Category: Uncategorized

Fantom na Terazijama

„Fantom iz opere“, muzika Endrju Lojd Veber, po romanu Gastona Leruksa, reditelj Jug Radivojević, Pozorište na Terazijama

Nastao prema romanu „Fantom iz opere“ francuskog pisca Gastona Leruksa (1910), dramski tekst Ričarda Stilgoa i Endrjua Lojda Vebera, predložak je za jedan od  najuspešnijih brodvejskih mjuzikala (kompozitor Endrju Lojd Veber). Reč je o melodramskoj, romantičnoj pripovesti o Eriku, fantomu iz opere, umetniku deformisanog lica, osuđenog na beg od sveta zbog sveta. To je polazište produkcijski ambicioznog i zahtevenog spektakla koji je na scenu Pozorišta na Terazijama postavio reditelj Jug Radivojević (prevod i prepev Slobodan Obradović, dirigent Vesna Šouc, koreograf Konstantin Kostjukov). Dramski i muzički solidno ostvarenu, koreografski znatno manje, ovu produkcijski grandioznu predstavu će naša publika svakako rado gledati, iako njen ukupni kvalitet nije na nivou mjuzikala na Brodveju i Vest Endu.

Imajući u vidu da je reč o licencnom mjuziklu, prostor za njegovu novu scensku interpretaciju bio je prilično sužen. Režija ovde znači uklapanje različitih, brojnih elemenata u funkcionalnu celinu, a ne umetnički izazovnu interpretaciju polaznog scenskog teksta. U ovoj vrsti produkcija osobenijih rediteljskih umetničkih ambicija nema, formalna (spektakularna) značenja dela su glavni razlog njihovog postojanja. Ali, u ovom slučaju je takođe bilo važno da dramska snaga likova i njihovih odnosa bude opipljivo prisutna. Oni su u ovoj predstavi ukupno mogli da budu suptilnije, upečatljivije ostvareni. Rekli bismo da reditelju Radivojeviću više odgovaraju komičniji, teatralniji mjuzikli, nego mjuzikli sa naglašenijim dramskim značenjima.

Slobodan Stefanović u ulozi Fantoma doneo je dramski i pevački vrlo uverljiv, istovremeno ranjiv i nepokolebljiv lik beskompromisnog umetnika. Marta Hadžimanov kao Kristin koju Fantom uzima za štićenicu, izuzetno je sugestivna u pevačkom pogledu, u dramskom manje, zbog neiskustva. Slaven Došlo, kao njen verenik Raul, ubedljiviji je u dramskom segmentu, u kojem je doneo čvršću, kruću, manje romantičnu verziju ovog lika. Njihov ljubavni trougao se može razumeti metaforički. Kristininu žudnju za Fantomom shvatamo i kao romantičarsku žudnju za tamnom, rizičnom, graničnom stranom ljubavi, kao arhetipsku potrebu za iskoračenjem iz idile sigurne ljubavi (Raul). Teatralnije i komičnije su rešeni likovi upravnika opere, Firmana (Milan Antonić) i Andrea (Dušan Šida), kao i razmažene primadone Karlote (Snežana Savičić Sekulić). Oni svojim pojavama relaksiraju osnovni romantičarsko-gotički ton igre, a u njima je vidljivo rediteljevo bolje snalaženje u plastično-komičnom scenskom izrazu.

Treba istaknuti i raskošno maštovite kostime Tatjane Radišić koji su funkcionalno predstavili brojne promene na sceni. Od teatralnih i bajkovitih postavki scena „pozorišta u pozorištu“ do diskretno komičnih rešenja svakodnevne odeće likova, na primer u slučajevima Firmana i Andrea. Scenografija Aleksandra Denića takođe je delotvorna u određivanju promena scenskih prostora, od svrsishodnog kiča koji na početku predstavlja scenografiju za opersku predstavu „Hanibal“, do prostorno minimalistički rešenih ljubavnih scena.

Radivojevićev „Fantom iz opere“ nije zarazno razigran kao njegov prethodni mjuzikl na ovoj sceni, „Mamma Mia!“, niti je zavodljivo, urnebesno duhovit kao „Producenti“. No, sigurno jeste novi naslov na repertoaru ovog pozorišta koji će publika hrliti da gleda, iako je u dramskom i koreografskom smislu mogao da bude uspešniji, zategnutiji.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 12.10.2017.

