Month: January 2022

Umetnost iz klozetske šolje

“Ibi The Great”, autorska predstava Andraša Urbana, prema drami Alfreda Žarija “Kralj Ibi”, Narodno pozorište Sombor

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

Polazeći od Žarijeve tragične farse “Kralj Ibi” (1896), koja je označila početak istorijskih avangardi, reditelj Andraš Urban gradi provokativnu i ekscesnu predstavu, politički subverzivnu, ali i drsko zabavnu (dramaturg Vedrana Božinović). Žarijevu grubu parodiju Šekspirovih političkih tragedija, u prvom redu “Magbeta”, Urban prevodi u još radikalniju i gadniju pripovest o slepilu moći. Ona povremeno odlazi na prostor estetike treša, u tom obliku retko prisutne u našem pozorištu, što je najreprezentativnije u sceni Ibijeve večere. U Žarijevoj verziji, majka Ibi između ostalog služi “pacovska rebarca” i “govnjivi karfiol”, dok su u somborskoj predstavi ti specijaliteti prevedeni u ogoljenije brdo izmeta, posluženo direktno iz klozetske šolje. Ovaj ekscesni, ogavni prizor se završava lucidnom tačkom, ili drskim pečatom, kada posle poslužene večere gosti razmišljaju kako će provesti vreme. Neko predlaže da idu u pozorište, i dobija odgovor: “Nećemo u pozorište, tamo jedu govna.” Ove scene izazivaju mešavinu osećanja gađenja, zaprepašćenosti, ali i smeha zbog bestidnih prekoračenja, nemilosrdnog udara na malograđanska shvatanja teatra, što su karakteristike istorijskih avangardi, dadaizma, nadrealizma. One jasno potvrđuju da Urbanov scenski jezik predstavlja autentično nasleđe avangardi, koje ima razornu snagu, mogućnost da izazove šok i potres, neminovno vodeći ka žestokom preispitivanju osnova pozorišta, ali i društva. U tom smislu, predstava se formalno i stilski radikalnije nadovezuje na poslednju Urbanovu predstavu “Vitezovi lake male” koja takođe razuzdano ruši pozerska shvatanja pozorišne umetnosti. 

Foto Nađa Repman

“Ibi The Great” teče kao pozorište u pozorištu, gde glumci energično snabdevaju publiku informacijama o Žarijevom tekstu i didaskalijama. Oni skoro pomahnitalo ulaze i izlaze iz uloga, rastvaraju pozorišni mehanizam, namećući analizu koncepta igre, pretvaranja. To se može tumačiti i kao putokaz za publiku, da javne igre, politička pretvaranja posmatra kao uloge na društvenoj pozornici, podložne bestidnoj manipulaciji, koje treba uvek preispitivati. Nemanja Bakić, Danica Grubački, Nikola Knežević, Srđan Aleksić i Biljana Keskenović parodično prikazuju različite likove, izvan polja psihološke igre. U celini ostaju lojalni Žarijevim idejama o neophodnoj mehaničnosti, automatizovanosti nastupa, insistiranju na svakoj vrsti preterivanja i odsustvu logike, sa ciljem obezvređivanja lažnog morala. Nastupi glumaca imaju različite kvalitativne domete, ali su u celini sasvim funkcionalni i stilski dosledni.

Predstava ima raskošna značenja, brojne slojeve igre, vizuelnu izazovnost i moćne songove koji kritički razobličavaju orgije vlasti. Muzika, kao i humor, probojna su sredstva izražavanja politički delikatnih tema, jer funkcionišu kao maske, imaju zavodljivu formu koja nosi razorne ideje. Plesno-muzičke scene se izvode u ironičnom ruhu, karikirajući malograđanska shvatanja tradicije (kompozitor Irena Popović Dragović, muzičar Strahinja Rašić, harmonika). Rediteljska rešenja zavode bujnošću mašte, na primer kada se Ibijevi na kraju pojavljuju na skijanju, upadljivo sportski obučeni, u pratnji lebdećeg veštačkog snega, ili kada uživaju u ogromnom gumenom čamcu u obliku ružičastog flamingosa. Ovi prizori takođe izazivaju delikatan humor zbog razvezane, opojne maštovitosti (kostim Biljana Grgur).

