Month: November 2019

Oživljeni brutalizam u vremenu surovosti

„Plastelin“, tekst Vasilij Sigarev, režija Marko Torlaković, Beogradsko dramsko pozorište i „Noževi u kokoškama“, tekst Dejvid Herouer, režija Katarina Žutić, Atelje 212

„Plastelin“ (2002) Vasilija Sigareva pripada grupi ključnih tekstova „novog brutalizma“, odnosno „dramaturgije krvi i sperme“, koju su devedesetih godina upadljivo promovisali Mark Rejvenhil i Sara Kejn. Na tom talasu su zatim, pod patronatom londonskog pozorišta Rojal Kort, isplivali komadi srodne forme i sadržaja širom Evrope, i „Plastelin“ je bio najistaknutiji ruski predstavnik. Fragmentarne strukture, radnja drame iscrtava sumornu svakodnevicu mladih ljudi, u ruskoj malograđanskoj sredini, materijalnoj i duhovnoj bedi koja bezobzirno nagriza svaku želju za životom. Postavljajući ovaj sirov i nasilan komad na scenu Beogradskog dramskog pozorišta, koji nam danas više predstavlja odraz trenda jednog vremena, nego što ima univerzalne umetničke vrednosti, mladi reditelj Marko Torlaković gradi predstavu upečatljivog izraza. Stil igre predstavlja spoj žestine i suptilne poetičnosti, dok glumci, Aleksandar Jovanović, Jana Milosavljević, Maja Ranđić, Aleksandar Vučković i Ljubomir Bulajić, najčešće nastupaju farsično, stvarajući više likova. Iz te farsičnosti, odgovarajuće iskrivljenog izraza naopakosti disfunkcionalnog sistema, protiv kojeg se protagonista Maksim bori, povremeno izranja psihološki realizam. To je slučaj sa scenama između Nataše i Maksima, gde se rađa ljubav i vera, koji grade značenjski i stilski kontrast.

Foto Dragana Udovicic / BDP

U predstavi je najsnažnija upravo ta tenzija između surovosti radnje i paralelnog poetskog sveta koji odslikava potrebu za lepotom i smislom, simboličku neophodnost prisustva dobrog u svakom zlu. Ovaj paralelni svet grade vizuelno specifični, muzičko-koreografski prizori, rasuti po čitavom tkivu predstave (kostim Dragica Laušević, scenski pokret Marija Milenković). Na primer, intrigantan je početak, kada akteri leže na sceni, upakovani u raznobojne vreće. Postepeno počinju da se migolje, bude, simbolički se rađaju iz amorfne mase, poput figura koje nastaju iz bezobličnog plastelina, ili ljudi koji postaju ljudi iz ništavila.

Izrazita grubost u međuljudskim odnosima karakteriše i dramu „Noževi u kokoškama“ Dejvida Herouera, jednu od prvih iz korpusa „novog brutalizma“ devedesetih godina (premijerno je izvedena 1995. godine u edinburškom pozorištu Travers). Njena radnja se takođe odvija u mentalno skučenom, patrijarhalnom, ruralnom području, između tri lika, bračnog para i drugog muškarca koji ruši temelje njihovog braka, rušeći sa time i lične i društvene barijere. U scenskom tumačenju ovog komada, koji za razliku od „Plastelina“ ima svevremenije umetničke vrednosti, jer višeznačno poetski odražava ljudske patnje i strasti, rediteljka Katarina Žutić se koncentriše na snagu samog teksta i raskošne mogućnosti glumačke igre.

Umotani u krpe i krzna, glumci psihološki verodostojno oživljavaju svet ograničenih egzistencija, patrijarhalnih običaja koji naročito sputavaju žene. Protagonistkinja, bez konkretnog imena, što shvatamo simbolički, kao znak potpunog društvenog obezvređivanja žene, odbacuje lance patrijarhata, sledi svoju žudnju, krši bračnu vernost i ulazi u vezu sa mlinarom, Gilbertom Hornom. Jelena Petrović igra tu Ženu psihološki ubedljvo, sa jedne strane je predana grubom suprugu Poniju Viljemu (Nikola Šurbanović), ali sa druge ne popušta pred pritisicima strasti prema Hornu (Marko Grabež), koji je zavodi mekoćom.