Advertisements

Sloboda (ni)je ništa

Premijera “Marin Držić – Viktorija od neprijatelja” u Dubrovniku

Dubrovnik- U parku Umetničke škole u Starom gradu izvedena je druga i poslednja dramska premijera na ovogodišnjim Dubrovačkim letnjim igrama, „Marin Držić – Viktorija od neprijatelja“. U režiji Ivice Boban, prema dramaturškom konceptu Hrvoja Ivankovića, predstava je uobličena povodom 450 godina od smrti dubrovačkog komediografa. Postavljena je kao pozorište u pozorištu, kao predstava teatarske družine koja dolazi u Dubrovnik da bi odigrala život i dela Marina Držića.

U prvom delu ove stilski i žanrovski slojevite predstave prepliću se narativni i dramski pristup. Prikazuje se Držićev život, od pohađanja dubrovačke gradske škole, preko odlaska na studije u Italiju i početka bavljenja teatrom, do putovanja u Carigrad i povratka u Dubrovnik. U ovom delu su naročito živopisni prizori dubrovačke svakodnevnice, karnevalski duh grada, protkan razgaljujućom muzikom i plesom (kompozitor Ozren Glaser, koreografija Nikolina Medak). U drugom delu koji je dramski jači od prvog, glumci izvode delove Držićevih komada, između ostalih, “Novelu od Stanca“, “Dunda Maroja“, „Skup“, „Hekubu“. Ovi fragmenti su tematski objedinjeni kritikom opšeg društvenog beščašća, kao i nepravednog delovanja gradskih vlasti. Ta pitanja su danas aktuelna, kao i u vremenu renesanse.

Može se reći da predstavu u najvećoj meri nosi zaista izvrstan glumac Ozren Grabarić. Naša publika ga još snažno pamti po izvanrednom nastupu u “Hinkemanu” reditelja Igora Vuka Torbice, kao i po monodrami “Dnevnik jednog ludaka” koja je ove godine proglašena najboljom na zemunskom Festivalu monodrame i pantomime. U dubrovačkoj predstavi, Grabarić ekspresivno stvara Držića, ali i niz njegovih likova, od Pometa, preko Negromanta, do Stanca i Skupa. Iz mnogobrojnog ansambla gde glumci igraju više uloga izdvojićemo i upečatljive nastupe Mara Martinovića, Doris Šarić Kukuljice, Jure Radnića.

U ovoj ambijentalnoj predstavi koja raskošno koristi potencijale prostora, višeznačno, postojano i delikatno su uvedene i video projekcije (Ivan Lušičić). One imaju dokumentarni smisao, kada prikazuju stare crno-bele snimke dubrovačkih predstava po Držićevim komadima. Ponekada preuzimaju funkciju scenografije, kada se projektuju snimci lokacija na kojima se radnja odvija, na primer dubrovačka palata Sponza. Povremeno donose i poetska značenja, na primer u ljubavnoj sceni između Marina i Flore (Petra Svrtan). Na zidine umetničke škole se projektuju i naslovi Držićevih komada, što vodi gledaoce u snalaženju u njihovim fragmentima.

Postavljanje situacije pozorišta u pozorištu stvara plodno tlo za komičku teatralnost, kroz uključivanje atraktivno razgranatih muzičkih i plesnih interludija. Osobena dramaturška struktura je takođe vrlo inspirativno polazište za osavremenjivanje značenja Držićevog dramskog opusa, njegovo produbljivanje i nadgradnju. U tom smislu je posebno sugestivna scena pozorišne probe u današnjem Dubrovniku. Golišave plesačice u pratnji nekakve turbo-elektro muzike prekidaju probu, u lucidno uobličenom prizoru brutalnog prodora stvarnosti. Đubretari zatim nemilosrdno dokrajčavaju rad glumaca, dok se oni uporno bore sa bukom nemarno raskalašnih turista. Ova scena će imati bolan ishod, čime se snažno ističe problem prenametljivosti komercijalnih turističkih programa u današnjem Dubrovniku.

