Category: Uncategorized

Hermanisov teatar poezije

U okviru post-festum programa Beogradskog festivala igre, u Pozorištu na Terazijama je prikazana predstava „Brodski/Barišnjikov“. Izazvala je ogromnu pažnju medija zbog gostovanja baletske zvezde Mihaila Barišnjikova.

Predstava je monodramsko delo izvođača Mihaila Barišnjikova, poetski teatar sa sastojcima savremenog plesa. U ekstatičnom izveštavanju o dolasku Barišnjikova u Beograd, mediji su propuštali pominjanje reditelja predstave, Alvisa Hermanisa. Ovaj litvanski umetnik je bitno obeležio noviju istoriju Bitefa, predstavama „Dug život“ i „Sonja“. Hermanisova vrlo specifična režija vodi igru Barišnjikova, suptilno sazdanu od pažljivo odabranih detalja.

Radnja se dešava u unutrašnjosti i ispred impozantno utvrđenog, višeznačnog starinskog staklenika. On može biti simbol doma protagoniste kome se on ciklično vraća i napušta ga, neprestano odlazeći u maglu lutalačkog života. Istovremeno je i mogući znak tela, oklopa duše koji stari, usađujući strahove od propadanja i smrti.

Ispred te simbolički izražajne prozirne kuće su postavljene klupe i jedan magnetofon koji oslobađa reči, medijatore prošlosti. Ova dramska situacija preslušavanja traka svog života podseća na Beketovu monodramu “Krapova poslednja traka”. Neobična je podudarnost da Beketov Krap ima 69 godina, koliko i Barišnjikov.

Setna poezija Nobelovca Josifa Brodskog nosi tok predstave. Njegove lirski i filozofski snažne reči o lavirintima ljudskog postojanja su prolivene u spoju fizičke i posredovane prisutnosti. Delimično ih Barišnjikov izgovara uživo, a delimično se emituju u vidu ranije snimljenih audio zapisa. To gradi simbolički jak sukob između različitih svetova, stvarnosti i fikcije, sadašnjosti i prošlosti. Preispitivanje lične istorije i izazovi sećanja su glavne teme ove veoma dirljive, introspektivne predstave. Barišnjikov nežno i napeto u isto vreme pleše reči Brodskog, igra njegov, ali i sopstveni život pesnika, izgnanika. Otkriva da je stvarnost umetnika ponekada čista poezija, elegija.

Ana Tasić

Tekst je emitovan u Kulturnom dnevniku, RTS 1, 26.4.2017.

http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/22/rts-satelit/2713989/kulturni-dnevnik.html

Surova drama strasti i zločina

“Carstvo mraka“, prema drami Lava Nikolajeviča Tolstoja, reditelj Igor Vuk Torbica, Narodno pozorište u Beogradu, scena „Raša Plaović“

Tolstoj je “Carstvo mraka“ (1886) napisao po istinitoj priči o kojoj su novine izveštavale, kao što je bio slučaj sa Bihnerovim „Vojcekom“. Na toj dokumentarnoj osnovi je podignuta još surovija drama strasti i zločina, sa izmešanim sastojcima tragedije, komedije, groteske, melodrame, naturalizma, pa i moraliteta. Iscrtano je društvo rastrgnutih vrednosti, okolnosti bede ispletene sa požudom, koje aktere odvlače u provaliju zločina, odakle ih jedino može izbaviti ljubav, kod Tolstoja izjednačena sa Bogom.

Predstava Igora Vuka Torbice je brutalno precizna analiza pohlepe, strasti, odnosa novca i zločina u provincijskoj nedođiji. Rediteljski je izuzetno markantna zbog savremenog pristupa Tolstoju, bliskog jeziku teatra „krvi i sperme“. Pozornica je svedeno, stilizovano dizajnirana, sivkastih tonova, u stepenicama, sa krstom u pozadini. Od publike je odvojena providnim staklom koje uspostavlja posebnu atmosferu, određenu gotičkom likovnošću i sablasnom akustikom (scenograf Branko Hojnik). Funkcionalna je i upotreba svetla, naročito u scenama kada su likovi priljubljeni uz staklo, i poliveni tada uskim snopom svetlosti koji gradi upadljivo avetinjske prizore u preovlađujućem mraku. Njihov efekat dodatno pojačavaju uznemirujući zvuci škripe, tutnjave, zujanja (kompozitori Nenad i Alen Sinkauz).

