Month: December 2020

Priče spasavaju svet

“Dečak sa koferom”, prema tekstu Majka Kenija, režija Damjan Kecojević, Malo pozorište “Duško Radović”, Večernja scena

Foto Jelena Janković

Komad “Dečak sa koferom” Majka Kenija ima epsku, pripovedačku formu u koju su uključeni dramski delovi, čiji je glavni lik Naz, dvanaestogodišnji dečak, prinuđen da napusti ratom opustošenu rodnu zemlju i krene put Londona, gde živi njegov stariji brat, koji je tamo ranije izbegao. Pripovest počinje u njihovoj rodnoj zemlji, kada otac požuruje Naza na zajednički put, u jeku rata. Kada im krijumčar ljudi kaže cenu za njegove usluge, otac odlučuje da Naz mora da ide sam.

Kenijev tekst je izazovan za scensko izvođenje zbog upečatljivih poetskih slojeva koji se prepliću sa epskim, kao i zbog dirljivog, nevinog, bajkovitog i vedrog, dečjeg pogleda na svet. Ove kvalitete komada je reditelj Damjan Kecojević na sceni maštovito transponovao, nadograđujući njegove poetske mogućnosti. Pozornica je preovlađujuće pusta, ali je oživljavaju priče likova, transformacije njihovih identiteta, i povremeni rekviziti koji dopunjuju verbalne, muzičke i koreografske izraze (scenograf Zorana Petrov, kostimograf Maja Mirković, kompozitor Vladimir Pejković). Glumci Mladen Lero, Jelena Ilić, Jovana Cvetković, Jelena Ćuruvija Đurica, Dubravka Kovjanić i Nedim Nezirović, ujednačeno stilizovano predstavljaju naratore i likove. Identiteti se smenjuju i mešaju, oblikujući naročito teatralizovanu igru, koja ima brehtovski smisao uspostavljanja gledaočevog “otuđenja” od likova i radnje, u funkciji izoštravanja njegove kritičke percepcije. Taj princip se uvodi na samom početku, kada se svi glumci predstavljaju publici kao Naz. Osim što to ima brehtovski smisao, takođe se može tumačiti i kao izraz ideje da svi (mi) možemo da postanemo Naz, da se svima može dogoditi sudbina neophodnosti napuštanja doma.

Radnja se dalje dosledno epski i poetski stilizovano raspliće. Upotrebljavaju se mikrofoni, u funkciji naglašavanja pripovedačke stilizacije, na primer, u sceni kada glumica Jelena Ćuruvija Đurica, u ulozi Nazove majke i naratora, oponaša zvuke pretećih metaka, od kojih moraju da beže. Upadljivo su prisutna i efektna poetska rešenja, važna zbog suptilne osećajnosti, na primer, kada ventilator raspršava (veštački) sneg, oblikujući beskrajno dragocene komadiće lepote u okeanu bolnih, tmurnih stvari.

Likovi koje glumci predstavljaju su promenljivi i nestabilni, što se može tumačiti kao deo linije značenja uspostavljenog na početku – sudbine (svih nas) su nepostojane. Jelena Ilić igra mutnog i grubog krijumčara ljudi, prekrivenog kapuljačom, čime se takođe naglašava teatralnost igre, distanca, začudnost koja upadljivije vodi u sferu imaginacije, epskog. Ilićeva kasnije igra Krisju, devojčicu koja postaje Nazov kompanjon i uteha na putu ka “obećanoj zemlji”, nenametljivo ponavljajući ideju o lakoći promena uloga (na pozornici života). Ta misao, gorko aktuelizovana u našem vremenu prepunom izazova, zaokružuje se i na kraju predstave, kada glumci izgovaraju niz različitih imena, različitih osoba koje mogu da se nađu u Nazovoj koži. Na taj način se sudbina izbeglištva izliva sa polja “onog drugog”, izlazi iz sfere nekog dalekog, udaljenog sveta,  ulivajući se u našu blizinu, u našu stvarnost. Posledica toga je jačanje humanističke svesti, kroz strah za sopstvenu egzistenciju.

