Month: November 2017

Crnohumorno ogledalo sveta

„Urnebesna tragedija“, tekst Dušan Kovačević, režija Marko Manojlović, Atelje 212

Radnja predstave „Urnebesna tragedija“ reditelja Marka Manojlovića se dešava 1989. godine, kada je Dušan Kovačević napisao ovu tragikomediju o rašrafljenim porodicama, nerazumevanju, samoći. Vreme odvijanja radnje u predstavi se određuje putem emitovanja audio snimaka radijskih vesti, i pominjanja događaja iz tog doba, govora Slobodana Miloševića itd. Od tog vremena je prošlo skoro tri burne društveno-političke decenije. Šteta je što u novom scenskom čitanju Kovačevićeve inspirativne mračne komedije nije utvrđen konkretniji odnos prema našoj recentnoj prošlosti. U vezi sa tim, predstava je rediteljski veoma oskudna, autorski rukopis je bled. Može se reći da je kapetan ovog pozorišnog broda glumcima prepustio kormilo, pri tome (opravdano) verujući i u snagu dramskog teksta. Rezultat toga je predstava koju će publika izvesno rado gledati, zbog Kovačevićevog efektno apsurdnog pogleda na svet i veštih glumaca. Njihova igra će kroz nekoliko izvođenja, sa opuštanjem premijernog grča, takođe izvesno, postati tečnija, ležernija, kompaktnija.

Scena koja predstavlja dom Milana i Ruže je utvrđena blago stilizovano, iskošenog je plafona, naglašeno klaustrofobična (scenografija Vesna Popović). U toj konkretnoj i simboličkoj stešnjenosti, glumci preovlađujuće teatralizovano grade tragikomično ogledalo života. Njihov odraz stvarnosti je verodostojano apsurdan, reflektuje prizore iz podivljalog sveta, metastazirane ludnice, prostora ni na nebu ni na zemlji. Igra je obeležena grotesknošću i oštrinom, obavijena je plastikom koja od nesrećnih likova stvara univerzalne kljakavce, klovnove uhvaćene u mreži nasukanih života.

Milan Branislava Trifunovića je najmanje teatralan među njima, realističniji je upravnik pozorišta koji se bori sa požarima u porodici i pozorištu. Sonja Kolačarić kao njegova supruga Ruža je karikaturalnija, žena na rubu nervnog sloma. Njihov sin Neven (Amar Ćorović) se od okruženja izletelog iz zgloba brani ludačkim smehom, ili begom u svet muzike, gde je zaštićen sirovim ritmovima protestnog rok end rola. Julka Katarine Žutić rezignirana je izranjavana žena koja trpi nasilje u braku sa Kostom, iz navike, i bez snage da iz tog pakla izađe. Kosta Nebojše Ilića je trabunjavi muž nasilnik, teturava pijandura, ljubitelj komunista i oružja. Branislav Zeremski stvara Doktora u diskretnije grotesknim crtama, kao i Radomir Nikolić koji igra Milicionera. Branimir Brstina je Vasilije, Milanov otac, odbegao iz ludnice, takođe oblikovan u svedenijim crtama. On je ozbiljan, staložen, prividno normalan gospodin, što izoštrava kontrast prema njegovom realnom stanju svesti, pojačavajući tragičnost. Njegova nova supruga Rajna (Anica Dobra), konkretno i simbolički zavijena u crno, gospođa je u svom svetu (kostimograf Boris Čakširan). Kao takva, ona delotvorno zaokružuje kovačevićevske prizore iz iščašenog porodičnog života, podsećajući na onaj paradoksalan slogan – ko ovde ne poludi, taj nije normalan.

Foto Atelje 212

Smatramo da nova scenska čitanja dramskih klasika, što „Urnebesna tragedija“ sigurno jeste, zahtevaju specifičniji rediteljski pristup koji će opravdati razloge nove produkcije, ako ona pretenduje na umetničke vrednosti. U ovoj predstavi toga nema, ona nije donela svežija značenja ili stilsko-formalne inovacije, zbog čega u celini nema umetnički značaj, ali ni pretenzije. Sa druge strane, komercijalnih ambicija i vrednosti joj ne fali, uspeh na tom polju je siguran.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 14.11.2017.

Advertisements

Tajne i laži su aut

„Crna kutija“, Ana Đorđević/Andrej Nosov i “Moj deda je aut“, Dušan Janković/Đurđa Tešić, Beogradsko dramsko pozorište

Inspirisana filmom „Savršeni stranci“ Paola Đenovezea, Ana Đorđević je napisala tekst predstave „Crna kutija“ čija se radnja dešava tokom jedne večeri, u vreme pomračenja meseca. Kao u „Snu letnje noći“ ili „Gospođici Juliji“, čiji se događaji odvijaju u Ivanjskoj noći, vreme pojačane mističnosti izaziva snažna životna pretumbavanja, pogurana nezadrživim silama iraconalnosti. U zagonetnoj izmaglici događaja će eksplodirati Pandorina kutija, razlivajući otkrivene laži u odnosima između četiri para. Na površini srećni brakovi ukazaće se kao mehuri od sapunice, rasplinjavajući se kao da zajednička prošlost nikada nije postojala.