Odvojenost scene staklom donosi i simboličku nadgradnju značenja, jer uspostavlja jedan odvojen svet koji se podvrgava analizi. Akteri kao da su u nekoj čudnoj, metaforičkoj laboratoriji, ili na farmi, pod prismotrom, dok su gledaoci u ulozi voajera. Možda smo i publika rijaliti šoua, što je značenje nametnuto projekcijama titlova, naslova predstave i naznaka o prolasku vremena, koji sugerišu estetiku novih medija.

Foto Marijana Janković

Glumci Ljubomir Bandović (Petar), Ivan Đorđević (Nikita), Nikola Vujović (Mitrić), Hana Selimović (Anisja), Vanja Ejdus (Akuljina), Anastasia Mandić (Kuma), Olga Odanović (Matrjona), Ivana Šćepanović (Marina) i drugi, igraju psihološki probojno, moćno, iako u sukobu sa stilizacijom vizualne postavke. Međusobno su skladni u oblikovanju nemilosrdnosti ovih ljudi iz blata, mada pojedinačno donose različito stilski obojene uloge, odgovarajuće žanrovskoj heterogenosti komada.

Četvrti čin je posebno makabričan, i kao takav priprema teren za kulminaciju užasa zločina. Nikita na scenu stupa pijan, neobuzdan, u vizualno upečatljivom prizoru vukljanja u bundi. U košmarnim okolnostima se materijalizuje ljubav sa Akuljinom, groteskno ovenčana pesmom „You Are My Sunshine“ koju oni pevaju u razorno ironičnom duetu. Sreća se ne rađa na tlu zločina. Vrhunac horora donosi kraj čina, napisan u duhu jakobinske tragedije osvete, Forda i Vebstera. U Torbicinoj predstavi nas asocira na prizore neojakobinskih dramatičara, odnosno „novih brutalista“, Kejnove, Barkera, Bonda. Posebno mučno je rešena scena čedomorstva, Nikitinim treskom bebe u odvajajuće staklo gde ostaje uznemirujuće krvav trag, što nas je podsetilo na slično šokantnu scenu zlostavljanja bebe u Bondovoj drami „Spaseni“.

Na ulazu u salu nas dočekuje miris tamjana koji unosi prisustvo sakralnog, duhovnog, neodvojivog od Tolstojevog pogleda na svet i umetnost. Zajedno sa krstom u pozadini, ono stvara kontratežu zločinima koji se pred nama odvijaju, diskretno namećući mogućnost drugog puta, pokajanja. U raspletu se pale svetla u auditorijumu, što simbolički shvatamo kao izraz ideje da smo na potezu. Do tada smo bili bezbedno odvojeni od scene tamom i staklom. Paljenje svetla razumemo kao znak neminovnosti akcije, reakcije na nagomilano zlo koje smo brutalno jasno videli na pozornici, ogledalu života.

Dramatizovani zločini imaju dokumentarnu osnovu, izviru iz stvarnosti koju umetnost zatim obrađuje i prosvetljuje, onda kada ispunjava svoju svrhu. U knjizi „Šta je umetnost“, Tolstoj je zapisao: „Svrha je umetnosti da iz područja razuma na područje osećaja prenese istinu o tome da je dobrobit ljudi u njihovom sjedinjavanju, i da postavi na mesto sada vladajućeg nasilja carstvo ljubavi koju smatramo najvišim ciljem života čovečanstva.“

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 5.4.2017.

Vitalna snaga pozorišta

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

„Ruža, uvela“, tekst Jelena Mijović, prema delima Bore Stankovića, režija Milan Nešković, Pozorište „Bora Stanković“, Vranje

 

Predstava „Ruža, uvela“ pozorišta „Bora Stanković“ iz Vranja nastala je prema tekstu Jelene Mijović koji je sastavljen na osnovu nekoliko dela Bore Stankovića, pri čemu je baza lirska pripovetka „Uvela ruža“ (1899). Tekst predstave stoji na čvrstim melodramskim osnovama, uvezan je temama izgorelih čežnji, tragičnih raskoraka između lične sreće i društvenih ambicija, rigidnosti patrijarhalnih odnosa, kao i pohlepe za novcem i bestidne bahatosti bogataša.

