Month: August 2022

Groteskna tragedija zaraženosti vlašću

“Magbet”, prema Šekspirovoj tragediji, reditelj Nikita Milivojević, koprodukcija Grad teatar Budva, Srpsko narodno pozorište, Beogradsko dramsko pozorište, Itaka art centar, Novosadsko pozorište, premijera u Sportskom mediteranskom centru u Budvi

“Magbeta”, tu Šekspirovu kratku i žestoku, košmarnu tragediju iz poslednje faze njegovog stvaralaštva, reditelj Nikita Milivojević postavlja u neobično intenzivnom, snolikom, vizuelno, koreografski i muzički vanredno upečatljivom obliku. Iz radnje ove “škotske tragedije”, u kojoj se, kroz mračnu osećajnost i probojnu intuitivnost, još jednom ponavlja Mehanizam Istorije, uspostavljen u istorijskim komadima, reditelj izvlači jarke poetske dimenzije značenja. Na sceni se dosledno gradi osoben svet košmarne lirike, pomešan sa tragovima groteske. Vešto se prepliću i pretapaju elementi kabarea, pantomime, pozorišta senki i dramskog teatra, koji suptilno oblikuju neuhvatljivi, izmičući svet, međuprostor privida i stvarnosti, sna i jave, svet koji je istovremeno bezvremen ili svevremen i savremen (scenski pokret Amalija Benet, scenografija Nikita Milivojević i Željko Piškorić, kostimografija Jelena Stokuća).

Savremeno obučeni, u tamna odela, glumci Arpad Mesaroš, Pongo Gabor i Branislav Jerković igraju tri inkarnacije Magbeta, možda eho one tri veštice koje se ne pojavljuju fizički, kao kod Šekspira, u ovom Milivojevićevom tumačenju. Te smutne veštičje čini nisu neohodne u funkciji otelotvorenja nevidljivog, iracionalnog zla, jer se i cepanje protagoniste na dijabolično trojstvo može shvatiti kao značenjska zamena materijalizacije tamnih, neuhvatljivih sila u čoveku. Njihova snaga, razorna moć nasilnih, neuspešno potiskivanih, obezljuđujućih impulsa, razjarenih neosušivom žeđu za vlašću, u prvom je planu ovog “Magbeta”, uspešno izražena kroz višeslojni simbolički i poetski jezik. Lejdi Magbet je takođe predstavljena kroz višeglasje koje stvaraju spretne glumice – Anica Petrović, Nevena Nerandžić, Ivana Pančić, Jelena Simić, Maja Stojanović. Iz inkarnacija Lejdi Magbet preliva se senzualnost i erotika, dokazujući suštinsku bliskost Erosa i Tanatosa, seksualnosti i nasilja, ili požude i moći. Naizmenično sa Magbetom, Lejdi nastupa u ulozi tešitelja i utešenog; njih dvoje su komplementaran par, spoj čiji bi se delovi samouništili bez podrške onog drugog. 

Foto Slaven Vilus

Psihološki naročito izražajnu verziju Magbeta daje Branislav Jerković koji skoro opipljivo oblikuje njegov prekid sa sobom, odlutalost uma zbog sumanute želje za vlašću. U zakrvavljenim očima je vidljiva neutoljiva žudnja za tronom, i posledično iščezavanje razuma. Marko Marković ležernije, sa tragovima farse, igra Banka, Milan Zarić Malkolma, a Dejan Đonović Dankana.

Predstava počinje ekspresivnim neverbalnim scenama, u pratnji sumorne, teške muzike, čiji tonovi pokreću likove, zupčanike u Mehanizmu Istorije. Na preovlađujuće pustoj sceni, oni odvlače leševe, u nekakvom sablasnom samrtnom plesu, danse macabru koji vode i živi i mrtvi. Tako se na samom početku efektno uspostavlja prelazni svet, prostor između Neba i Zemlje, mesto koje živi dele sa utvarama. Upečatljive uvodne, pantomimske scene smenjuju groteskni kabaretski prizori, između ostalog brehtovski song dve artificijalno uobličene i izazovno odevene igračice, u kontrastne crveno-crno-bele tufnaste haljinčice. One imaju i funkciju naratorki koje pripremaju teren za predstojeću pripovest o tragediji, ili tragičnoj farsi zaslepljujuće želje za krunom.

