Category: Uncategorized

O politici i drugim demonima

„Roman o Londonu“, prema romanu Miloša Crnjanskog, dramatizacija i režija Ana Đorđević i „Ničiji sin“, tekst Mate Matišić, režija Marko Misirača,  Beogradsko dramsko pozorište

Predstavi „Roman o Londonu“, nastaloj  prema jednom od najznačajnijih dela srpske književnosti, fali esencije dela Miloša Crnjanskog. Može se reći da je jedan od glavnih aktera romana grad London, čije užurbane ulice i košmarni hodnici metroa raskošno oživljavaju pred čitaocima. Kako je i sam pisac naveo na početku romana: „To će biti priča o ogromnoj varoši čiji je zagrljaj bio smrtonosan za toliko ljudi i žena koji se pitaju: Gde je tu sreća?“. U predstavi Ane Đorđević tako živog Londona nema, radnja se tu formalno dešava, ali atmosfera grada koja se vulkanski preliva sa stranica knjige ovde nije prisutna. Takođe, roman bitno donosi introspektivne, slojevite odraze osećanja zarobljenosti u tuđini, ontološke poglede na emigraciju. Ta važna značenja takođe fale u ovoj predstavi koja prevashodno prikazuje spoljne događaje – scenska radnja je znatno površnija u odnosu na dubine opisa u romanu. Imajući sve ovo u vidu, bilo bi tačnije da je navedeno da je predstava inspirisana delom Crnjanskog, ili da je nastala prema njegovim motivima. Kako to nije slučaj, već je u programu predstave navedeno da je pisac Miloš Crnjanski, to proizvodi očekivanja koja predstava ne ispunjava.

Foto BDP

Radnja predstave je fokusirana na Rjepninove frustracije povodom nemogućnosti da nađe posao, kao i na njegovo odbijanje da uđe u Oslobodilački komitet, ruskih, carskih emigranata. Milan Marić sasvim ubedljivo igra Rjepnina, sugestivno otelotvorujući njegovu odlučnost u odbijanju političkih ucena. Posvećen je i veran njegovoj ženi Nađi koju oblikuje Milica Zarić, kao tolerantnu, požrtvovanu i veoma posvećenu. Njihov odnos gradi melodramsku nit radnje, važnu za ovu predstavu koja je u celini u glumačkom pogledu provlađujuće uverljiva.

Na dramaturško-rediteljskom planu, predstavi fali više doslednosti i usredsređenosti, adekvatnijih pojedinačnih rešenja. Na primer, uvedeni su nedovoljno opravdani savremeni motivi. To je slučaj sa glasovima sa radija i savremenim političkim govorom. Njihovo uključivanje nije organski povezano sa ostatkom radnje, što udaljava gledaoca od doživljaja celine predstave.

***

Tekst „Ničiji sin“ Mate Matišića potvrđuje izvanredan talenat ovog savremenog hrvatskog dramskog pisca, čije smo tekstove „Sinovi umiru prvi“ i „Ljudi od voska“ imali prilike da vidimo u izuzetnim predstavama koje su, između ostalog, gostovale na Sterijinom pozorju. „Ničiji sin“ je crnohumorna porodična drama, sa sastojcima melodrame, trilera, političkih intriga. Pisac na provokativan, zavodljiv i metaforički izražajan način secira savremeno hrvatsko društvo, posledice Domovinskog rata, njegove žrtve, posledičnu korupciju, ucene i političke intrige. Provokativno su postavljene teme odnosa između intelektualaca i kriminalaca, pitanja smisla ratovanja, bolne uzaludnosti njegovih žrtvi.

