Month: June 2018

Zavodljivo ludilo svakodnevnice

„Zašto je poludeo gospodin R.“, prema tekstu Rajnera Vernera Fasbindera i Mihaela Fenglera, režija Bobo Jelčić, Jugoslovensko dramsko pozorište

Foto JDP

Nastao prema motivima istoimenog filma Rajnera Vernera Fasbindera i Mihaela Fenglera, tekst predstave „Zašto je poludeo gospodin R.“ donosi prizore iz frustrirajuće životne svakodnevnice porodice R. (dramaturgija Nataša Govedarica). Zaglavljen u sputavajućim okolnostima, u pritiscima na poslu i porodici, Gospodin R. se neprestano troši i umara, što će dovesti do tragičnog raspleta. Dramske situacije su izlivene u blagom apsurdu, u joneskovskim tonovima, u strukturi koja je fragmentarna i nekonvencionalna. Kao takva je vrlo podsticajan predložak za predstavu istraživačke forme, ali i suptilno važnog sadržaja. To je reditelj Bobo Jelčić opojno iskoristio, unoseći bujnu svežinu u naš umetnički posustali pozorišni život.

Utemeljena u tragalačkom pristupu u radu sa glumcima, apsurdu, samoironiji i širenju granica same scenske igre, predstava „Zašto je poludeo gospodin R.“ odražava višestruku slomljenost savremenog čoveka. Igra je izgrađena na razbijanju pozorišnih iluzija i istovremenom traženju novih puteva teatralnosti. To ima i brehtovski komičan smisao, što je posledica cepanja pozorišnih konvencija i gledaočevih očekivanja. Na sceni se tako smenjuju duge pauze, tišina i brzi govor, zbunjeni, zadovoljni i histerični ispadi glumaca, neočekivani upadi scenskih radnika. Komadići prizora nemaju obaveznu uzročno-posledičnu vezu, što pored ostalog shvatamo i kao izraz sadržaja, scenskog otelotovorenja rastočene svesti protagoniste, kao i njegovog dubinskog nemira.

Glumci nastupaju vešto, dosledno teatralno, često mehanički i odsutno, čime se odražava i otuđenje, suštinsko odsustvo komunikacije među likovima, članovima porodice R. Takav način igre takođe označava cepanje iluzija, začudno i nenametljivo duhovito. Blizak smisao gradi i povremena pojava scenskih radnika koji se muvaju po sceni, obučeni u majice sa natpisom „Jugoslovensko dramsko pozorište“. Oni pomeraju rekvizite ili traže izgubljene izvođače, na primer Pavla Koraća koji igra Amadeusa, sina Gospodina (Boris Isaković) i Gospođe R. (Nataša Tapušković). Po pronalasku deteta, Isaković koji je u tom trenutku izašao iz uloge, kaže da se dečakova izgubljenost može shvatiti metaforički, kao znak naše opšte izgubljenosti. Na taj način se autori predstave vrlo autoironično, pirandelovski, odnose prema svom delu, kao i prema njegovoj (kritičkoj) recepciji. „Četvrti zid“ ovog teatra takođe komički delotovorno razbija i Isakovićeva komunikacija sa nama gledaocima, na primer, kada od nas traži pomoć u potrazi za identitetom pesme kojom želi da obraduje suprugu. Taj postupak, takođe brehtovski, podstiče i gledaočevo kritičko uključivanje u tok događaja.

Brutalne prodore naše konkretne društvene stvarnosti postojano donosi prisustvo televizora, čiju sliku ne vidimo, ali čujemo vrlo dobro poznate glasove ovdašnjih političara koji samouvereno govore o reformama i opštem boljitku. Gospodin R. često sam bulji u njega, tupo i odsutno, što takođe suptilno otkriva još uzroka njegove nepregledne tuge. Produbljuju je i ostali akteri u okruženju – njegov kruti Šef (Branko Cvejić) koji tipično trabunja o vizijama budućnosti, nonšalantne kolege (Bojan Dimitrijević, Milan Marić), nametljiva majka (Vesna Čipčić) i manje nametljiv otac (Feđa Stojanović), komšinica (Jelena Stupljanin), Hana (Dubravka Kovjanić).