U predstavi su naročito snažni grupni groteskni prizori, kada akteri lagano promiču scenom, kao kakvi cirkuski vagabundi, pajaci, metaforične lutalice života. Ovi interludiji koji se par puta ponavljaju, mogu se tumačiti i kao scenska otelotvorenja Šekspirovih misli o svetlo-tamnom, ili smešno-tužnom ljudskom postojanju, o apsurdnoj i ambivalentnoj teatralnosti života, prolaznog, značajnog i beznačajnog u isto vreme. Ove ideje, koje se dosledno sprovode tokom čitave predstave, kroz intenzivne muzičko-vizuelne prizore, na kraju će posebno uverljivo biti i poetski verbalizovane, u Magbetovom spoznajnom monologu o iluzornosti moći. On konačno razume besmisao želje za krunom, koja je ključno odredila njegov životni put, odvodeći ga u tragičnu provaliju.

Foto Slaven Vilus

Važnost metafore cirkusa potvrđuje se i na kraju, u sceni odlaska cirkusa sa pozornice (života), koja ostaje pusta. Ljudska tela zamenjuju senke, obrisi ljudi na velikom, belom platnu, podsećajući nas i na Pindarovu misao da je čovek san jedne senke.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 22. avgusta 2022. godine

Brutalizam je izgleda ponovo u modi

Premijera „Radničke ceste“ Boruta Šeparovića u Budvi

Budva- Pozorišni program festivala “Grad teatar” u Budvi i ove godine potvrđuje da je čvrsto usmeren na negu visokih estetskih vrednosti i projekata koji pomeraju granice izvođačkih umetnosti, tragajući za odgovarajućim umetničkim izrazom u konkretnim društvenim okolnostima. Pod sloganom „Osvajanja slobode“, na ovogodišnjem programu koji traje od 7. jula do 21. avgusta, igraju se predstave izazovnih poetika, iz Slovenije, Hrvatske, Crne Gore i Srbije, autora Borisa Liješevića, Vita Taufera, Igora Vuka Torbice, Andraša Urbana, Boruta Šeparovića i drugih.

Jedno od reprezentativnih dela u pogledu istraživačkog izraza koji se rađa u specifičnim okolnostima je „Radnička cesta“, projekat digitalnog teatra, autora i reditelja Boruta Šeparovića, umetnika čiji je rad srpska publika tokom poslednjih desetak godina imala prilike da upozna detaljno, putem festivala Bitef i Dezire, gde su, između ostalih, prikazane izuzetne predstave „A gde je revolucija stoko“, „55+“ „Generacija 91-95“. „Radnička cesta“, bez sumnje, potvrđuje Šeparovićev kontinuitet odbijanja da se uklopi u postojeće estetske i žanrovske kalupe.  

Delo je u integralnom obliku premijerno prikazano na festivalu Grad teatar, u formi video projekcije pred publikom, na prostoru između crkvi u Starom gradu. Pre premijere, gledaoci su na posebnoj web stranici mogli da gledaju petnaest fragmenata ovog virtuelnog teatra, u kontinuitetu ili odvojeno, pred ekranom ličnog kompjutera ili mobilnog telefona. A kada je reč o digitalnom teatru, o njegovoj recepciji je naročito važno istaći razliku između individualnog i kolektivnog gledanja – javna projekcija koju prati više gledalaca na istom prostoru ima izvesne vrednosti ritualnog (teatarskog) čina, zbog zajedništva publike, za razliku od solo posmatranja.

