Month: October 2019

Rituali izgubljenih duša

Premijera „Ivanova“ Andreja Žoldaka u Crnogorskom narodnom pozorištu

Podgorica- U Crnogorskom narodnom pozorištu za početak sezone je premijerno izveden „Ivanov“ u režiji izuzetnog ukrajinskog reditelja svetskog značaja, Andreja Žoldaka. Predstava je donela prepoznatljiv Žoldakov rukopis, uobličen na liniji avangardnog pozorišta dvadesetog veka, radova reditelja kao što su Grotovski, Kantor, Mejerholjd, u pogledu istraživačkog pristupa i gotovo religioznog odnosa prema teatru i glumcima. Žoldakov „Ivanov“ je osobena dekonstrukcija komada, teatralizovana, depatetizovana i opojno razmaštana verzija rane Čehovljeve drame. Ona u multimedijalnom, snolikom, vizuelno spektakularnom obliku traži neočigledna, podsvesna značenja radnje, esencijalna za razumevanje Čehova koji jedinstveno odražava dubine, odnosno provalije, ljudske duše. Čehovljevu „smešnu tragičnost“ života koja se prostire izvan značenja samih reči, Žoldak koristi kao zanosno inspirativnu priliku za traženje i pronalaženje scenski ubojitih načina uobličenja suštine ljudskog.

Njegov pozorišni jezik je fragmentaran, alinearan, češće ima logiku sna, nego logiku jave. Replike likova učestalo uranjaju u preglasnu muziku, puštajući da ih ona savlada, jer je muzika najsnažnijie sredstvo izražavanja metafizičkog, koje Žoldak postojano koristi. A muzički stilovi i pesme koje se upotrebljavaju drastično variraju, od operskih arija, preko partizanskih pesama i tradicionalne romske muzike, do sladunjavih MTV i folk hitova. Lajtmotiv je tinejdžerski pop hit od pre nekoliko godina, pesma „See You Again“ Majli Sajrus. Prateći njenu melodiju i reči, u prvom činu, Ivanov (Dejan Lilić), a nešto kasnije i Saša (Žana Gardašević Bulatović), kao da su hipnotisani, divlje plešu, čežnjivo čekajući jedno drugog. Kasnije, u trećem činu koji je scenski najmoćniji, emotivno najrazorniji, i Ana Petrovna (Sanja Vujisić), supruga Ivanova, skoro sasvim naga, van samokontrole, prepušta se Majlijinoj pesmi koja postaje začudna tačka njihovog okupljanja, na planu imaginacije. Izazovan je pri tome osobeni estetski transfer koji ova pesma doživljava, premeštanjem iz (banalnog) medijskog konteksta, i ugrađivanjem u Čehovljevo dramsko tkivo. Takođe na polju muzičkog izraza, karakteristični su spojevi nespojivog. Nakon simboličkog gubljenja razuma u toj pesmi, Ivanov prelazi na grlato pevanje „Po šumama i gorama“, a Mihail Mihajlovič (Aleksandar Radulović) razrogačenih očiju, skoro ludački, u četvrtom činu, pred svadbu Ivanova i Saše, koja se neće realizovati, peva folk stihove „Hej, mala, malena“.  Ova sumanuta stilska ukrštanja tumačimo kao vid odraza shizofrenosti našeg vremena, odnosno naše svesti, izmenjenje medijskom kulturom življenja. Ona istovremeno imaju nenametljiva komička značenja, zbog stalnih iznenađenja koja izazivaju. Takođe grade i izuzetnu dinamiku igre, ne puštajući gledaoca da upadne u monotoniju, što je naročito važno napomenuti, imajući u vidu da predstava traje pet sati.