Foto Nađa Repman

Scenski prostor i na vizuelnom planu odražava značenje vulgarnosti nasilja vlasti. Radnja se dešava u prostoru toaleta, odnosno klozeta, likovi na ve-ce šoljama kuju zavere da bi se domogli moći. A pojedine scenske slike se  mogu razumeti i kao suptilne metafore žrtava destruktivne politike, na primer, kada se “sa neba” sruči prizor na desetine obešenih ljudi, koji će ostati da vise na omčama do kraja. Oni su simbolički dokazi stradanja, svojevrsni duhovi koji će zauvek ostati među nama, da nas podsećaju na zločine vlasti.

Možda je najveća vrednost ovog “Ibija Velikog” uspešan spoj raskalašne zabave i subverzivnog humora koji magnetski privlače publiku, i istovremenog nametanja niza važnih pitanja, o političkoj moći, uticaju medija, manipulaciji visokim položajima, provincijalizmu, odnosu između velikh gradova i manjih sredina. A takav sklop predstavlja tačno tumačenje Žarijeve lakrdije koja se definiše kroz spoj tragičnog i komičnog, nihilizma i antirealizma, označavajući apsurde vlasti, ali i tragikomičan položaj čoveka u svetu.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 21. januara, pod naslovom “Pripovest o slepilu moći”

Mnogo buke (ni oko čega)

“Laža i paralaža”, prema komediji Jovana Sterije Popovića, reditelj Stevan Bodroža, Narodno pozorište Kikinda

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

“Laža i paralaža”, prva Sterijina komedija, napisana sa moralizatorskim ciljem, korigovanja ljudskih mana i ponašanja, ne ulazi u grupu njegovih najvrednijih dela. Jovan Hristić, teoretičar drame, ovom delu je opravdano zamerao neiskorišćenost dramskih situacija, kao i to što su Sterijini komični karakteri “objekti moralne demonstracije”, a tek onda aktivna dramska lica. Danas je ova komedija neosporno tematski prepoznatljiva, neprijatno prepoznatljiva, zbog opšteg društvenog izigravanja, lažnog predstavljanja i varanja, te razlozi njenog postavljanja na scenu, u idejnom smislu, nisu nimalo diskutabilni. Ipak, zbog nedovoljno vešte skrojenosti teksta, od savremenih scenskih tumačenja se naročito očekuje neki oblik značenjske nadgradnje, ili iskorak u žanrovsko-stilskoj interpretaciji, što je, na primer, bio slučaj sa uspešnom somborskom predstavom u režiji Gorčina Stojanovića (2008).

U vezi sa tim, odluka reditelja Stevana Bodrože da Sterijin komad proširi uvođenjem novih situacija pozorišta u pozorištu, predstavama, ili predstavicama koje Jelica igra za rođake i prijatelje, jeste zanimljiva. Jelica je u Beču, gde ju je otac poslao na školovanje, razvila strast prema knjigama koje su je udaljile od realnog života, romantizovale su njen pogled na stvarnost, odenule ga u veo iluzija, koji će prevaranti brutalno iskoristiti. Njena zanesenost knjigama u Bodrožinoj predstavi se proširuje zanesenošću teatrom. Na posebno postavljenoj sceni na sceni, ona teatralno igra sentimentalne junakinje, sanjajući o velikim ljubavima i životu okupanim sjajem. Imajući u vidu situacije u Sterijinoj komediji, maskiranja Mite i Alekse, u barona Golića i njegovog slugu, ideja postavljanja pozorišta u pozorištu, kao drugog nivoa igranja, naročito je izazovna. Nažalost, u predstavi to nije iskorišćeno, nivoi igranja i pretvaranja nisu veštije isprepletani, zbog čega se može reći da jedna provokativna ideja u realizaciji nije dovoljno artikulisana, nije razvijena. Drugi problem izvođenja ove ideje je neumerena pojačanost tona Jelicinih igrokaza na sceni u sceni. Ona previše galami igrajući romantične heroine, što uglavnom zamara gledaoca, produžava trajanje radnje, urušava njenu dinamiku i u celini nepovoljno utiče na doživljaj predstave. Jasna je namera da se karikiraju Jelicini nastupi, ali karikatura, da bi bila efektna, treba da se uobliči sa merom, mora da se opravda kroz funkcionalnost.

