Month: May 2021

Čišćenje medijskog đubreta

“Konji ubijaju, zar ne”, tekst Maja Pelević, režija Kokan Mladenović, Gradsko pozorište Podgorica

Radnja komada “Konji ubijaju, zar ne” Maje Pelević, inspirisanog romanom “Konje ubijaju, zar ne?” Horasa Mekoja, smeštena je u okvire rijaliti šoua, čiji se učesnici bore za nagradu od desetak hiljada evra, koja raste sa zahuktavanjem igre i porašću gledanosti programa. Likovi su lokalizovani, žive u savremenoj Crnoj Gori, boreći se za materijalno preživljavanje u iscrpljujućem maratonu života. Oni nemaju imena, određeni su funkcijama (trudnica, muž, lepotica, domaćica, oficir…), što se može tumačiti kao znak poništavanja individualnosti u neoliberalnom društvu, gde je uglavnom sve komodifikovano, komercijalizovano i uniformisano.

Gledaoci predstave su uključeni u scensku radnju i integralni scenski prostor, učesnici su u šou bez granica, publika rijalitija, bez koje ovi programi ne bi imali moć koju imaju (scenografija Andreja Rondović, kostim Lina Leković). U režiji Kokana Mladenovića, taj koncept je veoma važan i naglašen, gradi ključna značenja, implicitno namećući pitanje društvene odgovornosti publike, građana koji pohlepno gutaju trivijalne sadržaje rijalitija. Osamdesetak gledalaca predstave smešteno je za dvadesetak stolova, na sceni koja predstavlja nekakvu kafanu, gde se održava gala-večera za VIP zvanice. Ona se izvodi doslovno, realistički, konobari poslužuju hranu i piće tokom cele dvosatne predstave, od početka stupanja gledalaca na scenu. Nude nam aperitive, predjelo, glavno jelo i dezert, dok pratimo takmičare koji prosipaju svoju utrobu na sceni, guleći sa sebe svaki trag ljudskosti. U prilici smo da postanemo simbolički saučesnici u zločinu ubistva dostojanstva, gledaoci koji jesu odgovorni za izgled medijske i društvene stvarnosti, jer gledaju te programe, glasaju za učesnike putem sms poruka itd.

Glumci Marija Đurić, Omar Bajramspahić, Vanja Jovićević, Goran Slavić, Jelena Simić, Dejan Đonović, Branka Femić Šćekić, Vukan Pejović, Katarina Krek i Željko Radunović, zaista predano igraju takmičare, istinito i energično, gradeći uloge koje su fizički veoma zahtevne. Bespoštedno plešu u različitim tačkama i stilovima, kroz razigrane i zavodljive koreografije, uz muziku koja se uživo izvodi (scenski pokret i koreografija Miloš Isailović, kompozitorka Irena Dragović). Emir Hadžihafizbegović igra Konferansijea, voditelja ovog šoua i manipulatora sa prikrivenim motivima. Njegov nastup je funkcionalan, ali je mogao da bude prodorniji u dijaboličnosti, sugestivniji i otrovniji u oblikovanju tog lika, gnusne figure koja predstavlja medijsku zagađenost i prljavštinu, đubre koje nam svakodnevno izručuju sa televizijskih ekrana.

Foto Duško Miljanić – GP Podgorica

Oklop predstave stvara šljašteću i šljokičastu formu, opojan muzičko-plesni šou, raskošan i zabavan za gledanje, dok je istovremeno plodno tlo za raskopavanje i iskopavanje naličja tog spektakla. U pauzama borbe, u bekstejdžu, kada takmičari izadju iz svetla pozornice, i uđu u stvarnost svojih života, tu dolazi do brutalnog prodora istine. Ove prizore iza scene pratimo preko nekoliko ekrana koji tokom takmičenja prikazuju reklame za sponzore emisije. Snimci iz bekstejdža otkrivaju unutrašnje drame likova, njihovu zapitanost o (be)smislu porodičnog života, dileme oko rađanja dece, kao i ideje o mogućnostima za radikalne promene sveta, stvarnu društveno-političku revoluciju. Oni nisu jedini izvor curenja realnosti u predstavi, takođe se, tokom takmičenja, povremeno izlivaju istine iz života učesnika, izazivajući dramske sukobe i katarze. One načinju i teme posledica nedavne ratne prošlosti na ovim prostorima, vojnih intervencija i bombardovanja, zatim probleme tolerancije, seksualnih sloboda i homofobije, ali i prepoznatljivih opštih društvenih nakaznosti, primitivizma, nepotizma, lažnog morala, negativne selekcije.