Reditelj Milan Nešković se odlučio za izraženu stilizaciju i depatetizovanje Stankovićevog dela, stišavanje osobeno razmahanog vranjanskog derta, ali i za ukidanje dijalekta. Scenski prostor je upečatljivo utvrđen kao (metaforički) bokserski ring, polje bespoštedne borbe za opstanak (scenograf Milan Nešković). Oivičen je raznobojnim sijalicama koje tužno žmirkaju osvetljavajući nedosegnute snove likova, tih davljenika u bedi, i podsećaju na mogućnost sjaja koji oni neće iskusiti. Publika sa četiri strane okružuje ovaj ring, simbolički označavajući i četiri godišnja doba, različite faze životnih ciklusa kroz koje radnja prolazi. Maštovito stilizovano obučeni akteri su sve vreme na sceni i oko nje, često sede i među gledaocima, što je deo ukupnog rediteljskog razbijanja iluzije, rastvaranja Stankovićevog dela i otvaranja prema publici (kostimograf Ivana Mladenović).

 

Foto Nenad Stanković
Foto Nenad Stanković

Glumci igraju i naratore i likove, upliću epsku i dramsku igru, povremeno koristeći i mikrofone, takođe u funkciji dekonstrukcije, hlađenja Stankovićeve ponekad rasplinute osećajnosti. Bojan Jovanović igra Kostu, Borinog alter ega, na početku zaneseno zaljubljenog u Stanu (Kristina Janjić Stojanović). Trenutak rađanja njihove ljubavi u Neškovićevom ringu je prikazan naglašeno razdragano, infantilno. Tako se pojačava značenje nevinosti i naivnosti ljubavnika, posebno u sceni kada oni veselo koračaju uz Cigankino pevanje dečje pesmice „Kad si srećan“. Sled događaja nakon te nabujale, rascvetane radosti, posebno će biti bolan zbog velikog raskoraka između napumpanih očekivanja i grubih udaraca realnosti.

Jelena Filipović naročito uzbudljivo igra Cvetu, Staninu prijateljicu, svedenim sredstvima, izražajnom mimikom, tananim grčevima iskazuje njen ljubavni bol iskopan patrijarhalnim očekivanjima. Delikatno su psihološki izraženi i likovi Adžike (Radmila Đorđević) i Marije, Stanine majke (Žetica Dejanović). Staninog muža Nikolu odgovarajuće grubo igra Marko Petričević, kao bogatu i arogantnu seljačinu čije se primitivno ponašanje slikovito izražava u sceni u kojoj on bahato pljucka otpatke od izgrizenih semenki. Živopisan je i lik musavog kasapina Ilije (Dragan Živković), zaljubljenog u Anicu (Milena Stošić), ćerku Jovanovu (Saša Stojković).

Foto Nenad Stanković
Foto Nenad Stanković

Stankovićeva osećajnost u ovoj predstavi jeste prigušena stilizacijom, ali nikako nije ukinuta, bez nje bi predstava bila suva i nepotpuna. Nepresušni izvor suptilne osećajnosti je Cigankino (Tamara Stošić) pevanje, naročito dirljivi stihovi ponavljane pesme „A što ćemo ljubav kriti“. Poetska snaga izvire i iz niza vizualno atraktivno osmišljenih scena, na primer, kada je nakon Cvetinog samoubistva Stana skrhana bolom, pa dugo i nepomično bulji u prazninu, odsutno vrteći mašinu za mlevenje mesa.

Imajući u vidu gerilske uslove rada vranjanskog ansambla, nepostojanje zgrade teatra, čekanje da se nov prostor konačno otvori i međuvremensko igranje predstava u sali Doma vojske, njihov trud treba naročito izdvojiti. Nastanak jedne ovako estetski vredne predstave koja se ne obraća publici prvoloptaškim jezikom, već slojevito izgrađenim značenjima, u takvim okolnostima je zaista poseban, materijalni je dokaz o neuništivosti potrebe za stvaranjem, uprkos ili u inat bezbrojnim preprekama na putu.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 25. 12.2016.

Brodolom ljubavi

„Epitaf“, Dora Delbjanko/Ksenija Krnajski, Puls teatar Lazarevac i „Brod ljubavi“, Nebojša Romčević/Angelčo Ilievski, Narodno pozorište u Nišu

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

„Epitaf“ savremene hrvatske autorke Dore Delbjanko je crna komedija koja ispisuje iščašene odnose u okvirima upadljivo stilizovano postavljene, samoizolovane, militaristički utvrđene porodice. Tekst ima komičkih vrednosti, ali na značenjskom planu ne zalazi dublje u osnovnu temu individualnog i društvenog nasilja,  već samo predstavlja neku vrstu iskrivljenog ogledala dehumanizovane stvarnosti.