Na pažljivo postavljenom trpezarijskom stolu, elegantno dizajnirani akteri sprovode igru koja razgolićuje lažnost njihovih brakova (scenografija Tamara Branković, kostimografija Selena Orb). Igra se sastoji u polaganju mobilnih telefona na sto i otkrivanju svih poruka i poziva koji im tokom večeri stignu. Mobilni telefoni se ukazuju kao sredstva koja omogućavaju tajne komunikacije, ali istovremeno predstavljaju krajnje polje rizika, realnu mogućnost da se životi njihovih korisnika pretvore u prah. Predstava reditelja Andreja Nosova izazovno odražava duh našeg vremena, doba fejsbuka i selfija, virtualnih odraza stvarnosti, bitnijih od same stvarnosti.

Foto BDP (“Crna kutija”)

Glumci su ubedljivo oživeli ovu tragikomediju haotične labilnosti savremenih brakova. Petar Benčina je sugestivan kao Miki, samouvereni ženskaroš visokih ambicija. Nataša Marković je njegova žena Milena koja će tipično sebe kriviti, kada pogrešno shvati da je njen muž homoseksualac, usled zamene telefona Mikija i Stefana (Miloš Timotijević), diskretnog geja koji prijateljima još nije otkrio svoju seksualnu orijentaciju. Sofiju oštro i odgovarajuće odbojno igra Ljubinka Klarić, kao osobu isijavajućeg nezadovoljstva, koja takođe skriva surovu preljubu. Njen muž Nikola (Ivan Zarić) je najnaivniji među njima, brižan otac tinejdžerke, dok je Filip Nemanje Oliverića višestruko varljivi muž Vanje (Ivana Nikolić). Suštinski vrlo tamnu osnovu predstave rasterećuju upadljivi komički detalji. Izražavaju se kroz urnebesne situacije zamene identiteta, verbalne dosetke, ili situaciona rediteljska rešenja. Na primer, Stefanov mobilni telefon se oglašava kao kreketanje žabe, donoseći komičku relaksaciju u naglašeno dramatičnim momentima.

Tema autovanja, objavljivanja homoseksualnosti, nalazi se i u osnovi predstave „Moj deda je aut“, nastale prema tekstu Dušana Jankovića, čija se radnja takođe dešava u enterijeru porodičnog doma (scenograf i kostimograf Zorana Petrov). Jankovićeva komična drama raspliće živote tri generacije jedne familije koji odražavaju prepoznatljive balkanske porodične trzavice, ali i društvo u surovo haotičnoj tranziciji. Na dan smrti Darinkine majke, Darinkin otac Marko (Boris Komnenić) otkriva porodici da je homoseksualac. Takođe objavljuje da je njegova supruga skoro sve vreme njihovog braka znala za Markovu dugogodišnju vezu sa Danilom (Srđan Dedić). Ove informacije izazivaju buru uskovitlano suprotstavljenih reakcija, istinito odražavajući različita shvatanja ovog savremenog društvenog problema. Jelena (Suzana Lukić) je najliberalnija i sa simpatijom prihvata dedino priznanje. Njen otac Duško (Slobodan Boda Ninković), Darinkin muž, tvrđi je u pristupu od ćerke, ali je i on uglavnom razuman. Na drugoj strani su Darinka  (Ljubinka Klarić), očajna zbog očevog priznanja, i Bogdan (Milorad Damjanović), njihov sin, najkrući među njima, histerično homofobičan. U raspletu ove suptilno režirane predstave Đurđe Tešić, afirmiše se ideja slobode, poštovanja izbora bližnjih, ma koliko oni bili nekonvencionalni.

Foto BDP („Moj deda je aut“)

U pozadini dramskih događaja koji problematizuju mogućnost slobodnih izbora, delikatno i provokativno se ogleda i naša društvena stvarnost – korumpiranost visokog obrazovanja, preplavljenost svakodnevnice trivijalnostima, kao i važnost virtualne realnosti. Kao i „Crna kutija“, predstava „Moj deda je aut“ je vrlo uspešna zbog intenzivne savremenosti konteksta, verodostojne i nadahnute igre glumaca, nepretenciozno funkcionalne režije, kao i ubedljvog tragikomičkog pristupa u tumačenju savremenog života. Komička pitkost igre u sprezi sa oporom gorčinom iščupanom iz naše stvarnosti, gradi prostor prodorne dramatičnosti sa dva lica koja naizmenično osvajaju publiku.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 12.11.2017. godine