Foto BDP

Reditelj Marko Misirača gradi predstavu precizne i čvrste strukture, ibzenovsku u tonu i značenjima, u pogledu postepenog izbijanja skrivanih sablasti iz prošlosti. One isplivavaju na površinu, nenadoknadivo nagrizajući porodično tkivo. Miodrag Krivokapić vešto igra protagonistu Izidora, univerzitetskog profesora i bivšeg političkog zatvorenika koji sada gnusno i beskrupulozno gradi političku karijeru. Izidor sakuplja poene na tragediji njegovog sina Ivana (Vladan Milić) koji je postao invalid tokom Domovinskog rata. Ana je pragmatična i hladna Izidorova supruga, jedna od mnogih žena koja je, tokom muževljevog boravka u zatvoru, bila ljubavnica zatvorskog čuvara Sime (Aleksandar Alač) koji ih sada ucenjuje. Radnja se dešava u njihovom domu, efektno utvrđenoj sobi sa ogledalima koju shvatamo kao odraz simboličke zarobljenosti u prošlosti, avetima porodične istorije (scenografija Boris Maksimović, kostimografija Tatjana Radišić). Muzički lajtmotiv je pesma „Jedna pesma nepevljiva“, kompozitora Branislava Pipovića, koja unosi važne doze osećajnosti, kroz kontrast. Ona diskretno i postojano gradi svest o nekom lepšem svetu, upotpunjavajući tako značenja ove uspešne predstave koja nam jedino nije odgovorila na pitanje zašto je govor likova ostao na hrvatskom jeziku, odnosno zašto nije prevedena na srpski jezik.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 12.11.2018.

 

 

Advertisements

Bled odraz srpske drame

Glavni program Sterijinog pozorja srpsku dramu nije prikazao u najboljem svetlu. Ideja selektora da promoviše mlade autore nesporno jeste plemenita. Ali, ako tu ideju ne prati kvalitet drama i predstava, plemenitost je kontraproduktivna.

Predstavama “Hajka na vuka” Šabačkog pozorišta, “Utopljena duša” Beogradskog dramskog pozorišta i “Svedobro” užičkog pozorišta, nije bilo mesto na festivalu. Zbog nedovoljnih kvaliteta savremenih tekstova mlađih pisaca, ali još više zbog njihovih vrlo mlakih scenskih postavki.

Ni srpska klasika nije nastupila u najboljem izdanju. “Ožalošćena porodica” Milana Neškovića, u izvođenju Volkov teatra iz Jaroslava, obiluje proizvoljnostima i spoljnim atrakcijama.

Predstava “Jami distrikt” je u takvim okolnostima zasluženo pobedila. Njena goruća društvena važnost, komička ubojitost, snaga apsurda i nesvakidašnja scenska energija su jasni kvaliteti. Ovo Pozorje nam je otkrilo i osobeni dramsko-poetski rukopis Tijane Grumić, u tekstu “Kepler 452-B”. Režija Juga Đorđevića je efektno minimalistička, a igra vranjanskog ansambla psihološki suptilna.

Iako se za proteklu pozorišnu sezonu ne može reći da je bila umetnički impresivna, bilo je produkcija koje su vredne, a koje se nisu našle na festivalu. Smatramo da su ovom Pozorju drastično falile predstave “Moja ti” Ateljea 212, “Sumnjivo lice” Narodnog pozorišta, pa i “Korešpodencija” Zvezdara teatra. Da su one igrane umesto navedenih promašaja, Pozorje bi u celini bilo umetnički dostojanstvenije.

Kada je Sterijino pozorje u pitanju, kriterijumi za izbor predstava su jasni. Ono mora da prikaže najbolje srpske drame i predstave koje su po njima nastale. Insistiranje na individualnim konceptima koje ne prati kvalitet, što je ove godine bio slučaj, nikako nije dobro. Ni za festival, ni za srpsku dramu. To dovodi do urušavanja umetničkih standarda koje je Pozorje tokom šest decenija trajanja izgradilo. Da bi to sprečili, neophodno je da govorimo kritički.

Ana Tasić

Kulturni dnevnik, RTS1, 5.6.2018.

