Tag: Nebojsa Dugalic

Sreća u buretu

Umesto pozorišne kritike – povodom predstave “Paviljon broj 6” Nebojše Dugalića, u izvođenju pozorišta “Bora Stanković” iz Vranja, koja može da se gleda onlajn, u okviru inicijative za kulturu    onlajn u vremenu  izolacije

Predstava “Paviljon broj 6” u režiji Nebojše Dugalića, premijerno izvedena 2008. godine u pozorištu “Bora Stanković” u Vranju, nastala je prema noveli Antona Pavloviča Čehova (1892), čija se radnja dešava u mlitavoj provinciji, u azilu za mentalne bolesnike. Protagonista je doktor koji vodi tu bolnicu, Andrej Jefimič Ragin (Nebojša Dugalić), zasićen prazninom i bedom duha, otrovnim ogovaranjima i korenito prisutnim malograđanstvom sredine. Njegova duhovna izdvojenost iz tog okruženja, rezignacija koju Dugalić istovremeno staloženo i sugestivno predstavlja, bez otpora, već sa jednom bolno istinitom neminovošću, izazvaće zaveru zluradog društva, sa tragičnim posledicama.

Iz arhive Pozorišta “Bora Stanković” u Vranju

Radnja pokreće inspirativne diskusije o slobodi i smislu postojanja, odnosu između bolesnog i zdravog društva, metaforički shvaćenih, zatim o značenjima i mogućnostima samoće, besmrtnosti i veri u Boga, sreći i bolu. Atmosfera igre je opojna u mračnoj zavodljivosti, naročito u bolničkim prizorima koji otkrivaju mučne sudbine bolesnika. O njima najviše saznajemo u sceni u kojoj Raginov pomoćnik Sergij Sergejič (Bojan Jovanović) uvodi novog doktora Jevgenija Hobotova (Dragan Stanković)  u situaciju u azilu. Jako osećanje košmara naročito stvara lik jednog od pacijenata, koji neprestano kucka po podu (Dragan Živković), bauljajući i tražeći nešto u svom zatvorenom svetu. U bolnicu je smešten nekoliko godina ranije, jer je obilazio groblja i kucao po spomenicima, u potrazi za članovima porodice koje je pokosio tifus.

Uprkos pomračini koja u prvom planu određuje radnju ove upečatljive i vredne predstave, ona baca ključne snopove svetla, kroz ideje koje donosi, misli od presudnog značaja u razumevanju kriznih vremena. U tom pogledu su naročito izazovne rasprave između Ragina i jednog od bolesnika, Ivana Dmitriča Gromova (Dragan Marjanović), koji postaje njegov najkvalitetniji sagovornik. To dokazuje poroznost granice između zdravog i bolesnog društva, asocirajući na odnos između Šekspirovog Kralja Lira i njegove Lude, kao i na razmišljanja Antoana Artoa o toj temi.  Između ostalog, podsticajna je njihova rasprava o bolu i njegovoj relativnosti. Da bi poentirao u razgovoru, Ragin citira Marka Aurelija koji je tvrdio da bol nije ništa drugo nego predstava o bolu: “Potrudi se da promeniš tu predstavu, odbaci je, prestani da se žališ, pa će i bola nestati.” Marko Aurelije je smatrao da ljudska duša samu sebe vređa, ako dopusti da je savlada bol.

Takođe, svetlo u mraku ove drame pali njihova diskusija o sreći, za koju Ragin kaže da nema prostornih ograničenja, “jer mir i zadovoljstvo nisu izvan čoveka, nego u njemu”. Ragin još smatra da vera donosi sreću, i da bi sa njom čovek mogao da živi i u orahovoj ljusci. U prilog toj tvrdnji, on navodi život Diogena, starogrčkog filozofa iz Sinope koji je stanovao u buretu, gde je “bio srećniji od zemaljskih careva”.

 

Iz arhive Pozorišta “Bora Stanković” u Vranju

Nadovezaćemo se na radnju predstave jednom anegdotom iz Diogenovog života, koja otkriva njegov susret sa Aleksandrom Velikim, koji je želeo da upozna filozofa. Došavši do njegovog bureta kraj pijace, upitao ga je da li može nešto da učini za njega, a Diogen mu je odgovorio: “Makni mi se sa sunca”. U prevodu, za sreću ne treba mnogo iz spoljnog sveta, mudar čovek i u buretu može da pronađe mir i radost, odvojen od ostatka sveta.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 26. marta 2020. godine

Pozorišne i ljubavne iluzije

„Iluzije“, Ivan Viripajev/Tatjana Mandić Rigonat, UK „Vuk Stefanović Karadžić“ i „Tvoja ruka u mojoj“, Kerol Rokamora/Nebojša Dugalić, Madlenijanum