Foto Dubrovačke letnje igre

U vezi sa time, na dramskom programu Dubrovačkih letnjih igara se prepoznaje kontinuitet suptilno kritičkog bavljenja ovim problemom, u predstavama “Dubrovačka trilogija” Staše Zurovca (2015) i “Kafetarija” Vinka Brešana (2016). “Grad senki” autora i reditelja Davora Mojaša i Teatra Lero, prikazana u Lazaretima u ovogodišnjem revijalnom programu festivala takođe je otvorila ova pitanja. Mojaševa predstava je nostalgična posveta Dubrovniku, a njene kritičke crte, usmerene prema podivljalom turizmu, vid su nastojanja da se sačuva sloboda i specifičnost ovog grada.

I u predstavi Ivice Boban se bitno preispituje tema slobode, ključna u prošlosti i sadašnjosti Dubrovnika, čiji je slogan libertas (sloboda). Na sceni se provokativno kaže da nas danas ubijaju slobodom. Zapadna demokratska društva su zvanično obezbedila slobode izražavanja i delovanja, ali su one zapravo iluzorne, formalne, a ne suštinske. Robovi smo osvojenih sloboda, uvezani njenim lancima koje ponosno teglimo.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 28.8.2017.

Hermanisov teatar poezije

U okviru post-festum programa Beogradskog festivala igre, u Pozorištu na Terazijama je prikazana predstava „Brodski/Barišnjikov“. Izazvala je ogromnu pažnju medija zbog gostovanja baletske zvezde Mihaila Barišnjikova.

Predstava je monodramsko delo izvođača Mihaila Barišnjikova, poetski teatar sa sastojcima savremenog plesa. U ekstatičnom izveštavanju o dolasku Barišnjikova u Beograd, mediji su propuštali pominjanje reditelja predstave, Alvisa Hermanisa. Ovaj litvanski umetnik je bitno obeležio noviju istoriju Bitefa, predstavama „Dug život“ i „Sonja“. Hermanisova vrlo specifična režija vodi igru Barišnjikova, suptilno sazdanu od pažljivo odabranih detalja.

Radnja se dešava u unutrašnjosti i ispred impozantno utvrđenog, višeznačnog starinskog staklenika. On može biti simbol doma protagoniste kome se on ciklično vraća i napušta ga, neprestano odlazeći u maglu lutalačkog života. Istovremeno je i mogući znak tela, oklopa duše koji stari, usađujući strahove od propadanja i smrti.

Ispred te simbolički izražajne prozirne kuće su postavljene klupe i jedan magnetofon koji oslobađa reči, medijatore prošlosti. Ova dramska situacija preslušavanja traka svog života podseća na Beketovu monodramu “Krapova poslednja traka”. Neobična je podudarnost da Beketov Krap ima 69 godina, koliko i Barišnjikov.

Setna poezija Nobelovca Josifa Brodskog nosi tok predstave. Njegove lirski i filozofski snažne reči o lavirintima ljudskog postojanja su prolivene u spoju fizičke i posredovane prisutnosti. Delimično ih Barišnjikov izgovara uživo, a delimično se emituju u vidu ranije snimljenih audio zapisa. To gradi simbolički jak sukob između različitih svetova, stvarnosti i fikcije, sadašnjosti i prošlosti. Preispitivanje lične istorije i izazovi sećanja su glavne teme ove veoma dirljive, introspektivne predstave. Barišnjikov nežno i napeto u isto vreme pleše reči Brodskog, igra njegov, ali i sopstveni život pesnika, izgnanika. Otkriva da je stvarnost umetnika ponekada čista poezija, elegija.

