Month: November 2020

Pasji životi u pasjem gradu

“Dogvil”, prema tekstu Larsa fon Trira i Kristijana Lolikea, dramaturgija Vedrana Božinović, režija Andraš Urban, Pozorište “Deže Kostolanji”, Subotica       

Polazeći od filmskog remek-dela Larsa fon Trira “Dogvil” (2003), reditelj Andraš Urban gradi predstavu opčinjavajuće estetike i simbolike, magično maštovitu, iskrenu i autentičnu. Može se reći da ona donosi povratak na raniju fazu Andraševog rada, na vreme nastajanja “Sardinije” ili “Kišinjevske ruže” (2009-2010). Scensku poetiku određuje razorno jaka vizuelnost, razbuktala, pobesnela mašta koja ostavlja bez daha, prizori rođeni iz dubine imaginacije. Pored čudesnog stila, predstava je i na idejnom planu veoma inspirativna. Pripovest o Grejsinom dolasku u grad Dogvil pokreće pitanja o prirodi dobra i zla, ljubavi, strasti, nasilju i mržnji, kao i o obespokojavajućem položaju žene u patrijarhalnom svetu. A rasplet izazovno podstiče biblijske rasprave o osveti i oprostu, podsećajući na Mojsijeve reči: “Život za život, oko za oko, zub za zub…”

Predstava počinje prepoznatljivo urbanovski, snažnom ironijom, ovaj put usmerenom prema vremenu epidemije. Scena je u mraku, dok je publika indikativno osvetljena. Hladan, preteći, orvelovski bezličan glas nam putem zvučnika daje precizna uputstva o ponašanju u okolnostima širenja zaraze, neophodnosti opreza i sumnje u ljude koji nas okružuju. Strogo nam se nameće obaveza poslušnosti, što shvatamo kao meta-kritiku zloćudnosti (političkog) terora tokom vanrednog stanja (“Ako mislite da postoji neko ko predstavlja opasnost po opšte zdravlje, sada je vreme da ga uklonite iz publike”). Glas nas zatim hipnotički uvodi u tužnu priču o gradu Dogvil i njegovim stanovnicima, koja se prostire u formi pozorišta u pozorištu. Ona postavlja i važan problem borbe pozorišnih umetnika za opstanak, koji je opravdano često prisutan u Urbanovim predstavama u poslednjih nekoliko godina (“Fakultet za pozorišnog gledaoca”, “M.I.R.A.”, “Gogoland”, “Don Kihot”, “Kapital”).

Glumci Gabor Mesaroš, Boris Kučov, David Buboš, Timea Filep i Andrea Verebeš igraju izvanredno predano i disciplinovano, u funkcijama naratora i likova, stvarajući presek društva gde je čovek, hobsovski, čoveku vuk. Ideja animalizacije ljudi koja konkretno i simbolički označava opšte iščezavanje humanosti, jedna je od centralnih, i prisutna je u različitim situacijama. Na primer, kada Grejs pohlepno, izgladnelo glođe kost, po dolasku u Dogvil, ili kada stanovnici grada reže i krvoločno divljaju u orgiji nasilja (tema animalizacije ljudi takođe je bliska Urbanu, prisutna u ranijim predstavama “Drakula” ili “Dogs And Drugs”). U pogledu kritičkog bavljenja nasiljem, naročito su izražajne scene kulminacije iživljavanja nad Grejs, kada se njeni silovatelji smenjuju. Osećanje košmara je tu uznemirujuće materijalizovano uključivanjem direktnog video prenosa radnje u pozadini. Kamera je prikačena na Grejsinu glavu, pa projekcije verodostojno prikazuju njena drhtava posrtanja i padove, bolno i autentično vizuelizujući njen subjektivni i objektivni haos.

Foto Edvard Molnar

Ipak, mržnja ne postoji bez ljubavi, kao što ni mrak ne ide bez svetla koje ga uvek (jednom) razgrće. Svet je sazdan na smenama suprotnosti, ili ciklusa života, na šta ukazuje i Urbanov mnogoznačan teatar, građen u sudarima brutalnosti i nežnosti. U tom smislu je reprezentativan predivan kraj predstave, kada scena ostaje prazna, bez ljudi, ali preplavljena tragovima ili ostacima života, zgnječenim jabukama, iskopanom zemljom, rasutim lišćem. Na toj gorko nam prepoznatljivoj, (post)apokaliptičnoj pozornici, ostao je samo pas-čovek, znak pale ljudskosti, stvor koji zavija puzeći četvoronoške. Ovaj moćno simboličan prizor odvija se pod gromoglasnim zvucima Vivaldijevog ciklusa  “Četiri godišnja doba”, upečatljivim muzičkim lajtmotivom cele predstave, takođe važnim u pogledu isticanja ideje smene tokova, odnosno doba. Na opustelu scenu lagano počinje da pada sneg, izazivajući osećanje nežnosti i veru u novi svet koji će se (uskoro) roditi.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 16. novembra 2020. godine

Političke i lične drame

“Jedan Pikaso”, tekst Džefri Hačer, režija Erol Kadić i “Pred svitanje”, tekst Filip   Grujić, režija Anđelka Nikolić, Atelje 212

Radnja duodrame “Jedan Pikaso” Džefrija Hačera dešava se u okupiranom Parizu, 1941. godine, u nekakvom skladištu, gde je Pikaso doveden na ispitivanje koje vodi gospođica Fišer, izaslanica nemačkog Ministarstva kulture. Tokom njihovog napetog razgovora, otkriva se namera vlasti da organizuju kolektivnu izložbu, na kojoj bi spalili umetnička dela, Pikasa, Miroa, Klea, Ležea. Ovo isleđivanje otkriva kontroverzne detalje iz Pikasovog ličnog i profesionalnog života, istovremeno podstičući inspirativne diskusije o umetnosti, politici, religiji.