Predstava rediteljke Ksenije Krnajski je zbog jake karikaturalnosti, pregrubih crta igre glumaca, pojačala i naglasila idejnu tankost komada, drastičnu klišetiziranost likova. Darko Bjeković je patrijarhalan otac Veselin čije su vrednosti okrenute naglavačke, što prenosi i na svoju decu kojima ponavlja: „Nepravda i nepoštenje to je jedino što vas može spasiti“. Jelena Cvijetić je njegova poslušna žena Lovorka, Aleksandar Trmčić je sin Darko, nesiguran, prikriveni gej koji ima priviđenja duha bake Ardelije (Mihaela Stamenković), teatralno krkljavog glasa. Jedna ćerka Ardelija (Mihaela Stamenković) je muškobanjasta, pregruba i ratnički raspoložena, a druga Jagoda (Maja Jovanović) je u početku zarozana i cmizdrava, dok se ne spanđa sa šanerom Horacijem (Bojan Belić), što joj donosi procvat i samouverenost.

Scena predstavlja njihov dom, ali i bojno polje jer akteri deluju kao ratnici svakodnevnice – prostor je oivičen žicom (scenografija Nebojša Antešević). Kostim  je prenaglašen, predvidivo kičast, u skladu sa tvrdo karikaturalnom postavkom likova (Sonja Kotorčević). Nekoliko emitovanih pesama iz jugoslovenskog vremena i duha, na primer „Da mi nije ove moje tuge“ Zdravka Čolića ili „Zemljo moja“ Ambasadora, sugerišu kontekst jugoslovenskog bureta baruta. No, imajući u vidu određujuću plitkost predstave, ta sugestija nema opipljiviji, dublji značaj, njen smisao je dekorativan.

Fotografija iz predstave "Epitaf", foto Puls teatar
Fotografija iz predstave “Epitaf”, foto Puls teatar

Takođe savremeni dramski tekst „Brod ljubavi“ Nebojše Romčevića, praizveden na sceni Zvezdara teatra 2006. godine, odražava društveno-političke odnose u Evropi, i poziciju Srbije u njoj. Tekst je u velikoj meri proizvod tog vremena, kada je Evropa bila stabilnija, a naše aspiracije prema njoj jače nego što je to danas slučaj. Drugim rečima, oštrice ovog komada su tokom proteklih deset godina otupljene jer se Evropa promenila, zbog čega je on danas manje provokativan.

Izrazito narativno razuđena i istovremeno poetski razmahana režija Angelča Ilievskog, dodatno je oslabila kritičke potencijale dramskog teksta, toliko da je predstava uglavnom svedena na vizualno i muzički upadljivu igru predugog trajanja (dva i po sata bez pauze). Režija je donela nedovoljno određen spoj poetske i kabaretske igre i verbalno-fizičkih grubosti. Brojni poetski prizori, suptilne vizualno-koreografsko-muzičke scene su lepe za sebe, ali su one labavo povezane sa radnjom, zbog čega je ona u celini rasplinuta u tom sudaru muzike, plesa i dima (kompozitor Borivoje Mladenović, koreograf Nebojša Gromilić). Scena, i čitava sala, zanimljivo predstavljaju brod, pojasi za spasavanje su prikačeni na zidovima dela sale za publiku (scenograf Valentin Svetozarev). Kostimi su napadni, ne baš impresivno osmišljeni (Marija Pupučevska).

Fotografija iz predstave "Brod ljubavi", foto Nikola Milosavljević
Fotografija iz predstave “Brod ljubavi”, foto Nikola Milosavljević

U predstavi igra dvadesetak glumaca koji stvaraju likove „svinja sa istoka“ i „govna sa zapada“. Posebno upečatljive utiske su ostavili Aleksandar Mihailović kao sugestivni Horst, sputani gej koji je na ovaj eskapistički brod ljubavi došao da bi se zaista pronašao. Marko Pavlović je njegov slobodniji i fizički opušteniji partner Jorgos, a Jasminka Hodžić je takođe veoma izražajna kao dugo godina varana Gerda, sada udovica. Dušan Matejić je upečatljivo odlučni pisac Noa, dok je Jelisaveta Karadžić markantna Saša, bivša balerina, Srpkinja,  neiskusna kao prostitutka, ali dovoljno očajna da to postane.

Niški „Brod ljubavi“ je formalno i stilski veoma ambiciozan, povremeno i zavodljiv, ali draž stila se brzo topi, njegov sjaj brzo potamni ako ne postoji vrednija idejna osnova da ga hrani, što je ovde slučaj. Zato smo umesto plovidbe broda ljubavi nažalost gledali njegov brodolom.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 13.12.2016.

