Month: October 2018

Čekanje na život u (večnoj) tranziciji

Premijera predstave “Bure baruta“ u Crnogorskom narodnom pozorištu

Podgorica – Nova sezona Crnogorskog narodnog pozorišta počela je spektakularno, premijerom predstave „Bure baruta“, prema tekstu makedonskog pisca Dejana Dukovskog, jednom od najizvođenijih savremenih komada sa ovih prostora u Evropi. Ova drama fragmentarne strukture, puna buke i besa, natopljena očajem i nasiljem, kada je nastala, početkom devedesetih godina, bila je autentičan krik vremena, odraz tadašnjeg razjarenog ludila. Njena savremenost danas nije izbledela – Balkan je i dalje veoma trusno i tamno područje, u političkom, ali i u egzistencijalnom, ontološkom smislu.

Makedonski reditelj Dejan Projkovski u prvi plan predstave gura svevremenost ove drame. Prizori odražavaju naglašenu emocionalnost na Balkanu, kao i stalno stanje društvene tranzicije. Posebno je prisutna konkretna i metaforička situacija neprestanog čekanja, nekog boljeg života, nekog srećnijeg vremena. Na sceni su zato simbolički naređani koferi, dok se radnja dešava u autobusima koji nikako da krenu, u kupeima vozova koji beznadežno kasne, na pustim prugama pored žmirkajućih semafora, ali i u visećim čamcima u pustariji. Tegobe života na ovim prostorima beznađa, likovi pokušavaju da uguše alkoholom, ili iščezavanjem u banalnostima telesnog. Ipak, važno je napomenuti da Projkovski ne stvara sterotipan, jednostrano taman odraz Balkana. U prizorima tog odronjenog sveta, prostora ugažene ljudskosti, opstaju u tragovima pokušaji da se odbrani napadnuta čast (četvrta scena, „Incidentalni sistem“), povrate ljubavi (deseta scena, „Mesec od slame“), pronađe sreća u nekom (možda) boljem svetu (deveta scena, „Soba sa pogledom“).

Predstava, kao i drama, ima fragmentarnu strukturu, akteri i njihove pripovesti su odvojene. Ali, utisak o čvrstoj celini je u potpunosti postignut, zbog zajedničkih tema izraženih u pojedinačnim prizorima (alkoholizam, čekanje, maštanje o nekom boljem svetu), kao i činjenice da po jedan lik iz svake scene prelazi u sledeću. Kompaktnost scenske radnje bitno stvara i vešta, stilski i kvalitativno ujednačena igra ansambla. Glumci blago groteskno, povremeno prožeto rasterećujućim crnim humorom, stvaraju galeriju više ili manje posustalih boraca za život (Mirko Vlahović, Goran Vujović, Aleksandar Gavranić, Danilo Čelebić, Vukan Pejović, Vanja Jovićević, Zoran Vujović, Ana Vučković, Marko Todorović, Filip Đuretić, Petar Burić, Branimir Popović, Nikola Perišić, Mišo Obradović, Dejan Ivanić, Dušan Kovačević, Jelena Nenezić-Rakočević, Stevan Radusinović, Jadranka Mamić, Slobodan Marunović, Danilo Čelebić, Gojko Burzanović, Sneža Matanović).

Za celovitost fragmentizovane scenske stvarnosti je naročito važan muzički deo izvođenja (muzika Goran Trajkoski). Bend „Toplo pivo“ je sve vreme prisutan na sceni i adekvatno prati radnju žestokom rok muzikom koju stvaraju truba, bubnjevi, bas i električna gitara. U više navrata muzika podseća na tonove Tarantinovog filma „Petparačke priče“. Pored zvučnog plana, sa Tarantinovom poetikom ovu predstavu povezuje i prekomernost nasilja, stilizovano, tragikomično uobličenog. Lajtmotiv koji takođe ima bitan smisao značenjskog, emotivnog, ali i simboličkog povezivanja likova i radnje je pesma „Zajdi, zajdi, jasno sonce“, izvođena u različitim stilskim i emotivnim stanjima aktera.