Ana Tasić

Tekst je emitovan u Kulturnom dnevniku, RTS 1, 26.4.2017.

http://www.rts.rs/page/tv/sr/story/22/rts-satelit/2713989/kulturni-dnevnik.html

Surova drama strasti i zločina

“Carstvo mraka“, prema drami Lava Nikolajeviča Tolstoja, reditelj Igor Vuk Torbica, Narodno pozorište u Beogradu, scena „Raša Plaović“

Tolstoj je “Carstvo mraka“ (1886) napisao po istinitoj priči o kojoj su novine izveštavale, kao što je bio slučaj sa Bihnerovim „Vojcekom“. Na toj dokumentarnoj osnovi je podignuta još surovija drama strasti i zločina, sa izmešanim sastojcima tragedije, komedije, groteske, melodrame, naturalizma, pa i moraliteta. Iscrtano je društvo rastrgnutih vrednosti, okolnosti bede ispletene sa požudom, koje aktere odvlače u provaliju zločina, odakle ih jedino može izbaviti ljubav, kod Tolstoja izjednačena sa Bogom.

Predstava Igora Vuka Torbice je brutalno precizna analiza pohlepe, strasti, odnosa novca i zločina u provincijskoj nedođiji. Rediteljski je izuzetno markantna zbog savremenog pristupa Tolstoju, bliskog jeziku teatra „krvi i sperme“. Pozornica je svedeno, stilizovano dizajnirana, sivkastih tonova, u stepenicama, sa krstom u pozadini. Od publike je odvojena providnim staklom koje uspostavlja posebnu atmosferu, određenu gotičkom likovnošću i sablasnom akustikom (scenograf Branko Hojnik). Funkcionalna je i upotreba svetla, naročito u scenama kada su likovi priljubljeni uz staklo, i poliveni tada uskim snopom svetlosti koji gradi upadljivo avetinjske prizore u preovlađujućem mraku. Njihov efekat dodatno pojačavaju uznemirujući zvuci škripe, tutnjave, zujanja (kompozitori Nenad i Alen Sinkauz).

Odvojenost scene staklom donosi i simboličku nadgradnju značenja, jer uspostavlja jedan odvojen svet koji se podvrgava analizi. Akteri kao da su u nekoj čudnoj, metaforičkoj laboratoriji, ili na farmi, pod prismotrom, dok su gledaoci u ulozi voajera. Možda smo i publika rijaliti šoua, što je značenje nametnuto projekcijama titlova, naslova predstave i naznaka o prolasku vremena, koji sugerišu estetiku novih medija.

Foto Marijana Janković

Glumci Ljubomir Bandović (Petar), Ivan Đorđević (Nikita), Nikola Vujović (Mitrić), Hana Selimović (Anisja), Vanja Ejdus (Akuljina), Anastasia Mandić (Kuma), Olga Odanović (Matrjona), Ivana Šćepanović (Marina) i drugi, igraju psihološki probojno, moćno, iako u sukobu sa stilizacijom vizualne postavke. Međusobno su skladni u oblikovanju nemilosrdnosti ovih ljudi iz blata, mada pojedinačno donose različito stilski obojene uloge, odgovarajuće žanrovskoj heterogenosti komada.

Četvrti čin je posebno makabričan, i kao takav priprema teren za kulminaciju užasa zločina. Nikita na scenu stupa pijan, neobuzdan, u vizualno upečatljivom prizoru vukljanja u bundi. U košmarnim okolnostima se materijalizuje ljubav sa Akuljinom, groteskno ovenčana pesmom „You Are My Sunshine“ koju oni pevaju u razorno ironičnom duetu. Sreća se ne rađa na tlu zločina. Vrhunac horora donosi kraj čina, napisan u duhu jakobinske tragedije osvete, Forda i Vebstera. U Torbicinoj predstavi nas asocira na prizore neojakobinskih dramatičara, odnosno „novih brutalista“, Kejnove, Barkera, Bonda. Posebno mučno je rešena scena čedomorstva, Nikitinim treskom bebe u odvajajuće staklo gde ostaje uznemirujuće krvav trag, što nas je podsetilo na slično šokantnu scenu zlostavljanja bebe u Bondovoj drami „Spaseni“.

Na ulazu u salu nas dočekuje miris tamjana koji unosi prisustvo sakralnog, duhovnog, neodvojivog od Tolstojevog pogleda na svet i umetnost. Zajedno sa krstom u pozadini, ono stvara kontratežu zločinima koji se pred nama odvijaju, diskretno namećući mogućnost drugog puta, pokajanja. U raspletu se pale svetla u auditorijumu, što simbolički shvatamo kao izraz ideje da smo na potezu. Do tada smo bili bezbedno odvojeni od scene tamom i staklom. Paljenje svetla razumemo kao znak neminovnosti akcije, reakcije na nagomilano zlo koje smo brutalno jasno videli na pozornici, ogledalu života.