Izmeštanje publike iz konvencionalnog prostora pozorišne sale donosi naročitu snagu spoznaje, i može se tumačiti kao stvaranje simboličkog ritualnog prostora, mesta za isterivanje medijskih i političkih demona, i društveno isceljenje. Jer, kroz razotkrivanje svakodnevnih laži i veštačke stvarnosti, pozorište otvara put pronalaska boljeg života. Možda onog iz pesme Dade Topića koju Konferensije indikativno izvodi u predstavi, vraćajući nas u neka druga vremena.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 26. maja 2021. godine

Žene u kućama lutaka

“Moj muž”, prema pričama Rumene Bužarovske, dramaturgija Dimitrije Kokanov, režija Jovana Tomić, Jugoslovensko dramsko pozorište, scena “Studio” i “Venera u krznu”, prema drami Dejvida Ajvsa, režija Tatjana Mandić Rigonat, Teatar Vuk

Zavodljive priče Rumene Bužarovske u zbirci “Moj muž” upečatljivo određuju živi, prepoznatljivi, istiniti likovi različitih žena koje se nalaze u mlitavim brakovima, u patrijarhalnom društvenom ustrojstvu. One bezrezervno pokušavaju da sačuvaju prostore slobode i dostojanstva, upadajući pri tome u krajnje neobične situacije, ponekada urnebesno smešne, a ponekada i duboko tragične. Za potrebe scenskog teksta predstave “Moj muž” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, odabrano je pet priča, čije su protagonistkinje žene u ropstvu disfunkcionalnih brakova, savremene Nore u različitim varijantama metaforičkih kuća lutaka (dramaturgija Dimitrije Kokanov). To je odredilo fragmentarnu formu predstave, strukturalno i značenjski skladnog mozaika savremenog života i muško-ženskih odnosa, definisanih tajnama, lažima i poplavama nezadovoljstva. Junakinje svake scenske priče su po dve žene, što određuje duodramsku formu predstave. Muški likovi nisu prisutni fizički na sceni, iako se o njima neprestano govori, oni su uzrok patnji, razočarenja, strasti.

Foto Đorđe Tomić – JDP

Stilizovano realistička režija Jovane Tomić vešto vodi naraciju, uspevajući da izazove smeh gledalaca, ali i bol zbog identifikacije sa tragedijama žena koje ipak ne odustaju od svojih želja i snova. Scenska radnja se dešava oko velikog bračnog kreveta gde prijateljice sede i ćaskaju, podržavajući jedna drugu u trenucima kriza. Pored dijaloga i živopisnih likova koje glumice grade, od prostih i primitivnih žena, do obrazovanih i uspešnih karijeristkinja, izvor komike su i osobeno intimne situacije. Kroz njihovo jednostavno ogoljavanje, one postaju smešne, na primer, kada prijateljice jedna drugu depiliraju, ili stavljaju kozmetičke maske za negu lica (kostimograf Maja Mirković). Ovu šarmantnu i pitku predstavu spretno izvode dve izuzetno posvećene glumice, Jovana Belović i Sanja Marković, otkrivajući izvrsne moći transformacije. One igraju žene koje muževi varaju, ali i žene koje varaju muževe, ukazujući na važnost ženskog prijateljstva i solidarnosti.

Takođe duodramska predstava “Venera u krznu”, nastala prema strukturalno i značenjski slojevitoj drami Dejvida Ajvsa, blisko se bavi složenošću muško-ženskih odnosa u savremenom svetu. Radnja je postavljena metateatralno, kao situacija pozorišta u pozorištu, koja je u poslednje vreme često prisutna u našoj produkciji (na primer, u novim predstavama “Kišne kapi na vrelom kamenju” i “Iluzije”). U osnovi priče se nalazi audicija za predstavu “Venera u krznu”, koju vodi Tomas Novaček, reditelj i autor dramatizacije istoimenog kultnog romana Zaher-Mazoha. Kompleksna naracija pokreće i teme položaja žene u patrijarhalnom društvu, moći i dominacije, ali i manipulacije u sferi umetničke produkcije.