„Bure baruta“ Dejana Dukovskog i Projkovskog se trijumfalno završava, izlaskom na scenu mnogočlanog Orkestra počasne garde vojske Crne Gore, koji je podigao celu salu Crnogorskog narodnog pozorišta na noge. Spektakularnu scensku muziku prati i raskošna scenografija Valentina Svetozareva koja omogućava efektno menjanje prizora. Na sceni su glomazni vozovi, masivni brodovi, oronule zgrade. Koristi se rotaciona scena, ali i vrata u dubini koja se otvaraju prema podgoričkim ulicama, diskretno povezujući scenski život sa stvarnim životom. Važno je napomenuti da ova formalna grandioznost predstave, koju upotpunjuju i odgovarajući kostimi Tijane Todorović i koreografija Nade Vukčević, nije sama sebi svrha. Naprotiv, ona je potpuno funkcionalna, važna u zidanju temperamentnog odraza naših društava. Ovaj eksplozivno živ mozaik sputanih života otkriva istinski smisao pozorišta – prevođenje trauma stvarnosti u snagu umetnosti.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 22.10.2018.

(Ne)potrošene revolucije

„Vrat od stakla“, tekst Biljana Srbljanović, režija, scenografija i izbor muzike Jagoš Marković, Jugoslovensko dramsko pozorište

Najnovija drama Biljane Srbljanović, „Vrat od stakla“ vraća nas na ranije teme i interesovanja ove autorke – porodične odnose, generacijske sukobe, propale revolucije, kritiku društva i mentaliteta. U ovoj drami fragmentarne strukture, sastavljenoj od dvanaest scena, prepliću se lično i društveno, intimno i političko, tragično i apsurdno komično. Lične i porodične drame se odvijaju u životima tri generacije jedne porodice, u savremenom Beogradu, u okolnostima društvenih protesta. Oni se prikazuju kao deo istorijskog kontinuiteta, kroz lik Bogdanke, najstarije članice porodice, šezdesetosmašice. Njen revolucionarni žar nije utihnuo, naprotiv, samo su se metode promenile (danas koristi Tviter za podsticanje protesta).

Reditelj Jagoš Marković ovu inspirativnu dramu na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta u osnovi uspešno postavlja, umereno stilizovano, apsurdno, groteskno. Njegova prepoznatljiva režija koja stvara pozornicu uronjenu u dim, maglu i nostalgičnu retro muziku, u ovom slučaju je svedenija i suptilnija, odgovarajuća. Prve tri scene predstave su veoma dobre, snažno izražajne. Scena tu podseća na dramski svet Beketa i Mrožeka, začudna je, pomalo groteskna. Likovi odsutno i rezignirano blenu u daljinu, spavaju, ljuljaju se, muče se sa životima u kojima bojleri i ulice gore. Ovi prizori grade uzbudljivu koreografiju naše tužno-smešne svakodnevnice. Upečatljivi su zbog samog scenskog prisustva glumaca koji predstavljaju zarozane, potrošene i dotučene ljude, iznurene životom (svedeni, realistički kostimi Bojane Nikitović). Pozornica je prelivena dimom i ventilatorima koji hlade pritisak vrućine čija se težina može osetiti. Usred scene pretrpane stvarima koje pojačavaju utisak zatrpanosti, stešnjenosti, odsustva vazduha života, postavljena je ljuljaška, na kojoj se likovi (najviše Mirna) zaneseno ljuljaju. Ovo stilizovano rešenje shvatamo kao izraz bega, prostor slobode. Značenje kontrasta prema tamnoj svakodnevnici bitno grade i muzičke numere koje se prostiru između scena. Nostalgična jugoslovenska muzika Lole Novaković, Ismete Krvavac, Radojke Šverko, Olivere Marković i drugih, otvara polje misaonog odlaska u neki bolji svet.

