Month: June 2016

Lažna alternativa u Ciglani

„Ostaci“, tekst Vuk Bošković, dramaturgija Biljana Srbljanović, režija Andrej Nosov, produkcija Hartefakt, premijera u okviru festivala „Dev9t“, Stara ciglana, Slanački put

 

Likovi dramskog teksta „Ostaci“ Vuka Boškovića su „nesrećni i mrtvi ljudi, junaci koji pokušavaju da srede svoje intimne živote i međusobne odnose ispunjene ljubomorom, psihoaktivnim supstancama i tragovima ljubavi, dok se paralelno istražuju ratni zločini koje je bataljon Vojske Srbije izvršio nad albanskim civilima na Kosovu.“

To je navedeno u najavi za  predstavu „Ostaci“ reditelja Andreja Nosova, premijerno izvedenoj u prostoru Stare ciglane blizu Višnjičke banje. No, ne smatramo da navedena značenja Boškovićevog teksta imaju veću važnost u ovoj predstavi, zato što tekst nije njeno funkcionalno polazište. Ova tvrdnja je posledica forme predstave koja radi protiv sadržaja teksta. On skoro da potpuno nestaje u agresivnoj formi igre, u meri da se skoro ne bi ni primetilo da ga uopšte nije bilo, odnosno da se predstava u potpunosti zadržala u okvirima koncerta, izvođenja songova. Jedini efektni delovi su songovi, dok dramski segmenti, izgovaranje Boškovićevog teksta, u ovom obliku, ne dopiru do gledaoca.

Scena iz predstave "Ostaci", foto Hartefakt
Scena iz predstave “Ostaci”, foto Hartefakt

Predstava je ostvarena scenski ogoljeno, teatarskih elemenata gotovo i da nema, skoro kao da je garažni rok koncert u koji su uvedeni govorni delovi. Glumci Miloš Timotijević i Jelena Graovac govore u mikrofone Boškovićev tekst, vrlo energično i glasno, iz petnih žila, uz pratnju zaglušujućih bubnjeva, i dodatne muzičke aranžmane i songove Irene Popović Dragović.

Foto Hartefakt
Foto Hartefakt

Publika ovu centralnu igru posmatra stojeći, nakon procesualnog dela, prolaska kroz hodnik gde su izloženi eksponati. Nažalost ih nismo videli, niti smo čuli reči emitovane za to vreme putem zvučnika, jer je, izgleda, nestalo struje, pa smo kroz hodnik prolazili u mraku i bez započete audio pratnje. Pripisaćemo ove tehničke manjkavosti višoj sili i nećemo ih navoditi kao argument za tvrdnju o nespretnosti premijernog izvođenja. A uslovi gledanja glavnog dela, nakon prolaska kroz mračni hodnik, bili su loši, veći deo publike je stajao, u priličnoj zagušljivosti i vrućini, što je dodatno otežalo recepciju teksta.

Forma ove predstave koja je donela transfer teatra u kontekst klupske, andergraund kulture, može podsetiti na postdramsku estetiku. O tom pristupu, Hans-Tis Leman je pisao kao o „kul zabavi“ koja otkriva sveprisutan društveni očaj i konfuziju. To je odgovor umetnika, na primer Renea Poleša ili grupe „Gob Squad“, na korenito osećanje manjka budućnosti. Navedeni autori su, pri tome, nalazili scenski promišljene načine da pokažu lica i naličja, višeslojnost ove obeshrabrujuće osećajnosti. Spoljašnjost predstave „Ostaci“ liči na navedene postdramske ideje, zbog bazične postavke predstave kao garažnog rok šoua, no nažalost je sličnost samo površinska, ideje nisu sprovedene u očekivanoj višelojnosti. Prisutan je samo oklop, fasada, dok suština upadljivo fali.

Na kraju, ali sigurno ne najmanje važno, treba pomenuti da je ovaj projekat na ovogodišnjem konkursu Ministarstva kulture i informisanja za savremeno stvaralaštvo, čiji je ishod sa čvrstim razlozima izazvao burne reakcije u javnosti, dobio vrlo solidna sredstva, veća i od pojedinih festivala sa dugom tradicijom i krupnim nacionalnim značajem (http://www.kultura.gov.rs/docs/konkursi/66280937171440218195/Re%C5%A1enje%20-%20scensko%20stvarala%C5%A1tvo%20i%20interpretacije%20-%20pozori%C5%A1te%202016.pdf).

