Month: February 2018

Pustoši posle ljubavi

„Mesec dana na selu“, prema drami Ivana Sergejeviča Turgenjeva, režija Iva Milošević, Jugoslovensko dramsko pozorište

Napisana u jeku ruskog realizma, komična melodrama “Mesec dana na selu” Ivana Sergejeviča Turgenjeva pesimistično je utopljena u ironiju spoznaje o tragičnosti ljubavi. Obeležena prodornom snagom psihološkog realizma koji je najavio Čehova, drama teče na tankoj žici između komedije i tragedije, kao i na polju susreta filozofije, poezije i satire. Pored sudara komičnog i tragičnog, komad Turgenjeva je izgrađen i na suprotnosti između spoljašnjeg mira i unutrašnjih bura likova, što je posebno naglašeno u predstavi rediteljke Ive Milošević. To je naročiti slučaj sa glavnim akterima, Natalijom Petrovnom (Mirjana Karanović) i Mihailom Aleksandrovičem Rakitinom (Svetozar Cvetković). Natalija guši izražavanje ljubavi prema mladom učitelju Aleksiju (Marko Janketić), dok Rakitin zadržava izliv romantičnih osećanja prema Nataliji.

Foto Nenad Petrović / JDP

Za razliku od teksta Turgenjeva, u novoj predstavi Jugoslovenskog dramskog pozorišta, protagonisti su stariji, što njihovim ljubavnim jadima daje tragičnije dimenzije. Natalijina zaljubljenost u Aleksija je beznadežnija, ali i komičnija zbog razlike u godinama. Činjenica da je Natalija prvi put zaljubljena takođe ima intenzivniju dramsku snagu u predstavi, zbog toga što je starija (Natalija u drami ima 29 godina, pa je manje neobično što nije bila ranije zaljubljena). U vezi sa time, u predstavi su veoma naglašeni motivi  umora, potrošenosti, ali i opčinjenosti mladošću.

Težinu neostvarenih romantičnih osećanja u predstavi opuštaju dosetke komično oblikovanih likova, Špigeljskog (Srđan Timarov), Šafa (Dubravko Jovanović), Boljšincova (Irfan Mensur). Milica Gojković je odgovarajuće naivna i nevina, mlada Veročka, koju naglo otrežnjuje saznanje o nemogućnosti ljubavi sa Aleksijem. Branka Petrić je živahna Ana Islajeva, majka brižnog, ali hladnog i udaljenog Natalijinog supruga, Arkadija Islajeva (Marko Baćović). Na sceni nastupaju i Lizaveta Bogdanova (Milena Vasić), sluge Matvej (Bojan Lazarov) i Kaća (Marija Klanac), i dečak Kolja (Relja Vasić), sin Islajevih koji unosi dečju razdraganost.

Kostimi Borisa Čakširana nisu naročito upadljivi, dok je scenografija Gorčina Stojanovića veoma upečatljiva, zavodljivo stilizovana. Scenski prostor predstavlja unutrašnjost doma Islajeva, ispresecan stablima breza. One se pominju u tekstu drame, u označavanju stabilne jednostavnosti prirode, nasuprot ljudskoj nestabilnosti. Njihovo scensko prisustvo se onda može shvatiti kao metaforički izraz napetosti između prirode i civilizacije. Na prednjem delu pozornice je crveni tepih, stilizovano izdvojen prostor slobode, bega. Natalija tu odlazi da bude sama sa svojim mislima i snovima, ali i da prolije suze kada shvati da je zaljubljena u Aleksija. Ta scena predstavlja kulminaciju Natalijine unutrašnje bure,  katarzičnu eksploziju potiskivanih osećanja, erupciju strasti čija se snaga može uporediti sa strašću Rasinove Fedre.

Višestruke zaljubljenosti se u predstavi raspliću ostavljajuću za sobom pustoš, konkretnu i simboličku. Nameštaj i breze su nestale, pozornica je ostala prazna. Jedni su otputovali, drugi su ostali sami. Žrtve ljubavi, Natalija, Veročka, Rakitin i Aleksije su morali da se odvoje od predmeta njihove žudnje, kako bi mogli da nastave svoje živote. Pogled na ljubav je ovde vrlo pesimističan. Ona vodi u provaliju nevolja, izbacujući zaljubljene iz mira ravnodušnosti. Ove misli u burnom razrešenju iznosi Rakitin, tvrdeći još da ljubav donosi ropstvo, patnju, sramotu, poniženje, očaj, gubitak dostojanstva. Ipak, složena ljubavna osećanja istovremeno proizvode jedinstvenu treperavost bića, osećajnost koja prevazilazi egzistencijalnu teskobu, ma koliko ona bila iluzorna. Zato se svi beznadežno uplićemo u tu mrežu, nemoćno puštajući da nas ljubavne čari lome.

Režija Ive Milošević je vrlo diskretna, u najvećoj meri oslonjena na izuzetne vrednosti teksta Turgenjeva i spretnu igru superiornih glumaca. Bilo je prostora za više scenskog razmaštvanja radnje, naročito u prvom delu ove trosatne predstave, koji teče sporije. Uprkos tome, produkcija „Mesec dana na selu“ nam je potrebna na repertoaru, posebno imajući u vidu da se ova vrsta dramske klasike danas ređe postavlja. Kada zaboravimo da se bavimo nama samima, osećanjima koja nas čine, pozorište nas vraća na put sećanja, čuva nas od gubitka suštine, otuđenja od sebe.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 9.2.2018.

