(Ne)potrošene revolucije

„Vrat od stakla“, tekst Biljana Srbljanović, režija, scenografija i izbor muzike Jagoš Marković, Jugoslovensko dramsko pozorište

Foto Nenad Petrovic / JDP

Najnovija drama Biljane Srbljanović, „Vrat od stakla“ vraća nas na ranije teme i interesovanja ove autorke – porodične odnose, generacijske sukobe, propale revolucije, kritiku društva i mentaliteta. U ovoj drami fragmentarne strukture, sastavljenoj od dvanaest scena, prepliću se lično i društveno, intimno i političko, tragično i apsurdno komično. Lične i porodične drame se odvijaju u životima tri generacije jedne porodice, u savremenom Beogradu, u okolnostima društvenih protesta. Oni se prikazuju kao deo istorijskog kontinuiteta, kroz lik Bogdanke, najstarije članice porodice, šezdesetosmašice. Njen revolucionarni žar nije utihnuo, naprotiv, samo su se metode promenile (danas koristi Tviter za podsticanje protesta).

Reditelj Jagoš Marković ovu inspirativnu dramu na scenu Jugoslovenskog dramskog pozorišta u osnovi uspešno postavlja, umereno stilizovano, apsurdno, groteskno. Njegova prepoznatljiva režija koja stvara pozornicu uronjenu u dim, maglu i nostalgičnu retro muziku, u ovom slučaju je svedenija i suptilnija, odgovarajuća. Prve tri scene predstave su veoma dobre, snažno izražajne. Scena tu podseća na dramski svet Beketa i Mrožeka, začudna je, pomalo groteskna. Likovi odsutno i rezignirano blenu u daljinu, spavaju, ljuljaju se, muče se sa životima u kojima bojleri i ulice gore. Ovi prizori grade uzbudljivu koreografiju naše tužno-smešne svakodnevnice. Upečatljivi su zbog samog scenskog prisustva glumaca koji predstavljaju zarozane, potrošene i dotučene ljude, iznurene životom (svedeni, realistički kostimi Bojane Nikitović). Pozornica je prelivena dimom i ventilatorima koji hlade pritisak vrućine čija se težina može osetiti. Usred scene pretrpane stvarima koje pojačavaju utisak zatrpanosti, stešnjenosti, odsustva vazduha života, postavljena je ljuljaška, na kojoj se likovi (najviše Mirna) zaneseno ljuljaju. Ovo stilizovano rešenje shvatamo kao izraz bega, prostor slobode. Značenje kontrasta prema tamnoj svakodnevnici bitno grade i muzičke numere koje se prostiru između scena. Nostalgična jugoslovenska muzika Lole Novaković, Ismete Krvavac, Radojke Šverko, Olivere Marković i drugih, otvara polje misaonog odlaska u neki bolji svet.

Sa prvim Ljubinim (Dragan Mićanović) monologom u četvrtoj sceni, snaga scenske igre malo pada. Njegova ispovest o vremenu bombardovanja 1999. godine, rođenju ćerke Mirne i uručivanju vojnih poziva, nije dovoljno dramski sugestivna, koliko bi mogla da bude. Nedostatak veće dramske upečatljivosti karakteriše i Bogdankin (Jelisaveta Seka Sablić) monolog u petoj sceni, izraz njenih sećanja na proteste iz mladosti, čiji je smisao jačanje današnje volje i hrabrosti. Ta scena je slabiji segment nastupa Sablićeve, koji je u celini znatno ubedljiviji, što je slučaj i sa Mićanovićem. Naročito su uspešne njene komički probojne replike koje izgovara nonšalantno, sa merom. Ali, ističemo i utisak o nepotrebnosti rafala psovki koje Bogdanka prečesto ispaljuje. One jesu očigledno deltvorno komičko sredstvo, ali i način prelakog dodvoravanja publici, čiji se efekat troši sa prekomernim ponavljanjem.

Ansambl Jugoslovenskog dramskog pozorišta je, kao celina, kompaktno i nadahnuto izgradio tragikomični dramski svet Srbljanovićeve i Markovića. Pored navedenih glumaca, Vesna Trivalić prigušenije igra Svetlanu, Bogdankinu ćerku. Anita Mančić je veoma ubedljiva kao Nadežda, njena sestra koja pokušava da pronađe sreću u onlajn vezi sa Filipom. Njega komički uverljivo u jednoj sceni oživljava Miloš Samolov koji sa ćerkom (Ana Čarman) iz Švedske dolazi da uživo upozna Nadeždu. Milica Gojković igra Mirnu odgovarajuće grubo i odbojno, izražavajući tako pobunu protiv roditelja i njihovih pogleda na svet, i svoje odsustvo vere u smisao društvenih protesta. Irfan Mensur je izuzetno precizan kao Vasa, Bogdankin prijatelj, dok je Marko Janketić nenametljivo izražajan u ulozi Vlajka Mujića, hladnog preduzimača koji uzima njihov stan, posle denacionalizacije.

Na početku je scena pretrpana stvarima, džumbusom isprepletanih života tri generacije porodice pod jednim krovom. Kako se radnja razvija, donoseći joj gubitak stana zbog denacionalizacije i restitucije, pozornica postaje sve pustija, pomalo nalik Čehovljevom „Višnjiku“. Na kraju ostaje praznina, konkretna i simbolička, oznaka sloma jednog sveta koji nije uspeo da se izbori sa izazovima vremena.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 8.10.2018.

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s