Foto Crnogorsko narodno pozoriste

Žoldak ne prestaje da nas scenski izaziva, da žestoko udara iz svoje utrobe u našu utrobu, smenjujući u izrazu brutalnost i poeziju. Teskobni su, na primer, prizori surovosti između Ane Petrovne i Ivanova u prvom činu, koji se grade putem video-snimaka krupnih planova njihovog međusobnog nasilja. Prvo on surovo šutira nju, koja leži na zemlji, uz bolne, stilizovane zvuke udaraca, da bi se uloge nasilnika i žrtve posle toga zamenile. Na taj način se na početku intrigantno otelotvoruje ono što nije verbalno izraženo između supružnika, a neumitno postoji, što će se kasnije sve opipljivije razotkrivati. Upečatljive su i scene koje kasnije izražavaju bahatost i primitivizam u toj oronuloj sredini omlitavljenog duha, kroz stilizovane prizore maltretiranja životinja. Cviljenje i kreštanje zlostavljanih mačaka i pasa, koje čujemo putem zvučnika, zbog preteranosti dobija i komički smisao. Uznemirujuć je i takođe pomalo komičan zbog preteranosti, u tarantinovskom smislu, prizor Zinaidinog (Žaklina Oštir) rezanja tela njenog supruga Lebedeva (Stevan Radusinović) testerom, koje prate bolni zvuci testerisanja.

Glumci igraju zaista posvećeno i ubedljivo, prostiru svoje telo i dušu na sceni (pored pomenutih, nastupaju i Davor Dragojević-Šabeljski, Dragan Račić-Doktor, Branka Stanić-Babakina, Jovan Krivokapić-Gavrilo, Lazar Dragoević, Zoran Dragićević-gosti i Gojko Burzanović-Vođa ceremonije). Dejan Lilić, gostujući glumac iz Makedonije, neobičan je Ivanov. Lažov je i prevarant, često odbojan, u izrazu određen oštrim, karikaturalnim, napadnim tonovima koji otkrivaju njegovu udaljenost od njega samog, bežanje od sebe. A prepoznatljiva čehovljevska melanholija, očaj i izgubljenost ovog lika, povremeno se probijaju u monolozima koje glumac govori u mikrofon, koji tu postaje sredstvo povezivanja sa izgubljenim sopstvom, odlutalim pod teretima besparice, i emotivne praznine. U tim scenama on postaje dirljivo ljudsko biće sa kojim saosećamo. Saša Žane Gardašević Bulatović je iskrena i naivna, preplavljena romantičnom, nerazumnom ljubavlju prema Ivanovu, delujući povremeno kao potpuno nevina devojčica. Njena posebnost je u ovoj predstavi naglašena uvođenjem govorne mane, koja je čini još izolovanijom iz tog okruženja pijanih lezilebovića.

Žoldakov izuzetan „Ivanov“ traje pet sati i ima tri pauze, zbog čega ima odlike rituala koji traži naročitu gledalačku posvećenost, predstavljajući vid otpora prema našoj prekomernoj ubrzanosti života. Takvo deljenje vremena i prostora, gledalaca i glumaca, bar privremeno zaustavlja brzinu svakodnevnice koja vodi u površnost i odlaženje od sebe. Ovakvo pozorište vraća mogućnost dubljeg sagledavanja i razumevanja sebe i sveta, što bi trebalo da bude smisao života.

 Ana Tasić

Tekst je u nešto kraćoj verziji objavljen u Politici 31.10.2019. godine

Spasonosne muzičke vragolije

„Brodvejske vragolije“, muzika i stihovi Liza Lambert i Greg Morison, libreto Bob Martin i Don Mekelar, reditelj Nebojša Bradić, Pozorište na Terazijama

Radnja mjuzikla „Brodvejske vragolije“ autora Lize Lambert i Grega Morison (muzika i stihovi),  i Boba Martina i Dona Mekklear (libreto), prvi put izvedenog krajem devedesetih godina u Torontu, a kasnije sa ogromnim upsehom postavljenog i na Brodveju, vrlo je osobena jer je reč o pozorištu u pozorištu. Narator vodi vodviljski zaplet koji se odvija 1928. godine u pozorišnim okvirima, a uključuje svadbe, ucene, preljube i rad na predstavi, pri čemu stvara neprestanu pripovedačku distancu, postavljajući važna pitanja o suštinskim značenjima mjuzikla. Ovakva struktura obezbeđuje višeznačnost, istovremenu funkciju zabave, kroz uživanje u komičko-muzičko-plesnim veštinama izvođača, ali i usmeravanje gledalaca na zapitanost o funkcijama pozorišta.

