Month: January 2021

Čekanje početka novog života

“Tri sestre”, prema motivima drame Antona Pavloviča Čehova, dramaturgija Kornelija Goli, režija Zoltan Puškaš, pozorište “Deže Kostolanji”, Subotica

Polazeći od Čehovljeve “Tri sestre”, drame bez mnogo dešavanja, komada koji odražava stanje obamrlosti junakinja koje vape za životom i odlaskom iz provincije, autori predstave u subotičkom pozorištu “Deže Kostolanji” izoštravaju temu čekanja. Može se reći da ona naročito otelotvoruje Mejerholjdovo mišljenje da je Čehov stvorio “pozorište duševnih stanja”, ali i da dokazuje da je Čehov anticipirao teatar apsurda Semjuela Beketa. Dramaturškinja Kornelija Goli i reditelj Zoltan Puškaš u prvom delu protagonistkinje smeštaju na stilizovane ljuljaške, gde su umrtvljene skoro kao oni Beketovi nesrećnici iz “Srećnih dana”, zakopani u zemlju. Taj prizor bespomoćne otupelosti gorko je izražajna metafora sadašnjeg sveta u globalnom stanju čekanja, sveta koji ima prošlost, dok je sadašnjost na aparatima za preživljavanje, a budućnost obavijena maglom. Ova vredna, melanholična, groteskno komična i istovremeno tragična predstava nas podseća da su dela Čehova savršena pratnja našeg vremena – dramske elegije beznađa, ali i nade koja stidljivo izbija sa upornim probijanjem života.

Foto Edvard Molnar

Puškaševe tri sestre su transrodne osobe, rođene u telima muškaraca, sa osećanjima da su žene, odnosno sa željom da budu žene. Pripadnost toj manjinskoj grupi, jedno je od novougrađenih značenja, koje pojačava doživljaj tragičnosti, između ostalog zbog ambivalentne surovosti muškaraca, povodom nekonvencionalne seksualnosti. Sestre se osećaju kao otpadnice u svetu koji ih se najčešće gnuša, ili tretira kao cirkusko čudo, zbog čega još dublje tonu u ponore alkoholnog raja/pakla. Otupljavanje osećanja putem celodnevnog ispijanja vina u ovoj predstavi je u prvom planu, kao da su sestre ispale iz svetova Bukovskog.

Glumci Gabor Mesaroš (Olga), Boris Kučov (Maša) i David Buboš (Irina) stilizovano predstavljaju junakinje, ili anti-junakinje, u stanju krajnje istrošenosti, skrhane i strahom od starenja. Isto obučene, u elegantne pantalone i žakete (kostim i scenografija Zoltan Puškaš), one zamišljaju novi, bolji život u budućnosti, ali nisu u stanju da se pokrenu prema njemu. Kao što je Rejmond Vilijams zapisao, Čehovljevi likovi celu noć razgovaraju  o potrebi za revolucijom, da bi se ujutru probudili suviše umorni da bilo šta učine.

U poslednjem delu ove kratke, jednosatne predstave čija je radnja očišćena od svih sporednih niti događaja iz polazne drame, likova braća, muževa, poznanika, gde samo njih tri postoje na sceni posutoj belim kamenčićima, sestre napuštaju položaj statičnosti, prepuštajući se fantazijama o promenama. Ove scene su maštovito ostvarene igrom sa kolicima za cement, u kojima se voze, odmaraju, divljaju, što je vizuelno upečatljivo i simbolički podsticajno.

Radnja se završava na mestu početka, u statičnim ljuljaškama, gde se sestre vraćaju, nakon ceremonijalnog, simboličkog presvlačenja u duge crne haljine, sa lutkama-bebama u naručjima, pomirene sa životom koji sledi. Tužan i dirljiv kraj predstave, autentično Čehovljev, oživljava ideje o misterijama patnje i hrišćanskog smisla, dokazujući piščev humanizam, veru u čoveka i u opravdanost (ne)isplakanih suza. Iako je dramatičar bola, Čehov isijava “svetlost jevanđelja” (Boris Zajcev), sigurnost u dolazak vremena koje će doneti spokoj, radost i razumevanje puteva (ne)sreće.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 31. januara 2021. godine

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Ritual prelaska u novi svet

“Kao da kraj nije ni sasvim blizu”, tekst Maja Pelević, režija Nikola Zavišić, Bitef teatar     

Scenski tekst “Kao da kraj nije ni sasvim blizu” Maje Pelević čini sedam poetskih fragmenata koji predstavljaju misli i osećanja o kraju sveta, virtuelnoj stvarnosti, simbiozi čoveka i mašine. Oni su jedan od delova bogatog multimedijalnog mozaika, audio-vizuelne instalacije, odnosno performansa reditelja Nikole Zavišića, istraživačkog dela inpirisanog ograničenjima sveta u kome danas globalno živimo (video i VR Filip Mikić, kompozitor Anja Đorđević).