Hrabar repertoarski potez

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

„Zrenjanin“, prema drami Igora Štiksa, režija Boris Liješević, Narodno pozorište Toša Jovanović, Zrenjanin

Dramski tekst „Zrenjanin“ Igora Štiksa bavi se društveno užareno važnom temom privatizacije društvene imovine. U nameri da zaustave stečaj fabrike, studenti organizuju pobunu protiv mufljuza, kupaca fabrika koji ih posle prodaju u bescenje, ne mareći za sudbinu radnika, ni društva u celini. Paralelno sa ovim društveno-političkim tokom događaja, u drami se plete i linija radnje koja problematizuje revoluciju na polju privatnih odnosa. Tako se (pre)jasno sugeriše da su promene na društvenom planu neodvojive od promena u sferi intime. Iako je u pogledu društveno-političke problematike uzavrelo bitan, za Štiksov tekst se takođe može reći da je pomalo naivan, razvoj događaja je uobličen predvidivo, konvencionalno.

Scena je dizajnirana svedeno, funkcionalno odražava promene mesta radnje, od prostora ispred fabrike, preko kafane i groblja, do kancelarije (scenografija Vladimir Savić). Režija Borisa Liješevića je prepoznatljivo delikatna, utvrđena u spoju psihološkog realizma i povremenog brehtovskog distanciranja. Ono se postiže kroz scensko odvajanje glumaca i likova, kada glumci sukcesivno predstavljaju likove i naratore, izlazeći privremeno iz uloge. To je, na primer, slučaj u sceni prijemnog ispita Male na Muzičkoj akademiji. Razbijanje psihološkog realizma je prisutno i u   uključivanju songova koje likovi izvode i usred dijaloga. Oni su izvor osećajnosti, prostor imaginacije, odraz nada i snova, nasuprot sumorno obeshrabrujućoj stvarnosti. Istovremeno su sredstvo uspostavljanja distance prema događajima, zbog prekida realističkog toka. Ovi brehtovski postupci su naročito važni zbog pomenute konvencionalnosti dramskog teksta, jer i prema njima grade blagi odmak.

Foto NP Zrenjanin

Zrenjaninski ansambl je korektno scenski otelotvorio ovu preaktuelnu dramsku pripovest, metaforične prizore društvene propasti. Koča (Milan Kolak) je tipičan revolucionar, lako zapaljivi idealista koji vatreno podstiče političke promene, radnički bunt protiv pljačkaških privatizacija. Akcentovanje činjenice da je on ministarski sin, buržoasko dete, na malo previše konvencionalan način odražava sukob generacija, bunt liberalne dece protiv konzervativnih roditelja, stubova sistema.  Mini (Jovan Torački) je vlasnik kafića i fabrike, prepoznatljiv tip bitange, derikože naših vremena, nemilosrdni profiter tranzicije, bandoglav, bahat i primitivno samouveren. Braneći svoju lešinarsku poziciju, u verbalnom sukobu sa Kočom, studentom filozofije, Mini tvrdi da filozofi ne treba da menjaju ovaj svet, već samo da ga tumače. U tom reakcionarnom stavu prepoznajemo i društveno pogubnu pasivnost (intelektualne) elite.

Zrenjanin Dejana Karlečika je konkretan lik, ali i personifikacija neophodnosti pobune. On je sin stradalog fabričkog radnika, žrtve privatizacije, neuspelog pokušaja njenog zaustavljanja. U ovom slučaju, sin nastavlja očevu borbu za pravdu, smatrajući da je neophodno i društveno odgovorno podići glas protiv ucenjivača i lopovluka. Njegova odlučna borbenost je probuđena nakon prevazilaženja ličnih ograničenja, prihvatanja svoje zaljubljenosti u transseksualnu osobu, Evu (Edit Tot Miškeljin). Eva je takođe metaforična figura borbe za slobodu, u ličnom i političkom smislu. I kroz njen lik je implicitno sugerisano značenje da se do političke slobode dolazi nakon osvajanja one lične, u skladu sa poznatom feminističkom mantrom –  privatno je političko. Sanja Radišić igra Malu, Kočinu ljubavnicu, kelnericu i pevačicu koja je izabrala put kojim se često ide. Minijevo obezbeđenje (Miljan Vuković, Stefan Juanin) nas je podsetilo na ubice Šekspirovog Ričarda III, i oni su donekle komični dripci, groteskni u svojoj tupavoj poslušnosti.

Iako se za predstavu „Zrenjanin“ može reći da je pomalo naivna u svojoj realizaciji, jer je takva priroda njenog dramskog teksta, tu naivnost joj opraštamo zbog izuzetne društvene važnosti teme, i hrabrosti da se o njoj direktno govori. Pozorište je ovde u svojoj najvrednijoj inkarnaciji, savest društva, njegova avangarda, prostor koji projektuje mogućnost pravednijeg sveta.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 7.11.2017. godine