Foto Pozoriste na Terazijama

Reditelj Nebojša Bradić vešto je vodio brojni ansambl predstave koji uključuje glumce, plesače (koreograf Milica Cerović), hor i orkestar (prevod i prepev songova Slobodan Obradović, dirigent Vesna Šouc), gradeći na sceni komični mjuzikl grandiozne, spektakularne forme, raskošno dizajniran (scenograf Miodrag Tabački, kostimograf Marina Medenica), bez sumnje novi hit Pozorišta na Terazijama. Svetislav Bule Goncić igra naratora, Čoveka u fotelji, koji nas nonšalanatno, duhovito i pomalo nostalgično vodi kroz priču iz vremena prohibicije. Njegova igra počinje u mraku, u redovima gledalaca, ironično razobličavajućim komentarima o odbojnosti prema pozorištu. Na početku uspostavlja direktan kontakt sa publikom koji će imati kontinuitet do kraja predstave, što ima funkciju razbijanja iluzije igre, ali i komička značenja. Čovek nam pripoveda o skorom venčanju biznismena Roberta Martina koga zavodljivo, sa sigurnom lakoćom, igra Slaven Došlo, i Dženet Van de Graf, brodvejske glumice opijene ljubavlju, koju takođe sugestivno igra Ivana Popović Ilijin. Njihovu sreću kvare komplikacije, konci koje mrse farsično oblikovani gangsteri, maskirani u kuvare (Milan Tubić, Danijel Korša). Njihov zadatak je sprečavanje venčanja, da brodvejska zvezda ne bi zbog braka napustila predstavu, njihovu investiciju. Zato angažuju neodoljivog, ali malo tupavog ljubavnika Aldolfa, koga Miloš Đorđević igra u svom opojnom maniru, vrlo teatralno, komički prodorno i scenski ubedljivo. Umesto Dženet, on zavodi klimavu Drauzi (Jelena Jovičić), Dženetinu družbenicu koja ne prestaje da udara po votki… Ovaj komplikovan zaplet će se raspetljati višestrukim srećnim krajem i venčanjima, prema komičkim obrascima, uspostavljenim još u antičkoj komediji.

Paralelno sa vodviljskom radnjom teče tok njene dekonstrukcije, kroz izazovne komentare naratora koji nas neprestano vraćaju na početak, na zapitanost o suštinskom smislu pozorišta i muzike, zbog čega je ova predstava naročito izazovna. Njegov polazni motiv građenja pripovesti o brodvejskim vragolijama je potreba da se izbori sa „nedefinisanom tugom“, „tugom kao takvom“, koju, po njemu, leči muzika. Ova misao nas vraća na ideje Tomasa Sternsa Eliota, Platona, Ničea, Vajlda, Igoa i mnoge druge pisce i filozofe, za koje je muzika vrhunac umetničke senzitivnosti. Eliot je, između ostalog, napisao da ne postoji ljudsko osećanje, koje ne pronalazi olakšanje u muzici. Ona zaista oplemenjuje svet, ublažava bol i gasi tugu, što nam je svima, danas  i uvek, potrebno.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 21.10.2019. godine

Noćna mora umesto sna

“San letnje noći, po delu Vilijama Šekspira, reditelj Kokan Mladenović, Narodno pozorište u Beogradu

Foto Narodno pozorište

Šekspirovu magičnu, višeslojno zavodljivu komediju „San letnje noći“, reditelj Kokan Mladenović daje u ruke zatvorenicama koje su deo političkog „Projekta Šekspir“, podržanog od Saveta Evrope, sa idejom resocijalizacije, oplemenjivanja kroz umetnost (adaptacija teksta Kokan Mladenović, Dimtrije Kokanov i Željko Hubač). Postupak smeštanja izvođenja u okolnosti zatvora, Mladenović je i ranije koristio, naročito uspešno u kruševačkoj produkciji „Dundo Maroje“ koja je vrcala energijom, humorom i maštom, što ovde nažalost nije slučaj.