Sa prvim Ljubinim (Dragan Mićanović) monologom u četvrtoj sceni, snaga scenske igre malo pada. Njegova ispovest o vremenu bombardovanja 1999. godine, rođenju ćerke Mirne i uručivanju vojnih poziva, nije dovoljno dramski sugestivna, koliko bi mogla da bude. Nedostatak veće dramske upečatljivosti karakteriše i Bogdankin (Jelisaveta Seka Sablić) monolog u petoj sceni, izraz njenih sećanja na proteste iz mladosti, čiji je smisao jačanje današnje volje i hrabrosti. Ta scena je slabiji segment nastupa Sablićeve, koji je u celini znatno ubedljiviji, što je slučaj i sa Mićanovićem. Naročito su uspešne njene komički probojne replike koje izgovara nonšalantno, sa merom. Ali, ističemo i utisak o nepotrebnosti rafala psovki koje Bogdanka prečesto ispaljuje. One jesu očigledno deltvorno komičko sredstvo, ali i način prelakog dodvoravanja publici, čiji se efekat troši sa prekomernim ponavljanjem.

Ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta je, kao celina, kompaktno i nadahnuto izgradio tragikomični dramski svet Srbljanovićeve i Markovića. Pored navedenih glumaca, Vesna Trivalić prigušenije igra Svetlanu, Bogdankinu ćerku. Anita Mančić je veoma ubedljiva kao Nadežda, njena sestra koja pokušava da pronađe sreću u onlajn vezi sa Filipom. Njega komički uverljivo u jednoj sceni oživljava Miloš Samolov koji sa ćerkom (Ana Čarman) iz Švedske dolazi da uživo upozna Nadeždu. Milica Gojković igra Mirnu odgovarajuće grubo i odbojno, izražavajući tako pobunu protiv roditelja i njihovih pogleda na svet, i svoje odsustvo vere u smisao društvenih protesta. Irfan Mensur je izuzetno precizan kao Vasa, Bogdankin prijatelj, dok je Marko Janketić nenametljivo izražajan u ulozi Vlajka Mujića, hladnog preduzimača koji uzima njihov stan, posle denacionalizacije.

Na početku je scena pretrpana stvarima, džumbusom isprepletanih života tri generacije porodice pod jednim krovom. Kako se radnja razvija, donoseći joj gubitak stana zbog denacionalizacije i restitucije, pozornica postaje sve pustija, pomalo nalik Čehovljevom „Višnjiku“. Na kraju ostaje praznina, konkretna i simbolička, oznaka sloma jednog sveta koji nije uspeo da se izbori sa izazovima vremena.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 8.10.2018.

Lične i društvene paranoje

„Balkanski špijun“, tekst Dušan Kovačević, režija i dramaturgija Tatjana Mandić Rigonat, Narodno pozorište u Beogradu, scena „Raša Plaović“

Radnju izuzetne tragikomedije karaktera i naravi, „Balkanski špijun“ (1983), rediteljka Tatjana Mandić Rigonat je smestila u savremeno doba, okolnosti video nadzora i ogromnog uticaja medija. Kovačevićeva apsurdna farsa i, u isto vreme, urnebesna tragedija, odvija se u kabaretskim okvirima koje uživo na sceni oblikuje orkestar (kompozitor Irena Popović Dragović). Songove peva Radio-spikerka, samo zvučna pojava iz originalnog teksta, koja je ovde postala elegantna televizijska spikerka, fizički prisutna (Vanja Milačić). Pored izvođenja starih nostalgičnih pesama, na primer „Devojko mala“, koje povremeno poprimaju žestoku, buntovnu, pank formu, spikerka izgovara tekstove koje prepoznajemo kao savremenu medijsku propagandu. Te najave nameću teorije zavere i društveno-političke zidove, stvaraju neprijatelje. Njen plastičan govor se prenosi na ekranu u pozadini, sa malim zakašnjenjem, što shvatamo kao znak medijskih neistinitosti, odnosno činjenice da je nastup namešten, nametnut.