 

Terorizmi našeg doba

„Pasivno pušenje“, Nebojša Romčević/Egon Savin, Zvezdara Teatar i „Terorizam“, Vladimir i Oleg Presnjakov/Snežana Trišić, Beogradsko dramsko pozorište

Radnja „Pasivnog pušenja“, Romčevićeve savremene, grube, politički upadljivo nekorektne i apsurdne komedije nesporazuma, dešava se na pariskom aerodromu, gde službenici privode Srbina Radišu zbog sumnje da je terorista. Ovo polazište je plodno tlo za komički ubedljivo razobličavanje niza problema koji potresaju življenje u Srbiji na putu za EU. Od mukotrpnog sastavljanja kraja sa krajem, preko ograničenja vladajuće politike i duboko ukorenjene društvene korupcije, do globalnih potresa zbog terorizma i emigranata.

Scenski prostor je markantno i svedeno dizajniran, predstavlja kancelariju sa odvojenom prostorijom koju ograđuje zid sa prozorom, tako da je vidljiva i sekundarna radnja, iza stakla (scenograf Vesna Popović). Za režiju Egona Savina se ne može reći da je markantna, scenski rukopis nije osobeniji, ali to u ovoj predstavi nije naročiti problem, uzimajući u obzir da je reč o postavci značenjski i komički vrlo prodornog  komada koju spretno razigravaju nadahnuti glumci. Oni enegično vode radnju sa osnovnim ciljem zabavljanja publike, ali ne onog trivijalnog, već kritički utemeljenog, samosvesnog. Humor se izvodi iz naših svakodnevnih života, poznatih situacija borbe za preživljavanje, i prevodi se u grublje, oštro komične scene koje nam donose odušak od takve svakodnevnice.

Radoslav Milenković verodostojno igra „obojenog“ Francuza, mrgodnog poručnika M’ Bebea, a takođe u par epizoda predstavlja lik pritajenog teroriste, aerodromskog čistača, jednog upečatljivo kukavnog odrpanca. Lucidan je izbor da isti glumac igra dve osobe, dva Muslimana, sa značenjem da su „svi oni isti“ što je replika koja se komički efektno ponavlja. Mladen Andrejević oblikuje „belog“ Francuza Lakana, nižeg inspektora, takođe je mlitav i usporen, i kao takav sa M’ Bebeom čini pomalo beketovski apsurdan par.

Foto Zvezdara teatar
Foto Zvezdara teatar

Aleksandar Đurica je privedeni Radiša, tunjavi profesor francuskog i engleskog u gimnaziji, slomljen na brojnim frontovima života, u meri da mu je mogućnost hapšenja i odvođenja u nedođiju Gvantanama spas od realnosti u Srbiji. Marko Baćović nastupa u sjajno komički utabanoj ulozi američkog pukovnika Džeka Bauera, izranjavanog u raznoraznim vojnim pohodima, rastavljenog i šepavog, ali i dalje nepokolebljivo vojnički odlučnog.

Radnja predstave „Terorizam“, nastale prema fragmentarnom tekstu Vladimira i Olega Presnjakova, u režiji Snežane Trišić, počinje u okolnostima sličnim Romčevićevoj komediji, na aerodromu u vreme pretnje terorističkim napadom. Tu Putnik (Bojan Žirović), glavni lik u ovoj podsticajnoj savremenoj drami o nasilju u privatnoj i javnoj sferi, biva primoran da se vrati kući, umesto da ode na poslovni put. Događaji se zatim sele u kancelariju gde Putnik zavodi red među radnicima (Ivana Nikolić, Paulina Manov, Milorad Damjanović), pa u spavaću sobu gde se odvija bračna preljuba između Putnikove žene (Nataša Marković) i ljubavnika (Daniel Sič), zatim u park gde dve starije žene kuju trovačke planove (Danica Ristovski, Vesna Čipčić), pa u svlačionicu u kojoj se odražavaju surovi zakoni jačeg u grupi muškaraca (Vladan Milić, Andrija Kuzmanović, Jovo Maksić, Zijah Sokolović).