Polazna ideja, situacija pozorišta u pozorištu, ima nespornu snagu, dokazanu u nizu dramskih tekstova koji su koristili ovaj postupak, između ostalog „Predstava Hamleta u selu Mrduša Donja“ Ive Brešana, ili „Putujuće pozorište Šopalović“ Ljubomira Simovića. Nažalost, novi scenski tekst „Sna letnje noći“ nema bogatija značenja, poput pomenutih komada, zbog čega ne opravdava polaznu zamisao, delujući lažno skoro sve vreme. Izvođenje Šekspirove komedije u ženskom zatvoru donekle jeste zanimljivo, zbog analiziranja problema rodnih odnosa i ograničenja patrijarhata. U određenoj meri su podsticajna i značenja koja proizilaze iz sukoba prostora slobode, oličenog u Šekspirovoj šumi, karnevalskom mestu eksplozije ljubavi i strasti, i neslobode zatvorskog okruženja. No, uključivanje (pseudo)dokumentarističkih detalja iz života zatvorenica nije u specifičnijem, isprepletanijem, istinitijem odnosu prema Šekspirovom tekstu koji se izvodi. Pozorište i život nisu dublje povezani, što bi trebalo da bude slučaj u ovakvim postavkama, kako bi se esencijalno opravdalo njihovo postojanje.

Realizacija novog scenskog teksta nažalost nije pomogla u opravdavanju njegovog smisla. Predstava počinje izlaskom zatvorenica iz pojedinačnih ćelija, i njihovim  predstavljanjem, saopštavanjem imena, brojeva i zločina koje su počinile (igraju ih Dušanka Stojanović Glid, Vanja Ejdus, Sanja Marković, Marija Vicković, Nina Nešković, Jovana Belović, Isidora Simijonović, Ivana Šćepanović). Zatim će Milena Đorđević, u ulozi Ministarke, teatralno najaviti početak „Projekta Šekspir“ i igra može da počne. Na sceni se onda do kraja ove predugačke predstave smenjuju prizori proba „Sna letnje noći“ i zatvorska svakodnevica. Probe vodi Profesorka, zanesena lepotom Šekspira, koju blago i korektno igra Aleksandra Nikolić, dok ostale zatvorenice predvidivo analiziraju tekst i karikaturalno ga izvode. Zbog naglašene karikaturalnosti igre, gledalac biva brzo izmoren, pa i iziritiran. Takav način izvođenja Šekspirovog stiha brutalno poništava njegovu lepotu, jarku poeziju reči. Opojnost simbolike i tajanstvenih iracionalnih značenja, najveće vrednosti Šekspirovog „Sna letnje noći“, bezobzirno su pregažene karikaturom. Povremeno se na sceni izrodi upečatljivija igra, na primer Vanje Ejdus i Dušanke Stojanović Glid, koje na trenutak razbiju monotoniju, gledaočevu zasićenost opštom mlitavošću toka radnje. Uzbudljivo je rešen i kraj predstave, dirljiva horska pesma zatvorenica koja se prostire tokom ritualnog bešenja Puka.  No, kako je ova ubedljiva scena deo nefunkcionalne celine, ni ona nažalost ne uspeva da izazove puniji, snažniji doživljaj gledaoca, do tada već ozbiljno ugruvanog postojanom neuverljivošću radnje.

