Month: January 2019

Nestanak čoveka u svetu sreće

„Pad“, tekst Branislava Ilić, režija Kokan Mladenović, Centar za kulturu Svilajnac i „Stvaranje čoveka“, tekst Tijana Grumić, režija Ivona Šijaković, Atelje 212, Scena „Petar Kralj“

Predstava „Pad“ je nastala prema savremenom dramskom tekstu Branislave Ilić koji se bavi problemom pogibija radnika na gradilištima, pri čemu pojam pada uzima i jasna metaforička značenja. Fragmentarno utvrđena, drama donosi jak kritički odraz činjenice da je u Srbiji prošle godine poginulo preko četrdeset radnika. Naročito je važno i dramski izražajno to što se ova tema pripoveda iz intimnog ugla, što izaziva jaka emotivna dejstva. Priču vodi devojčica koja živi sa ocem koji strada na gradilištu. Mlada Glumica Jelena Blagojević nastupa u dve uloge, naratora i lika devojčice, sa brehtovskim značenjem izlaženja iz uloge, distanciranja od tragedije gubitka oca. Posebno treba izdvojiti snagu i prirodnost igre šesnaestogodišnje glumice koja osvaja mladalačkom izražajnošću. Branislav Trifunović predstavlja njenog oca, a naročito uverljivo oblikuje njihove zajedničke scene. Nina Nešković sa diskretnom, razobličavajućom ironijom prikazuje brutalno bezosećajnu menadžerku građevinske firme. Plastično izvajanog nastupa, što proizvodi kritički smisao, ona grabi na putu profesionalnog uspeha u kompaniji „Belgrade Star City“, ne obazirući se na ljudske žrtve.

Foto Centar za kulturu Svilajnac

Reditelj Kokan Mladenović gradi predstavu multimedijalne forme u kojoj se video bim višeznačno upotrebljava (video radovi Goran Balaban, scenografija Marija Kalabić, kostimografija Andrijana Janković). Projektuju se kratki filmovi koji donose vizuelnu ilustraciju radnje, od prizora fizičkih padova do ironijom obojenih reklama za građevinska preduzeća koja nude lepši, komforniji život. Oni upotpunjuju formalni nivo predstave, uz primedbu da su mogli da budu mekše, estetizovanije oblikovani. Izazovnije je i vrednije korišćenje bima sa direktno kritičkim smislom, kada se ispisuju važna pitanja povodom smrti radnika, od ličnih do društvenih. Na primer: Ko je ubio mog tatu? Koliko košta ljudski život? Da li su ljudi roba? Zašto niko nije kažnjen? Muzička pratnja kompozitora Marka Grubića odgovarajuće pojačava doživljaj scenske radnje, od napetih, uznemirujućih utisaka o opasnosti rada u rizičnim okolnostima, do osećanja bola zbog ljudskih gubitaka.

Predstava „Stvaranje čoveka“ takođe je nastala prema savremenom domaćem tekstu, autorke Tijane Grumić, koji se takođe bavi ljudskim tragedijama, u ovom slučaju migranata sa Bliskog Istoka. Ova drama je vredno poetsko delo koje ispisuje lirski jake odraze života ljudi osuđenih na beg iz domovine. Komad je specifičan zbog pristupa ovoj temi, kroz neobično dopadljive poetske pripovesti o roniocima. One su suptilno ispovedno uobličene, što ovaj komad izdvaja od uobičajenijih, dokumentaristički realističkih i suvoparnijih obrada problema izbeglištva. A društveno sveprisutan, formalni i globalni politički diskurs o migrantskim tragedijama, u drami se odražava kroz uvođenje glasa sa radija. On o izbegličkim problemima govori jednim hladnim, statističkim tonom, koji slušaoca suštinski otuđuje od stvarnosti ljudskih patnji. Sukob ta dva plana u drami, lirskog i formalnog, proizvodi izazovna značenja koja odražavaju složenost pristupa problemu izbeglištva.

Foto Atelje 212

Režija Ivone Šijaković nažalost ne uspeva da prenese na scenu raskošna značenja dramskog teksta. U predstavi se ne prepoznaje jasan rediteljski koncept. Na početku se uspostavlja deziluzionistički odnos, kroz direktno obraćanje glumice Dragane Đukić. Ona gledaocima želi dobrodošlicu u pozorište, predstavlja nam likove, držeći u ruci programsku knjižicu predstave. Taj brehtovski čin se kasnije ne razvija, zbog čega uvodni postupak shvatamo kao proizvoljan, neopravdan.

Glumci koji su sve vreme prisutni na sceni, igraju stilski i kvalitativno različito, neujednačeno, kako se ko snašao. Najupečatljiviji je komički odmeren nastup Radomira Nikolića (Otac), kao i delikatno ironična i autoritativna igra Slavena Došla, u ulozi priznatog i poznatog umetnika Urbana Urbana. Njegov lik opipljivo razobličava sveprisutnu manipulativnost ljudskim tragedijama, u medijima i kulturi, korišćenje izgbegličkih patnji za ličnu promociju. Za razliku od predstave „Pad“, uključivanje mladog glumca, u ulozi Sina, ovde nije odgovarajuće uklopljeno u celinu. Najveći propust predstave, posledica manjkavosti režije, jeste odsustvo osećajnosti koju tekst u izobilju sadrži.

Sa druge strane, pored izvesnih kvaliteta drame, ova scenska postavka se može pohvaliti vizuelnom zavodljivošću. Scenografija Veljka Stojanovića stilizovano predstavlja bazen, označen ironičnim natpisom „happy place“. To „srećno mesto“ postaje probojna metafora sveprisutnih raskoraka između idealizovane slike sveta koju projektuju mediji i stvarnosti ljudskih nevolja.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 8.1.2019. godine