Foto Teatar Vuk / press

Rediteljka Tatjana Mandić Rigonat likove smešta na svedeno utvrđenu scenu, sa par mikrofona i kaučom, vodeći radnju psihološki istančano i komički efektno. Komičku snagu u najvećoj meri donosi raskošna igra glumice Katarine Marković, u ulozi glumice Vande Džordan, samouverene, dominantne žene koja dolazi na audiciju kod Tomasa, u takođe ubedljivom i odlučnom izvođenju Milutina Miloševića. Pred gledaocima se razmotava klupko složene radnje koja postavlja i pitanja mazohizma i kontrole, nestalnosti ljubavi, uzvišenosti patnje. U ovoj zanimljivoj i izazovnoj predstavi kojoj se može zameriti samo rastegnutost trajanja (ima prostora za sažimanje scenske radnje), delikatno i kritički se osvrće i na globalno aktuelan problem seksualne eksploatacije glumica u sferi umetničke produkcije.

Predstava intrigantno prikazuje i ispituje moć ženske senzualnosti i složenost zavođenja, kao igre moći i borbe za kontrolu. Iako se snaga žene ukazuje kao razorna i iskonska, moćnija od muških principa, u patrijarhalnom društvu je ona i dalje sputana i obuzdana, prilagođena muškim željama. U patrijaharhalnom društvu, u kome i dalje nesporno živimo, žena je prinuđena da se ostvaruje kroz muškarca, iako je suštinski snažnija od njega. To stvara neprirodan poredak stvari, zbog čega već pomenutu borbu Ibzenove Nore za društveno oslobađanje žene i stvarno osvajanje individualizma (a ne samo nominalno), nažalost nije pregazilo vreme.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 23. maja 2021. godine

Lavina iskopanih sumnji

“64”, tekst Tena Štivičić, režija Alisa Stojanović, Atelje 212

Tekst “64” izuzetne dramske autorke iz Hrvatske Tene Štivičić, vredna je, vrcava i dovitljiva savremena drama koja se sa specifičnim humorom odnosi prema krupnim problemima našeg doba. Protagonisti su Eva i Danijel, bračni par koji ima problema sa začetkom deteta, zbog čega se podvrgavaju procesu veštačke oplodnje (ova predstava je zato tematski bliska ranijoj produkciji Ateljea 212, “Plodni dani”). Ta situacija pokreće druge bračne probleme kao lavinu, iskopava krize i sumnje, otkrivajući suštinsku nestabilnost i krhkost njihovog odnosa. Veoma živi i osobeni epizodni likovi, Evine majke Helene, Danijelovog oca Olivera, Evine prijateljice Bele, njihovog komšije Aleksa, bitno dopunjuju ovaj impresivni mozaik savremenog društva. On otvara i teme  generacijskih razdora, prava na individualizam i nekonvencionalne životne izbore, kao i korenitog uticaja novih medija i tehnologija, koji je drastično izmenio životne navike.

Rediteljka Alisa Stojanović ovaj komad na scenu Ateljea 212 smešta u neobično stilizovanoj formi. Savremeno obučene likove pozicionira na golu kosu padinu, na kojoj oni pokušavaju da se održe, sa znatno većim naporima nego da su na ravnoj pozornici (scenograf Darko Nedeljković, kostimograf Jelisaveta Tatić Čuturilo). Teže se uz nju pentraju i spuštaju, povremeno teturajući i posrćući, što se može shvatiti kao simbolički izraz njihove žustre borbe sa izazovima života. Takođe, u pogledu specifičnih rediteljskih rešenja, upadljiva je odluka da likovi često komuniciraju bez direktnog međusobnog kontakta. Oni gledaju napred, ne obraćajući se jedni drugima direktnim pogledom, već posmatraju daljinu, prazninu. To se takođe može shvatiti simbolički, kao znak njihovog odsustva bliskosti, esencijalnog nerazumevanja, otuđenja, samoće. Iako su u bračnoj zajednici (ili baš zato), njihova usamljenost je tragično preplavljujuća.