Zbog vrlo opskurnih, gerilskih uslova izvođenja predstave „Ostaci“, moglo bi se pomisliti da je reč o produkciji bez budžeta, ili sa minimalnim budžetom, što nije slučaj. U vezi sa time smatramo da je njena „alternativnost“, odnosno duh andergraunda krajnje lažan. Još nam ostaje nada da će preostale dve predstave Hartefakta koje su takođe dobila sredstva za produkciju od Ministarstva biti umetnički vrednija i opravdanija.

Tekst je objavljen u Politici, 22. juna 2016. godine

Advertisements

Etika je estetika?

Evroregionalni festival TESZT u Temišvaru

Od 22. do 29. maja u Temišvaru je održano deveto izdanje evregionalnog festivala „TESZT“, u organizaciji mađarskog rumunskog pozorišta „Čiki Gergelj“. Ovogodišnji festival, koji u regionu postaje sve značajniji, otvorila je premijera predstave „Mađar“ reditelja Andraša Urbana, koprodukcija teatara „Čiki Gergelj“ i subotičkog „Kostolanji Deže“. Osim ove Urbanove predstave, na festivalu je igrana i njegova „Kratka priča o Antihristu“, produkcija Bitef teatra, i još jedna srpska produkcija, „Dogvil“ Kokana Mladenovića, koja je obrala brojne uspehe u regionu. U ovom tekstu ćemo se fokusirati na četiri predstave koje su formalno neobične, eksprimentalne, svaka na svoj način, a ta njihova formalna ekscentričnost je u funkciji istraživanja bitnih društveno-političkih pitanja.

 „Mađar“ je neverbalna, fizički i muzički snažna predstava, bazirana na jakim simboličkim prizorima koji problematizuju mađarski nacionalni identitet i istoriju,  poziciju mađarske manjine u Rumuniji,  kao i odnos Mađara prema Evropskoj Uniji. Glumci Borbelji Emilija, Čata Žolt, Eder Eniko, Lorinč Rita, Simo Emse, Čumbil Oršolja, Kiš Aniko, Kučov Boris, Imre Elek Mikeš i Nađaboni Emese  igraju skoro neverbalno, jedine reči koje se mogu čuti su na engleskom jeziku, pri čemu su bitno ironično konotirane. Par reči se takođe može čuti u songovima, ali vrlo svedeno, više u funkciji ritma, nego njihovih stvarnih značenja. Muzika kompozitorke Irene Popović Dragović je ovde posebno u funkciji buđenja iskonskog, arhetipskog, ritualnog, paganskog. Snažna je i često uznemirujuća na senzualnom planu, i u tom pogledu odgovarajuće prati upečatljive scenske slike. One su provokativne, brutalne, akteri se deru, vrište, dahću, pužu po zemlji, doživljavaju nasilje ili ga čine. Na početku akterima odsecaju jezike, pa ih lupaju i prepariraju na dasci za meso, kao da su za prehranu. Tako se simbolički sugestivno, i naravno urbanovski ironično, određuje smrt jezika. Ovaj intrigantni prizor tumačimo kao znak razračunavanja sa podelama koje stvaraju nacionalne razlike, gde je jezik temelj nacionalnog identita, što je jedna od glavnih ideja u predstavi. Izbor njene bazično neverbalne forme je, dakle, krajnje političan.

Scena iz predstave “Madjar”, foto TESZT

Na festivalu smo imali prilike da vidimo i mađarsku predstavu „Tvoje kraljevstvo“, prema pričama Šandora Tara, u režiji Čabe Horvata, a u koprodukciji budimpeštanskih uglednih institucija Forte i Trafo. Tar je jedna od kontroverznijih i tragičnijih figura mađarske književnosti, prevashodno zbog posledica uključivanja u službe bezbednosti. Tekst ove predstave je nastao na osnovu njegovih kratkih priča, tematski usmerenih na pitanja mentalne nestabilnosti i dezintergacije, kao i na sudbinu radničke klase. Likovi su u radničkim, plavim odelima, najčešće su kolektivno prisutni na sceni, kao članovi hora, ali i simboličkog radničkog kolektiva. Iz grupe se izdvajaju pojedinačne priče nezadovoljnika životom, karakteriše ih korenito siromaštvo, napeti porodični odnosi, neispunjena očekivanja.

Scenski prostor upečatljivo stvaraju delovi razbijenih zidova od pločica sugerišući da se radnja dešava u nekakvom javnom toaletu, okolo je takođe naslagana gomila plastičnih cevi, po kojima ponekada akteri akrobatski balansiraju. U vezi sa time, najzanimljiviji aspekat ove predstave je njen stil igre, veoma stilizovan splet pevanja, krutih telesnih pokreta, u koje su uključeni i elementi novog cirkusa. Horvatov osoben scenski jezik, teatralizacija pokreta aktera je njegov vid problematizacije društveno-političkih pitanja, bavljenja životima obespravljenih, ponižavanih i uvređenih o kojima je Tar detaljno pisao.