Jelčić je lucidno osmislio mnoštvo upečatljivih scenskih prizora koji diskretno označavaju R.-ovo tonjenje u ludilo, na primer, kada Gospodin i Gospođa R. simultano igraju, svako svoju dramu. Dok ona mehanički brblja o Amadeusovim problemima u školi, do izbezumljenja i nerazumevanja, on ludački peva opersku ariju, bauljajući po podu, kreveljeći se, kao da je sišao sa uma. Pored apsurdno-komičnog smisla, ova scena slikovito izražava R.-ove svakodnevne pritiske i posledičnu potrebu da pobegne u neki daleki svet. Muzički lajtmotiv predstave je Elvisova pesma „A Little Less Conversation“, koja često prati radnju, čuje se u njenim pukotinama, označavajući kontrast, čežnju za ispunjenijim životima. Izvođači uz nju plešu bez posebnog opravdanja, zavodljivo upotpunjujući Jelčićev scenski jezik koji magično rasklapa pozorišne mehanizme, ali i našu stvarnost.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 24.6.2018.

 

Neprohodna groteskna odiseja

„Pet života pretužnog Milutina“, tekst Milena Marković, režija Aleksandra Milavić Dejvis, Atelje 212

Foto Atelje 212

 

Komad „Pet života pretužnog Milutina“ Milene Marković je bajkovita i poetska groteska koja u fragmentima iscrtava put protagoniste Milutina, kroz različite oblike, vreme i društvene okolnosti. Tekst ima izvesne poetske kvalitete, upečatljiv stil pripovedanja, ali je dramski nemoćan, scenski sputavajući. U njemu nema opipljivijeg sukoba, niti čvršće idejne vodilje koja bi stvorila stabilnu dramsku osnovu. Isuviše je razuđen, ima previše likova koji kroz njega protrčavaju, što je za pozorište u ovom slučaju vrlo nezahvalno. Takođe, komad je ponekada prekomerno vulgaran i odbojno telesan, ali i neprohodno hermetičan. U njemu povremeno zaigraju izazovne misli o tamnom vilajetu balkanske istorije, nasilnom patrijarhatu, razornoj ljudskoj animalnosti, gruboj vladavini sile. No, suštinski se može reći da je on u pozorišnom smislu teško upotrebljiv, samodovoljno je polje igre forme i stila, koji koče razvijanje jasnijeg smisla. Kao takav, ovaj komad je, da se metaforički izrazimo, živo blato koje bezobzirno guta napore stvaralaca predstave. U vezi sa time, treba posebno pohvaliti autorski tim predstave, učesnike nemoguće misije, koji su sa izuzetnom ozbiljnošću i posvećenošću pristupili scenskom tumačenju ove samoljubive psihodelične odiseje.

Rediteljka Aleksandra Milavić Dejvis je scensku radnju vodila kako tekst nameće, stilizovano, groteskno, ritualno. Dizajn predstave je vrlo maštovit, elegantan, svedeno  funkcionalan. Minimalistička scenografija Jasmine Holbus, stilizovano utvrđena od delimično prozirne, mobilne konstrukcije koju osvetljavaju neonska svetla, nenametljivo prati promene radnje. Kostimi Marie Marković Milojev su diskretno razmaštani, suptilno glamurozni, eklektično kičasti. Muzička pratnja kompozitora Vladimira Pejkovića odgovarajuće upotpunjuje upečatljivu atmosferu košmarnog odmotavanja radnje. Sa desne strane scene se nalazi svojevrstan DJ-pult na kome se glumci smenjuju, određujući muzičko vođstvo igre, povremeno nalik rejvu, kolektivnom ritualu, hipnotičkom iskustvu.

Glumci Uroš Jakovljević, Miodrag Dragičević, Jovana Gavrilović, Tamara Dragičević, Ivan Mihailović, Ana Mandić, Mladen Sovilj i Jovana Stojiljković,  posvećeno igraju mnoštvo likova, povezanih mističnim rogom koji nosi večnu dušu, nekakvim maglovitim simbolom besmrtnosti. Iz scene u scenu preuzimaju različita obličja, ljudska, ali i životinjska. U tome povremeno menjaju i stilove igre, od infantilnog do autoritativnog, kao i nijanse u preovlađujuće teatralizovanim postavkama likova. Često uronjeni u magluštinu arhetipske tame, glumci su se trudili da ožive ovaj groteskni košmar istorije, pozornicu ogoljene telesnosti, brutalnog nasilja koje proždire ljudskost. Uprkos zaista hvale vrednim naporima cele ekipe predstave da udahne scenski život u scenski beživotan tekst, predstava „Pet života pretužnog Milutina“ je ostala neprohodna za gledaoca. Pokušaji da se poetske vrednosti komada prevedu u delotvoran teatar nažalost nisu uspeli.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 12.6.2018.

