Month: May 2017

Tragedija dece sa železničke stanice

Premijera „Mi deca sa stanice Zoo“ Ana Vukotić u Podgorici

Foto D. Miljanić

Podgorica– Prošle nedelje je u Gradskom pozorištu premijerno izvedena predstava „Mi deca sa stanice Zoo“ u režiji Ane Vukotić, po kultnoj autobiografskoj priči Kristiane F. Ona je u ovoj predstavi polazište kritičkog bavljenja današnjim problemom narkomanije. To ovu predstavu čini posebno društveno osvešćenom i izuzetno osetljivom na goruće probleme u Crnoj Gori, ali i u Srbiji, bez bitnijih razlika.

Predstave rediteljke Ane Vukotić igrane su sa uspehom na festivalima u Srbiji. Njena režija „Don Žuana“ je osvojila nekoliko nagrada na Jugoslovenskom pozorišnom festivalu u Užicu (2010), uključujući nagradu za najbolju režiju. Predstava „Šćeri moja“ je prikazana prošle godine na istom festivalu, gde je Vanja Jovićević za ulogu Kneginje Zorke dobila nagradu „Ardalion“ za najbolju mladu glumicu. Vukotićkin rediteljski rukopis je prepoznatljiv, veoma stilizovan i maštovit, prisutan i u najnovijoj podgoričkoj produkciji, njenoj prvoj saradnji sa Gradskim pozorištem.

U Gradskom pozorištu u Podgorici često rade reditelji i drugi umetnici iz Srbije. Pre mesec i po dana je izašla premijera lutkarsko-dramskog čitanja „Romea i Julije“, u režiji Emilije Mrdaković iz Novog Sada, direktorke Pozorišta mladih. Na repertoaru ovog teatra se nalazi još nekoliko predstava srpskih reditelja, na primer „Više od terapije“ Alise Stojanović, „Kinez“ Anje Suše, „Slasti slave“ Stefana Sablića, kao i Liješevićevi „Čuvari tvog poštenja“ o kojoj je „Politika“ pisala.

Koreografkinja ove predstave je takođe iz Srbije, Sonja Vukićević, a njen udeo je u celini od ogromne važnosti. Koreografija je jedan od ključnih elemenata scenskog izraza, upečatljiva u individualnim, kao i u grupnim scenama. Kristianini (Jelena Simić) grčevi  tela su u sukobu sa njegovim smirajem, čime se sugestivno prikazuje konflikt napetosti i zadovoljstva u konzumiranju droga. U koreografskom pogledu su takođe ekspresivne grupne scene koje grade likovi tinejdžera, prizori istovremenog narkomanskoj raja i pakla. Akteri nesvesno bauljaju u ekstazi, plešu kao zombiji, tražeći zaborav od jalove stvarnosti. Košmarni efekat njihovog eskapističkog plesa pojačava upadljivo teskobna elektronska muzika kompozitora Aleksandra Radunovića Popaja.

Foto D. Miljanić

Na  sceni je snažno izoštren sukob između sveta dece i odraslih, što je takođe sugestivno koreografski izraženo. Pojava roditelja, Kristianine (Ivana Mrvaljević) i Kesine majke (Katarina Krek), u grupi sa pet muškaraca, ima ekspresionističko obličje. Na scenu stupaju kao neki nadljudi, u crnim, kožnim, gestapo mantilima, uz uklopljene sablasno-dramatične zvuke bubnjeva, pod jakim neonskim svetlima (kostimografija Lina Leković). Oni su kao jedno telo, kruto i opominjuće, metafora svih roditelja koji nisu uspešno savladali iskušenja odrastanja njihove dece.

Scenografija Branka Hojnika je u stilizovanom skladu sa Vukićevićkinom koreografijom, neodvojivo je važan sastojak ukupno zavodljive vizualnosti. Scena je na početku uokvirena konstrukcijom koja spolja podseća na tunel, dok su njeni pojedinačni elementi nalik šinama, sačinjenih od neonskih svetala, koje će se efektno odmotavati sa odmicanjem radnje. Na scenografskom planu je takođe izuzetan izbor otvaranja vrata u dubini, čime se stvaran život pušta na scenu. Povremeno vidimo magloviti prolazak automobila i ljudi, jer je otvor prekriven prozirnom pregradom, što stvara izvanredan poetski efekat. Imajući u vidu da se radnja dešava na železničkoj stanici, rešenje je posebno značenjski funkcionalno.