Scenografija Darka Nedeljkovića je multifunkcionalna, dominantna sivkasta kulisa omogućava odgovarajuće promene mesta odvijanja radnje. Minimalnim korekcijama se menjaju oznake prostora, od aerodromske čekaonice, preko pregrada kancelarija, do avionske kabine. Igra glumaca je stilski neujednačena, od Žirovićeve postojane, tačne, psihološki utemeljene igre, i dramski prodorne epizode Zijaha Sokolovića, do nepotrebnog preglumljavanja, na primer, u prizoru mahnitog ispada Saradnika (Damjanović) u kancelarijskoj sceni. Ta epizoda je možda glumački vešto izvedena po sebi, i putem nje se stiču instant poeni kod gledalaca, izazivajući smeh i aplauze, ali, takvo preterivanje nije primereno ovoj predstavi, stilski joj baš i ne pripada, i smatramo ga prvoloptaškim sredstvom dodvoravanja publici.

Foto Beogradsko dramsko pozoriste
Foto Beogradsko dramsko pozoriste

Neuravnotežena igra glumaca je odraz odsustva delikatnije režije. Ona je preovlađujuće prilično tvrda, fali joj suptilnosti, jačih izliva scenske poezije koju dramaturgija Presnjakovih u načelu traži, za razliku od Romčevićeve komedije koja scenski ubedljivo funkcioniše i bez promišljenije režije. U nedostatku tih finijih slojeva, ovo scensko čitanje „Terorizma“ je suvo i mlako, siromašan je odraz većih mogućnosti dramskog teksta.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 26.10.2016.

Koštana kao pank ikona

Premijera „Koštane“ Kokana Mladenovića u Tivtu

Tivat- Posle dugog niza peripetija tokom rada na predstavi „Koštana“ reditelja Kokana Mladenovića, u petak je ona premijerno izvedena na Letnjoj pozornici, u koprodukciji Centra za kulturu Tivat, Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada i Studentskog kulturnog centra Novi Sad.

Ono što smo videli na premijeri u Tivtu je predstava u procesu, u finalnoj fazi nastajanja, koja će, očekujemo, dobiti čvršći i zaokruženiji oblik nakon još nekoliko izvođenja. Inicijalni koncept sa Božom Vrećom je bio sam po sebi jak, osoben, hrabar i, smatramo, potreban, u pogledu pronalazaka opravdano savremenih pristupa dramskom nasleđu. Sa Vrećinim napuštanjem ansambla, prvobitna ideja je ugušena, dok je za uspostavljanje novog tela predstave potrebno još vremena, sigurno više od četiri dana, koliko su trajale probe sa Eminom Elor. Sa vremenom će se verovatno ispeglati dinamika igre, i učvrstiti nastup Elorove, kao nove Koštane. A Mladenovićev dramaturško-rediteljski pristup je nedvosmisleno provokativan, markantno je polazište za jedno intrigantno čitanje Stankovićevog dela.

U eseju o Stankovićevoj „Koštani“, profesor Petar Marjanović je naveo ranije mišljenje reditelja Bore Draškovića o scenskim izvođenjima ovog popularnog narodnog komada sa pevanjem, koje se sastojalo u tvrdnji da nije bilo njegove velike rediteljske postavke, za razliku od nekoliko sjajnih verzija lika Mitketa. U tom tekstu se Drašković još zalagao da glavni motiv predstava po ovom tekstu bude pobuna protiv neljudskih odnosa u društvu, zaključujući da „nije važno koje pesme Koštana peva, nego kako ih peva“.

Nedavno rediteljski vrlo izazovno čitanje „Koštane“ Andraša Urbana (Narodno pozorište Subotica, 2013), a sada i Kokana Mladenovića, opovrgavaju Draškovićev raniji stav, i ispunjavaju njegovu želju, dajući društveno angažovane interpretacije Stankovićeve gorke poetske drame. Oba rediteljska tumačenja su depatetizovana, očišćena od prepoznatljivog južnosrpskog derta, sevdaha i patnje, kojima su ranija scenska čitanja razmahavala krila.

U toj funkciji, Mladenović uvodi upotrebu mikrofona čiji je efekat dvoznačan, ona naglašava emotivna stanja likova, gura ih u prvi plan, ali ih istovremeno i hladi, depatetizuje, putem mikrofonske mehanizacije govora. Posebno je upečatljiv nastup Emira Hadžihafisbegovića kao Hadži Tome, odlučnog zagovornika patrijarhalnih vrednosti, ogorčenog na zabludelog sina Stojana (Emir Ćatović), i kivnog na svoju ženu Katu (Gordana Đurđević Dimić) zbog njenog neprestanog kukanja nad crnom joj sudbinom. Nebojša Dugalić je takođe iskusno predstavio Mitketa, jednog od najpopularnijih likova srpskog pozorišta dvadesetog veka, nosioca tog neutoljivog derta, pesama za mladošću koja se više neće vratiti. No, u Mladenovićevom viđenju je Mitketov karasevdah prigušen, korišćenjem mikrofona, dok je u fokusu pažnje Koštanin bunt izbačen iz petnih žila.

