uspostavlja opojan princip uslovnosti koji se proteže kroz ceo tok. Dramaturgiju igre čini splet epskog, dramskog i muzičkog, pri čemu je izvornu narodnu muziku zavodljivo osavremenila i adaptirala Nina Perović. Pesme “Milica jedna u majke”, “Zapjevala bulbul ptica”, “Avuša, avuša” i druge, izvode izuzetni muzičari: Olivera Tičević (sopran), Miroslav Ilić (harmonika), Tijana Ilić (sopran), Petar Dobričanin (bas), Igor Perović (tenor), Nada Tadić (sopran, violina), Jovan Vuković (tenor), Bojana Nenezić (alt). Dramski delovi predstave su slabiji jer se njihov realizam ne uklapa organski u teatralnost koju grade muzika, ples, kao i video projekcije (video art Gojko Berkuljan, koreografija Tamara Vujošević Mandić). Sa druge strane, naročito opčinjavaju grupne, horske scene koje stvaraju ekspresionistički duh, a tumačimo ih kao kolektivnu, pa i metafizičku podršku Ksenijinom talentu, sputanom bedom materijalne stvarnosti.

Neprestano se u predstavi, kao lajtmotiv, nameće važnost lepote, ljubavi i umetnosti u svakodnevnici, koji su Kseniju i ljude oko nje čuvali od pucanja u paramparčad. To može zazvučati kao opšte mesto, ali to jeste najveća istina života koja zavređuje neprestano ponavljanje. U vezi sa time, u pozorištu je naročito važno da se ta srž našeg postojanja prikaže u obliku koji neće biti predvidiv i banalan, odnosno da se nađe forma koja otvara metaforičke puteve značenja. U slučaju predstave “Slavuj”, te ideje su sprovedene kroz stilizaciju horskih scena, zatim upotrebu poetičnih i asocijativnih video projekcija koje stvaraju digitalnu scenografiju, i pre svega, kroz izuzetno muzičko izvođenje. Prizori koji naročito sugestivno potvrđuju ove tvrdnje su scene oživljavanja Drugog svetskog rata. One izazivaju mučno osećanje, kroz spoj dokumentarističkih snimaka ratnog pustošenja i uznemirujućih zvukova smrti. Prati ih neka vrsta poetske katarze u sceni u kojoj brojni ljudi stoje okrenuti leđima, u mraku koji dozvoljava da vidimo samo obrise njihovih tela. Za to vreme, video-snimci simbolički izražajno prikazuju gomile kofera rasutih po blatnjavoj zemlji, snažno označavajući bol praznine, žrtve koje je uzeo vihor rata.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 4. marta 2020. godine