Dramatizovani zločini imaju dokumentarnu osnovu, izviru iz stvarnosti koju umetnost zatim obrađuje i prosvetljuje, onda kada ispunjava svoju svrhu. U knjizi „Šta je umetnost“, Tolstoj je zapisao: „Svrha je umetnosti da iz područja razuma na područje osećaja prenese istinu o tome da je dobrobit ljudi u njihovom sjedinjavanju, i da postavi na mesto sada vladajućeg nasilja carstvo ljubavi koju smatramo najvišim ciljem života čovečanstva.“

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 5.4.2017.

Vitalna snaga pozorišta

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

„Ruža, uvela“, tekst Jelena Mijović, prema delima Bore Stankovića, režija Milan Nešković, Pozorište „Bora Stanković“, Vranje

 

Predstava „Ruža, uvela“ pozorišta „Bora Stanković“ iz Vranja nastala je prema tekstu Jelene Mijović koji je sastavljen na osnovu nekoliko dela Bore Stankovića, pri čemu je baza lirska pripovetka „Uvela ruža“ (1899). Tekst predstave stoji na čvrstim melodramskim osnovama, uvezan je temama izgorelih čežnji, tragičnih raskoraka između lične sreće i društvenih ambicija, rigidnosti patrijarhalnih odnosa, kao i pohlepe za novcem i bestidne bahatosti bogataša.

Reditelj Milan Nešković se odlučio za izraženu stilizaciju i depatetizovanje Stankovićevog dela, stišavanje osobeno razmahanog vranjanskog derta, ali i za ukidanje dijalekta. Scenski prostor je upečatljivo utvrđen kao (metaforički) bokserski ring, polje bespoštedne borbe za opstanak (scenograf Milan Nešković). Oivičen je raznobojnim sijalicama koje tužno žmirkaju osvetljavajući nedosegnute snove likova, tih davljenika u bedi, i podsećaju na mogućnost sjaja koji oni neće iskusiti. Publika sa četiri strane okružuje ovaj ring, simbolički označavajući i četiri godišnja doba, različite faze životnih ciklusa kroz koje radnja prolazi. Maštovito stilizovano obučeni akteri su sve vreme na sceni i oko nje, često sede i među gledaocima, što je deo ukupnog rediteljskog razbijanja iluzije, rastvaranja Stankovićevog dela i otvaranja prema publici (kostimograf Ivana Mladenović).

 

Foto Nenad Stanković
Foto Nenad Stanković

Glumci igraju i naratore i likove, upliću epsku i dramsku igru, povremeno koristeći i mikrofone, takođe u funkciji dekonstrukcije, hlađenja Stankovićeve ponekad rasplinute osećajnosti. Bojan Jovanović igra Kostu, Borinog alter ega, na početku zaneseno zaljubljenog u Stanu (Kristina Janjić Stojanović). Trenutak rađanja njihove ljubavi u Neškovićevom ringu je prikazan naglašeno razdragano, infantilno. Tako se pojačava značenje nevinosti i naivnosti ljubavnika, posebno u sceni kada oni veselo koračaju uz Cigankino pevanje dečje pesmice „Kad si srećan“. Sled događaja nakon te nabujale, rascvetane radosti, posebno će biti bolan zbog velikog raskoraka između napumpanih očekivanja i grubih udaraca realnosti.

Jelena Filipović naročito uzbudljivo igra Cvetu, Staninu prijateljicu, svedenim sredstvima, izražajnom mimikom, tananim grčevima iskazuje njen ljubavni bol iskopan patrijarhalnim očekivanjima. Delikatno su psihološki izraženi i likovi Adžike (Radmila Đorđević) i Marije, Stanine majke (Žetica Dejanović). Staninog muža Nikolu odgovarajuće grubo igra Marko Petričević, kao bogatu i arogantnu seljačinu čije se primitivno ponašanje slikovito izražava u sceni u kojoj on bahato pljucka otpatke od izgrizenih semenki. Živopisan je i lik musavog kasapina Ilije (Dragan Živković), zaljubljenog u Anicu (Milena Stošić), ćerku Jovanovu (Saša Stojković).

