Month: March 2019

Politički nonsensi nemaju granica

Premijera „Kozocida“ Vide Ognjenović u Gradskom pozorištu u Podgorici

Podgorica- Radnja „Kozocida“, najnovijeg komada Vide Ognjenović, u podnaslovu određenog kao „drama o obnovi i izgradnji“, dešava se u crngorskom planinskom selu, u posleratnoj Jugoslaviji. Zaplet gradi odluka vlasti da se pobiju sve koze, jer su one viđene kao štetočine na putu industrijalizacije zemlje, odnosno razvoja drvne industrije. Polazeći od ovih događaja, inspirisanim stvarnim odgađajima koji dokazuju da stvarnost zna da bude apsurdnija od fikcije, Vida Ognjenović plete višelojnu dramu tragikomičnih značenja. Komad koji povremeno dobija izrazito apsurdne dimenzije, scenski je izražajna metafora odnosa vlasti i naroda, kao i samodovoljnosti politike koja ne vidi dalje od sopstvenih interesa.

Režija Vide Ognjenović je stilizovano realistička, ona dosledno i postojano vodi priču, bitno bojeno ironijom, koju suptilno nanose glumci. Savremeno obučeni, u seosku odeću i formalna funkcionerska odela, oni vešto razigravaju ovu apsurdnu dramu o političkim nonsensima, ali i njihovom neprihvatanju (kostimografija Ljiljana Dragović). Scenografija Geroslava Zarića je svedena i stilizovana, određuje je niz naređanih belih kutija, ili stepenica, što podseća i na crnogorska brda. Muzika kompozitora Zorana Erića odgovarajuće prati događaje, određujući povremeno groteskni ton igre.

Priču epski, u određenoj meri brehtovski, vodi narator Božo (Dejan Đonović), drugačije, upadljivo obučen, u gestapovsko crno odelo. On predstavlja likove, zna sve o njima, pa ga razumemo i kao figuru kontrole, državnu bezbednost koja je sveprisutna, nadgleda sve, i važna je za sagledavanje celine funkcionisanja vlasti. Mišo Obradović je posebno ekspresivan kao Predsednik, ironijom utvrđen „vizionar i pesnik promena“. On je navodni borac za društveni napredak, dok je u suštini pohlepni sakupljač političkih poena, čovek kome je prevashodno stalo da bude odan partiji, ma koliko ona bila štetna za društvo. Tako on vatreno propagira da su koze simbol zaostalosti, iako selo živi zahvaljujući kozama, a predlaže i isušivanje Skadarskog jezera, što je jedan od vrhunaca apsurda politike u drami, u sukobu sa zdravim razumom. Takav model političkog delovanja je bolno prepoznatljiv i prisutan i danas, zbog čega ova predstava ima snagu aktuelnog tragičkog prepoznavanja.

Foto Gradsko pozorište Podgorica

Razvoj događaja otkriva raskošnu višeznačnost dramskog tkanja. Živopisni likovi seljaka otelotvoruju različitost mišljenja i odnosa prema odlukama vlasti, ali i sopstvenom životu. Od Stane (Dubravka Drakić), predsednice AFŽ-a, koja racionalno tvrdi im nema života bez koza, lepe Joke (Ivana Mrvaljević) koja mudro sabotira popis koza, Marka (Omar Bajramspahić) i Rajka (Simo Trebješanin) koji takođe pokušavaju da zaštite njihove životinje, preko šaljivdžije Baja (Stevan Radusinović) koji domišljato predlaže da samo kliču vlasti, a da rade sve suprotno, do onih koji idu uz dlaku vlasti, smatrajući da treba podržati njihove odluke, iz različitih, uglavnom koristoljubivih motiva – Vukota (Miloš Pejović), Krsta (Pavle Popović), Duke (Željko Ćaja Radunović).

Dolazak profesora Raška Marića, stručnjaka veterinarstva iz Beograda, koji treba da proceni štetnost koza za selo, predstavlja okidač zaokreta pravca dramske radnje. Umesto da pomogne političarima da se izvrši kozocid (genocid nad ovcama), što je bila namera vlasti, on postaje vođa kozjeg pokreta otpora. Igor Đorđević ga igra dramski ubedljivo, kao ekscentričnog, asocijalnog profesora, čiju ljubav prema životinjama shvatamo kao vid bega od nataloženog zla u ljudima. Njegov markantan lik tumačimo kao metaforičan odraz korenito prisutnih sukoba između struke i politike. Umesto da vlast poštuje glas struke i tako doprinese stvarnom društvenom napretku, ona radije bira put ličnih interesa, često nasuprot mišljenju stručnjaka, gurajući tako društvo u provaliju.