Foto Studio Sretenović

Uopšteno posmatrano, igra glumaca je stilski neusaglašena i najčešće je preterana u jačini izraza. Anđela Kiković u stvaranju lika Jelice je u ređim trenucima uverljiva, kada je umerenija, u scenama koje otkrivaju njenu naivnost i lakovernost, dok je uglavnom preglasna u teatralizaciji. To je slučaj i sa likovima Alekse (Nikola Joksimović) i Mite (Vladimir Maksimović), gladnih i dronjavih hohštaplera koji smišljaju ujdurme da bi napunili prazne stomake. Oni su takođe povremeno autentični, kada nastupaju suptilnije, i zaista je šteta što nisu tako igrali tokom većeg dela radnje. Mihailo Laptošević realističnije predstavlja Jelicinog oca Marka Vujića, zbog čega nejasno odskače od ostatka ansambla, pri čemu i njegov lik, obeležen lakomislenošću i pomodarstvom, ima dovoljno materijala za karikaturu. Jelicin verenik Batić (Aleksa Marković) je umerenije karikaturalno uobličen, dok je Marija (Tanja Markov Križan), prva Aleksina verenica, takođe previše izražajna u stvaranju lika prevarene (razjarene) žene, u čemu podseća na žrtve zavođenja Don Žuana.

Kostimi Maje Mirković su maštoviti u stilizovanosti, kao i dizajn scenskog prostora, preukrašenost scene na sceni koja sugeriše da je ceo svet zaista pozornica (scenograf Zorana Petrov).

Na kraju predstave se upadljivije uvodi fina, melanholična osećajnost, sa setnim pevanjem Zmajeve pesme “Tiho, noći”, uz krupni, svetli mesec u pozadini. Šteta je što ovakvih prizora u predstavi nema više, odnosno što se nije išlo tim putem, delikatnijeg usaglašavanja karikaturalnog i poetskog izraza,  i stišavanja mnogo buke (ni oko čega).

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 18. januara 2022. godine

Beg od praznine

“Adresa svemir-nekoliko poruka”, tekst Volfram Loc, režija Anja Suša, Bitef teatar

Dramski tekst “Adresa svemir – nekoliko poruka” Volframa Loca, pisca koji naša publika poznaje preko komada “Urnebesna tama”, igranog na festivalu Bitef (2016, Burg Teatar), a zatim i postavljenog na repertoar Ateljea 212 u režiji Jovane Tomić, takođe je strukturalno složen, fragmentaran, autorefleksivan i autoironičan. Rasparčana radnja, koja pripada nasleđu teatara apsurda, egzistencijalizma i teatralizma, odvija se u više pravaca. Situacija pozorišta u pozorištu nameće asocijacije na Pirandelove metateatralne komade, ovde još dublje prožete ironijom, dok upečatljiva poezija, mekana i sarkastična u isto vreme, podseća na Beketove odbleske veselog beznađa. Likovi Luma i Purla Švajckea su baš nalik Beketovim odrpancima, više senkama nego ljudima, dobro smrvljenim beznađem, ali i dalje u potrazi za smislom i utehom. Treći tok radnje, koji vodi Ut, nekakav je bizaran odjek rijaliti programa, gde učesnici, između ostalog, šalju poruke u svemir. Ovako složena struktura teksta se može shvatiti kao odraz složenosti našeg sveta pred kolapsom, sveta izudaranog različitim informacijama i nivoima stvarnosti, zamagljenih iza gomila maski i privida. Zato se još može reći da je forma ovde i sadržaj, odnosno, Makluanovim rečima, da je medijum poruka (prevod teksta Bojana Denić).