Nakon uspešnih produkcija „Kiseonika“ (2005, Belef), „Života broj dva“ (2006, BDP) i „Pijanih“ (2016, Atelje 212), „Iluzije“ su novi komad savremenog ruskog pisca Ivana Viripajeva koji se kod nas postavlja. Ova komična drama istražuje enigme ljubavi i života, u veoma izazovnoj formi i raskošnom poetsko-filozofskom stilu. Poseban spoj epike i dramatike koji se nalazi u osnovi komada otvara izvanredne mogućnosti za istraživanje narativnosti i teatralnosti, odnosa između glumaca i likova. Akteri su dva bračna para koja su pola životnog veka proveli zajedno, a Viripajev ih postavlja na samrtničke postelje, razotkrivajući tajne i laži iz istorija njihovih ljubavi. Zbog izuzetne složenosti forme i dubine istraživanja sadržaja, ova drama je klizav prostor, polje lako mogućeg rediteljskog saplitanja. Drugim rečima, ona traži vrlo delikatno scensko čitanje.

Rediteljka Tatjana Mandić Rigonat našla je odgovarajući ključ njenog tumačenja. Elegantno obučene likove je postavila za dugački sto, mesto gozbe, posle jela, uz piće, kao u Platonovoj „Gozbi“ (kostimografija Ivana Vasić, scenografija Tatjana Mandić Rigonat i Ivana Vasić, scenski pokret Anđelija Todorović). Ova osnovna, čvrsto formalizovana spoljašnjost postavke, može se shvatiti kao odraz njihovih spolja čvrstih, stabilnih brakova. Sa postepenim isplivavanjem prljavog veša koji otkriva te brakove kao velike iluzije, površinska struktura se iznutra postojano razgrađuje, nizom suptilnih sredstava.

Pre svega, putem igre glumaca, Sonje Kolačarić, Milutina Miloševića, Gorana Jevtića i Katarine Marković. Oni uglavnom fino ironično, balansirajući na granici osećajnosti i stilizacije, predstavljaju naratore, kao i likove, u međusobno složenim odnosima (Kolačarićeva samo igra naglašenije nego što je to potrebno). Ljuštura lagano puca i kroz vizualni i muzički plan predstave. Sve vreme se u pozadini projektuju različite slike u ramu, Boša, Botičelija i drugih slikara, koje povremeno grade ironična značenja događanja, tako ih razobličavajući. Ironično-začudni smisao se u pojedinim slučajevima uspostavlja i izborom muzike, na primer u sceni opisa pušenja džointa, kada se tiho, u pozadini, čuju note pesme „Stairway to Heaven“ Led Zepelina.

Foto Nataša Ilić

Predstava je takođe izgrađena na stalnom sukobu jake emotivnosti i stilizacije koja je suzbija, ne dozvoljavajući da igra upadne u patetiku, kliše. Taj prvi sloj upadljive osećajnosti stvara poetična ispletenost vizualnih i auditivnih elemenata, polivenost scene crvenim laticama i nežnim muzičkim temama (jedan od lajtmotiva je muzika iz Kar-Vajovog filma „Raspoložen za ljubav“). Ova snažna poetska osnova se takođe postojano razgrađuje ironijom i stilizacijom, što u celini stvara slojevitu i vrednu predstavu o neuhvatljivosti ljubavi, njenoj nepredvidivosti, večnom izmicanju mogućnosti njenog razumevanja.

Isto veče, kada su premijerno izvedene „Iluzije“ na sceni UK Vuk Karadžić, publika Madlenijanuma je premijerno pratila „Tvoju ruku u mojoj“, predstavu bliske tematike, nastalu prema tekstu Kerol Rokamore, u režiji Nebojše Dugalića. Likovi ove duodrame su Olga Kniper i Čehov, a njihova komunikacija se odvija putem pisama koja su osnova dramske građe. Dramsko je i ovde umreženo sa epskim, glumci igraju i naratore i likove.

Ipak, Dugalićeva predstava je značenjski znatno jednostavnija od „Iluzija“, njen scenski jezik je konvencionalniji, ali je u tom okviru sasvim korektno, šarmantno i blago komički ostvarena. Za jačinu gledaočevog doživljaja je posebno zaslužan koncept prostora. Izvođenje je kamerno, gledaoci okružuju i skoro stiskaju glumce koji igraju u sredini, na jednostavno dizajniranoj sceni, sa par kreveta. Vjera Mujović kao Olga je puna života, ženski je nepredvidivija i osećajnija, dok je Igor Filipović kao Čehov sumorniji i umorniji, zbog krhkog zdravlja i spisateljske usredsređenosti. Uprkos njihovoj fizičkoj odvojenosti, zbog bolesti Čehova koji veći deo radnje drame provodi na Jalti, dok Olga sa Stanislavskim priprema predstave u Moskvi, na sceni je prodorno izražena njihova bliskost. Možda upravo zbog razdvojenosti, potreba za blizinom ljubavnika raste. Možda je nemogućnost potpunog ostvarenja ljubavi najdelotvorniji recept njene večnosti.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 22.3.2017.