Igra počinje u Bitef art kafeu, gde se okuplja pet gledalaca. Po nas dolaze kostimirani i maskirani autori, potpuno obučeni u bela zaštitna odela koja čuvaju od širenja zaraze, budeći prepoznatljivo osećanje strepnje. Zatim nas prepuštaju takođe kostimiranom “digitalnom stjuardu” Ljubomiru Radivojeviću, koji nas vodi do improvizovane garderobe, gde se presvlačimo u iste kostime, bela odela od glave do pete, simbolički i konkretno postajući deo predstave. Ljuba nas onda polako i sigurno, jedno po jedno, u ceremonijalnoj tišini, vodi kroz gledalište Bitef teatra, do scene omeđene tamnim zavesama. Tu se udobno smeštamo na strunjače, pred veliko platno, prepuštajući se audio-vizuelnom ugođaju.

Foto Nenad Šugić

Prvih četrdesetak minuta lagano padamo u opuštajuće, hipnotičko stanje, zaneseni rečima i mislima o strahovima, ali i o novim mogućnostima, pred vremenom apokalipse (tekstove slušamo putem audio zapisa, snimljenih glasova koji pripadaju Mini Strugar, Anji Đorđević, Jeleni Piljić, Katarini Vojnović i Maji Pelević). Reči su isprepletane sa odgovarajućom, laganom, meditativnom muzikom, i vizuelizovane projekcijama, ilustrativnim, asocijativnim ili apstraktnim, prizorima kosmosa, prirode, kiše, sunca… U drugom delu performansa nam Ljuba daje specijalne naočare, ili maske za oči, u kojima gledamo trodimenzionalne apstraktne projekcije, tačaka i oblika različitih boja, prizore koji idu korak dalje u jačini vizuelnog doživljaja. Oni su takođe praćeni rečima i muzikom, kao u prethodnom delu izvođenja. Naš performans se završava gde je i počeo, u garderobi, skidanjem kostima, simboličkim i konkretnim vraćanjem u stvarnost.

Tradicionalnih izvođača u ovom projektu nema, izvođači smo mi sami, gledaoci, što donekle podseća na strukturalističke rasprave Rolana Barta o smrti autora umetničkog dela. Čitalac, odnosno gledalac u ovom slučaju, u dobroj meri sam stvara značenja, podstaknut delom koje obiluje prazninama. Može se reći da gledalac-izvođač ovog performansa dobija onoliko koliko da, odnosno ugradi u tkivo igre. 

Takođe, činjenica da je petočlana publika glavni učesnik koji ulazi u ulogu bića pred apokalipsom, oblačenjem kostima i stupanjem na pozornicu, graničnu zonu pred krajem sveta, uspostavlja jaka ritualna značenja. Kada se kroz ovakvu igru, umetnički čin, oživi osećanje strepnje, pomenuto na početku, koje reprodukuje teskobnu stvarnost, dolazi do katarze, čišćenja jadikovanja i jeze, što je suština estetskog iskustva. Za to estetsko iskustvo je, kako piše Erika Fišer-Lihte, nadovezujući se na Aristotela, neophodna specifična percepcija gledaoca. Ona vodi ka njegovoj transformaciji koja ima poreklo u ritualu lečenja. Delo, u ovom slučaju audio-vizuelni mozaik, pobuđuje emocije gledaoca-učesnika koje vode u liminalno, prelazno stanje, prostor “između” koji se završava katarzom.

To prelazno stanje, koje se naročito efektno postiže u ovakvim izmeštajućim scenskim projektima, suština je iskustva koje su mnogi teoretičari analizirali. Lesing je, na primer, propagirao važnost pozorišta baš zbog te transformativne snage, “emotivne zaraze” koja nas osvaja, pridobija i čisti, simbolički nas premeštajući na polje novih početaka. Drugim rečima, ograničenja u kojima danas svi živimo ne moraju da budu bezizlazan prostor sputanosti, već se, možda putem umetnosti, mogu pretvoriti u mesto promena i novopronađene slobode.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 19. januara 2021. godine

 

Raskid sa prividom života

“Lavina”, tekst Tundžer Džudženolu, režija Stevan Bodroža, koprodukcija Puls  teatar iz Lazarevca i Regionalno pozorište Novi Pazar