Foto D. Miljanić

Vrtoglavo zaplitanje grupe tinejdžera u mrežu droge i prostitucije povezano je sa opštim osećanjem besmisla i potrebom za begom od svakodnevnice. Precizno i gradacijski su prikazani uzroci i jezive posledice uzimanja droga. Podvučena je karakteristična zamka mladih narkomana, početno uverenje da se neće navući. Nasuprot tome, na sceni pratimo sve dublje tonjenje aktera u pakao zavisnosti. Umesto slobode koju narkomani očajnički traže, put drogiranja ih odvodi u potpuno ropstvo koje sasvim poništava život.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 23.5.2017

Odbrana slobode i časti

„Don Kihot ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva“, autor i reditelj Zlatko Paković, prema „Don Kihotu“ Migela de Servantesa, Studentski kulturni centar Novi Sad

U scenskom tekstu „Don Kihot ili šta su danas vetrenjače i odakle vetar duva“, autor Zlatko Paković polazi od Servantesovog „Don Kihota“, gradeći njegovo savremeno tumačenje u fragmentarnoj formi, trijumviratu epike, dramatike i lirike. Tekst je predložak za postdramsku predstavu, vođenu kao predavanje-performans, formalno blizak Pakovićevim ranijim produkcijama, „Ibzenov Neprijatelj naroda kao Brehtov poučni komad“ ili „Filosofija palanke“. Ova verzija „Don Kihota“ donosi postmodernizmu bliske „spojeve nespojivog“, sudare elitizma i populizma, književno-istorijskog i dokumentarno-savremenog. Opersko pevanje je ukršteno sa pučkim humorom, dok su filozofske rasprave upletene sa melodramskim linijama radnje.

Predstava je premijerno izvedena u prostoru „Fabrike“, Studentskog kulturnog centra Novi Sad, odgovarajućeg industrijskog ambijenta koji prkosi konceptu buržoaskog, konformističkog pozorišta. Gledaoci okružuju izvođače sa tri strane, pri čemu su granice između nas izbrisane, glumci učestalo zalaze u prostor gledalaca, uključujući nas konkretno i simbolički u tok predstave. Na primer, „vezuju nas“ papirnim trakama, pa nas kasnije oslobađaju, problematizujući granice i prekoračenja društvenih sloboda, o kojima aktivnije razmišljamo jer smo integralni deo predstave.

Na sceni se postojano gradi kolektivan duh igre, prožet rascvetalim pučkim veseljem zbog igre same, detinjastom radošću zbog slobode izražavanja. U vezi sa time, donkihotovski osećaj časti i pravde se ukazuje kao donekle infantilan, u pogledu naivne i nevine nesputanosti, tvrdoglavog odbacivanja konvencija i fundamentalnog praćenja fantazama, u svetu ispalom iz zgloba.

Nikola Đuričko začudno, ironično, blago karikaturalno igra beskompromisnog Don Kihota, junaka koji živi na rubovima stvarnosti, u svom idealizovanom svetu, čijim merilima romantičarski nastoji da iskoreni društvenu trulost.  Boris Milivojević kao Sančo Pansa takođe je obojen ironijom, boem je i šaljivdžija, ali i žrtva brutalnog kapitalizma, arhaičan i savremen u isto vreme. Operska pevačica Katarina Jovanović harizmatično tumači lik Dulsineje, Don Kihotove ljube. Kao i u lik Sanča Panse, i u njenu scensku pojavu su ugrađeni savremeni motivi sa značenjem pružanja otpora sveprisutnoj korupciji. Na primer, prvi song donosi Disove stihove: „Razvilo se crno vreme opadanja, nabujao šljam i razvrat i poroci, podigao se truli zadah propadanja“. Na njih se kasnije nadovezuje prizor iz našeg jasno savremenog društva, gde ona igra ucenjenu glavu koja se zamerila biznismenima-tajkunima.

Foto SKC NS

Poseban komički, karnevalski šarm oslobađa lik Rosinanta (Igor Filipović), Don Kihotovog konja koji voli da citira mudrosti, od Tertulijana, preko Sterije, do Lenjina. Muzika koju uživo na sceni izvode Zoran Tegeltija (perkusionista) i Miloš Nikolić (kompozitor i trubač) vodi tempo igre, i učestvuje u stvaranju pučke atmosfere. Svi tekstovi songova su uzeti iz srpske poezije, od pomenutog Disa, preko Zmaja, Crnjanskog, Vinavera, do epske narodne poezije, objedinjene idejom protesta protiv nagomilanih nepravdi. Paković je i izvođač, narator koji vodi glumce i publiku kroz Servantesovo delo, i njegova kasnija tumačenja. Na početku dobija batine od strane maskiranih napadača, jer je društveni bunt delatnost visokog rizika. To ga ne sprečava da taj put nastavi, naprotiv. Neposustajanje u borbi za istinu i slobodu, Don Kihotovo i Pakovićevo, može se izdvojiti kao jedna od glavnih ideja vodilja predstave.