 

Lične, društvene i kosmičke drame

  1. Sterijino pozorje: „Hajka na vuka“, Ognjen Obradović /Nataša Radulović, Šabačko pozorište, „Svedobro“, Stevan Vraneš / Nemanja Ranković, Narodno pozorište Užice i „Kepler 452-B“ Tijana Grumić / Jug Đorđević, Pozorište „Bora Stanković“ Vranje

 

Radnja porodično-socijalnog komada „Hajka na vuka“ Ognjena Obradovića dešava se u jednoj sumornoj srpskoj kafani, gde se upliću i raspliću porodične i lične drame. One odražavaju opšte beznađe, sumornost rastočenih života, podsećajući povremeno po atmosferi i detaljima na Simovićevo „Čudo u Šarganu“. Obradovićevi likovi, njihovi odnosi i težnje ka boljem životu imaju dramske potencijale, ali oni nisu dovoljno razvijeni, niti imaju značenjske ili stilske osobenosti koje bi ih učinile umetnički delikatnim. Režija Nataše Radulović i igra ansambla šabačkog pozorišta nažalost nije uspela da podigne tekst na viši umetnički nivo, naprotiv, učinili su ga grubljim i plićim, uprkos nespornom trudu. Na sceni se povremeno postigne upečatljiva dinamika pripovedanja, sa ređanjem kratkih fragmenata koji podsećaju na filmsku dramaturgiju. Takođe je funkcionalna učestala upotreba pesme „Ej živote“, lajtmotiva koji uživo izvode likovi, ali i koju čujemo snimljenu preko zvučnika, u najdramatičnijim trenucima (kompozitorka Irena Popović). Posebno imajući u vidu da je ovo prvo samostalno učešće Šabačkog pozorišta u glavnom programu Sterijinog pozorja, smatramo da bi se ansambl pokazao u znatno znatno boljem svetlu, da je nastupio sa svojom umetnički vrednijom predstavom „Rubište“, po tekstu Ninoslava Đorđevića, u režiji Kokana Mladenovića.

Hajka na vuka, foto Sterijino pozorje

Ni užička predstava „Svedobro“ reditelja Nemanje Rankovića nažalost nema dovoljno visoke umetničke vrednosti, koje očekujemo od predstava u glavnom programu Sterijinog Pozorja. Društveno-psihološka drama Stevana Vraneša dešava se daleko od sveta, u nekoj šumskoj nedođiji, gde je protagonistkinja Marina (Tanja Jovanović) odlučila da pronađe mir, birajući takozvani zdrav život, koji uključuje bavljenje jogom i organsku ishranu. U posetu joj dolazi prijateljica iz prošlosti Jovana (Biljana Zdravković), a često im navraćaju i bivši ratnik Rajko (Igor Borojević), starleta Nika (Tijana Karaičić), i nemi prijatelj Žarko (Branislav Ljubičić). Među njima se grade odnosi koji otkrivaju nepreglednu tugu, nagomilana nezadovoljstva, kao i snove o boljem životu. Iako ima izvesne uverljive emocionalnosti u komadu, karakteri i odnosi među likovima nisu mnogo osobeni, ni razgranati. Ni u ovom slučaju, igra glumaca nije u celini dovoljno psihološki suptilna, pa ni uverljiva.

Sa druge strane, intimna psihološka drama „Kepler 452-B“ Tijane Grumić, nosi upadljivu dozu autentičnosti, u obradi tema smrti, relativnosti postojanja, nošenja sa bolešću, razumevanja ljubavi. Specifičnost komada koji čini splet ispovednih monologa i dijaloških scena, iz sadašnjosti i prošlosti likova, jeste postavljanje intimnih drama likova u šire kontekste, kosmički, medijski. Akteri ponavljaju vesti iz medija, o otkrivanju novog solarnog sistema i mogućeg života na  planeti Kepler 452-B, vest o smrti Bouvija itd. Paralelno saznajemo i o neizlečivoj bolesti majke Mirjane (Radmila Đorđević) koju tretira doktor Ivan (Bojan Jovanović). U toj mreži vesti i ispovesti se specifično relativizuje ljudsko postojanje i smrt, ali i njihova spektakularizacija u medijima, pri čemu se bitno postavlja i odnos između javnog i privatnog. Vesti su lajtmotivi, neka vrsta refrena koji se hipnotički ponavlja, što sugestivno jača njihova dramska i poetska značenja.

