Month: December 2017

Ljubav i drugi demoni

Festival „Dezire“: predstave „Ljubav i ekonomija“ Boruta Šeparovića, „Otelo-nezakonita liturgija“ Zlatka Pakovića i „Moja fabrika“ Selme Spahić

Subotica – Podstaknut mogućnošću ponovnog uvođenja zabrane abortusa u Hrvatskoj, Borut Šeparović je napravio predstavu, dokumentarno-edukativno- predavanje-performans „Ljubav i ekonomija“ (produkcija Montažstroj, Zagreb). Izvedena u bioskopskoj sali Otvorenog univerziteta, ova multimedijalna predstava u prvom delu prikazuje istoriju zabrane abortusa u Hrvatskoj. U spletu naratorkinog izlaganja (Nataša Mihoci), dokumentarnih fotografija, filmova, audio zapisa i brehtovskih songova diskretno ironičnog tona, pratimo istoriju jezivih posledica ilegalnih pobačaja. Drugi deo predstave je interaktivan, stvaraju ga gledaoci koji se javljaju da komentarišu ovaj problem, izuzetno važan u političkom, etičkom, psihološkom smislu. Na širem planu, zabrana abortusa vodi zabrani slobodnog mišljenja i izražavanja, zbog čega je tema naročito društveno bitna. Pored toga, Šeparovićev performans je zanimljiv i zbog nenametljive problematizacije pozorišnih granica. Postavljanjem ovakve scenske forme, izgrađene na razorenoj dramskoj strukturi i pomeranju ka narativnom, participativnom i forumskom izrazu, dubinski se provocira razmišljanje o suštini pozorišta.

Tradicionalna dramska forma je rastočena i u predstavi „Otelo-nezakonita liturgija“ reditelja Zlatka Pakovića, koja takođe ima sastojke predavanja-performansa i važnu participativnu komponentu. Ova produkcija Teatra Verdi iz Zadra nalazi se na prepoznatljivoj liniji Pakovićevog rada. Između konferencije, Brehtovog epskog pozorišta otuđenja i songova, i dramskih prizora, Paković dekomponuje Šekspirovog „Otela“. Reditelj je i akter, narator koji u mesarskoj pregači simbolički kasapi uobičajena, romantizovana tumačenja ove tragedije. „Otelo“ je na zadarskoj sceni pročitan u kontekstu aktuelne problematike dolaska migranata iz Afrike i sa Bliskog istoka u Evropu, gde se dočekuju ogradama od žilet žica. Otelo (Juraj Aras) ovde žudi da bude ljubomoran kako se ne bi suočio sa istinom da je u službi divljačkog imperijalizma, da je konvertit, Musliman koji je postao Hrišćanin iz čistog koristoljublja.

Foto Desire festival/Edvard Molnar

Publika okružuje scenski prostor, izvođači nam se obraćaju direktno, granica između nas nema. Narator na samom početku uspostavlja vezu sa nama, kolektivnim Jagom, pruža nam da dodirnemo krv na njegovoj mesarskoj pregači. Ne dozvoljava nam da ostanemo na prostoru bezbedne distance, već nas simbolički čini odgovornima za događaje koji se odvijaju na sceni, ogledalu života, pozornici mržnje prema drugačijima. Pakovićev neobično provokativan „Otelo“ je klanica laži uvijenih u tobožnje istine, prostor demistifikacije neoliberalnih intelektualaca koji se iz svojih lagodnih pozicija samo prividno bore protiv neljudskog sistema, dok ga zapravo održavaju.

I u predstavi „Moja fabrika“, čiji je tekst nastao prema istoimenoj knjizi  Selvedina Avdića, ima narativnih i dokumentarno-istorijskih crta, ali su one deo teatralnije, estetizovanije celine. Ova produkcija Bosanskog narodnog pozorišta iz Zenice, u režiji Selme Spahić, tematizuje tesnu vezanost Željezare u Zenici sa životom u ovom gradu. Na sceni pratimo istoriju Željezare, od njenog osnivanja do danas, u multimedijalnoj formi. Ispletena je mreža fotografija i filmova koji se projektuju na platno u obliku fabrike, zatim dokumentaristički utemeljenih sećanja, kao i songova i markantne koreografije koja odražava radničke živote. Na preovlađujuće praznoj sceni, zenički ansambl posvećeno i sugestivno oblikuje kolektivno radničko telo, mozaik društvenog zajedništva, ogledalo političkih tokova.

Foto Press / Muhamed Tunović Badi

U istoriji Željezare se poetski i dramski upečatljivo prelama istorija Jugoslavije i Bosne dvadesetog i dvadeset prvog veka, ratne traume, ali i nekadašnje radosti života u stabilnom sistemu. Projekcije delova filma „Uzavreli grad“ Veljka Bulajića čija se radnja dešava u Zenici, ili Titovih govora, grade nostalgičan odnos prema prošlosti. Lirska značenja pojačavaju fini poetski začini, od stilizovanih visećih lubenica do nežnog padanja snega. Snaga osećajnosti igre postaje naročito probojna na kraju, sa saznanjem o zatvaranju Željezare, posledice zverske društvene tranzicije. Predstavu efektno zaokružuju apokaliptične slike aktera u oklopnim odelima protiv radijacije. Oni se gube u dimu, nestaju kao što je nestala Željezara, i prošlost punijih života.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 25.12.2017.

