Tag: Gradsko pozorište Podgorica

Tragedija dece sa železničke stanice

Premijera „Mi deca sa stanice Zoo“ Ana Vukotić u Podgorici

Foto D. Miljanić

Podgorica– Prošle nedelje je u Gradskom pozorištu premijerno izvedena predstava „Mi deca sa stanice Zoo“ u režiji Ane Vukotić, po kultnoj autobiografskoj priči Kristiane F. Ona je u ovoj predstavi polazište kritičkog bavljenja današnjim problemom narkomanije. To ovu predstavu čini posebno društveno osvešćenom i izuzetno osetljivom na goruće probleme u Crnoj Gori, ali i u Srbiji, bez bitnijih razlika.

Predstave rediteljke Ane Vukotić igrane su sa uspehom na festivalima u Srbiji. Njena režija „Don Žuana“ je osvojila nekoliko nagrada na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu (2010), uključujući nagradu za najbolju režiju. Predstava „Šćeri moja“ je prikazana prošle godine na istom festivalu, gde je Vanja Jovićević za ulogu Kneginje Zorke dobila nagradu „Ardalion“ za najbolju mladu glumicu. Vukotićkin rediteljski rukopis je prepoznatljiv, veoma stilizovan i maštovit, prisutan i u najnovijoj podgoričkoj produkciji, njenoj prvoj saradnji sa Gradskim pozorištem.

U Gradskom pozorištu u Podgorici često rade reditelji i drugi umetnici iz Srbije. Pre mesec i po dana je izašla premijera lutkarsko-dramskog čitanja „Romea i Julije“, u režiji Emilije Mrdaković iz Novog Sada, direktorke Pozorišta mladih. Na repertoaru ovog teatra se nalazi još nekoliko predstava srpskih reditelja, na primer „Više od terapije“ Alise Stojanović, „Kinez“ Anje Suše, „Slasti slave“ Stefana Sablića, kao i Liješevićevi „Čuvari tvog poštenja“ o kojoj je „Politika“ pisala.

Koreografkinja ove predstave je takođe iz Srbije, Sonja Vukićević, a njen udeo je u celini od ogromne važnosti. Koreografija je jedan od ključnih elemenata scenskog izraza, upečatljiva u individualnim, kao i u grupnim scenama. Kristianini (Jelena Simić) grčevi  tela su u sukobu sa njegovim smirajem, čime se sugestivno prikazuje konflikt napetosti i zadovoljstva u konzumiranju droga. U koreografskom pogledu su takođe ekspresivne grupne scene koje grade likovi tinejdžera, prizori istovremenog narkomanskoj raja i pakla. Akteri nesvesno bauljaju u ekstazi, plešu kao zombiji, tražeći zaborav od jalove stvarnosti. Košmarni efekat njihovog eskapističkog plesa pojačava upadljivo teskobna elektronska muzika kompozitora Aleksandra Radunovića Popaja.

Foto D. Miljanić

Na  sceni je snažno izoštren sukob između sveta dece i odraslih, što je takođe sugestivno koreografski izraženo. Pojava roditelja, Kristianine (Ivana Mrvaljević) i Kesine majke (Katarina Krek), u grupi sa pet muškaraca, ima ekspresionističko obličje. Na scenu stupaju kao neki nadljudi, u crnim, kožnim, gestapo mantilima, uz uklopljene sablasno-dramatične zvuke bubnjeva, pod jakim neonskim svetlima (kostimografija Lina Leković). Oni su kao jedno telo, kruto i opominjuće, metafora svih roditelja koji nisu uspešno savladali iskušenja odrastanja njihove dece.

Scenografija Branka Hojnika je u stilizovanom skladu sa Vukićevićkinom koreografijom, neodvojivo je važan sastojak ukupno zavodljive vizualnosti. Scena je na početku uokvirena konstrukcijom koja spolja podseća na tunel, dok su njeni pojedinačni elementi nalik šinama, sačinjenih od neonskih svetala, koje će se efektno odmotavati sa odmicanjem radnje. Na scenografskom planu je takođe izuzetan izbor otvaranja vrata u dubini, čime se stvaran život pušta na scenu. Povremeno vidimo magloviti prolazak automobila i ljudi, jer je otvor prekriven prozirnom pregradom, što stvara izvanredan poetski efekat. Imajući u vidu da se radnja dešava na železničkoj stanici, rešenje je posebno značenjski funkcionalno.