Radnja drame “Lavina”,savremenog turskog pisca Tundžera Džudženolua, izvođene u brojnim pozorištima Evrope i Azije, dešava se u izolovanom planinskom selu. Život je određen strahom od snežne lavine, zbog čega su stanovnici obavezni da šapuću i ograniče svoja kretanja tokom zimskog perioda od devet meseci. Ženama je dopušteno da rađaju samo tokom tri meseca u godini, u suprotnom ih žive zakopavaju. Drama nosi orvelovski eho košmarne distopije, i u naznakama podseća na filozofske dramske svetove Kamija i Sartra, jer postavlja pitanja o slobodi, značenjima i granicama tradicije, kao i o mogućnostima pobune.

U scenskom postavljanju ovog vrlo zanimljivog komada, reditelj Stevan Bodroža stilizovano realistički smešta likove na jednu mobilnu platformu, metaforičku mini-pozornicu, ili sobu ispresecanu upadljivim stablima (scenografija Zorana Petrov). Tu žive tri generacije jedne porodice koje igraju mlađi glumci: Lemana Bećirović (Starica),  Dušan Živanić (Starac), Rifat Rifatović (Stariji čovek), Anđela Marić (Starija žena), Kristina Jevtović (Mlada žena), Lazar Maksić (Mlad muškarac). Bliskost godišta glumaca tumačimo kao simboličku oznaku večne statičnosti u ovoj patrijarhalnoj zajednici, njihovu punu zaglavljenost u odsustvu života. Godine i godišta nisu važni, jer je vreme stalo i sve je uvek isto. Likovi govore šapatom, što je konkretizovan odraz straha od lavine, a to ima i osobene poetske vrednosti.

Igra počinje veoma izražajnim prologom, kada Mlada žena, u odmakloj trudnoći, konopcima mukotrpno pokušava da dovuče mini-scenu na proscenijum, plačući, srušena bolom. Taj vizuelno i dramski upečatljiv prizor, zaliven dramatičnom muzikom za violine Arva Parta, kasnije će se ponavljati, kao lajtmotiv, sa različitim likovima koji pokušavaju da izvuku pozornicu. On u sebi nosi neku mitsku snagu, podsećajući pomalo na okovanog Prometeja koji nastoji da spasi čovečanstvo, u ovom slučaju, da izvede selo iz tame straha, kroz simbolično izvlačenje mini-pozornice na svetlo.

Foto Seadetin Mujezinović

Radnja se zatim seli u unutrašnjost sobe, brvnare, gde likovi, umotani u marame, kape, ćebad, debele čarape i džempere, u tišini kunjaju oslonjeni o stabla (kostim Tatjana Milošević). Mlada žena budi muža, u strahu da će se poroditi, i biti živa zakopana, što je osnovna linija radnje, koja će postepeno dobiti razmere antičke tragedije. Paralelno sa ovim tokom, nižu se epizode koje otkrivaju specifičnosti življenja u toj sredini, ali i činjenicu o večno istim ljudskim problemima. Starica psihološki sugestivno pripoveda o nekadašnjem vraćanju nevernog muža u okrilje doma, dok Starac takođe emotivno ubedljivo otkriva nepodnošljivost postojanja u strahu. Iako je najstariji, ili možda baš zato, on je najuplašeniji član porodice, iznuren životom u strahu, koji zapravo i nije život, već njegov privid.

Kulminaciju glavne drame predstavlja suđenje Mladoj ženi, koje se odvija na proscenijumu. Predstavnici vlasti, sile zakona, strogi i neumoljivi, obučeni u tamna odela, donose odluku o njenom živom zakopavanju, braneći je argumentom o spasu celog društva (Predsednik veća (Boba Stojimirović), Članica veća (Sandra Miljković), Stražar (Haris Šećerović), Babica (Maja Jovanović)). Događaji koji preuzimaju oblik napetog trilera, okončavaju se neopozivom, kamijevskom pobunom Mladog muškarca, pucanjem, vrištanjem i porađanjem, i nesnosnom bukom koja ne izaziva lavinu i kraj sveta.

Takav rasplet nameće ideju o ujdurmama vlasti, upakovanim u parolu opšteg dobra. Ova pripovest se zato ukazuje kao snažna metafora mehanizama represije i kontrole, zavođenjem strahovlade, što nam je danas globalno prilično prepoznatljivo. Mudri ljudi su tvrdili da se samo straha treba bojati, jer je strah jedan od najvećih neprijatelja života, koji ga rastrže i melje, i pretvara u prah, u sećanje na život. Zato se treba neposustajuće boriti za istinu, kroz savladavanje strahova, jer je to siguran put ka svetlosti znanja.        