Foto Nenad Šugić

Postavljanje ovakve drame na scenu je očigledan izazov, sa kojim se rediteljka Anja Suša uspešno izborila. Na pozornici je stilizovano i disciplinovano, povremeno i komički razgaljujuće, uobličena autentična zbrka koja se zove svet u kome živimo. Kao na traci se smenjuju fragmenti likova koji pričaju, odnosno trabunjaju, cvile i vrište, koprcaju se u pokušajima da pronađu odgovor na pitanje: zašto smo ovde? Različiti nivoi stvarnosti su postavljeni na odgovarajuće podeljen prostor. Likovi prvo nastupaju na golom proscenijumu, ispred spuštene, glamurozno sjajne, srebrne zavese, koja se kasnije po potrebi diže, otvarajući druge prostore, stilizovano određene (scena Ylva Norlin). Izuzetno maštoviti, razvijeni u detaljima, kostimi Maje Mirković prikladno upotpunjuju upečatljivi vizuelni plan predstave. U celini se taj fino ironičan glamur, svet okupan šljokicama, nametljivim sjajem, može shvatiti kao očajnički pokušaj da se sakrije praznina, užasavajuća osećanja straha i nesigurnosti koja prožimaju celu radnju.

Te strahove naročito autentično otkriva Ut koga vrlo spretno, odmereno teatralizovano, igra Milutin Dapčević, započinjući nastup impresivno “poludelim” monologom, o načinima konfrontacije sa osećanjem ništavila. Njegova rečenica “Samo da ne zavlada praznina!”, kasnije će se, tokom razvoja radnje, često ponavljati, kao mantra, kao oslonac za davljenika u okeanu beznađa. Mladen Andrejević i Danijel Sič slikovito igraju Luma i Purla, te zarozane i infantilne, egzistencijalističke pajace. Aleksandar Vučković, Nikola Malbaša, Jelena Ilić i Milica Sužnjević dosledno stilizovano stvaraju niz drugih brojnih likova u komadu, uspešno se transformišući. Svi glumci zaista predano igraju, njihova stilizovana groteska je vešto razigrana i dubinski opravdana.

Predstava “Adresa svemir – nekoliko poruka” je neosporno scenski inspirativan pokušaj da se prikaže potraga za smislom postojanja u naizgled besmislenoj stvarnosti našeg sveta. Vredna je i podsticajna, a bila bi još efektnija da je zgusnutija i nešto kraća (traje skoro dva sata). Takođe je šteta što nema više snažnih vizuelnih rešenja, poput jedne magične scene zabave, kada glasnu muziku prati prizor iza zamagljenih stakala neobičnog prozora/vrata, obrisi ljudi koji se batrgaju u traženju neke utehe (muzika Igor Gostuški, scenski pokret Damjan Kecojević).    