Kepler 452-B, foto Sterijino pozorje

Bavljenje postojanjem drugih života u kosmosu, isprepletano sa svakodnevnim problemima aktera drame, osim što relativizuje ljudski položaj, ima i značenje eskapizma. Jedna od važnih misli koju izgovaraju likovi na sceni jeste da stalno tražimo novi život dok nam ovaj promiče pred očima. U vezi sa time se može shvatiti problematizacija medijskog bavljenja „selebritijima“ –  javnost se opsesivno interesuje za živote drugih ljudi, kako bi pobegla od svojih.

Režija Juga Đorđevića je vrlo efektna u krajnjem minimalizmu i stilizaciji. Ključno je oslonjena na preciznu i psihološki fino iznijansiranu igru četiri glumca (igraju i Jelena Filipović i Nenad Nedeljković). Oni nastupaju na kamernom, asketskom prostoru, okruženi gledaocima koji ih skoro dodiruju. Na sceni se nalazi samo mikrofon i barska stolica, gusta tišina pritiska, razgolićujući autentičnu emocionalnost igre.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 6. juna 2018. godine

Bled odraz srpske drame

Glavni program Sterijinog pozorja srpsku dramu nije prikazao u najboljem svetlu. Ideja selektora da promoviše mlade autore nesporno jeste plemenita. Ali, ako tu ideju ne prati kvalitet drama i predstava, plemenitost je kontraproduktivna.

Predstavama “Hajka na vuka” Šabačkog pozorišta, “Utopljena duša” Beogradskog dramskog pozorišta i “Svedobro” užičkog pozorišta, nije bilo mesto na festivalu. Zbog nedovoljnih kvaliteta savremenih tekstova mlađih pisaca, ali još više zbog njihovih vrlo mlakih scenskih postavki.

Ni srpska klasika nije nastupila u najboljem izdanju. “Ožalošćena porodica” Milana Neškovića, u izvođenju Volkov teatra iz Jaroslava, obiluje proizvoljnostima i spoljnim atrakcijama.

Predstava “Jami distrikt” je u takvim okolnostima zasluženo pobedila. Njena goruća društvena važnost, komička ubojitost, snaga apsurda i nesvakidašnja scenska energija su jasni kvaliteti. Ovo Pozorje nam je otkrilo i osobeni dramsko-poetski rukopis Tijane Grumić, u tekstu “Kepler 452-B”. Režija Juga Đorđevića je efektno minimalistička, a igra vranjanskog ansambla psihološki suptilna.

Iako se za proteklu pozorišnu sezonu ne može reći da je bila umetnički impresivna, bilo je produkcija koje su vredne, a koje se nisu našle na festivalu. Smatramo da su ovom Pozorju drastično falile predstave “Moja ti” Ateljea 212, “Sumnjivo lice” Narodnog pozorišta, pa i “Korešpodencija” Zvezdara teatra. Da su one igrane umesto navedenih promašaja, Pozorje bi u celini bilo umetnički dostojanstvenije.

Kada je Sterijino pozorje u pitanju, kriterijumi za izbor predstava su jasni. Ono mora da prikaže najbolje srpske drame i predstave koje su po njima nastale. Insistiranje na individualnim konceptima koje ne prati kvalitet, što je ove godine bio slučaj, nikako nije dobro. Ni za festival, ni za srpsku dramu. To dovodi do urušavanja umetničkih standarda koje je Pozorje tokom šest decenija trajanja izgradilo. Da bi to sprečili, neophodno je da govorimo kritički.

Ana Tasić

Kulturni dnevnik, RTS1, 5.6.2018.

Snovi o utopiji

  1. Sterijino pozorje: „Švajcarska“, tekst Petar Mihajlović, režija Milan Nešković, Narodno pozorište Republike Srpske Banja Luka, i „…I ostali“, tekstovi Mina Ćirić, Galina Maksimović, Neda Gojković i Maša Radić, režija Stevan Bodroža, UK „Vuk Stefanović Karadžić“

Tekst predstave „Švajcarska“, nastao prema komadu Petra Mihajlovića, u fragmentarnoj formi ispisuje drame likova koji traže ljubav i spokoj u vremenu nespokoja (dramaturgija Maja Todorović). Pojedinačne dramske pripovesti su na početku odvojene, ali se postepeno susreću i prepliću, gradeći celoviti dramski mozaik. Tekst je po strukturi, stilu i tematici blizak evropskoj neobrutalističkoj drami devedesetih godina, zbog naglašene fizikalnosti izraza, bavljenja disfunkcionalnim porodicama, ljudima koje je skršio život, ali koji ne prestaju da traže šanse za nove početke. Scenski tekst je vredan zbog opipljivog duha vremena koji nosi, povremenog upliva crnohumornih opaski i sporadičnih emotivno delotvornih rešenja. Istovremeno mu fali specifičnijih likova i odnosa, imajući u vidu da su oni često predvidivi i stereotipni, nedostaje upečatljivijih iskliznuća koja bi donela više dramskih uzbuđenja.