Scena iz predstave "Tvoje kraljevstvo", foto Kővágó Nagy Imre
Scena iz predstave “Tvoje kraljevstvo”, foto Kővágó Nagy Imre

Na devetom Testu smo imali prilike da vidimo još jednu predstavu vrlo stilizovanog izraza, teatralizovane, hinpnotičke igre glumaca. Reč je o slovenačkoj produkciji „Mrtvac dolazi po svoju dragu“, nastaloj prema tekstu Svetlane Makarovič, u režiji Jerneja Lorencija, a u produkciji Prešernovog Gledališča iz Kranja i Mestnog Gledališča Ptuj. Ovu poetsku dramu sa elementima melodrame, fantastike, mitologije i folklora, Lorenci je postavio u svom prepoznatljivom, lucidnom maniru artificijelne poetičnosti. Pod upaljenim svetlima, tokom većeg dela igre, glumci nastupaju u uglavnom fizički statičnim pozama, smešteni na stolicama u nizu, sa instrumentima, kombinujući dramsko sa muzičkim izvođenjem. Posebno je impresivna poetska dimenzija igre, rediteljeva raskošna maštovitost koja sjajno izražava bezgraničnost žrtvovanja i davanja u ljubavnim odnosima, ludilo i patnje ljubavnika, integrisane u arhetipske obrasce. Ovde je formalna ekskluzivnost način obrade tema i odnosa iz domena ličnog života, intimne sfere koja se može posmatrati i kao društveni mikro-plan. Lično je i političko, postupci žrtvovanja, časti i posvećenosti u emotivnim odnosima su i poželjni model društvenog delovanja.

Scena iz predstave "Mrtvac dolazi po svoju dragu", foto Mare Mutić
Scena iz predstave “Mrtvac dolazi po svoju dragu”, foto Mare Mutić

Bugarska „Država“ Aleksandra Manuilova je među ovim produkcijama svakako najizazovnija u pogledu inovativnosti forme i njene političnosti. Manuilova predstava je pedesetominutni performans publike, izvođački događaj koji tretira problem zajedničkog prostora i vremena. Aktivnost publike ovde postaje centar pažnje, gledaoci su primarni stvaraoci predstave otvorene strukture. Pedesetak nas sedi u krugu, u mraku. U centru se nalazi sto sa kutijom, ispod je kanta za đubre, odozgo visi mikrofon. U početku se ništa ne dešava, sedimo u mraku, dok se neko ne doseti da priđe stolu, otvori kutiju, i pročita prvo pismo iz kutije u mikrofon. Onda sledi ređanje gledalaca-glumaca koji čitaju pisma Plamena Goranovog, stvarne osobe koja se 2013. godine tokom političkih protesta u Varni samozapalio. Teme postavljene u njegovim pismima su političke, kao i forma njihovog plasmana čiji je učinak upadljivije politički od njihovog sadržaja, utoliko što ruši granice tradicionalnog teatra, menja uobičajenu pasivnost gledaoca. Taj transfer, sa bezbedne distance gledalaca, u domenog stvarnog delanja je politički trenutak, momenat kada etika postaje važnija od estetike. Ili, ako usvojimo onu Lenjinovu da je etika estetika budućnosti, ovaj performans je vrhunski estetski čin.

Scena sa izvodjenja predstave "Drzava", foto Bíró Márton
Scena sa izvodjenja predstave “Drzava”, foto Bíró Márton

 

 

 

Svet je postao teatar

Predstava „Off“ u Novosadskom pozorištu

Novi Sad- Poslednjeg dana 61. Sterijinog pozorja, 2. juna 2016. godine, u Novosadskom pozorištu (Újvidéki színház/ www.uvszinhaz.com) je za goste festivala u popodnevnim časovima organizovano specijalno igranje predstave „Off“ reditelja Zoltana Puškaša, koja je imala premijeru početkom ovog maja. Podnaslovljena „prevazilaženje granica“, predstava „Off“ ima čvrstu dokumentarnu osnovu, nastala je prema ispovestima glumaca Novosadskog pozorišta i tekstovima avangardne novosadske umetnice Katalin Ladik.