Žuljevi, ruzmarini i slamnati šeširi

“Florentinski šešir”, Ežen Labiš / Darijan Mihajlović, Pozorište Boško Buha

Uspeh scenskog postavljanja vodvilja meri se prema rediteljskoj i glumačkoj spretnosti, kao i komičkim vrednostima. Ova vrsta pozorišta u osnovi nema upadljivije umetničke pretenzije, pa ni značaj. Njegova osnovna funkcija je da zabavi publiku.

Imajući u vidu ove kriterijume, može se reći da je reditelj Darijan Mihajlović Labišov vodvilj uglavnom uspešno scenski ostvario. Predstava je formalno raskošna, vizualni i muzički je spektakl koji zavodi publiku snagom forme. Reditelj je igru vodio teatralno i oštro. Pojedine scene su rešene u treš stilu, poput pojave mesara Bopertuia. Upadljiva teatralnost u ovoj vrsti pozorišta je funkcionalna zato što ističe činjenicu bitnosti forme umesto sadržaja. Treš se poigrava sa formalizmom, uspostavlja distancu kroz preteranost.

Kostimi Ivane Vasić su izuzetno maštoviti, bogati i ukusni. Sa druge strane, scenografija Aljoše Spajića je bezlična, stilski je nedovoljno uklopljena u postavku.

Glavna zamerka se odnosi na dužinu predstave. Dvosatno trajanje je moglo da se skrati bar za četvrtinu, bez bitnijih gubitaka. Isključivanje pojedinih scena bi dovelo do potrebnog zgušnjavanja radnje, izbegli bi se padovi u tempu.

Foto Pozorište Boško Buha

U igri ansambla se apsolutno izdvaja Goran Jevtić kao cvećar Nonankur koji udaje svoju ćerku. On je energični, tvrdoglavi seljak koji trapavo pokušava da sakrije svoje poreklo. Kako Nonankur stupi na scenu, predstava postane življa. Komički su vrlo uspešna rešenja njegovog žuljanja cipele, kao i vukljanja povećeg ruzmarina. Upečatljiva je i pojava njegove horde bangavih svatova. Sa njima se na scenu uvodi tema društvenih podela na selo i grad, narod i elitu. U tim momentima, ovaj vodvilj dobija i blaga društveno-kritička značenja.

Ana Tasić

Kulturni dnevnik, RTS 1, 19.12.2017.

 

Fantom na Terazijama

„Fantom iz opere“, muzika Endrju Lojd Veber, po romanu Gastona Leruksa, reditelj Jug Radivojević, Pozorište na Terazijama

Nastao prema romanu „Fantom iz opere“ francuskog pisca Gastona Leruksa (1910), dramski tekst Ričarda Stilgoa i Endrjua Lojda Vebera, predložak je za jedan od  najuspešnijih brodvejskih mjuzikala (kompozitor Endrju Lojd Veber). Reč je o melodramskoj, romantičnoj pripovesti o Eriku, fantomu iz opere, umetniku deformisanog lica, osuđenog na beg od sveta zbog sveta. To je polazište produkcijski ambicioznog i zahtevenog spektakla koji je na scenu Pozorišta na Terazijama postavio reditelj Jug Radivojević (prevod i prepev Slobodan Obradović, dirigent Vesna Šouc, koreograf Konstantin Kostjukov). Dramski i muzički solidno ostvarenu, koreografski znatno manje, ovu produkcijski grandioznu predstavu će naša publika svakako rado gledati, iako njen ukupni kvalitet nije na nivou mjuzikala na Brodveju i Vest Endu.

Imajući u vidu da je reč o licencnom mjuziklu, prostor za njegovu novu scensku interpretaciju bio je prilično sužen. Režija ovde znači uklapanje različitih, brojnih elemenata u funkcionalnu celinu, a ne umetnički izazovnu interpretaciju polaznog scenskog teksta. U ovoj vrsti produkcija osobenijih rediteljskih umetničkih ambicija nema, formalna (spektakularna) značenja dela su glavni razlog njihovog postojanja. Ali, u ovom slučaju je takođe bilo važno da dramska snaga likova i njihovih odnosa bude opipljivo prisutna. Oni su u ovoj predstavi ukupno mogli da budu suptilnije, upečatljivije ostvareni. Rekli bismo da reditelju Radivojeviću više odgovaraju komičniji, teatralniji mjuzikli, nego mjuzikli sa naglašenijim dramskim značenjima.