Koštana Emine Elor je vizualno i energetski nalik pankerki, njena frizura je stilizovana varijacija na temu čirokane, dok je fizička pojava gruba i agresivna, pa povremeno asocira na scenske nastupe Džonija Rotena ili Sida Višza, ikone panka. Koštana prodorno peva protestne pesme koje jasno izražavaju potrebu za slobodom i rastakanjem okoštalih i bajatih društvenih obrazaca. Koštanine pesme su ovde vapaj za promenama, odraz nepripadanja okeanu opšte učmalosti, vrisak protiv sveprisutnog malograđanstva i zla koje se perfidno krije iza patrijarhalnih običaja.

Foto Centar za kulturu Tivat
Foto Centar za kulturu Tivat

Scenografija Marije Kalabić je atraktivna, stilizovana i simbolički prodorna. Na prostranu scenu je postavljen niz kaveza punih kamenica, koje se postepeno prosipaju, kasnije služeći za kamenovanje drugačijih pojedinaca. Kostim Tatjane Radišić je u skladu, raskošan i stilizovan. Stilski složenu muziku, spoj panka, roka i narodnog melosa, kompozitora Marka Grubića, uživo izvode Marko Grubić, Andrijana Belović i Jamal Al Kiswani.

Radikalna tumačenja naše dramske tradicije, što Mladenovićevo neosporno jeste, ne moraju obavezno da je vređaju, da je skrnave, što je mišljenje njenih (mnogih) „čuvara“. Naprotiv, sa novim, izazovnim čitanjima, prilagođenim duhu vremena, njene vrednosti se ponovo dokazuju, otkrivaju mogućnosti savremenog u svevremenom. U tom smislu se opet treba prisetiti teza Tomasa Sternsa Eliota, iznesenim u eseju „Tradicija i individualni talenat“ (1921), njegovog uverenja da tradiciju uvek i iznova treba osvajati, a ne samo lenjo, inertno nasleđivati: „Kada bi se jedini oblik tradicije, prenošenja iz generacije u generaciju, sastojao u tome da sledimo puteve one generacije koja nam je neposredno prethodila i da se slepo i bojažljivo privezujemo uz njene uspehe, nema sumnje da bi trebalo odgurnuti takvu „tradiciju“. Viđali smo mnoge takve jednostavne tokove koji bi ubrzo utonuli u pesak…“

Drugim rečima, pozorište treba da odgovara na vreme u kome nastaje, više nego ijedna druga umetnost, jer je ono živo i fizički prisutno, u zajedničkom prostoru i trenutku sa gledaocima.

Tekst je objavljen u Politici 7. avgusta 2016.

Sveti Vlaho, hajdemo na kafu

Premijera Goldonijeve “Kafetarije” u režiji Vinka Brešana na 67. Dubrovačkim letnjim igrama

Dubrovnik- U okviru dramskog programa 67. Dubrovačkih letnjih igara koje se održavaju od 10. jula do 25. avgusta, izvedena je ove nedelje prva premijera, predstava “Kafetarija” prema komediji Karla Goldonija (1750). Reditelj je Vinko Brešan, ugledni hrvatski filmski i pozorišni reditelj, između ostalog autor nagrađivanih filmova “Kako je počeo rat na mom ostrvu”, “Svedoci”, “Maršal” i “Sveštenikova deca“.

Tenzije koje su pratile pripreme za ovu predstavu trajale su u javnosti mesecima, podsećajući pomalo na napetosti uoči prošlogodišnje premijere „Elementarnih čestica“, ali uzrok tome nisu bezbednosni razlozi, što je bio slučaj prošle godine, već pregovori oko mesta izvođenja. Početna ideja je bila da se komad postavi u srcu Straduna, zbog čega je porasla nervoza vlasnika turističko-ugostiteljskih objekata. Njihov profit bi bio tada bitno oštećen, jer je reč o najatraktivnijoj lokaciji u Dubrovniku. Na Stradunu je u martu ove godine sniman osmi nastavak „Ratova zvezda“, Stradun je tada bio zatvoren. Vlasnici stanova, kafića i restorana su dobili odštete, pri čemu je sa njima potpisano čak oko sto dvadeset ugovora, kako bi se snimanje neometano odvijalo! Kako budžet Dubrovačkih igara nije ni blizu budžeta „Ratova zvezda“, Brešan je odlučio da ne raspiruje sukobe sa ugostiteljima i da za mesto izvođenja izabere nešto izolovaniji prostor, ispred gotičke palate Sponza. A na problem današnje ugušenosti Dubrovnika masovnim turizmom, koji se nalazi u osnovi spora, ali i provokativne ideje da se predstava igra na Stradunu, Brešan će se u predstavi osvrnuti na delikatan način, krećući se u okvirima tumačenja Goldonija.