Foto Atelje 212 / Bosko Djordjevic

Ruralni, izolovani život ovih likova postavlja ogoljeno ljudsko postojanje u prvi plan. Izoštrena su značenja međuljudskih odnosa, kao i individualnih osećanja, ali i povezanosti čoveka sa prirodom, Bogom. U predstavi se to metafizičko izražava kroz različite video projekcije, od tihe, usamljene prirode, oblaka koji plove, preko granja koje savija vetar, naslućujući nemir, do kiše i grmljavine. One odgovarajuće prate unutrašnje bure likova, namećući snagu prisustva iracionalnog i sudbinskog, koji teku uprkos svemu. Podsvesna značenja se takođe izražavaju kroz koreografske međuscene, gde likovi fizički otelotvoruju svoje nemire, ali i kroz poeziju samih Herouerovih reči (koreografkinja Sonja Divac, scenografkinja Jasmina Holbus, kostimograf Maria Marković Milojev). Ove pojedinačne elemente povezuje i hipnotička, ritualna muzika, u celini gradeći jedan vanvremenski prostor (kompozitorka Anja Đorđević). On odražava esenciju čoveka, šibanog tragedijama koje se dostojanstvenije podnose uz svest o neminovnosti sudbinskog.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 28.11.2019. godine

 

Neuhvatljivi smisao ljubavi

„Livada puna tame“, tekst Milena Marković, režija Jovana Tomić, Narodno pozorište u Beogradu, scena „Raša Plaović“

„Livada puna tame“  Milene Marković je scenski tekst koji je po stilu i strukturi blizak njenom poslednjem izvedenom komadu, „Pet života pretužnog Milutina“, zbog snažne poetičnosti i istovremene sirovosti izraza, kao i prisustva mnoštva likova koji vode radnju. „Livada puna tame“ je nešto zgusnutija od prethodnog teksta, tematski je zaokruženija, usmerena na temu romantične ljubavi koja se provlači kroz razlomljenu radnju. Ipak, veliki problem i sa ovim tekstom, kao i sa njegovim prethodnikom, jeste prevelika fragmentarnost radnje. Likovi su kratkog daha, prizori sa različitim akterima se previše brzo menjaju, radnja prebrzo prelazi iz prizora u prizor, isuviše je rasparčana, razuđena, psihodelična,  zbog čega je teško prohodna za gledaoca. Komadi Milene Marković imaju nespornu poetsku, mitsku snagu, izraženu komunikativnost sa iracionalnim i arhetipskim u biću, no, scenski tekst, za razliku od poetskog teksta namenjenog čitanju, ipak traži konzistentniju radnju i likove. Iz tog razloga su njeni raniji dramski tekstovi „Deca radosti“ i „Brod za lutke“, za razliku od poslednja dva, znatno pogodniji za scensko izvođenje, jer uključuju i opipljiviju dramsku strukturu, pored izuzetne poetske snage.

U postavljanju „Livade pune tame“ na scenu „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta u Beogradu, rediteljka Jovana Tomić je izabrala pravi put minimalističke poetske stilizacije. Scenski prostor Jasmine Holbus je upečatljivo apstraktan, čini ga raskršće dve padine iznad kojeg stoji ograda sa neonskim lampama, vizuelizacija „livade pune tame“. Tumačimo je kao prostor simboličkih padova i uzdizanja, gde se susreću razne lutalice života. Kostimi Selene Orb su takođe lepo razmaštani, stilizovani, vizuelno zavodljivi i povremeno komični zbog naglašene stilizacije koja prati promene likova. Glumci Slobodan Beštić, Nada Šargin i Anastasia Mandić vešto otelotvoruju brojne fragmente likova, majke i ćerke, zaljubljene devojke i mladiće koji ih prose, očeve i ćerke, braću i sestre, dve sestre… Oni najčešće deluju kao neke vanvremenske persone, snolika stvorenja koja u sebi nose večnu ljudsku sudbinu, obrasce osećanja i delovanja koji se provlače kroz čitavu ljudsku istoriju. Igra je stilizovana, ponekada i krajnje groteskna, što ima i komičan efekat, naročito u slučaju nastupa Anastasie Mandić (scenski pokret Maja Kalafatić). Osobena zvučna zavesa odgovarajuće upotpunjuje ovu mitsku, snoliku atmosferu, kroz susret minimalističke muzike, uznemirujućih šumova, kao i horskih songova koji imaju najveću poetsku moć (kompozitor Luka Mejdžor).