U prvom delu predstave glumice i glumci se nalaze na sceni, Livia Banka, Gabriela Crnković, Terezia Figura, Daniel Gomboš, Daniel Husta, Ištvan Kereši, Judit Laslo, Arpad Mesaroš, Atila Nemet, Gabor Pongo. Jedan po jedan istupaju iz grupe i govore o ličnim problemima, često povezanim sa nezavidnom finansijskom situacijom u ovom pozorištu. Ispovesti se kreću od traumatičnih posledica zbog otpuštanja (Gomboš), suočavanja sa smrću roditelja i alkoholizmom (Husta), preko pakla birokratije i administrativnih zavrzlama sa članstvom u umetničkim udruženjima (Mesaroš), do vrlo ljutite, verbalno provokativne kritike bezobrazluka razmažene publike (Gomboš). Svi glumci su bosi i isto obučeni, u svedene bež kostime, elegantne (kostimi Katalin Gero). Ozvučeni su mikrofonima, njihov ton je upečatljiv, ceremonijalan. Pojedinačni glasovi se ponekada konfrontiraju grupi koja ih prati, što ima vrlo jake muzičko-dramske efekte, nalik antičkom horu.

photo Újvidéki színház
photo Újvidéki színház

Kada se ovaj deo završi, na scenu iz publike izlaze dva tipa u odelima, simboli moćnih političkih figura, i kažu nam da se preselimo na pozornicu. Poslušni smo i smeštamo se potom na tribine na sceni, nastavljajući da gledamo predstavu iz tog ugla, dok glumci igraju u auditorijumu, među redovima sedišta, sada obučeni (simbolički) u crno. Pre početka drugog dela saznajemo o okolnostima koje su uticale na stvaranje ove predstave. Reditelj Robert Lenard nam ih objašnjava na mađarskom jeziku, uz duhovitu opasku da srpskog titla tu nema jer je za titlovanje inače on zadužen, pored mora drugih zaduženja u teatru. Ova opaska je u vezi sa problemom nametanja (nemoguće) racionalizacije radnih mesta (srspki prevod tog dela govora dobili smo neposredno pre toga, odštampan).

Čujemo i čitamo da je predstava „Off“ nastala kao reakcija na smanjenje budžeta Ujvideki pozorištu, od strane grada Novog Sada u 2016. godini za petnaest posto, zbog čega je budžet „Off“-a nula dinara. Takođe saznajemo da je krajem prošle godine Novosadsko pozorište od grada tražilo obnovljanje ugovora sa glumcima, rediteljima, organizatorima, tehničarima, pri čemu odgovora i dalje nema.

Zatim je usledila poetska, asocijativna, metaforična igra, opservacije o smislu života i rada, o državi i identitetu, kao i o tome da li treba nastaviti sa teatarskim angažmanom, i po koju cenu. U finalu nam glumci prikazuju scenu odustajanja. Prestaju da igraju, napuštaju salu, da bi se kasnije vratili u svojstvu publike. U poslednjoj sceni samo zure u nas, gledaoce ili glumce na (društvenoj) pozornici. U ovoj sjajno osmišljenoj, višeznačnoj, moćnoj i potresnoj sceni, označava se bolna mogućnost kraja teatra. Uznemirujuće je i to što se diskretno sugeriše da smo mi, gledaoci, možda sledeći koji ćemo krenuti tim putem odustajanja. Mi smo ih zamenili na sceni i mi smo možda sledeći, ako nešto ne uradimo povodom toga. Pod svetlima reflektora, mi smo (simbolički) na potezu.

Haris Pašović, uvaženi sarajevski reditelj koji je bio među gledaocima jer trenutno sprema predstavu u Novosadskom pozorištu, autorski projekat „Za šta bi ste dali svoj život“,  nakon ovog snažnog završetka je takođe bio potresen značenjima predstave, posebno aplauzom koji su glumci dobili za odigranu mogućnost odustajanja od teatra. Zato je inicirao pisanje peticije za očuvanje ovog umetnički izuzetno uspešnog teatra. Peticiju koja je stigla do gradskih vlasti, potpisali smo, pored Pašovića, Darinka Nikolić, Marina Mađarev, Gordana Đurđević Dimić i drugi.

„Off“ je slučaj fantastično osmišljenog, vrhunski estetizovanog i angažovanog teatra par exellence, zato što je publika izašla iz tradicionalne sfere pasivnosti, i ušla u polje jasnog društvenog delovanja (pisanje i potpisivanje peticije). U skladu sa svojim podnaslovom, predstava „Off“ je prevazišla granice tradicionalnog, zatvorenog teatra, igra je probila zidove, srušila barijere. Gledaoci su postali glumci na pozornici sveta, svet je postao teatar, a teatar svet.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 10. juna 2016.