Fusnote u Locovom tekstu, njih šezdesetak, projektuju se kao titlovi, iznad scene, kao komentari koji predstavljaju delikatnu poetsku i filozofsku nadgradnju značenja. Oni u tišini provokativno završavaju predstavu, prizorom koji se može simbolički tumačiti: reči će ostati, nadživeće ljude kojih više nema. Ili, na još daljem metafizičkom nivou: smisao uvek postoji, i izvan nas koji smo samo prolaznici na svemirskoj mapi.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 14. januara 2022. godine

Neuspela potraga za identitetom

“Perpleks”, tekst Marijus fon Majenburg, režija Goran Golovko, Narodno pozorište Užice

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

“Perpleks” Marijusa fon Majenburga je izazovan savremeni komad za koji se može reći da pripada tradiciji drame apsurda, kao i teatralizma. Zbog naglih promena likova i situacija, izvan sfere logike, “Perpleks” donekle podseća na tekstove Ežena Joneska, a zbog naglašene teatralnosti, isticanja igranja uloga, asocira i na ritualno pozorište Žana Ženea. Takođe, zbog drastičnog razbijanja dramske strukture, naročito na kraju, blizak je Pirandelovim metateatralnim komadima, koji istražuju smisao i funkcije pozorišta. U tematskom pogledu, radnja problematizuje identitet savremenog čoveka, rascepljenost njegove svesti, odsustvo stabilnosti i postojanosti, lutanje od jedne do druge maske koju predstavljamo na pozornici svakodnevnog života. Ova osnovna nit radnje otvara i filozofska i religijska pitanja postojanja, probleme evolucije, snage seksualnosti u pokretanju opšte motivacije življenja itd. Odluka da se komad postavi na repertoar užičkog pozorišta je svakako vredna, ne samo zbog podsticajnosti samog teksta, već i zbog kontinuiteta produkcije drama Marijusa fon Majenburga, koje su ranije uspešno postavljane na naše scene: “Vatreno lice”, “Paraziti”, “Harman”, “Rugoba”, “Kamen”.

U scenskom čitanju “Perpleksa”, reditelj Goran Golovko se odlučio za oštro oivičenu stilizaciju, glumački neizbrušenu igru kojoj fali nijansi, magije, začudnosti, poezije, mašte, što ovaj komad zaista traži. Ta sirovost je u prvi plan gurnula komične aspekte značenja, potiskujući druge, suptilnije nivoe. Zbog toga, filozofski, metateatralni smisao nije došao do prave izražajnosti, čineći ovo tumačenje krnjim.

Foto Radovan Baja Vujović

Scenski prostor je zanimljivo rešen, radnja je smeštena u efektno stilizovane okvire nedovršene kuće, ili scenografske skice za kuću, u kojoj je postavljen kauč, par kutija i upadljiv, dekorativan luster. Kostimi su dosledno stilizovani, određeni živim bojama (scena i kostim Mia David). Glumci Vahidin Prelić, Dejan Maksimović, Biljana Zdravković i Dragana Vranjanac, trudili su se da prikažu igranje scenskih uloga, u maniru apsurdnog, stilizovanog realizma. Njihovi likovi se zovu kao i oni (što je zahtev teksta drame), čime se takođe naglašava teatralnost, poigravanje sa stvarnim i scenskim identitetima. Postupci teatralnosti podsećaju na kruševačku predstavu “Za sada je sve OK” u režiji Snežane Trišić, gde glumci takođe igraju pod svojim imenima, ali su njihovi nastupi znatno mekši, suptilniji, fino ironični, dok je režija delikatnija i promišljenija, zbog čega su bliske namere uspešno izražene na sceni. Poređenje ove dve idejno srodne predstave, daje nam jasniju sliku o razlozima neuspeha scenskog tumačenja “Perpleksa”.

Pažnju gledalaca u najvećoj meri drže provokativne ideje u samom dramskom tekstu, na primer, razmatranje savremenih značenja Platonove alegorije o pećini i našoj zakržljaloj percepciji, ili Ničeovih teza o smrti Boga. Podsticajan je i kraj predstave, osobena varijacija motiva prisutnog u Pirandelovom komadu “Šest lica traže pisca”, koji sugeriše da je reditelj danas šef pozorišne parade. To je slučaj i u našem pozorištu, gde reditelji preovlađujuće vuku konce, dok je dramsko pismo u opipljivoj krizi.  

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 9. januara 2022. godine