Foto NP

Iako „Livada puna tame“ ima suptilne vrednosti na koje smo ukazali, zbog previše fragmentizovane radnje u tekstu, odsustva upadljivijeg dramskog toka za koji se gledalac može vezati, predstava ne izaziva puniji doživljaj. Naprotiv, ona brzo vodi do gubitka interesovanja i pažnje, uprkos trudu i veštini izvođenja.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 19.11.2019. godine

Tragedija i katarza u vremenu tranzicije

„Radnička hronika“, tekst Petar Mihajlović, režija Veljko Mićunović, Narodno pozorište Subotica

„Radnička hronika“ Petra Mihajlovića je društveno osetljiva drama koja u fragmentima slika savremene radničke tragedije, posledice butalne tranzicije i privatizacija karakterističnih za ceo region. Ovu dramu Petra Mihajlovića, koja je imala svoju praizvedbu u Banja Luci 2010. godine, reditelj Veljko Mićunović na scenu Narodnog pozorišta u Subotici, postavlja izuzetno promišljeno, čisto, svedeno, autentično. Na elegantno, minimalistički dizajniranoj sceni, uokvirenoj polu-providnim paravanima, osam glumaca, Srđan Sekulić, Bojana Milanović, Jelena Mihajlović, Milan Vejnović, Dimitrije Dinić, Igor Greksa, Marko Vasiljević i Dimitrije Aranđelović, nastupaju stilizovano i precizno, manje ili više scenski ubedljivo (scenograf Marija Kalabić, kostimograf Marko Marosiuk). Stabilnih likova nema, uloge se prelivaju sa jednog glumca na drugog.

Foto NP Subotica

Predstava počinje kolektivnom igrom, kada ansambl deluje kao jedno scensko biće, poput hora iz kojeg se izdvajaju individualni glasovi, direktora i radnika. Svi sede na stolicama, pod neonskim svetlima koja grade utisak hladnoće, pretnje, sablasnosti. Reči se ispaljuju ledeno, bezlično i automatski, akteri su kao automati, u skladu sa teškom, isledničkom atmosferom. Centralne misli o značenjima svirepih privatizacija fabrike se košmarno, hipnotički ponavljaju, postaju nalik nekoj užasavajućoj, ofanzivnoj mantri. Te kolektivne scene u predstavi su isprepletane sa emotivno upečatljivim monolozima radnika, psihološki opipljivim ispovestima o porodičnim krahovima, posledicama materijalne propasti. Kroz individualizaciju društvenih tragedija, one postaju naročito životne, verodostojne. Ova lična dimenzija prikaza društvene tranzicije, produbljuje se u fragmentima igranih dramskih scena, bolno grotesknim slikama iz porodičnog života. Likovi su tu postavljeni naročito plastično, bolno su iskeženi u grimase koje govore više od reči, klibere se usiljeno, kao navijene lutke. Ne gledaju se međusobno, već u daljinu, prazninu, što shvatamo kao znak nemogućnosti njihove stvarne komunikacije. U izvođačkom pogledu je vrlo jak spoj groteske i psihološkog realizma. Groteska gradi dijaboličan efekat u više pravaca, na primer u sceni u prodavnici cipela, kada se prodavac, nalik Džokeru, ceri pred radnikom koji ne može da priušti kupovinu cipela za ćerkinu svadbu. To nehumano, klovnovsko cerenje postaje ogledalo naše iskrivljene, obezljuđene, džokerske stvarnosti, arhetipska reakcija na susret sa ništavilom.

Režiju takođe karakteriše prisustvo mnoštva maštovitih prizora koji se delikatno smenjuju, neprestano izazivajući gledaoca. Scenski je, na primer, izuzetno upečatljiv početak druge scene, kada akteri na pozornicu izlaze sa transparentima na kojima, između ostalog, piše: „Nemam volje ni da se ubijem“, „Imam decu, nemam platu“ itd. Za to vreme ih prate reči retro nostalgične šansone „…poljupci su reči koje kažu sve“, čiji idilični kontrast surovo odudara od sumorne stvarnosti, radničkih jauka za platama i normalnim životom, izoštravajući tako jezu stvarnosti. U ovoj sceni glumci nastupaju plastično nasmejani, kao manekeni na pisti srama, osuđeni da se smeju do besvesti, dok ih život melje. Kasnija scena radničkog štrajka je oblikovana kao „živa skulptura“, čiji se nosioci, bukvalno i metaforički, lome pod težinama tela, stvarnosti. Na sceni su na različite, sugestivne načine oblikovani kontrasti između brutalnosti nadmenih direktora i političara, i tragedija radnika koji štrajkom pokušavaju da se izbore za mrvice života. Na primer, bolno ispovedne monologe preseca statična horska pesma „Život je lep, kada ne znaš da gubiš“. Njihovo pravilno, odlučno pevanje se postepeno pretvara u sve bržu, histeričniju pesmu, odgovarajući odraz sveta koji se kruni u ruševine.