Glumci ubedljivo i posvećeno oživljavaju likove, nasukane u brodolomu sopstvenih života. Hana Selimović je izvanredna u ulozi Eve, rigidne, stroge i zahtevne supruge koja vodi glavnu reč u braku, kao da je upravnica zatvora, nemilosrdna u sprovođenju vojničke discipline. Miloš Timotijević takođe veoma uverljivo igra Danijela, njenog popustljivog muža, gotovo uvek spremnog da joj udovolji. Dokaz za postojanje njegovog skrivanog i potiskivanog nezadovoljstva i nemoći u tom braku, Eva slučajno otkriva na njegovom Ajpodu, pronalazeći Danijelovu virtuelnu intimnu vezu sa Lunom, kojoj ispoveda najdublje misli i želje. U predstavi je scena Evinog otkrivanja tajnog dopisivanja ostvarena u vizuelno zanimljivom, psihodeličnom obliku, gde Lunu predstavlja bogato kostimirana, teatralizovana, nadrealna pojava materijalizovanog avatara (Denis Murić) (koreografija Jelena Bulatović, kompozitor Ivan Brkljačić). Eva, sa njene strane, potrebu za uzbuđenjem i zavođenjem zadovoljava u susretima sa zgodnim komšijom Aleksom (Ivan Jevtović), potvrđujući obostrano nezadovoljstvo.

foto Boško Đorđević – Atelje 212

Jelena Đokić je takođe izuzetno ubedljiva u ulozi Bele, nepokolebljivo samouverene singl žene koja dokazuje da itekako ima sreće u slobodi, u svesnom odbijanju da se uplovi u bračnu luku. Vladica Milosavljević igra Evinu majku Helenu, koja je podrška u ćerkinim nesigurnostima, uprkos njihovim različitim pogledima na svet, što je slučaj i sa Oliverom, Danijelovim ocem (Branislav Zeremski). U ansamblu je i Vladislav Mihailović, u ulozi praktičnog i profesionalnog Doktora koji prati Evu tokom neprijatnog procesa pokušavanja da zatrudni.     

Sa sigurnošću se može reći da je Atelje 212 dobio novu hit predstavu, koju će publika rado ići da gleda, zbog tematike u kojoj se svi na neki način ogledamo, inteligentnih zapažanja o savremenim porodičnim i prijateljskim odnosima, britkog humora koji ih obavija, i upadljivo vredne igre glumaca. U predstavi “64” se svi pronalazimo jer je ona prostor koji otvoreno i iskreno ispituje smisao puta kojim idemo, zabluda i grešaka koje pravimo, kao i snagu naših slabosti, bez kojih ne bismo bili to što jesmo.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 16. maja 2021. godine

Ka definiciji kiča

“Divlje meso”, pisac Goran Stefanovski, reditelj Jagoš Marković, Beogradsko dramsko pozorište

Drama “Divlje meso” Gorana Stefanovskog prvi put je izvedena 1979. godine u Skoplju, u režiji Slobodana Unkovskog, u predstavi koja je trijumfovala na Sterijinom pozorju (između ostalog je osvojila Sterijinu nagradu za najbolji dramski tekst). Ovaj izazovni i višeznačni komad raseca odnose u disfuncionalnoj porodici Andrejević, živo i istinito odražavajući buran balkanski mentalitet, ali i društvo na rubu promena. Kroz lik Klausa, stranca koji dolazi u njihov dom, precizno se ukazuje osobenost svakodnevnice na Balkanu – Klaus je zapanjen neredom, lenjošću, hedonizmom, razuzdanim životom, kao da sutra neće doći. Radnja se odvija pred Drugi svetski rat, nagoveštavajući krah sveta kakvog znamo, što su okolnosti koje danas snažno prepoznajemo i osećamo. Andrejevići konkretno i simbolički ostaju bez kuće koju ruše ambiciozni muljatori, vesnici “novog” poretka, poput savetnika Sivića.