Tražeći odgovor na pitanje  „Šta su danas vetrenjače“, narator u predstavi citira i Hajnriha Hajnea koji je napisao da su vetrenjače postale banke, otvarajući na taj način put tumačenja Srvantesovog dela u pravcu kritike razarajućeg kapitalizma. Prepuna citata i referenci, ova predstava, intelektualno i pučki, a prevashodno teatarski živo i sočno, krči gustu šumu značenja puta časti jednog viteza lutalice.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 7.5.2017.

 

Šekspir bez korena

„Ričard III“, tekst Vilijam Šekspir, režija Snežana Trišić, Narodno pozorište u Beogradu

 

Današnje postavljanje klasika, poput Šekspirove istorijske tragedije „Ričard III“, zahteva posebno čvrsto i jasno promišljeno rediteljsko vođenje koje pravda produkciju. Osim neosporne, razorno svevremene društveno-političke važnosti ovog komada koji suvereno cepa utrobu mehanizama vlasti, u predstavi rediteljke Snežane Trišić se ne prepoznaje konkretnije tumačenje. Ova trosatna predstava se teturavo drži na nogama zahvaljujući brilijantnosti Šekspirovih misli i opojnosti njegovog stila, u spoju sa kvalitetnom igrom glumaca. Ipak, kako u najvećem delu predstave fali usmerenije i maštovitije režije, dinamika prilično posrće. Glumačka igra u ovim okolnostima nije dovoljna da izazove puniji  estetski doživljaj. U scenskom čitanju gusto isprepletenih niti značenja Šekspirovog dela, potreban je umetnički autoritativan reditelj.

U retkim scenama u kojima je režija vidljivije prisutna, nažalost bi bilo bolje da to nije slučaj, zato što su rešenja proizvoljna, stilski neusaglašena, nategnuta, ponekada i banalna. Na kraju predstave, kada se režija probudi, uključuju se video projekcije i mikrofoni kojima barataju Ričard (Igor Đorđević) i Ričmond (Aleksandar Srećković), u verbalnim prepucavanjima. Oni nisu prirodno stilski uvedeni u igru, pojavljuju se niotkuda, metaforički rečeno, kao i upotreba video prenosa. Na početku se Ričardov monolog snima i prenosi u krupnom planu, a na kraju je to slučaj sa Ričmondovom pojavom. Ne samo da uključivanje mikrofona i video projekcija nije stilski usaglašeno sa celinom predstave, već ono nema ni bitnije značenje. Simbolika mikrofona je opšta i ovde zato banalna, a video prenos čak ni ne pojačava dramski efekat igre, što inače može da bude njegov smisao. Drugim rečima, ova rešenja su samodovoljna, neukorenjena, predstavljaju izlišno razmetanje sa tehnologijom i (očajnički) pokušaj da se igra scenski oživi.

Igor Đorđević je noseći stub predstave, on superiorno predstavlja Ričarda, kao ciničnog, monstruoznog vladara koji vešto manipuliše dvosmislenostima. Postavljen kao gegavi grbavac, povremeno je i brutalno zavodljiv, užasavajuće duhovit u osmišljavanju zločina, kao da je sve igra, njegov luna park. Nebojša Dugalić u jednoj sceni izuzetno upečatljivo oblikuje Kralja Edvarda koji se vuče u bolničkom mantilu, star, bolestan, isrcpljen. No, lice mu je nepotrebno ofarbano u kreč belo, kao i većini figura iz Ričardove svite savetnika, poslušnika. Označavanje tih ljudi kao klovnova, apsurdnih pajaca, ovde takođe nije stilski kompaktnije uklopljeno u celinu, već lebdi u vazduhu.