Naročita vrednost vrlo uspešne predstave „Kozocid“ izbija iz okolnosti današnjeg nedostatka priče u teatru. Trend u savremenom pozorištu su autorski projekti i fragmentizovana dramska stvarnost. Oni naravno imaju svoje kvalitete, odražavaju duh vremena, ali su izgurali priču iz pozorišta. U tom smislu, ova produkcija vraća istisnute vrednosti tradicionalne dramske forme. Na sceni prostire lucidnu pripovest koja ima brojne slojeve, komiku i tragiku, domišljatost i apsurd, farsičnost i gorčinu spoznaju stvarnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 24.3.2019. godine

Mesto osvajanja sloboda

„M.I.R.A.“, koncept, režija i dizajn scene Andraš Urban, Bitef teatar

Polazeći od prilike obeležavanja tridesetog rođendana Bitef teatra, odnosno lika i dela Mire Trailović, Andraš Urban je izgradio predstavu koja istražuje današnje nasleđe avangarde, ali i vreme u kome živimo. Fragmentarno strukturirana, „M.I.R.A.“ donosi spoj apsurdno komičnih scena, polemičkih i autoironičnih diskusija o uticaju Bitefa na naše pozorište, ali i svrsi teatra uopšte (dramaturgija Vedrana Božinović). „M.I.R.A.“ nije linearna, muzejska rekonstrukcija biografije Mire Trailović, niti neupitna oda ovoj značajnoj rediteljki koja je osnovala Bitef festival i teatar. Naprotiv, predstava je nikla iz žestokih sudara odraza njenih učinaka za srpsko pozorište i društvo, u duhu bitefovskog nasleđa, ali i Urbanovog autorskog rada. Tradicija se ovde, sasvim opravdano, shvata eliotovski, kao živo polje, mesto uspostavljanja aktivnog dijaloga između sadašnjosti i prošlosti.

Predstava počinje dostojanstvenim stupanjem na scenu glumice Mirjane Karanović koja harizmatično otelotvoruje Miru Trailović (dizajn scene Urban, kostimograf Marina Sremac). Na goloj sceni, obučena u bundu, želi nam dobrodošlicu, tvrdeći da je pozorište mesto suočavanja sa strahovima i istinom, koji oslobađaju, kroz bol. Kaže da nas neće lagati, a zatim skida sa sebe bundu, ostajući pred nama nagih grudi. Tako se na samom početku simbolički uspostavlja igra korenitog razotkrivanja, ličnog i društvenog. U tom smislu, predstava se može tumačiti kao ritualni put koji vodi do oslobađanja, izvođača i gledalaca, kroz smešu bola, iznenađenja i  apsurdne komike.

Foto Bitef teatar

Scenska igra pripada nasleđu avangarde, u sudaru komičkog apsurda i fizičkog egzibicionizma, koji lome malograđanski duh. Pored Karanovićeve, predstavu izvode glumice Suzana Lukić, Anđela Jovanović, Isidora Simijonović i Gorica Regodić. One se bez pardona daju, ogoljavaju, energično izbacujući frustracije ovog vremena. U njihovu igru su važno utkani fizički izražaji, epileptični pokreti tela, psihodelični, grčeviti grcaji u tami, odrazi očajničke potrebe za probijanjem mraka, nalaženjem svetla. Ove reprezentativne scene buncanja tumačimo kao reakciju na prethodno scensko oživljavanje čuvenog političkog govora Slobodana Miloševića na Ušću, kojem je i Mira Trailović prisustvovala, a koji je anticipirao pakao devedesetih. Ekspresivne prizore batrganja u tami dovodimo u vezu sa shvatanjem pozorišta kao rituala, Artoa i Grotovskog, teatra surovosti koji razjeda društvenu kugu. U vezi sa time, izvođačko telo je šamansko, sredstvo čišćenja od nataložene prljavštine savremene istorije, čije posledice još živimo. Nakon grozničavih scena koje otelotvoruju devedesete godine, doživljavamo svojevrsnu katarzu kroz razorni song kompozitorke Irene Popović Dragović, uobličen na potresnim stihovima Danila Kiša, posvećenim Miri Trailović („Na vest o smrti gospođe M.T.“). Glumice ih izvode zaista moćno, horski, bespoštedno izazivajući provalu emocija (muzičari Danilo Tirnanić i Ivan Mirković).

Za dinamiku ove vredne predstave su važne upadljive smene različitih osećanja, koje vrtoglavo voze gledoca kao na roler-kosteru, od tragedije do groteske, koje deli porozna granica. U tom smislu ćemo izdvojiti apsurdno komičnu scenu trućanja nagih grudi izvođačica, infantilno obojenu himnu nonsensa, koja odgovarajuće prati košmarne prizore kritičkog oživljavanja aktuelne stvarnosti.

Osobenu scensku izazovnost gradi i izbor Mirjane Karanović za ulogu Mire Trailović. Naročito snažnu autoironiju uspostavlja scena u kojoj ostale glumice blate rad Karanovićeve u njenom stvarnom životu, zbog takozvanih antisrpskih uloga, dok ona mirno i dostojanstveno stoji na sceni. Ovaj upečatljivi polemički prizor je igra o drugoj Miri, takođe hrabrom borcu za slobodu umetničkog izražavanja, i važna metaforička situacija, provokativni odraz našeg vremena i klime u kojoj živimo.

U predstavu se bitno uključuje i publika, najeksplicitnije u sceni u kojoj treba da glasamo da li se Bitef kod nas „primio“ ili ne. Tada se simbolički pale svetla u celoj sali, podstičući nas da razmišljamo o današnjim značenjima pozorišta, njegovoj društvenoj funkciji, pitanjima finansiranja. Na taj način se zaokružuje i ritualni smisao predstave, deljenog vremena izvođača i gledalaca koji postaju učesnici, izvođači. Ona je dostojno obeležila trideseti rođendan Bitef teatra, nastalog u brukovski shvaćenom praznom prostoru nedovršene evangelističke crkve, koji se kroz godine ustoličio kao sveto mesto osvajanja sloboda.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 9. marta 2019. godine