Reditelj Jagoš Marković dramu Gorana Stefanovskog na scenu Beogradskog dramskog pozorišta postavlja u prepoznatljivom stilu, vizuelno i muzički upečatljivo, emotivno (pre)naglašeno. Uvodni prizor je vrlo zavodljiv, senzualan, definisan hipnotičkom atmosferom. Svi likovi su zgurani u zatvorenom prostoru, simbolički bezizlaznoj sobi tamnih boja, musavog, oronulog izgleda (scenograf Marković, kostim Maria Marković Milojev). Nekoliko njih sedi u zadnjem delu scene, okrenuti leđima ka publici, kao da su nekakve skulpture, zamrznute u vremenu i prostoru. To su epizodni likovi koji će se kasnije uključiti u tok događaja, dok su na prednjem delu scene, okrenuti licem ka publici, takođe smešteni na stolicama, članovi porodice Andrejević. Ovu uvodnu sliku prati naglašeno emotivna pesma “Računajte na nas” grupe Rani mraz (Đorđa Balaševića).

Vrednost ovog nesporno upečatljivog uvodnog prizora, nažalost će se postepeno osipati sa razvojem radnje i otkrivanjem da se nedostatak unutrašnje drame u scenskom tumačenju nastoji nadomestiti, ili sakriti, ekspresivnim spoljnim sredstvima. To se progresivno ukazuje kao osnovni problem ove predstave – veliki je raskorak između suptilnih psiholoških drama u tekstu i njihovog nimalo suptilnog scenskog tumačenja.


Foto Dragana Udovičić

Upadljiva vizuelna rešenja nisu finiji izraz burnih unutrašnjih drama, već se mogu definisati kao samodovoljna, kao da postoje za sebe, zbog čega nisu suštinski opravdana. Na primer, postupak izbacivanja brojnih šarenih lopti na scenu, koje posle prati i prolazak nekakvog dečjeg vozića, nije baš jasan. Nije tu reč o potentnom simboličkom rešenju, već o postupku koji zbunjuje gledaoca. Takođe, padanje scenske kiše, može se reći omiljeno Markovićevo rešenje, kako ovde nije dubinski promišljeno, ono nema istinsku izražajnu snagu. Naprotiv, ono smeta jer navodi na pomisao da se u predstavi, u nedostatku osmišljenijih, istančanijih rešenja, igralo na kartu očiglednog, prvoloptaškog osvajanja publike, putem prostih, neutemeljenih rešenja, što bi moglo da bude definicija kiča. Padanje kiše na sceni je nesporno lepo, samo za sebe, ali, da bi ono imalo odgovarajući efekat u konkretnom delu, ono mora da bude suptilno utkano u njegovo tkivo – antologijski primer uspešnog padanja kiše dala je Mađelijeva predstava “Barbelo, o psima i deci”. U protivnom, ono ostavlja utisak o lažnosti.

U skladu sa napadnim rediteljskim pristupom je uglavnom i stil igre glumaca koji u najvećoj meri nastupaju uz upadljiva spoljašnja sredstva, fizički naglašeno. Jovo Maksić igra oca Dimitrija Andrejevića, Sandra Bugarski predstavlja njegovu ženu Mariju, Luka Grbić je sin Andreja, Marko Todorović sin Stefan, a Aleksandar Vučković sin Simon. Hercoga predstavlja žena, Ljubinka Klarić u hladnoj, stilizovanoj pojavi, zajedno sa Sivićem (Emir Ćatović). Klausa takođe uzdržano igra Pavle Pekić, a Vanja Nenadić koketnu Saru, Hercogovu ćerku…

Ova predstava nameće razmišljanja o odnosu umetnosti i kiča, čije su granice često vrlo varljive. Suštinski, kič je laž, falsifikat, kopija koja liči na original, ali je zapravo privid originala. Kao takva, ona nudi šuplje emocije, njihovu ljušturu, umesto istinskih, autentičnih osećanja, koja treba da budu izraz iz dubine, odraz postojanja dubine. Kada takve dubine nema, onda nema ni istine, a ni umetnosti.  

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 10. maja 2021. godine