Slobodan Stefanović u ulozi Fantoma doneo je dramski i pevački vrlo uverljiv, istovremeno ranjiv i nepokolebljiv lik beskompromisnog umetnika. Marta Hadžimanov kao Kristin koju Fantom uzima za štićenicu, izuzetno je sugestivna u pevačkom pogledu, u dramskom manje, zbog neiskustva. Slaven Došlo, kao njen verenik Raul, ubedljiviji je u dramskom segmentu, u kojem je doneo čvršću, kruću, manje romantičnu verziju ovog lika. Njihov ljubavni trougao se može razumeti metaforički. Kristininu žudnju za Fantomom shvatamo i kao romantičarsku žudnju za tamnom, rizičnom, graničnom stranom ljubavi, kao arhetipsku potrebu za iskoračenjem iz idile sigurne ljubavi (Raul). Teatralnije i komičnije su rešeni likovi upravnika opere, Firmana (Milan Antonić) i Andrea (Dušan Šida), kao i razmažene primadone Karlote (Snežana Savičić Sekulić). Oni svojim pojavama relaksiraju osnovni romantičarsko-gotički ton igre, a u njima je vidljivo rediteljevo bolje snalaženje u plastično-komičnom scenskom izrazu.

Treba istaknuti i raskošno maštovite kostime Tatjane Radišić koji su funkcionalno predstavili brojne promene na sceni. Od teatralnih i bajkovitih postavki scena „pozorišta u pozorištu“ do diskretno komičnih rešenja svakodnevne odeće likova, na primer u slučajevima Firmana i Andrea. Scenografija Aleksandra Denića takođe je delotvorna u određivanju promena scenskih prostora, od svrsishodnog kiča koji na početku predstavlja scenografiju za opersku predstavu „Hanibal“, do prostorno minimalistički rešenih ljubavnih scena.

Radivojevićev „Fantom iz opere“ nije zarazno razigran kao njegov prethodni mjuzikl na ovoj sceni, „Mamma Mia!“, niti je zavodljivo, urnebesno duhovit kao „Producenti“. No, sigurno jeste novi naslov na repertoaru ovog pozorišta koji će publika hrliti da gleda, iako je u dramskom i koreografskom smislu mogao da bude uspešniji, zategnutiji.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 12.10.2017.

Sloboda (ni)je ništa

Premijera “Marin Držić – Viktorija od neprijatelja” u Dubrovniku

Dubrovnik- U parku Umetničke škole u Starom gradu izvedena je druga i poslednja dramska premijera na ovogodišnjim Dubrovačkim letnjim igrama, „Marin Držić – Viktorija od neprijatelja“. U režiji Ivice Boban, prema dramaturškom konceptu Hrvoja Ivankovića, predstava je uobličena povodom 450 godina od smrti dubrovačkog komediografa. Postavljena je kao pozorište u pozorištu, kao predstava teatarske družine koja dolazi u Dubrovnik da bi odigrala život i dela Marina Držića.

U prvom delu ove stilski i žanrovski slojevite predstave prepliću se narativni i dramski pristup. Prikazuje se Držićev život, od pohađanja dubrovačke gradske škole, preko odlaska na studije u Italiju i početka bavljenja teatrom, do putovanja u Carigrad i povratka u Dubrovnik. U ovom delu su naročito živopisni prizori dubrovačke svakodnevnice, karnevalski duh grada, protkan razgaljujućom muzikom i plesom (kompozitor Ozren Glaser, koreografija Nikolina Medak). U drugom delu koji je dramski jači od prvog, glumci izvode delove Držićevih komada, između ostalih, “Novelu od Stanca“, “Dunda Maroja“, „Skup“, „Hekubu“. Ovi fragmenti su tematski objedinjeni kritikom opšeg društvenog beščašća, kao i nepravednog delovanja gradskih vlasti. Ta pitanja su danas aktuelna, kao i u vremenu renesanse.