 

Advertisements

Klovnovi u bordelu istorije

„Korešpodencija“, prema delu romana „Zlatno runo“ Borislava Pekića, dramatizacija Borislav Mihajlović-Mihiz, režija Gorčin Stojanović, Zvezdara teatar

Likove i radnju „Korešpodencije“, Pekićeve i Mihizove vredne porodične hronike, reditelj Gorčin Stojanović smešta u indikativan, višeznačno stilizovan prostor. Upadljiva i sveprisutna crvena boja upućuje na bordel, ili kabare, dok detalji utvrđuju i cirkuski ambijent (scenograf Gorčin Stojanović). Prostor shvatamo kao metaforički odraz značenja radnje –  istorija, politika i trgovina su splet pretvaranja, prostitucije i klovneraja. Kostimi Lane Cvijanović se prikladno uklapaju u dizajn scene, raskošno su elegantni u slučaju muških likova, i bogati, glamurozni u slučaju ženskih, funkcionalni u pogledu definisanja njihovih značenja.

Glumci su dosledno teatralno i uglavnom ubedljivo oživeli tri generacije imućne trgovačke porodice Njegovan. Branislav Lečić je sugestivan kao deda Lupus, nepokoleblebljivi biznismen, brutalno samouveren trgovac ličnim i političkim interesima. Lik njegovog sina Hadžije (Slavko Štimac), okrenutog duhovnim vrednostima, manje je scenski probojan. Njegova žena Milica (Anica Dobra) dramski i komički je snažna, kao samoglava i pohlepna alapača.

Mladi gazda Simeon Njegovan (Joakim Tasić) pobunjenik je protiv sveprodirućih materijalnih principa u njihovoj porodici, želi da napusti sputavajući svet biznisa i otplovi u slobodu cirkuskog života. Njegov preobražaj je efektno scenski uobličen – on prelazi otrežnjujući put, od naivnog i živahnog mladića, do bića slomljenog srca. Posebno je sugestivan plastičan prizor njega kao uvelog cvetka, više senke nego čoveka, koji ima metaforičku izražajnost. On tako postaje univerzalna žrtva zlobnih manipulacija, trgovine interesima koji su iznad svega, važniji od ljubavi i časti. Juliška Tolnaj (Jelena Stupljanin), cirkuska igračica i konjokrotiteljka, pojavljuje se kao silueta, bordelska projekcija tela na prodaju. Na taj način se na početku jasno definiše njeno značenje. Zanimljivo je rešenje prvih ljubavnih scena između nje, kao senke, i zaljubljenog mladog gazde Simeona. Spoj njegove fizičke prisutnosti i njene senke, u zagrljaju, upečatljivo izražava suštinu njihovog odnosa. On juri sablast, obrise tela koje ne može u potpunosti da poseduje. Galeriju Pekićevih likova upotpunjuje i Šamsika Tot, upravitelj cirkusa. Igra ga Branko Vidaković koji je najspretniji u predstavi, smešno tužan, komično tragičan.

Upadljiva teatralnost igre glumaca uspostavlja jak ironičan odnos prema temama koje predstava pokreće, pitanjima mitomanije, revolucije, veza između vlasti i naroda, ali i porodičnih nesuglasica. Ova teatralnost je odgovarajuća i zbog osobene epsko-dramske forme teksta. Radnja koja se dešava u vreme revolucija 1848. godine, u Beogradu i Beču, formira se ritmom korespondencije, dopisivanja između članova ove cincarske porodice. Telegrami su pandan kratkim replikama u dramskom tkanju, dok su duža pisma epistolarna varijanta monologa. Dijalozi između likova su scensko uobličenje komunikacije izražene u njihovim prepiskama.

Lica aktera su ofarbana u belo, u skladu sa kabaretsko-cirkuskim okruženjem koje se može shvatiti i u kontekstu pozorišta apsurda. Likovi su nalik Beketovim anti-junacima, pajacima koji su gurnuti u apsurdnu komediju postojanja. Osećajnost apsurda je prisutna i u odluci da su članovi porodice skoro sve vreme prisutni na sceni, ponekada nepomični, zagledani u daljinu, metaforički zakopani do guše u tu komediju života, poput Beketovih Vini i Vilija. Na sceni se povremeno koriste i maske, na primer u raspletu radnje. Posle uspešno sklopljenog dila, Juliška i Lupus sa scene odlaze pod maskama, što tumačimo kao znak društvene maskarade. Sve je igra na pozornici života, sceni istorije.

Foto Zvezdara Teatar / Nikola Vukelic

Pozorište je za Pekića bila „tajanstvena soba za razbijanje stakla“, prostor civilizovanja nakupljenog besa iz svakodnevnice, mesto izražavanja revolta i posledičnog pronalaženja (privremenog) mira. Ova „Korešpodencija“, uspešna zbog izuzetnosti teksta, dovoljno ubedljive igre glumaca i vrlo diskretne režije, u tom smislu može biti terapeutska. Kako je Pekić zamislio, takav tragikomičan teatar je u službi smirivanja divljaka u nama, nošenja sa nepravdama i banalnostima ovog vremena.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 7.2.2018.