Čekanje na život u (večnoj) tranziciji

Premijera predstave “Bure baruta“ u Crnogorskom narodnom pozorištu

Podgorica – Nova sezona Crnogorskog narodnog pozorišta počela je spektakularno, premijerom predstave „Bure baruta“, prema tekstu makedonskog pisca Dejana Dukovskog, jednom od najizvođenijih savremenih komada sa ovih prostora u Evropi. Ova drama fragmentarne strukture, puna buke i besa, natopljena očajem i nasiljem, kada je nastala, početkom devedesetih godina, bila je autentičan krik vremena, odraz tadašnjeg razjarenog ludila. Njena savremenost danas nije izbledela – Balkan je i dalje veoma trusno i tamno područje, u političkom, ali i u egzistencijalnom, ontološkom smislu.

Foto Crnogorsko narodno pozorište

Makedonski reditelj Dejan Projkovski u prvi plan predstave gura svevremenost ove drame. Prizori odražavaju naglašenu emocionalnost na Balkanu, kao i stalno stanje društvene tranzicije. Posebno je prisutna konkretna i metaforička situacija neprestanog čekanja, nekog boljeg života, nekog srećnijeg vremena. Na sceni su zato simbolički naređani koferi, dok se radnja dešava u autobusima koji nikako da krenu, u kupeima vozova koji beznadežno kasne, na pustim prugama pored žmirkajućih semafora, ali i u visećim čamcima u pustariji. Tegobe života na ovim prostorima beznađa, likovi pokušavaju da uguše alkoholom, ili  iščezavanjem u banalnostima telesnog. Ipak, važno je napomenuti da Projkovski ne stvara sterotipan, jednostrano taman odraz Balkana. U prizorima tog odronjenog sveta, prostora ugažene ljudskosti, opstaju u tragovima pokušaji da se odbrani napadnuta čast (četvrta scena, „Incidentalni sistem“), povrate ljubavi (deseta scena, „Mesec od slame“), pronađe sreća u nekom (možda) boljem svetu (deveta scena, „Soba sa pogledom“).

Foto Crnogorsko narodno pozorište

Predstava, kao i drama, ima fragmentarnu strukturu, akteri i njihove pripovesti su odvojene. Ali, utisak o čvrstoj celini je u potpunosti postignut, zbog zajedničkih tema izraženih u pojedinačnim prizorima (alkoholizam, čekanje, maštanje o nekom boljem svetu), kao i činjenice da po jedan lik iz svake scene prelazi u sledeću. Kompaktnost scenske radnje bitno stvara i vešta, stilski i kvalitativno ujednačena igra ansambla. Glumci blago groteskno, povremeno prožeto rasterećujućim crnim humorom,  stvaraju galeriju više ili manje posustalih boraca za život (Mirko Vlahović, Goran Vujović, Aleksandar Gavranić, Danilo Čelebić, Vukan Pejović, Vanja Jovićević, Zoran Vujović, Ana Vučković, Marko Todorović, Filip Đuretić, Petar Burić, Branimir Popović, Nikola Perišić, Mišo Obradović, Dejan Ivanić, Dušan Kovačević, Jelena Nenezić-Rakočević, Stevan Radusinović, Jadranka Mamić, Slobodan Marunović, Danilo Čelebić, Gojko Burzanović, Sneža Matanović).

Za celovitost fragmentizovane scenske stvarnosti je naročito važan muzički deo izvođenja (muzika Goran Trajkoski). Bend „Toplo pivo“ je sve vreme prisutan na sceni i adekvatno prati radnju žestokom rok muzikom koju stvaraju truba, bubnjevi, bas i električna gitara. U više navrata muzika podseća na tonove Tarantinovog filma „Petparačke priče“. Pored zvučnog plana, sa Tarantinovom poetikom ovu predstavu povezuje i prekomernost nasilja, stilizovano, tragikomično uobličenog. Lajtmotiv koji takođe ima bitan smisao značenjskog, emotivnog, ali i simboličkog povezivanja likova i radnje je pesma „Zajdi, zajdi, jasno sonce“, izvođena u različitim stilskim i emotivnim stanjima aktera.

Foto Crnogorsko narodno pozorište

„Bure baruta“ Dejana Dukovskog i Projkovskog se trijumfalno završava, izlaskom na scenu mnogočlanog Orkestra počasne garde vojske Crne Gore, koji je podigao celu salu Crnogorskog narodnog pozorišta na noge. Spektakularnu scensku muziku prati i raskošna scenografija Valentina Svetozareva koja omogućava efektno menjanje prizora. Na sceni su glomazni vozovi, masivni brodovi, oronule zgrade. Koristi se rotaciona scena, ali i vrata u dubini koja se otvaraju prema podgoričkim ulicama, diskretno povezujući scenski život sa stvarnim životom. Važno je napomenuti da ova formalna grandioznost predstave, koju upotpunjuju i odgovarajući kostimi Tijane Todorović i koreografija Nade Vukčević, nije sama sebi svrha. Naprotiv, ona je potpuno funkcionalna, važna u zidanju temperamentnog odraza naših društava. Ovaj eksplozivno živ mozaik sputanih života otkriva istinski smisao pozorišta – prevođenje trauma stvarnosti u snagu umetnosti.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 22.10.2018.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s