Može se reći da predstavu u najvećoj meri nosi zaista izvrstan glumac Ozren Grabarić. Naša publika ga još snažno pamti po izvanrednom nastupu u “Hinkemanu” reditelja Igora Vuka Torbice, kao i po monodrami “Dnevnik jednog ludaka” koja je ove godine proglašena najboljom na zemunskom Festivalu monodrame i pantomime. U dubrovačkoj predstavi, Grabarić ekspresivno stvara Držića, ali i niz njegovih likova, od Pometa, preko Negromanta, do Stanca i Skupa. Iz mnogobrojnog ansambla gde glumci igraju više uloga izdvojićemo i upečatljive nastupe Mara Martinovića, Doris Šarić Kukuljice, Jure Radnića.

U ovoj ambijentalnoj predstavi koja raskošno koristi potencijale prostora, višeznačno, postojano i delikatno su uvedene i video projekcije (Ivan Lušičić). One imaju dokumentarni smisao, kada prikazuju stare crno-bele snimke dubrovačkih predstava po Držićevim komadima. Ponekada preuzimaju funkciju scenografije, kada se projektuju snimci lokacija na kojima se radnja odvija, na primer dubrovačka palata Sponza. Povremeno donose i poetska značenja, na primer u ljubavnoj sceni između Marina i Flore (Petra Svrtan). Na zidine umetničke škole se projektuju i naslovi Držićevih komada, što vodi gledaoce u snalaženju u njihovim fragmentima.

Postavljanje situacije pozorišta u pozorištu stvara plodno tlo za komičku teatralnost, kroz uključivanje atraktivno razgranatih muzičkih i plesnih interludija. Osobena dramaturška struktura je takođe vrlo inspirativno polazište za osavremenjivanje značenja Držićevog dramskog opusa, njegovo produbljivanje i nadgradnju. U tom smislu je posebno sugestivna scena pozorišne probe u današnjem Dubrovniku. Golišave plesačice u pratnji nekakve turbo-elektro muzike prekidaju probu, u lucidno uobličenom prizoru brutalnog prodora stvarnosti. Đubretari zatim nemilosrdno dokrajčavaju rad glumaca, dok se oni uporno bore sa bukom nemarno raskalašnih turista. Ova scena će imati bolan ishod, čime se snažno ističe problem prenametljivosti komercijalnih turističkih programa u današnjem Dubrovniku.

Foto Dubrovačke letnje igre

U vezi sa time, na dramskom programu Dubrovačkih letnjih igara se prepoznaje kontinuitet suptilno kritičkog bavljenja ovim problemom, u predstavama “Dubrovačka trilogija” Staše Zurovca (2015) i “Kafetarija” Vinka Brešana (2016). “Grad senki” autora i reditelja Davora Mojaša i Teatra Lero, prikazana u Lazaretima u ovogodišnjem revijalnom programu festivala takođe je otvorila ova pitanja. Mojaševa predstava je nostalgična posveta Dubrovniku, a njene kritičke crte, usmerene prema podivljalom turizmu, vid su nastojanja da se sačuva sloboda i specifičnost ovog grada.

I u predstavi Ivice Boban se bitno preispituje tema slobode, ključna u prošlosti i sadašnjosti Dubrovnika, čiji je slogan libertas (sloboda). Na sceni se provokativno kaže da nas danas ubijaju slobodom. Zapadna demokratska društva su zvanično obezbedila slobode izražavanja i delovanja, ali su one zapravo iluzorne, formalne, a ne suštinske. Robovi smo osvojenih sloboda, uvezani njenim lancima koje ponosno teglimo.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 28.8.2017.