Foto Nenad Stanković
Foto Nenad Stanković

Stankovićeva osećajnost u ovoj predstavi jeste prigušena stilizacijom, ali nikako nije ukinuta, bez nje bi predstava bila suva i nepotpuna. Nepresušni izvor suptilne osećajnosti je Cigankino (Tamara Stošić) pevanje, naročito dirljivi stihovi ponavljane pesme „A što ćemo ljubav kriti“. Poetska snaga izvire i iz niza vizualno atraktivno osmišljenih scena, na primer, kada je nakon Cvetinog samoubistva Stana skrhana bolom, pa dugo i nepomično bulji u prazninu, odsutno vrteći mašinu za mlevenje mesa.

Imajući u vidu gerilske uslove rada vranjanskog ansambla, nepostojanje zgrade teatra, čekanje da se nov prostor konačno otvori i međuvremensko igranje predstava u sali Doma vojske, njihov trud treba naročito izdvojiti. Nastanak jedne ovako estetski vredne predstave koja se ne obraća publici prvoloptaškim jezikom, već slojevito izgrađenim značenjima, u takvim okolnostima je zaista poseban, materijalni je dokaz o neuništivosti potrebe za stvaranjem, uprkos ili u inat bezbrojnim preprekama na putu.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 25. 12.2016.

Brodolom ljubavi

„Epitaf“, Dora Delbjanko/Ksenija Krnajski, Puls teatar Lazarevac i „Brod ljubavi“, Nebojša Romčević/Angelčo Ilievski, Narodno pozorište u Nišu

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

„Epitaf“ savremene hrvatske autorke Dore Delbjanko je crna komedija koja ispisuje iščašene odnose u okvirima upadljivo stilizovano postavljene, samoizolovane, militaristički utvrđene porodice. Tekst ima komičkih vrednosti, ali na značenjskom planu ne zalazi dublje u osnovnu temu individualnog i društvenog nasilja,  već samo predstavlja neku vrstu iskrivljenog ogledala dehumanizovane stvarnosti.

Predstava rediteljke Ksenije Krnajski je zbog jake karikaturalnosti, pregrubih crta igre glumaca, pojačala i naglasila idejnu tankost komada, drastičnu klišetiziranost likova. Darko Bjeković je patrijarhalan otac Veselin čije su vrednosti okrenute naglavačke, što prenosi i na svoju decu kojima ponavlja: „Nepravda i nepoštenje to je jedino što vas može spasiti“. Jelena Cvijetić je njegova poslušna žena Lovorka, Aleksandar Trmčić je sin Darko, nesiguran, prikriveni gej koji ima priviđenja duha bake Ardelije (Mihaela Stamenković), teatralno krkljavog glasa. Jedna ćerka Ardelija (Mihaela Stamenković) je muškobanjasta, pregruba i ratnički raspoložena, a druga Jagoda (Maja Jovanović) je u početku zarozana i cmizdrava, dok se ne spanđa sa šanerom Horacijem (Bojan Belić), što joj donosi procvat i samouverenost.

Scena predstavlja njihov dom, ali i bojno polje jer akteri deluju kao ratnici svakodnevnice – prostor je oivičen žicom (scenografija Nebojša Antešević). Kostim  je prenaglašen, predvidivo kičast, u skladu sa tvrdo karikaturalnom postavkom likova (Sonja Kotorčević). Nekoliko emitovanih pesama iz jugoslovenskog vremena i duha, na primer „Da mi nije ove moje tuge“ Zdravka Čolića ili „Zemljo moja“ Ambasadora, sugerišu kontekst jugoslovenskog bureta baruta. No, imajući u vidu određujuću plitkost predstave, ta sugestija nema opipljiviji, dublji značaj, njen smisao je dekorativan.