Foto Branislav Lucic / Sterijino pozorje

Ove nedostatke teksta je reditelj Milan Nešković u određenoj meri pokrio, stvarajući zavodljivu, multimedijalnu formu predstave. Scenska radnja se dešava u pet odvojenih soba, skučenih ćelija u dvospratnoj kutiji (scenografija Dragana Purković Macan). U njima su bezizlazno, metaforički izražajno, zaglavljeni likovi bez imena, tipovi bezosećajnih muškaraca, varanih žena, mladih ljubavnica, bivših zatvorenika i drugi, koje igraju Željko Erkić, Slađana Zrnić, Dragoslav Medojević, Danilo Kerkez, Belinda Božičković, Goran Jokić, Željko Mitrović, Boris Šavija, Zlatan Vidović i Miljka Brđanin.

Između scena se na fasadu ćelija projektuju video snimci koji grade asocijativne i metaforičke misaone slojeve, nadrastajući značenja teksta (autorska muzika i video projekcija Petar Bilbija). Izbor video materijala se kreće od brutalno dokumentarističkih snimaka uličnih nemira ili nasilja nad životinjama, koji su u skladu sa preovlađujućim osećanjem bespomoćnosti, do idiličnih spotova koji reklamiraju rajske destinacije. Njih shvatamo kao utopijske prostore, topose o kojima ovi dotučeni likovi maštaju. Ta imaginarna polja harmonije su vrlo važna, i na različite načine se grade na sceni. Sam naslov predstave se odnosi na čežnju za životom u jednoj uređenoj zemlji. Takođe, muzički izbor lepršavih pop pesama iz šezdesetih godina koje obavijaju scene budi osećanje nostalgije, i ispunjenosti zbog mogućnosti postojanja nekog idiličnijeg sveta (između ostalog se koriste pesme „Stand By Me“, „Wonderful World“, „Be My Baby“).

Predstava „… I ostali“, omnibus nastao prema tekstovima Mine Ćirić, Galine Maksimović, Nede Gojković i Maše Radić, ima više dodirnih tačaka sa produkcijom „Švajcarska“. Na tematskom planu, predstava se takođe bavi odnosima između roditelja i dece, pitanjem migracija, kao i sudbinama takozvanih društvenih autsajdera, različitih manjina koji su ovde u fokusu pažnje. I u ovom slučaju je nedovoljno dramski razgranate i zategnute komade reditelj Stevan Bodroža, u saradnji sa izuzetno posvećenim glumcima, podigao na umetnički vredniji nivo. Tekstovi su u osnovi društveno značajni, prevashodno u pogledu teme, tretmana bolesnih i starih ljudi, alkoholičara, pripadnika romske i LGBT populacije, ali im fali studioznije razrade problema i dublje analize međuljdskih odnosa. Dramski je najrazrađenija i najzaokruženija druga priča, o dečaku Romu koji trpi vršnjačko nasilje, a zatim i četvrta, koja ispisuje tragediju jedne invalidkinje.

Foto Sterijino pozorje

Bodrožina režija je minimalistička, nežna, poetska i stilizovana. Usredsređena je na minuciozan rad sa glumcima, Anđelom Jovanović, Bojanom Zečević, Željkom Maksimovićem i Nikolom Šurbanovićem, koji su psihološki verodostojno izgradili različite likove. I ovde je vrlo upadljiva funkcionalna scenografija, u ovom slučaju izuzetno jednostavna i maštovita (scenografija Milan Miladinović). U centru scene je mobilna drvena konstrukcija koja omogućava  delotvorne i brze smene mesta dešavanja radnje. Posebno je efektna, simbolički izražajna u drugoj priči, u prizorima između majke romskog dečaka (Bojana Zečević) i učiteljice (Anđela Jovanović). One se raspravljaju na kosoj padini, kližu se i teturaju, konkretno i simbolički se boreći za ravnotežu, ali i nadmoć. I u ovoj predstavi je bitna funkcija muzike, sa sličnim značenjima kao u prethodnoj. Lajtmotiv četvrtog dela je pesma „Pamtim samo sretne dane“ Gabi Novak koja kroz kontrast gradi nostalgičan prostor, uspostavlja harmoniju i utehu koje bolno nedostaju u stvarnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 3.6.2018.