Ova produkcija je omaž “Kafetariji” reditelja Tomislava Radića iz 1978. godine, koja se zadržala na repertoaru Igara čak deset godina, postavljajući u tom smislu rekord. Radnja Brešanovog čitanja se zato dešava 1978. godine, što je označeno uvođenjem detalja prepoznatljivih za Dubrovnik tog vremena, kostimima u hipijevskom duhu, izborom muzike (kostimografija Doris Kristić).

Foto Dubrovačke ljetne igre
Foto Dubrovačke ljetne igre

U stilsko-žanrovskom pogledu, ključan je transfer predstave na polje mjuzikla, sa polja komedije karaktera i situacije koju je Goldoni nešto realističnije postavio, sa namerom da reformiše u to vreme izanđalu komediju del arte. Muziku uživo izvodi trio “Brilijantin” koji svira melodije hitova iz sedamdesetih godina, pevane sa novim rečima, prilagođenim radnji predstave – od “Bohemian Rhapsody” grupe Kvin, preko “Angie” Stounsa, do “Love Hurts” Nazareta  (autor tekstova songova i obrade muzike je Mate Matišić).

Kafetarija-2

Glumci su razigrano predstavili živopisan mozaik Goldonijevih hohštaplera i raspikuća koje na sceni upoznajemo kroz njihove smutnje, preljube, osvete. Od kafetijera Frana (Nikša Butijer) i njegovog lenjog konobara Tonija (Nikola Baće), preko gospara Lukše (Pjer Meničanin), razmetljivca i brbljivca, do mufljuza, ženskaroša i kockara, trgovca Dživa (Nikša Kušelj), posebno upečatljivog u muzičkim numerama, parodičnim imitacijama Toma Džonsa ili Džona Travolte iz faze “Brilijantina”. Izuzetno su upečatljivi i komički efektni ženski likovi, uspijuše Lukrecije (Linda Begonja) koja iz Zagreba dolazi u Dubrovnik da nađe odbeglog muža Karla (Maro Martinović), i Slađane (Anđela Ramljak), balerine, Srpkinje, razmažene i samouverene fufice.

Brešan je u “Kafetariji” verodostojno oživeo duh prošlosti, dekadentnu atmosferu sedamdesetih, ali i osećanje nostalgije, pomalo i jugo-nostalgije, jer akteri trguju dinarima, policajci imaju jugoslovenske uniforme itd. Reditelj je napravio izuzetno komunikativnu i  zabavnu predstavu koja, pored muzike i plesa, sadrži mnoštvo parodičnih referenci na popularnu kulturu. Na primer, na horor filmove, u jednoj komički prodornoj sceni, kada pomahnitala Lukrecija vitla nožakom i preti da će sve da nas pobije, kao Fredi Kruger, uz njegove prepoznatljive reči i muziku iz filmskog serijala strave u Ulici brestova. Ili na kung-fu filmove, kada Dživo mlatara nunčakama, kao nekakav razjareni Brus Li.

Foto Dubrovačke ljetne igre
Foto Dubrovačke ljetne igre

I konačno, najvažnije, Brešanova “Kafetarija” ima naglašenu društvenu svest i odgovornost, u vezi sa problemom mega komercijalizacije Dubrovnika, koji je u više navrata eksplicitno utisnut u adaptirani scenski tekst (dramaturgija Mira Muhoberac). U tom smislu je kraj veoma provokativan, značenjski inspirativan zbog neodređenosti koja gledaocima ostavlja prostor za razmišljanje. Gospar Lukša, u pozi Svetog Vlaha, zaštitnika Dubrovnika, gledajući u njegovu statuu na trgu, poziva na kafu, ostajući sam samcijat. Svi ostali su (simbolički) napustili Dubrovnik, grad zaista fascinantne istorije i kulture, ali danas i jedan hipermarket gde je sve na prodaju.

Tekst je objavljen u Politici 5. avgusta 2016.