Foto D. Miljanić

Vrtoglavo zaplitanje grupe tinejdžera u mrežu droge i prostitucije povezano je sa opštim osećanjem besmisla i potrebom za begom od svakodnevnice. Precizno i gradacijski su prikazani uzroci i jezive posledice uzimanja droga. Podvučena je karakteristična zamka mladih narkomana, početno uverenje da se neće navući. Nasuprot tome, na sceni pratimo sve dublje tonjenje aktera u pakao zavisnosti. Umesto slobode koju narkomani očajnički traže, put drogiranja ih odvodi u potpuno ropstvo koje sasvim poništava život.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 23.5.2017

Advertisements

Padovi i usponi emigranata

„Pogled s mosta“ Artura Milera i Milana Karadžića na festivalu „Grad teatar“

Budva- U okviru dramskog programa 30. jubilarnog festivala „Grad teatar“, na pozornici smeštenoj između crkava u Starom Gradu je izvedena predstava „Pogled s mosta“, prema drami Artura Milera, u režiji Milana Karadžića, a u produkciji Gradskog pozorišta iz Podgorice. Ova predstava se može smatrati reprezentativnim primerom uspešnog mejnstrim teatra za čiji je kvalitet zaslužan spoj izuzetnog, svevremeno-savremenog dramskog teksta, posvećene glumačke igre i diskretne režije koja je obezbedila fini spoj dva ključna sastojka.

Foto Grad teatar Budva
Foto Grad teatar Budva

Milerova drama (1955) u čijim se likovima reflektuje i piščevo bolno suočavanje sa razvodom od njegove tadašnje žene Merlin Monro, u pogledu bavljenja razarajućim ljubavnim opsesijama, u snažnim zamasima dostiže dubine grčke tragedije. Protagonista Edi Karbone podseća na Edipa zbog incestuozne strasti koja ga odvlači u košmar autodestruktivnosti, uništavaju ga lične unutrašnje bure koje ne može da kontroliše. Mladen Nelević vrlo upečatljivo na sceni izražava složenost njegovog lika, pomalo i ibzenovskog, zbog te dubinski mračne psihološke stihije koju nosi. Zaljubljen je u svoju usvojenu ćerku Ketrin, i agresivno ljubomoran na Rodolfa, mladića koji je osvaja, a prema kojem ima i latentne homoseksualne želje. U svemu tome on bezrezervno gradi svoju verziju istine, ne prestajući da se samozavarava. Govori o časti, što je jalova argumentacija, fasada koja grčevito nastoji da prikrije niske strasti.

Ketrin (Marija Đurić) je nesvesna svoje seksualnosti, a to produbljuje problem, raspaljujući Edijevu vatru. Ivana Mrvaljević je dala takođe vrlo upečatljiv i čvrst lik Edijeve supruge Bitris, strpljive i odane, ali i odlučne u kriznim situacijama kada zadržava svoj identitet. Dolazak Bitrisinih rođaka Marka i Rodolfa menja okolnosti življenja porodice Karbone, zaoštrava ih, izbacuje na videlo Edijeve ukopavane strasti. Umesto da mu donesu slobodu, vode ga u još dublju i nepovratniju tragediju koja se može okončati samo smrću. To je veoma milerovski rasplet koji se može metaforički shvatiti – za Edija nema ispunjenja na ovom svetu. Odlučnijeg i strožijeg Marka igra Emir Ćatović, a mekšeg i sramežljivijeg Rodolfa posebno dopadljivo stvara Vule Marković.

Boro Stjepanović igra advokata Alfijerija, lika i naratora koji pripoveda Karboneovu priču, otkrivajući jad emigrantskog života na dokovima Njujorka, sa distance. Dok on u prvom planu plete priču, ostali likovi stoje u pozadini „zamrznuti“, nemi pod suptilno prigušenim svetlom, kao da su naslikani. To gradi tanani poetski utisak, akteri postaju metaforične figure, vanvremenski pioni u rukama sudbine. Kada ne pripoveda, Alfijeri sedi u desnom uglu scene, posmatrajući radnju, kao nemi svedok tragedije koja se odvija, nemoćan da promeni njen tok. U vezi sa pomenutom srodnošću sa starogrčkom tragedijom, možemo tumačiti da Alfijeri pomalo usvaja značenje antičkog hora, komentatora radnje na koju nema uticaja.

Foto Grad teatar Budva

U Karadžićevom čitanju Milerove drame u centru pažnje su teme složenih odnosa između roditelja i dece, bolnih posledica posesivnosti, ali i života ilegalnih emigranata (dramaturg Nebojša Bradić). Besperspektivne okolnosti egzistencije u domovini, nemogućnost rada i preživljavanja, koji guraju borbenije pojedince u emigraciju, nažalost su dobro poznate na našim prostorima.

Amerika koja je ovde odredište nije u stvarnosti uvek zemlja izobilja, ali jeste prostor nade da će to postati, za razliku od prvobitnih domovina emigranata, gde su nade rastrgnute, a sa njima i ljudskost. Sa druge strane, kako su nam podgorički glumci pokazali sa kompaktnom uigranošću, ljudskost opstaje u pokušajima da se stvari promene, u trudu da se ustane iz prašine i nastavi dalje.

Tekst je objavljen u Politici, 24. jula 2016.