Hermanisov teatar poezije

U okviru post-festum programa Beogradskog festivala igre, u Pozorištu na Terazijama je prikazana predstava „Brodski/Barišnjikov“. Izazvala je ogromnu pažnju medija zbog gostovanja baletske zvezde Mihaila Barišnjikova.

Predstava je monodramsko delo izvođača Mihaila Barišnjikova, poetski teatar sa sastojcima savremenog plesa. U ekstatičnom izveštavanju o dolasku Barišnjikova u Beograd, mediji su propuštali pominjanje reditelja predstave, Alvisa Hermanisa. Ovaj litvanski umetnik je bitno obeležio noviju istoriju Bitefa, predstavama „Dug život“ i „Sonja“. Hermanisova vrlo specifična režija vodi igru Barišnjikova, suptilno sazdanu od pažljivo odabranih detalja.

Radnja se dešava u unutrašnjosti i ispred impozantno utvrđenog, višeznačnog starinskog staklenika. On može biti simbol doma protagoniste kome se on ciklično vraća i napušta ga, neprestano odlazeći u maglu lutalačkog života. Istovremeno je i mogući znak tela, oklopa duše koji stari, usađujući strahove od propadanja i smrti.

Ispred te simbolički izražajne prozirne kuće su postavljene klupe i jedan magnetofon koji oslobađa reči, medijatore prošlosti. Ova dramska situacija preslušavanja traka svog života podseća na Beketovu monodramu “Krapova poslednja traka”. Neobična je podudarnost da Beketov Krap ima 69 godina, koliko i Barišnjikov.

Setna poezija Nobelovca Josifa Brodskog nosi tok predstave. Njegove lirski i filozofski snažne reči o lavirintima ljudskog postojanja su prolivene u spoju fizičke i posredovane prisutnosti. Delimično ih Barišnjikov izgovara uživo, a delimično se emituju u vidu ranije snimljenih audio zapisa. To gradi simbolički jak sukob između različitih svetova, stvarnosti i fikcije, sadašnjosti i prošlosti. Preispitivanje lične istorije i izazovi sećanja su glavne teme ove veoma dirljive, introspektivne predstave. Barišnjikov nežno i napeto u isto vreme pleše reči Brodskog, igra njegov, ali i sopstveni život pesnika, izgnanika. Otkriva da je stvarnost umetnika ponekada čista poezija, elegija.

Ana Tasić

Tekst je emitovan u Kulturnom dnevniku, RTS 1, 26.4.2017.

http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/22/rts-satelit/2713989/kulturni-dnevnik.html

Surova drama strasti i zločina

“Carstvo mraka“, prema drami Lava Nikolajeviča Tolstoja, reditelj Igor Vuk Torbica, Narodno pozorište u Beogradu, scena „Raša Plaović“

Tolstoj je “Carstvo mraka“ (1886) napisao po istinitoj priči o kojoj su novine izveštavale, kao što je bio slučaj sa Bihnerovim „Vojcekom“. Na toj dokumentarnoj osnovi je podignuta još surovija drama strasti i zločina, sa izmešanim sastojcima tragedije, komedije, groteske, melodrame, naturalizma, pa i moraliteta. Iscrtano je društvo rastrgnutih vrednosti, okolnosti bede ispletene sa požudom, koje aktere odvlače u provaliju zločina, odakle ih jedino može izbaviti ljubav, kod Tolstoja izjednačena sa Bogom.