Fotografija iz predstave "Epitaf", foto Puls teatar
Fotografija iz predstave “Epitaf”, foto Puls teatar

Takođe savremeni dramski tekst „Brod ljubavi“ Nebojše Romčevića, praizveden na sceni Zvezdara teatra 2006. godine, odražava društveno-političke odnose u Evropi, i poziciju Srbije u njoj. Tekst je u velikoj meri proizvod tog vremena, kada je Evropa bila stabilnija, a naše aspiracije prema njoj jače nego što je to danas slučaj. Drugim rečima, oštrice ovog komada su tokom proteklih deset godina otupljene jer se Evropa promenila, zbog čega je on danas manje provokativan.

Izrazito narativno razuđena i istovremeno poetski razmahana režija Angelča Ilievskog, dodatno je oslabila kritičke potencijale dramskog teksta, toliko da je predstava uglavnom svedena na vizualno i muzički upadljivu igru predugog trajanja (dva i po sata bez pauze). Režija je donela nedovoljno određen spoj poetske i kabaretske igre i verbalno-fizičkih grubosti. Brojni poetski prizori, suptilne vizualno-koreografsko-muzičke scene su lepe za sebe, ali su one labavo povezane sa radnjom, zbog čega je ona u celini rasplinuta u tom sudaru muzike, plesa i dima (kompozitor Borivoje Mladenović, koreograf Nebojša Gromilić). Scena, i čitava sala, zanimljivo predstavljaju brod, pojasi za spasavanje su prikačeni na zidovima dela sale za publiku (scenograf Valentin Svetozarev). Kostimi su napadni, ne baš impresivno osmišljeni (Marija Pupučevska).

Fotografija iz predstave "Brod ljubavi", foto Nikola Milosavljević
Fotografija iz predstave “Brod ljubavi”, foto Nikola Milosavljević

U predstavi igra dvadesetak glumaca koji stvaraju likove „svinja sa istoka“ i „govna sa zapada“. Posebno upečatljive utiske su ostavili Aleksandar Mihailović kao sugestivni Horst, sputani gej koji je na ovaj eskapistički brod ljubavi došao da bi se zaista pronašao. Marko Pavlović je njegov slobodniji i fizički opušteniji partner Jorgos, a Jasminka Hodžić je takođe veoma izražajna kao dugo godina varana Gerda, sada udovica. Dušan Matejić je upečatljivo odlučni pisac Noa, dok je Jelisaveta Karadžić markantna Saša, bivša balerina, Srpkinja,  neiskusna kao prostitutka, ali dovoljno očajna da to postane.

Niški „Brod ljubavi“ je formalno i stilski veoma ambiciozan, povremeno i zavodljiv, ali draž stila se brzo topi, njegov sjaj brzo potamni ako ne postoji vrednija idejna osnova da ga hrani, što je ovde slučaj. Zato smo umesto plovidbe broda ljubavi nažalost gledali njegov brodolom.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 13.12.2016.

 

Terorizmi našeg doba

„Pasivno pušenje“, Nebojša Romčević/Egon Savin, Zvezdara Teatar i „Terorizam“, Vladimir i Oleg Presnjakov/Snežana Trišić, Beogradsko dramsko pozorište

Radnja „Pasivnog pušenja“, Romčevićeve savremene, grube, politički upadljivo nekorektne i apsurdne komedije nesporazuma, dešava se na pariskom aerodromu, gde službenici privode Srbina Radišu zbog sumnje da je terorista. Ovo polazište je plodno tlo za komički ubedljivo razobličavanje niza problema koji potresaju življenje u Srbiji na putu za EU. Od mukotrpnog sastavljanja kraja sa krajem, preko ograničenja vladajuće politike i duboko ukorenjene društvene korupcije, do globalnih potresa zbog terorizma i emigranata.

Scenski prostor je markantno i svedeno dizajniran, predstavlja kancelariju sa odvojenom prostorijom koju ograđuje zid sa prozorom, tako da je vidljiva i sekundarna radnja, iza stakla (scenograf Vesna Popović). Za režiju Egona Savina se ne može reći da je markantna, scenski rukopis nije osobeniji, ali to u ovoj predstavi nije naročiti problem, uzimajući u obzir da je reč o postavci značenjski i komički vrlo prodornog  komada koju spretno razigravaju nadahnuti glumci. Oni enegično vode radnju sa osnovnim ciljem zabavljanja publike, ali ne onog trivijalnog, već kritički utemeljenog, samosvesnog. Humor se izvodi iz naših svakodnevnih života, poznatih situacija borbe za preživljavanje, i prevodi se u grublje, oštro komične scene koje nam donose odušak od takve svakodnevnice.