Ova kabaretska intermeca su na idejnom planu predstave sasvim jasna, i zato donekle opravdana. Ona uspostavljaju značenja društvene paranoje, odražavaju Ilijinu paranoju na makro planu, što je važan smisao Kovačevićevog komada. Tumačeći njegova značenja osamdesetih godina, Dragan Klaić je posebno isticao društveno-politički, metaforički smisao. Između ostalog je napisao da ova komedija govori o jednom neprevladanom ideološkom recidivu koji traje uprkos promenama, i da je svet Ilije Čvorovića određen poimanjem partije kao vlasti, patriotizma kao ksenofobije, sveta kao ratišta. Ovaj društveni smisao komada je naglašeno i pojačano prisutan u kabaretskim delovima predstave, koji, dakle, imaju jaku značenjsku vezu sa glavnim tokom. Sa druge strane, oni stilski štrče, skoro da imaju sopstvenu egzistenciju u odnosu na glavni tok, ostvaren u maniru tragikomičnog realizma. Taj spoj nam je grub, formalno kabast i neusklađen, što je glavna zamerka ovom scenskom čitanju koje u celini karakateriše neprečišćena znakovna ambicioznost. Takođe, uvođenje kabaretskog dela produžuje trajanje predstave, opterećuje radnju, povremeno obarajući njenu dinamiku. A imajući u vidu da su u glavnom toku već korišćeni video materijali Ilije koji je snimao kretanja Podstanara, njihovo prisustvo bi na značenjskom planu bilo verovatno dovoljno. Oni takođe sadrže direktnu kritiku našeg vremena, negativne društvene selekcije, medijske manipulacije. U pozorištu je manje uvek više, nije neophodno ponavljati već očigledne ideje.

Igra glumaca je, pored izuzetnih vrednosti dramskog teksta, najveći adut predstave, funkcionalno dizajnirane (scenograf Branko Hojnik, kostimograf Ivana Vasić). Ljubomir Bandović sa odlučnom lakoćom igra Iliju Čvorovića čije grčevite napore da ulovi izdajnike i spasi zemlju razumemo i kao očajnička nastojanja da sebe rehabilituje, da dokaže vlastima svoju lojalnost državi, nekada Jugoslaviji, danas Srbiji. Nela Mihailović je psihološki uverljivo i komički efektno predstavila Ilijinu ženu Danicu, tipično balkanski pokornu sledbenicu muža, domaćicu koja po čitav dan prebiva u kuhinji. Njihovu pobunjenu i nepomirljivu ćerku Sonju takođe psihološki i komički delotvorno igra Katarina Marković. U sceni koja prikazuje njen sukob sa majkom, zbog oca, u prvi plan izlazi čista, ogoljena tragičnost Kovačevićevih likova, u većem delu radnje zamaskirana apsurdnom komičnošću.

Ilijin brat blizanac Đura u predstavi je postao sestra Đurđa, zvana Đura, koju komički ubedljivo, mada populistički, igra Dušanka Stojanović Glid. Ona je brutalnija i odlučnija od Ilije, i u tom smislu je odluka o promeni njenog pola funkcionalna. Činjenica da je ona žena pojačava snagu njene surovosti, ali i značenje bezgraničnosti nasilja, osvetoljubivosti i paranoje. Milutin Milošević kao Podstanar je kul tip, pristojan, zgodan i lepo vaspitan. Posle dvadeset godina radnog boravka u Francuskoj, vraća se u Srbiju sa idejom da napravi modni pogon, ali ga koči naš opšti haos, nerad, neodgovornost. Činjenica da dolazi iz drugog sistema, zbog kontrasta gradi izazovnu platformu kritičkog sagledavanja ovdašnjeg opšteg javašluka.

Uprkos stilskom neskladu, verujemo da će ovaj „Balkanski špijun“ naići na veoma dobar prijem publike, zbog nepresušnih vrednosti Kovačevićevog teksta i zavodljive igre glumaca. Takođe, ta formalna nezgrapnost naročito upadljivo nameće kritiku današnjih društveno-političkih značenja komada, totalitarizma, medijskih manipulacija, gušenja sloboda izražavanja. Drugim rečima, etika ovde staje ispred estetike, zbog čega se nedostatak suptilnosti i formalne neusaglašenosti lakše praštaju.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 4.10.2018.