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 12. januara 2020. godine

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Tragično carstvo birokratije

Umesto pozorišne kritike  

“Đavolijada”, prema priči Mihaila Bulgakova, dramatizacija i režija Nikita Milivojević, Šabačko pozorište (snimak predstave je dostupan na Jutjubu)         

Nastao prema priči “Đavolijada” (1923) Mihaila Bulgakova, scenski tekst istoimene predstave Šabačkog pozorišta bavi se zaglavljenošću u nepokornom birokratskom sistemu, bezličnoj radnoj svakodnevnici koja gazi čoveka (dramatizacija Nikita Milivojević). Kolektiv preduzeća “Šibmat”, gde se radnja dešava, radi u nemaštini, novca nema, pa umesto plata dobija kutije šibica. Radnja i likovi su obavijeni apsurdom i groteskom, stilizovanim odrazom naopakosti sveta, gde je ljudsko biće svedeno na mehanizovanog stvora lišenog istinskog života.

Predstava reditelja Nikite Milivojevića izgrađena je na razmaštanoj groteski, prizorima koji otkrivaju halucinogenu stvarnost života u stečaju. Glumci igraju naratore i stilizovane likove, Veru Nikolajevnu (Tomašević Aneta), Anu Ivanovnu (Milojević Sonja), Blagajnika Drozda (Milojević Vladimir), Anu Jegrafovnu (Kostić Deana), Valentina Muška (Milković Aleksandar), Miločku Litovcevu (Terzić Ivana), Numerackija (Barović Strahinja), Lidočku (Dugalić Marijana), Pantelejmona (Mitić Bogoljub Đoša), prelazeći iz jednog obličja u drugi.To pojačava utisak o nestabilnosti, odnosno gubitku razuma protagoniste, knjigovođe Vartolomeja Petroviča Korotkova (Miloš Vojnović), što je jedan od glavnih motiva. U fokusu pažnje je njegov odnos sa šefom, drugom Gaćanom (Slobodan Petranović Šarac), čija teatralizovana pojava od njega gradi nekakvu mitsku figuru. Gaćan ne govori, a ima upečatljivo, teško obličje, upadljivo se gega po sceni, sa glomaznom maskom na licu, koju shvatamo kao znak obezljuđenosti, strahovlade koja briše svaku saosećajnost. Kada se pojavi na sceni, svi činovnici, kao miševi pred mačkom, groteskno se zavlače u (metaforičke) rupe, slikovito odražavajući strah za egzistenciju, ali i tragično snishodljiv odnos prema autoritetima.

Foto Jugoslav Radojević-Šabačko pozorište

Scena stilizovano realistički predstavlja radnu svakodnevnicu, kancelariju u kojoj su smešteni izlizani stolovi, ormani, gomile fascikli, pisaće mašine (scenograf Nikita Milivojević). U tu sredinu se odgovarajuće uklapaju bezlično, ali pristojno obučeni činovnici, sa stilizovanim začinskim detaljima, upadljivim frizurama, šubarama, koji donose iskliznuća iz realizma (kostimograf Jelena Stokuća). Najveća vrednost ove vizuelno razigrane predstave su apsurdni prizori koji povremeno imaju i komična dejstva, delotvorna u omekšavanju oštrine odraza jednog košmarnog, kafkijanskog pakla sistema.

Na početku na scenu kolektivno stupaju likovi radnika, predvođeni Verom Nikolajevnom, koja suptilno komično saopštava vest da “nema para”, čime počinje da se odmotava klupko ove tragikomične pripovesti. Ta scena je pomalo i nušićevska, nalik uvodnom prizoru iz “Ožalošćene porodice”, u osnovi tragičnom, ali obrađenom diskretno komično, zbog duboko prisutnog apsurda, osećanja koje suštinski određuje Bulgakovljev, kao i naš svet. Pred publikom nastavljaju da se nižu i gogoljevski gorko-smešne slike iščupane iz propalog radnog kolektiva, začinjene mistikom i fantastikom, takođe karakterističnima za imaginaciju Bulgakova. Spretna režija Nikite Milivojevića ističe i ritualnost radnje, zatvorenost u bezizlaznom krugu birokratije. To značenje je naročito efektno u sceni u kojoj službenica zaneseno, odsutno, mehanički i beskonačno udara pečate na dokumenta, slikovito predstavljajući besmisao papirokratije, koji i danas snažno prepoznajemo.       

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 5. januara 2021. godine

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.