Tokom razvoja radnje, Nazove borbe se postojano ogledaju u pripovesti o Sinbadu moreplovcu, njegovim uzbudljivim pustolovinama, o kojima je Naz slušao od oca. U vihorima iskušenja na putu, dečak se seća Sinbadovih avantura, identifikujući se u izvesnom smislu sa njima, što mu daje snagu da ide dalje, bez osvrtanja nazad. Priče postaju sredstvo u žilavoj bitki za preživljavanje, način spasavanja sveta, odnosno čoveka, jer grade njegov oklop, štit od udaraca stvarnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 13. decembra 2020. godine

Mršave lekcije o Jugojugoslaviji

“Jugojugoslavija”, tekst i režija Bon Park, Beogradsko dramsko pozorište

Scenski tekst “Jugojugoslavija” nemačkog autora Bona Parka u fragmentima donosi odbleske prošlosti, bajkovite i romantizovane utiske o jednoj zemlji koja je bila dobra za život svojih građana (prevod Bojana Denić). Radnja se dešava u budućnosti, 2109. godine, u nekom post-distopijskom vremenu, nakon udara apokaliptičnih perioda. Satkana je od sećanja aktera koji pripovedaju o životu u Jugojugoslaviji, zemlji nastaloj 2045. godine. U toj državi blagostanja novac nije bio važan, moglo je da se putuje, a obrazovanje i umetnost su se veoma cenili. U priču o Jugojugoslaviji su uvedena i druga značenja, otkrivanje postojanja neprijateljskih namera prema njoj, opstrukcije protivnika zatrovanih mržnjom (u četvrtoj sceni, naslovljenoj “Zoran od pliša”). Narativni tok prati i krah Jugojugoslavije, nakon smrti Toa, ispisujući pojave koje se odvijaju dvadesetak godina posle (metafora našeg vremena). Taj post-život je doneo trijumf individualizma, stvarnost koja je zbrisala važnost zajedništva i usmerila ljude ka njima samima.

Foto Dragana Udovičić – BDP

Osim povremenih, komično ili poetski efektnih, opservacija o našoj istoriji, tekst Bona Parka nažalost nije mnogo vredan materijal za građenje predstave, jer je idejno mršav, preovlađujuće sačinjen od opštih misli koje nam nisu mnogo intrigantne. Likovi su skice, ili figure, puki nosioci misli i sećanja, bez stvarnije autentičnosti, koja bi im udahnula opipljiviji, punokrvniji scenski život. Kao takav, Parkov tekst je u startu ograničio mogućnosti ove predstave, u celini mlake i ravne.

Isidora Simijonović, Jadranka Selec, Jelena Čvorović Paunović i Nikola Malbaša, stilizovano, maštovito obučeni, i postavljeni u ceremonijalno beli, minimalistički prostor, usklađeno teatralno igraju naratore i likove (total dizajn Julija Nusbaumer i Bon Park). Svaka scena počinje natpisom koji se projektuje na zadnji zid, kao naslov lekcije, didaktički, pomalo nalik Brehtovom pozorištu. Izvođači su izveštačeni, iscereni, otuđeni, kao klovnovi, jer je savremena istorija cirkus.

Foto Dragana Udovičić – BDP

Scenski su najdopadljiviji muzičko-koreografski delovi koji donose magičnu demistifikaciju istorijskog, kroz njihov spoj sa idiomima popularne kulture. To je slučaj sa šestom scenom, koja prikazuje smrt vođe Toa, 2080. godine, kada se vojna parada pretapa u efektno izvođenje pesme Kajlli Minog “Can`t Get You Out Of My Head”, kao i sa poslednjom, sedmom scenom, predstavljanjem neminovnosti nastavka života, kakav god da je, otelotvorenog kroz citiranje i izvođenje još jedne pop pesme, Majli Sajrus, “We Can`t Stop”. Za naročitu upečatljivost njihovog scenskog izvođenja zalužan je prateći dečji hor pionira, uživo praćen muzikom četvoročlanog orkestra (Ljubomir Ćustić – harmonika i klavijatura, Petar Nikolić – gitara i perkusije, Lazar Pavlović – kontrabas, Đorđe Kujundžić/Rastko Uzunović – klarinet, kompozitor Ben Rosler). Ovi muzičko-scenski pasaži čine predstavu “Jugojugoslavija” živom i gledljivom, i može se reći da bi ona u celini bila uspešnija da je fokus pomeren na muzičko izvođenje, odnosno da su ti muzičko-scenski delovi još prošireni, na račun slabih dramskih segmenata. Oni bi tako formalno i stilski zavodljivo popunili praznine u doživljaju igre, koje je stvorilo značenjsko siromaštvo teksta.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 23. novembra 2020. godine