Foto Slaven Vilus-Grad teatar

Igra je u potpunosti snimljena mobilnim telefonom, u odgovarajuće dinamičnom obliku, a zbog pandemijskih okolnosti, nikada nije odigrana uživo pred gledaocima, već je ostala u virtuelnom prostoru, u obliku mini serije koja se može i danas videti (www.montazstroj.hr/projekti/radnicka-cesta/). U tom smislu, njena forma, bliža filmu nego teatru, koji se definiše kroz živost, prisustvo izvođača i publike u zajedničkom fizičkom prostoru, odraz je vremena ograničenja i nemogućnosti stvarnog života teatra. U isto vreme, ona je neoborivi dokaz elementarne potrebe za radom umetnika, za izražavanjem nepodnošljivosti pritisaka u vremenu kovida. Možda baš zbog tih specifičnih okolnosti, sabijanja ljudskih potreba u tesnac, likovi i radnja vrcaju od žestine, govora, ideja, ali i akcija.

Događaji se odvijaju u kasnim noćnim satima, u pustim prostorijama zagrebačkih podzemnih garaža, u poslovnom neboderu Radničke ceste, delu grada koji je nekada bio rezervisan za radničke pogone, dok je danas srce korporativnog sistema (dramaturg Ana Prolić). Protagonisti su Edo (Bernard Đurić) i Đuro (Domagoj Janković), radnici koji prave komponente za kineske mobilne telefone, i koji odlučuju da otmu i ubiju korporativnog glavešinu, kao vid političke poruke, vapaja za društvenom akcijom i rušenjem sistema brutalne eksploatacije. Likovi Eda i Đura zaista pucaju od autentičnosti, iz njih se u obilju izlivaju životni sokovi, fizička sirovost, ali i britkost uma, poznavanje političke filozofije, u neobičnoj smesi sa prekomernim korišćenjem psovki. To neprestano i sočno psovanje se može tumačiti kao jedno od sredstava oslobađanja psiholoških pritisaka, kao vid katarze, sa komičkim efektom. A snaga katarze je naročito intenzivna, imajući u vidu bolnu savremenost pitanja koja oni postavljaju, koja nas sve tište u poslednjim godinama – od gubitaka poslova i rasta nezaposlenosti, preko tehnološke kontrole i (skrivenog) značenja vakcine protiv kovida, do teza o čipovanju i niza drugih ideja koje preplavljuju naše medijsko okruženje.

Tok radnje nas je podsetio na  tekst i predstavu „Gagarinov put“, igranu u Bitef teatru (2007), prema nagrađivanom tekstu škotskog pisca Gregorija Berka, koji je u vreme nastajanja, na početku ovog veka, bio reprezentativan predstavnik drame “novog brutalizma”. Taj komad, kao i ova Šeparovićeva digitalna predstava, otvaraju i temu odnosa između teorije i prakse, odnosno salonskog filozofiranja o mogućnostima promene, i opipljive političke akcije. Oslanjajući se na ideje Marksa, Nečajeva i Bakunjina, ovi beskompromisni revolucionari stavljaju tačku na osušenu intelektualnu propagandu, možda potvrđujući tezu da smo zaista došli na kraj jednog sveta.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 7. avgusta 2022. godine

Povratak iz sveta mrtvih

Premijera “Pokojnika” Egona Savina u Tivtu, koprodukcija Crnogorskog narodnog pozorišta i Centra za kulturu Tivat

Tivat- Polazeći od “Pokojnika”, jednog od poslednjih Nušićevih dela (1937), mračne satire koja se opako razračunava sa lažnim društvenim moralom, licemerjem, korupcijom, lopovlukom i raznim drugim vidovima bitangluka u krugovima takozvanog visokog društva, reditelj Egon Savin gradi preciznu, kompaktnu, i tragično savremenu predstavu. Likovi su postavljeni u simbolički tesan, zatvoren, klaustrofobičan prostor, u Podgorici, u prvim decenijama dvadesetog veka (scenografija Vesna Popović, kostimografija Jelena Stokuća). Na kulisama zelenkasto-crne boje, odštampane su stare, dokumentarističke fotografije grada, sa retro šmekom. Osećanje elegantne starine, dostojanstvene i stamene prošlosti, koje diskretno grade te arhaične slike, postepeno će dobijati smisao kontrasta, sa padanjem maski i otkrivanjem stvarnih lica aktera, njihovog bezočnog hohštapleraja.           