Advertisements

Žuljevi, ruzmarini i slamnati šeširi

“Florentinski šešir”, Ežen Labiš / Darijan Mihajlović, Pozorište Boško Buha

Uspeh scenskog postavljanja vodvilja meri se prema rediteljskoj i glumačkoj spretnosti, kao i komičkim vrednostima. Ova vrsta pozorišta u osnovi nema upadljivije umetničke pretenzije, pa ni značaj. Njegova osnovna funkcija je da zabavi publiku.

Imajući u vidu ove kriterijume, može se reći da je reditelj Darijan Mihajlović Labišov vodvilj uglavnom uspešno scenski ostvario. Predstava je formalno raskošna, vizualni i muzički je spektakl koji zavodi publiku snagom forme. Reditelj je igru vodio teatralno i oštro. Pojedine scene su rešene u treš stilu, poput pojave mesara Bopertuia. Upadljiva teatralnost u ovoj vrsti pozorišta je funkcionalna zato što ističe činjenicu bitnosti forme umesto sadržaja. Treš se poigrava sa formalizmom, uspostavlja distancu kroz preteranost.

Kostimi Ivane Vasić su izuzetno maštoviti, bogati i ukusni. Sa druge strane, scenografija Aljoše Spajića je bezlična, stilski je nedovoljno uklopljena u postavku.

Glavna zamerka se odnosi na dužinu predstave. Dvosatno trajanje je moglo da se skrati bar za četvrtinu, bez bitnijih gubitaka. Isključivanje pojedinih scena bi dovelo do potrebnog zgušnjavanja radnje, izbegli bi se padovi u tempu.

Foto Pozorište Boško Buha

U igri ansambla se apsolutno izdvaja Goran Jevtić kao cvećar Nonankur koji udaje svoju ćerku. On je energični, tvrdoglavi seljak koji trapavo pokušava da sakrije svoje poreklo. Kako Nonankur stupi na scenu, predstava postane življa. Komički su vrlo uspešna rešenja njegovog žuljanja cipele, kao i vukljanja povećeg ruzmarina. Upečatljiva je i pojava njegove horde bangavih svatova. Sa njima se na scenu uvodi tema društvenih podela na selo i grad, narod i elitu. U tim momentima, ovaj vodvilj dobija i blaga društveno-kritička značenja.

Ana Tasić

Kulturni dnevnik, RTS 1, 19.12.2017.

 

Svi naši egzili

Deveti  međunarodni  festival  savremenog pozorišta „Dezire“ održan je u Subotici od 25. novembra do 3. decembra. Izvedeno je sedamnaest predstava iz Francuske, Mađarske, Nemačke, Slovenije, Hrvatske i Srbije.

Festival Dezire je ove godine bio izuzetno kvalitetan, na nivou najboljih izdanja Bitefa. Sa jedne strane su ga obeležile politički provokativne predstave Sebastijana Horvata, Andraša Urbana i Olivera Frljića. One istražuju smisao umetnosti u vremenu neoliberalnog kapitalizma i političke represije. Na festivalu su takođe prikazana i visoko-estetizovana dela Dominika Abuzija i Jožefa Nađa, utemeljena u vizualnoj poeziji i jakim simboličkim prizorima. Ona bude arhetipska značenja koja su duboko utisnuta u nama, ali istovremeno potisnuta haotičnošću savremenog života.

Dezire je trijumfalno zatvorilo gostovanje predstave Olivera Frljića, „Drugi Egzil“, Nacionalnog pozorišta u Manhajmu. Blisko njegovoj ranijoj predstavi „Mrzim istinu“, Frljić i ovde autoironično istražuje lični položaj u svetu. Autor polazi od posledica bavljenja političkim pozorištem, u predstavama „Aleksandra Zec“ i „Naše nasilje i vaše nasilje“. Zbog izazivajućeg odnosa prema vladajućoj politici u Hrvatskoj, Frljić je nakon ovih predstava proglašen državnim neprijateljem. Prećeno mu je smrću, i zabranjeno da radi u Hrvatskoj. Tako je nastala ova predstava, u Nemačkoj. Njeni tematski okviri su prošireni i na posledice izbeglištva na prostoru bivše Jugoslavije devedesetih godina, ali i na aktuelnu migrantsku krizu u Evropi.

Foto Christian Kleiner (press)

Nemački, bosanski i hrvatski glumci na engleskom i nemačkom jeziku izvode ovu izvanrednu predstavu dokumentarističke osnove. Oni igraju Frljića, ali i same sebe, otkivajući lične traume. Na sceni se efektno mešaju agresivnost i nežnost. Idilična muzika šezdesetih prati brutalne scene porodičnog nasilja, lutkama se izražavaju strašni oblici društvenih represija. To sve stvara snažan dramski efekat i ukazuje na neophodnost zaustavljanja društvene mržnje.

Glavno pitanje koje Frljić ovde postavlja je smisao stvaranja pozorišta. Da li ono može da promeni društvo? Može, jer menja pogled na njega, a to vodi menjanju njega samog.

Kritika je objavljena u Kulturnom dnevniku, RTS 1, 6.12. 2017  (9.min)