Ubedljiv je i nastup Aleksandra Đurice kao Vojvode od Bakingema. Scenski je naročito efektno rešen kraj trećeg čina, kada se on u nametljivo ulizičkom obraćanju Ričardu povodom preuzimanja „briga vlasti“, obraća i publici, pod upaljenim svetlima. Ovo otvaranje prema gledaocima je izazovno zato što od nas simbolički stvara aktivne učesnike, građane sa odgovornošću. Sugestivna je i igra ženskog dela ansambla, Svetlane Bojković (Vojvotkinja od Jorka), Nele Mihajlović (Elizabeta), Nataše Ninković (Margareta), Vanje Ejdus (Ledi Ana). One predstavljaju različite vidove žrtava muškog sveta političkih intriga, otrovnih želja za osvajanjem i zadržavanjem vlasti. Treba istaknuti i posvećenu igru Bojana Žirovića (Klarens), Miloša Đorđevića (Hastingsa), Gojka Baletića (Rivers), Branka Jerinića (Nadbiskup/Gradonačelnik). Pavle Jerinić kao Kejtsbi je ledeno bezlični ubica, poslušan izvršitelj svake vlasti, dok su Prvi ubica (Ivan Marković) i Drugi Ubica (Miodrag Dragičević) nalik Beketovim klovnovima, apsurdno komični, infantilni, skoro nesvesni svojih postupaka.

Foto Vicencio

Scenografija koju čini monumentalna klizeća konstrukcija u delovima, frontalno donekle nalik vratima, u kombinaciji sa muzikom koja se uživo izvodi, stvara naglašenu atmosferu stešnjenosti, neumoljive fatalnosti istorije (scenograf Valentin Svetozarev, kompozitorka Irena Popović Dragović). Oni pomažu glumcima u održavanju napetosti radnje, ali zbog odsustva dublje osmišljenije režije, u celini predstavljaju samo dekor, još jedan od spoljnih pokušaja da se predstava učini estetski vrednijom.

 

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 30.4.2017.

Karađorđe u hipermarketu

Predstava “Crni”, tekst Robert Lenard, prema drami Išvana Baloga,  reditelj Žanko Tomić, Novosadsko pozorište

Predstava “Crni” mađarskog Novosadskog pozorišta, u režiji Žanka Tomića, gostovala je prošle nedelje u Bitef teatru. Scenski tekst je nastao prema naivnoj viteškoj drami “Karađorđe” mađarskog pisca Ištvana Baloga, iz vremena Prvog srpskog ustanka. Autor novog teksta Robert Lenard je radnju bitno osavremenio, gradeći urnebesno parodični mjuzikl. Događaji su smešteni u hipermarket, simbolično mesto današnjeg razjarenog kapitalizma. U okolnostima sistemskog nametanja potrošačke groznice, Crni postaje vođa pobune protiv takvog sistema, lucidno komički nazvanog turkokapitalizam.

Foto: Srđan Doroški (Ujvideki Szinhaz)

U formi uvrnuto zabavne, akcione muzičke komedije, izražena je oštra kritika podivljalog konzumerizma koji određuje savremeno društvo, stvarajući horde siromašnih, sapletenih glađu i gomilama neplaćenih računa.

Izuzetan ansambl Novosadskog pozorišta, predvođen Arpadom Mesarošom, Gaborom Pongom, Livijom Bankom i Eminom Elor, u raskošnom spoju komedije, songova i atraktivnih plesnih tačaka predstavlja društveni zahtev za pobunom. Akteri odlučno ustaju protiv korupcija, ucena i ropstva izgrađenom na strahu od gladi i neizvesnosti, boreći se sa čime god stignu, tiganjima, kutlačama, metlama. To stvara komički efektne situacije, a istovremeno izražava potpuni očaj potlačenih radnika, spremnih na borbu i golim rukama.

U stilski slojevito narativno tkivo utkane su i melodramske niti, jarko obojene ironijom koja gradi autorefleksivna, kritička značenja. Neprestano rušenje stereotipa prati ljubavnu priču između Stanoja Glavaša i Ružice, kao i Crnog i Caje. Taj parodičan pristup lomi kult heroja i dubinski problematizuje društveno generisane iluzije o svemoći vođa, nedodirljivosti političara.

Scena predstavlja hladnu unutrašnjost hipermarketa, sa visokim policama za robu i kolicima za kupce. Igru ponekada preliva dim i lajt šou, takođe u funkciji parodiranja društva spektakla, društva potrošnje.

Muzika kompozitora Davida Klema je stilski eklektična. Uključuje protestne sastojke žestokog roka, zatim turskog melosa koji boji pojavu uzurpatora, kao i idiličnih instrumentala, ironičnu pratnju potroščačke pomame.

Izbor uvrnutog stila predstave je istovremeno i njena poruka. Ona je kritički odraz apsurdnosti savremenog društva, definisanog sudarom nereda i nemorala, ali i pomahnitalom željom za kupovinom, kredom kapitalizma.

Tekst je emitovan u emisiji Kulturni centar, 26.4.2017. (46. min)

http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/21/rts-2/2712758/kulturni-centar.html