Tihomir Stanić, u ulozi Pikasa, izražajno prikazuje neugasivi žar za stvaranjem, jači od ljubavi prema porodici, kao i Bogu. Na njegov šezdeseti rođendan, kada se radnja dešava, on je i dalje zanesen kao dete, strastven prema slikanju, i gadljiv od politike. “Najgora umetnost na svetu je politička”, kaže u užarenom trenutku diskusije, odbijajući da njegovo ime bude iskorišćeno za bilo koji politički cilj. Nasuprot njemu, gospođica Fišer koju precizno i autoritativno igra Sofija Juričanin, tvrdi da u vremenu rata umetnost nema nikakvu težinu naspram politike: “Umetnost je Šubert koji se svira dok padaju bombe”. Različitost njihovih stavova otvara plodno tlo za diskusiju, ali se čvrsta gestapovka tokom razgovora emotivno i fizički razgolićuje, otkrivajući svoju osetljivost i ljubav prema umetnosti koja dovodi u pitanje izrečene stavove.

Foto Boško Djordjević-Atelje 212

Scena realistički predstavlja skladište, kutije i platna nagurana su po rafovima (scenograf Marija Jevtić, kostimograf Ivana Ristić). U postavku reditelja Erola Kadića uključen je video bim, koji se koristi na početku, u funkciji dokumentarne ilustracije, odnosno definisanja okolnosti nacizma, kada se na ekranu u pozadini emituju crno-beli snimci Hitlerovih mitinga. Uz pratnju odgovarajućih, militarističkih tonova, gradi se utisak jeze. Video projekcije se koriste i na kraju, kada su dragocenije, jer imaju asocijativno-poetski smisao, odnosno estetski nadgrađuju prizor plesa, znak pomirenja aktera. U repertoarskoj celini Ateljea 212, ova dopadljiva i idejno podsticajna predstava, može se uporediti sa “Artom”, u pogledu bliskosti teme, slojevitosti značenja, nenametljivog humora, kao i veštine izvođenja.

Vešto i delikatno je izvedena i prethodna premijera Ateljea 212, “Pred svitanje”, nastala prema drami “Ne pre 4:30 niti posle 5:00” Filipa Grujića koja potvrđuje prisustvo kvalitetnog novog dramskog pisma naših mladih stvaralaca. Originalna verzija komada je formalno izazovna i zahtevna, nalik scenskim tekstovima Martina Krimpa ili Sare Kejn, čije poslednje delo “Psihoza u 4.48”, po naslovu i poetskom stilu deluje kao direktna inspiracija. Tekst “Ne pre 4:30 niti posle 5:00” ima fragmentarnu strukturu, neobičan, razuđen stih kojim likovi govore, u monološkoj ili dijaloškoj formi. Ova stilska specifičnost je u isto vreme vredna, ali i rizična za scensko izvođenje zbog poetske razuđenosti. Skraćivanjem i prilagođavanjem stiha realističnom govoru, dramaturg Dimtrije Kokanov je Grujićev komad učinio scenski znatno pristupačnijim. Pri tome su zadržane njegove poetske i idejne vrednosti, dubinska istraživanja pitanja starenja, samoće, gubitka slobode.  

Foto Atelje 212-press

Radnja prati povratak Muškarca (Uroš Jakovljević) u svoju zemlju, Srbiju, posle deset godina života u Šangaju. Kod kuće zatiče istrošenu Majku (Draga Ćirić Živanović), Brata (Dejan Dedić) nesrećno zapetljanog u bračnim lancima sa Ženom (Jovana Gavrilović), kao i Nju (Ana Mandić), nekadašnju ljubav, pred udajom za drugog čoveka. Rediteljka Anđelka Nikolić je jasno i suptilno vodila glumce, oblikujući iskrenu i dirljivu igru, praćenu nenametljivo uzbudljivom muzikom (kompozitor Srđan Marković). Na elegantno utvrđenom prostoru scenografkinje Olge Mrđenović, fino prelivenom plesom senki, glumci spretno i psihološki uverljivo predstavljaju verodostojne drame preispitivanja životnih ciljeva. A odsustvo personalizovanih imena likova sugeriše opštija, metaforička značenja, ideju o sveprisutnosti pogrešnih izbora, delovanja po inerciji, odsustva hrabrosti i slobode, ali i istovremenih, uvek otvorenih mogućnosti donošenja preokretnih odluka i preuzimanja kormila života.    

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 2. novembra 2020. godine