Kako se radnja približava kraju, odnosno njena apokaliptičnost postaje sve nepodnošljivija, reditelj je rešava sve estetizovanije, što ima naročitu poetsku snagu. Radnici trče u krug, što shvatamo kao simboličku nemogućnost iskoračenja iz tragične zavrzlame njihovih života. Za sobom ostavljaju krvave tragove na staklima paravana, a zatim se ritualno peru, polivaju vodom i zatrpavaju zemljom, simbolički nalazeći mir u nekom drugom svetu.

Ana Tasić

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

(kritika je objavljena u Politici 17.11.2019. godine)

 

 

Bleda parodija naše stvarnosti

“Šumadija“, tekst Filip Vujošević, režija Maja Pelević, Šabačko pozorište

Komedija “Šumadija“ Filipa Vujoševića intrigantna je na planu značenja i forme, i u oba pogleda je bliska njegovom prethodnom komadu, izvedenom na sceni Bitef teatra, „Život stoji, život ide dalje“. Kao i tamo, i ovde je u centru pažnje život umetnika u današnjoj Srbiji, pri čemu se u oba slučaja pisac provokativno poigrava sa odnosom između stvarnosti i pozorišta. Protagonista “Šumadije“  je pesnik za decu F, zaljubljen u glumicu Suzanu Lukić, sa kojom prvo gradi imaginarni ljubavni život, a kasnije i stvaran odnos. To dovodi do uspostavljanja složenih veza sa realnošću, koja postaje odgovarajući odraz njegove rascepane, shizofrene svesti. Vujoševićev komad daje apsurdni, kritički  odraz našeg društva, prekomernog uticaja politike na svakodnevnicu, odnosno politizacije na svim društvenim niovima, što dovodi do opšteg urušavanja vrednosti i neprekidnog kontinuiteta odlazaka talenata iz zemlje.

U postavljanju Vujoševićevog komada na scenu Šabačkog pozorišta, rediteljka Maja Pelević bira put krajnje parodije, rastegnute karikature koja naglašava apsurdnost društvenih problema koje komad tretira, ali sa druge strane ubija moguća dramska značenja, svodeći predstavu na jednu dimenziju. Takođe, taj skoro neprestano iskrivljeni ton igre vodi do zasićenja gledaoca, i porasta njegove gladi za suptilnošću, koja bi dodala druge, finije slojeve značenja. U nedostatku toga, kako scenska radnja odmiče, gledalac pomalo gubi interesovanje za njen tok.

Scena je popartistički utvrđena, jarkih boja i naglašene teatralnosti, u skladu sa karikaturalnom postavkom i igrom (scenografija i kostimografija Isidora Spasić). Pozornica je nalik dečjem igralištu, zbog tobogana i velikih kocki koje se slažu i preslažu. Protagonista F (Vladimir Milojević), obučen kao štreber, asocijalan i ekscentričan, nesnađeni je pesnik koji ima 41 godinu, lutalica je, zarobljen u svetu snova, poezije, romantike. Njegova plastičnost je naglašena, kao i njegov infantilizam, što oduzima njegovu opipljivost, životnu verodstojnost, odnosno mogućnost dramske snage. Slična je postavka Ivane, njegove sestre (Sonja Milojević), koja pokušava da ga vrati u realnost, nalazeći mu posao kopirajtera, bez naglašenijih dramskih vrednosti. Igra Suzane Lukić, u ulozi Suzane Lukić, kao i njenog duha, dramski je upečatljivija jer ima psihološke dimenzije koje daju autentičnost i dubinu njenoj pojavi. Marinu, koja sa Ivanom i F-om radi na marketinškim strategijama plasmana čokolada za decu, čiji su zaštitni znak životinje družine „Šumadija“,  predstavlja Aleksandra Ristić kao jasno blaziranu, hladnu, bez mnogo ljudskosti. Minu, ispred Srpske napredne stranke, takođe proračunato, i funkcionalno bezlično, igra Kristina Pajkić.

Foto Šabačko pozorište

Na sceni se u velikoj meri koristi video bim, koji ima dokumentarna i ilustrativna značenja, ali je u estetskom pogledu nezadovoljavajući, ilustracije često deluju jeftino. Na početku se prikazuju televizijske emisije u kojima učestvuje Suzana Lukić, što gradi podsticajan odnos između stvarnosti i dramske fikcije, sa kojim se ovaj komad vešto poigrava. Na kraju se emituje kratak film koji prenosi čestitke i pozdrave F-u koji odlazi u Moldaviju. On sa jedne strane ima dopadljiva komička značenja, ali suštinski ne izlazi iz okvira značenjski i  izvođački blede parodije koja definiše predstavu.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 10. 11. 2019. godine

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.