Usiljena teatralnost određuje i postavku Šekspirove glumačke družine koju oblikuju zatvorske čuvarke (Danijela Ugrenović, Lidija Pletl, Vanja Milačić, Bojana Bambić). Upravnica zatvora (Radmila Živković) zaista nije morala da u nepotrebno velikoj meri u govor ubacuje psovke koje imaju upadljiv smisao brzopoteznog osvajanja publike, umesto da su pronađena suptilnija, istinski vredna rešenja. Da ne bude nesporazuma, nismo protiv psovanja u teatru per se, elementi populizma su itekako bili bliski Šekspiru, koji je dobro poznavao svoju publiku. Ali, da bi se ti sastojci uzdigli na viši nivo, što očekujemo od predstave u Nacionalnom teatru, oni moraju biti utkani u osmišljeniju strukturu, sa slojevitijim značenjima. U protivnom, što je ovde slučaj, oni iz nemoći, nedostatka drugih vrednosti, postaju sredstvo najplićeg zadovoljavanja niskih strasti publike, koje Šekspirov san pretvara u noćnu moru.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 13.10.2019. godine

Ciklični tokovi istorije

„Sumrak bogova“, po motivima filma Lukina Viskontija, tekst Ivor Martinić, režija Jagoš Marković, Beogradsko dramsko pozorište

Nastao prema motivima Viskontijevog filma „Sumrak bogova“, dramski tekst Ivora Martinića prati krvoločnu borbu za vlast članova dijabolične porodice Ašenbek. Radnja se dešava tridesetih godina prošlog veka u Nemačkoj, u vreme burnih društvenih promena, koje su pratile dolazak Hitlerove partije na vlast. Po dubinama tragičnosti i preciznog iscrtavanja opšte smrti morala, likovi i radnja podsećaju na mutnu trulež porodice Glembaj, ali i na velike antičke i elizabetanske porodično-političke tragedije, „Orestiju“, „Magbeta“, „Hamleta“, propuštene kroz filter savremene svesti, obojene apsurdom.

Polazeći od radnje koja je danas brutalno savremena, imajući u vidu globalni rast moći desnice, kao i društvenog nasilja, reditelj Jagoš Marković gradi jasnu, čistu, formalno svedenu predstavu, upečatljivog stila igre i naglašenih emocija. Članovi porodice Ašenbek okupljeni su za stolom, u okolnostima proslave rođendana Barona Joakima (Milan Lane Gutović), što podseća i na film i predstavu „Proslava“ Tomasa Vinterberga, koji takođe raskrinkavaju tamne vilajete patoloških porodičnih odnosa. Predstava počinje smeštanjem svih aktera za dugački sto. Poslednji među njima, Fon Ašenbek koga prodorno podmuklo predstavlja Pavle Pekić, zaključava vrata za sobom, konkretno i simbolički dajući na znanje da izlaza nema. Krčkanje u grotlu naopakosti je naša zapečaćena sudbina.

Foto BDP

Ton je ceremonijalan, likovi su lepo, svečano obučeni, pri čemu se iza te zategnute, napete formalnosti, naslućuje blizina bure (kostimografija Bojana Nikitović, scenografija Jagoš Marković). Igra ansambla je odmerena, blago stilizovana i apsurdna, zavodljivo hipnotična. Glumci dosledno grade svet ovih spodoba, bezumnih zombija koji su se odrekli ljudskosti zarad borbe za moć. Scena koja reprezentativno odražava njihov sunovratni silazak sa uma, kolektivno ludilo, prikazuje višeminutno bekeljenje, kidanje od smeha do iznemoglosti. Za odraz njihove kolektivne besvesti, važni su takođe prizori mehaničkog klicanja, na primer divljenje Martinovom izvođenju pesme Marlene Ditrih, kada se opipljivo bolno ukazuju kao neljudi, navijene lutke bez osećanja.