Radoslav Milenković verodostojno igra „obojenog“ Francuza, mrgodnog poručnika M’ Bebea, a takođe u par epizoda predstavlja lik pritajenog teroriste, aerodromskog čistača, jednog upečatljivo kukavnog odrpanca. Lucidan je izbor da isti glumac igra dve osobe, dva Muslimana, sa značenjem da su „svi oni isti“ što je replika koja se komički efektno ponavlja. Mladen Andrejević oblikuje „belog“ Francuza Lakana, nižeg inspektora, takođe je mlitav i usporen, i kao takav sa M’ Bebeom čini pomalo beketovski apsurdan par.

Foto Zvezdara teatar
Foto Zvezdara teatar

Aleksandar Đurica je privedeni Radiša, tunjavi profesor francuskog i engleskog u gimnaziji, slomljen na brojnim frontovima života, u meri da mu je mogućnost hapšenja i odvođenja u nedođiju Gvantanama spas od realnosti u Srbiji. Marko Baćović nastupa u sjajno komički utabanoj ulozi američkog pukovnika Džeka Bauera, izranjavanog u raznoraznim vojnim pohodima, rastavljenog i šepavog, ali i dalje nepokolebljivo vojnički odlučnog.

Radnja predstave „Terorizam“, nastale prema fragmentarnom tekstu Vladimira i Olega Presnjakova, u režiji Snežane Trišić, počinje u okolnostima sličnim Romčevićevoj komediji, na aerodromu u vreme pretnje terorističkim napadom. Tu Putnik (Bojan Žirović), glavni lik u ovoj podsticajnoj savremenoj drami o nasilju u privatnoj i javnoj sferi, biva primoran da se vrati kući, umesto da ode na poslovni put. Događaji se zatim sele u kancelariju gde Putnik zavodi red među radnicima (Ivana Nikolić, Paulina Manov, Milorad Damjanović), pa u spavaću sobu gde se odvija bračna preljuba između Putnikove žene (Nataša Marković) i ljubavnika (Daniel Sič), zatim u park gde dve starije žene kuju trovačke planove (Danica Ristovski, Vesna Čipčić), pa u svlačionicu u kojoj se odražavaju surovi zakoni jačeg u grupi muškaraca (Vladan Milić, Andrija Kuzmanović, Jovo Maksić, Zijah Sokolović).

Scenografija Darka Nedeljkovića je multifunkcionalna, dominantna sivkasta kulisa omogućava odgovarajuće promene mesta odvijanja radnje. Minimalnim korekcijama se menjaju oznake prostora, od aerodromske čekaonice, preko pregrada kancelarija, do avionske kabine. Igra glumaca je stilski neujednačena, od Žirovićeve postojane, tačne, psihološki utemeljene igre, i dramski prodorne epizode Zijaha Sokolovića, do nepotrebnog preglumljavanja, na primer, u prizoru mahnitog ispada Saradnika (Damjanović) u kancelarijskoj sceni. Ta epizoda je možda glumački vešto izvedena po sebi, i putem nje se stiču instant poeni kod gledalaca, izazivajući smeh i aplauze, ali, takvo preterivanje nije primereno ovoj predstavi, stilski joj baš i ne pripada, i smatramo ga prvoloptaškim sredstvom dodvoravanja publici.

Foto Beogradsko dramsko pozoriste
Foto Beogradsko dramsko pozoriste

Neuravnotežena igra glumaca je odraz odsustva delikatnije režije. Ona je preovlađujuće prilično tvrda, fali joj suptilnosti, jačih izliva scenske poezije koju dramaturgija Presnjakovih u načelu traži, za razliku od Romčevićeve komedije koja scenski ubedljivo funkcioniše i bez promišljenije režije. U nedostatku tih finijih slojeva, ovo scensko čitanje „Terorizma“ je suvo i mlako, siromašan je odraz većih mogućnosti dramskog teksta.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 26.10.2016.