Foto Duško Miljanić

Režija Egona Savina je preovlađujuće realistička, likovi su određeni suptilnom psihološkom verodostojnošću i skoro opipljivom težinom dramskog izraza. U njima gotovo da više nema one lepršave, bezazlenije komičnosti Nušićevih ranijih likova, smešnih bednika poput lešinara iz ožalošćene porodice, ili gramzive ministarkine familije. Stvarnost društveno-političke truleži je ubila mogućnost naivnije i laganije igre, ostavljajući skoro samo prostor za tamnu grotesku. Ona povremeno izaziva gorak smeh zbog apsurdnih rešenja, na primer u sceni lažnog kolektivnog čitanja novina, u pokušaju ignorisanja pokojnikovog povratka.

Bojan Dimitrijević staloženo i uverljivo realistički predstavlja Pavla Marića, izneverenog supruga i ambicioznog naučnika koji nestaje nakon saznanja da ga manipulativna supruga Rina (Branka Otašević) vara, sa prijateljem Novakovićem (Aleksandar Radulović). Njegov povratak iz „mrtvih“ izaziva žestoke potrese, u krugovima društveno-političke elite, budi paniku i strah od gubitka privilegija, drmajući stubove društva. A činjenica da ne uspeva da ih sruši, može se tumačiti kao simboličan znak nemogućnosti promene – krivokletnici i spletkaroši će uraditi sve, kako bi zadržali svoje pozicije. Na tom beskompromisnom putu, oni razotkrivaju ponavljajuće mehanizme održavanja vlasti – od pravljenja medijskih spletki do optužbi za špijunažu, što nam je sve, danas i ovde, i dalje bolno prepoznatljivo.

Marko Baćović igra Spasoja Blagojevića, šefa operacije u borbi vraćanja mrtvaka u svet mrtvih, bestidnog, neumoljivo hladnog pokvarenjaka, uvek pripravnog u borbi da očuva moć. Ipak, i ta maska čelične snage pada, u odnosu sa Đurićem (Slobodan Marunović), kada se razotkrivaju slabost, ljigavost, ulizištvo i beskičmenjaštvo, u njegovoj grotesknoj sceni cmizdrenja, dokazujući da niko nije nedodirljiv.

Foto Duško Miljanić

Retke prizore čiste komike donosi Slavko Kalezić, u ulozi Mila, koristoljubivog Rininog ljubavnika, i vrcavog sledbenika vere u moć viska, ili Feng šuia, izazivajući laganu komiku. Stevan Radusinović je Adolf Švarc, jedan u nizu muljatora koji defiluju na toj pozornici vucibatina, svetu u kome se žene daju mehanički, po inerciji. Sobarica Sofija (Radmila Božović) širi noge po potrebi, bezlično i hladno, ukazujući na sumornost njene pozicije i odnosa prema njoj. Jedna od žrtava društvene surovsti je i Aljoša (Dejan Ivanić), senka od čoveka, nesiguran, mucav, i takođe razoren zbog preljube žene.

Dela Branislava Nušića nisu bila postavljana na crnogorske repertoare punih dvadeset i sedam godina. U vezi sa time, izbor igranja „Pokojnika“ je pravi pogodak, prvo zato što nije predvidiv, ili očekivan (“Gospođa ministarka” ili “Ožalošćena porodica” bi bili nametljiviji izbori), a i zato što potvrđuje Nušićevu ubojitu savremenost, ovde bezizlazno čemernu.

Pozorište, kao istinska savest društva, ne odustaje od opiranja sistemu lopovluka i laži. Marićev pokušaj da sruši korumpirani sistem završava se neuspehom, njegovim proterivanjem iz zemlje, i očuvanjem principa zla i pokvarenjaštva. No, i taj pokušaj se može tumačiti kao snop svetlosti u tamnom moru apatije, jer svaki takav napor otvara bar nekakvu mogućnost da truli sistem ipak pukne.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 5. avgusta 2022. godine