Branka Šelić je prodorna i odlučno hipnotička Sofi, udovica Baronovog sina, nemilosrdna dvojnica Lejdi Magbet koja gura svog ljubavnika Fridriha (Vladan Milić) uz stepenice piramide moći, uporna je bez kompromisa, jaka kada je on slab. Milica Zarić staloženo i ubedljivo igra Elizabetu, spremnu na sve, kako bi spasila svoju porodicu, muža Herberta (Milan Čučilović), Joakimovog nećaka, dok je Jovo Maksić takođe bezrezervno hladan i odlučan u predstavljanju Konstantina, drugog Joakimovog nećaka.  Izbor da najmlađe članove porodice, Martina i Gintera, igraju devojke, Isidora Simijonović i Vanja Nenadić, shvatamo kao naročito funkcionalan u pogledu kritike dubinske društvene travestije vrednosti. Ako je suštinsko biće dece okrenuto naopačke, ako ni oni nisu ono što jesu, svet zaista nema budućnost. Isidora Simijonović izvanredno zlokobno prikazuje ambicioznijeg i prodornijeg Martina, koji će se postepeno dokopati vlasti. Glumica ga igra blago distancirano, otuđeno, kao gnusnog dečka poremećenog uma. Nenadićeva suptilno oblikuje Gintera, slabijeg brata koji želi da se bavi umetnošću, nasuprot idejama njegovih roditelja. Nežan, proziran i preosetljiv, cvili kao ranjena životinja, ne uspevajući da izdrži težinu sveta, zbog čega će izlaz probati da pronađe u samoubistvu.

Od prvog ubistva Barona, koje je simbolički kolektivno izvršeno, scena postepeno postaje sve praznija, kao u Šekspirovim tragedijama. Jedan po jedan član ove paklene porodice odlazi u smrt, što je u predstavi upečatljivo, stilizovano prikazano, izlascima na zadnja vrata, uz zaslepljujuće jaka svetla reflektora. Sudbina ubica i pretendenata na vlast je poznata, istorija je neumoljivo ciklična. Iako likovi na sceni neprestano, kao neku opaku mantru, ponavljaju da novo vreme dolazi, znamo da ništa nije novo pod kapom nebeskom. Šekspir je u testamentarnoj „Buri“ još jednom ponovio više puta ispričanu priču o kružnim mehanizmima istorije, gde samo oni naivni, poput Mirande, veruju u nova vremena, izgovor za bezočne manipulacije vlasti. Ideologije se smenjuju, vođe presvlače odela i obećanja, dok se suštinski ništa ne menja. Mehanizmi osvajanja moći su uvek isti, kao i neiskorenjivost ljudske pohlepe.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 9.10.2019. godine

Rituali društvenog oslobađanja

  1. FIAT: “Ljudska sramota“ Silvije Gribaudi i Matea Mafsenatija, Italija i „Kurlani“ Senke Bulić, Hrvatska

Podgorica – Na ovogodišnjem FIATu, 34. Festivalu internacionalnog alternativnog teatra koji važi za mlađeg brata Bitefa, a trajao je od 9. do 16. septembra, izvedeno je deset predstava, iz Italije, Nemačke, Poljske, Mađarske, Srbije, Hrvatske i Crne Gore. U tematskom fokusu programa su bila preispitivanja ugroženosti slobode savremenog čoveka, kao i akcenat na ličnim, ispovednim pitanjima. U tom smislu je tipična italijanska produkcija koja je otvorila festival, na sceni Kulturnog centra Budo Tomović, “Ljudska sramota” Silvije Gribaudi i Matea Mafsenatija. Pet izvođačica i izvođača različitih nacionalnosti (iz Italije, Japana, Makedonije), otkrivaju nam svoja sećanja o najvećim sramotama koje su doživeli, od sramote zbog nezgrapnosti sopstvenog tela, preko sramote gej iskustava i različitih neuspeha, do sramote zbog društvenih nakaznosti, trovanja pasa u Skoplju ili predrasuda na nacionalnim osnovama. Fragmentarno utvrđen, ovaj performans ima visok stepen interakcije sa publikom, dok je manje razvijena sama estetika scenskog jezika. U celini se zato može reći da je predstava više društveno nego estetski važna, pri čemu stepen njenog značaja varira u zavisnosti od sredine u kojoj se izvodi. Upadljivije je bitna u tradicionalnijim kontekstima, sa manje slobode (između ostalog smo saznali da je interesovanje za ovu predstavu i problem sramote naročito naglašeno u Japanu, gde nisu retki slučajevi samoubistava zbog različitih oblika srama).