Predstava Igora Vuka Torbice je brutalno precizna analiza pohlepe, strasti, odnosa novca i zločina u provincijskoj nedođiji. Rediteljski je izuzetno markantna zbog savremenog pristupa Tolstoju, bliskog jeziku teatra „krvi i sperme“. Pozornica je svedeno, stilizovano dizajnirana, sivkastih tonova, u stepenicama, sa krstom u pozadini. Od publike je odvojena providnim staklom koje uspostavlja posebnu atmosferu, određenu gotičkom likovnošću i sablasnom akustikom (scenograf Branko Hojnik). Funkcionalna je i upotreba svetla, naročito u scenama kada su likovi priljubljeni uz staklo, i poliveni tada uskim snopom svetlosti koji gradi upadljivo avetinjske prizore u preovlađujućem mraku. Njihov efekat dodatno pojačavaju uznemirujući zvuci škripe, tutnjave, zujanja (kompozitori Nenad i Alen Sinkauz).

Odvojenost scene staklom donosi i simboličku nadgradnju značenja, jer uspostavlja jedan odvojen svet koji se podvrgava analizi. Akteri kao da su u nekoj čudnoj, metaforičkoj laboratoriji, ili na farmi, pod prismotrom, dok su gledaoci u ulozi voajera. Možda smo i publika rijaliti šoua, što je značenje nametnuto projekcijama titlova, naslova predstave i naznaka o prolasku vremena, koji sugerišu estetiku novih medija.

Foto Marijana Janković

Glumci Ljubomir Bandović (Petar), Ivan Đorđević (Nikita), Nikola Vujović (Mitrić), Hana Selimović (Anisja), Vanja Ejdus (Akuljina), Anastasia Mandić (Kuma), Olga Odanović (Matrjona), Ivana Šćepanović (Marina) i drugi, igraju psihološki probojno, moćno, iako u sukobu sa stilizacijom vizualne postavke. Međusobno su skladni u oblikovanju nemilosrdnosti ovih ljudi iz blata, mada pojedinačno donose različito stilski obojene uloge, odgovarajuće žanrovskoj heterogenosti komada.

Četvrti čin je posebno makabričan, i kao takav priprema teren za kulminaciju užasa zločina. Nikita na scenu stupa pijan, neobuzdan, u vizualno upečatljivom prizoru vukljanja u bundi. U košmarnim okolnostima se materijalizuje ljubav sa Akuljinom, groteskno ovenčana pesmom „You Are My Sunshine“ koju oni pevaju u razorno ironičnom duetu. Sreća se ne rađa na tlu zločina. Vrhunac horora donosi kraj čina, napisan u duhu jakobinske tragedije osvete, Forda i Vebstera. U Torbicinoj predstavi nas asocira na prizore neojakobinskih dramatičara, odnosno „novih brutalista“, Kejnove, Barkera, Bonda. Posebno mučno je rešena scena čedomorstva, Nikitinim treskom bebe u odvajajuće staklo gde ostaje uznemirujuće krvav trag, što nas je podsetilo na slično šokantnu scenu zlostavljanja bebe u Bondovoj drami „Spaseni“.

Na ulazu u salu nas dočekuje miris tamjana koji unosi prisustvo sakralnog, duhovnog, neodvojivog od Tolstojevog pogleda na svet i umetnost. Zajedno sa krstom u pozadini, ono stvara kontratežu zločinima koji se pred nama odvijaju, diskretno namećući mogućnost drugog puta, pokajanja. U raspletu se pale svetla u auditorijumu, što simbolički shvatamo kao izraz ideje da smo na potezu. Do tada smo bili bezbedno odvojeni od scene tamom i staklom. Paljenje svetla razumemo kao znak neminovnosti akcije, reakcije na nagomilano zlo koje smo brutalno jasno videli na pozornici, ogledalu života.

Dramatizovani zločini imaju dokumentarnu osnovu, izviru iz stvarnosti koju umetnost zatim obrađuje i prosvetljuje, onda kada ispunjava svoju svrhu. U knjizi „Šta je umetnost“, Tolstoj je zapisao: „Svrha je umetnosti da iz područja razuma na područje osećaja prenese istinu o tome da je dobrobit ljudi u njihovom sjedinjavanju, i da postavi na mesto sada vladajućeg nasilja carstvo ljubavi koju smatramo najvišim ciljem života čovečanstva.“

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 5.4.2017.