Foto FIAT

Igra počinje i pre ulaska u salu, kada nam glumci dele krune “srećnog srama” koje stavljamo na glavu, i papire na kojima treba da napišemo od čega nas je sve sramota. Komunikacija između izvođača i gledalaca će se postojano nastaviti i u sali pozorišta, kada krene igra na pozornici. Akteri obučeni u stilizovane bunde nastupaju kao da su u klubu, između neonskih svetala i zaslepljujućeg lajt šoua, ekstatično plešu kao da će uskoro kraj sveta, uz pojačanu do daske muziku grupe The Black Keys. U takvim okolnostima pucaju granice i cure ispovesti, suočavanja sa ličnim i društvenim predrasudama. Predstava postepeno postaje svojevrstan ritual oslobađanja od demona sramote, izvođača kao i gledalaca, pretvarajući se u slavlje slobode, žurku raščerečenih zabluda.

Problem sramote je prisutan i u predstavi “Kurlani”, odigranoj drugo veče FIAT-a, nastaloj prema romanu “Trilogija o Kurlanima” Mirka Božića, u režiji Senke Bulić i produkciji zagrebačkog pozorišta “Hotel Bulić”. Za razliku od italijanske predstave, “Kurlani” su estetski veoma osobena predstava, pozorišno razgranata, bogatog scenskog jezika, prepoznatljivog za rad senke Bulić. Igra nastaje iz eruptivne pankerske sirovosti, izlivene senzualnosti, snažne poezije reči i artoovske telesne direktnosti bez rezervi. Na sceni se koriste simbolički izražajne maske životinja, dok povremeno naga izvođačka tela izazivaju svojom ogoljenošću, označavajući punu predanost glumaca, ali i ritualnu dimenziju izvođenja, takođe blisko italijanskoj predstavi. Artoovska teatarska brutalnost uvek ima smisao egzorcizma društvenih kuga.

Foto Kazalište Hotel Bulić

Na sceni se pripoveda složena, višeznačna pripovest o tri žene, Perke (Senka Bulić), Gare (Anđela Ramljak) i Anđelije (Lucija Šerbedžija). One na različite načine stradaju u patrijarhalnom okruženju koje nemilosrdno razapinje ženu i ženske principe. Radnja se dešava u zatvorenoj seoskoj zajednici Dalmatinske zagore, sredinom prošlog veka, otrovanoj mržnjama, nasiljem, zlobom, religioznim ograničenjima. Sve tri žene pokušavaju da iskorače iz tog pakla malograđanštine i nametnutih sramota, rušeći postavljene društvene tabue. Nagon za osvajanjem slobode i dosezanjem ljubavi se ukazuje kao nezadrživ, iskristalisan u mreži neobuzdanog erosa, nasilja i tame ženskog bola. Iako ove žene stradaju, sam čin njihove pobune predstavlja svetlucanje u tami, zbog odlučnosti sprovođenja drugačijih izbora. Uronjeni u dim i opštu tešku atmosferu, zloslutnu i mračnu, glumci izražajno i posvećeno predstavljaju tragične posledice patrijarhalnog primitivizma (u predstavi igraju i Frano Mašković, Jure Radnić i Paško Vukasović). Posebno je naglašena i apsurdnost tog sveta, naročito u scenama u kojima likovi uz svadbenu muziku jednolično plešu u kolu kao nekakvi klovnovi. Šljokičaste kapice od njih prave egzistencijalističke pajace, smešno-tužne figure beketovskog tipa u tragikomediji života.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 7.10.2019. godine