Month: August 2020

Ritual obnavljanja bliskosti

UMESTO POZORIŠNE KRITIKE:

Nišvil džez teatarski festival: predstave “Tri sestre i Nataša P.” i  “Izolacionisti”

Deo ovogodišnjeg pozorišnog programa Nižvil džez festivala održan je bez publike, na niškim scenama na otvorenom prostoru, uz video prenos uživo na Internetu. Predstava “Tri sestre i Nataša P.” rediteljke Nataša Poplavske, produkcija kompanije Art medija, u saradnji sa Nacionalnom operom i baletom Severne Makedonije, odigrana je na Letnjoj pozornici u Tvrđavi. Dobrim delom maskirani, makedonski glumci su izveli adaptaciju Čehovljeve izvanredne drame, predstavljene iz ugla Nataše Prozorove, žene Andreja, brata tri sestre, Olge, Maše i Irine. Taj ugao donosi akcenat na društvenim, klasnim razlikama, što je prikazano u izrazito stilizovanom tumačenju, baziranom na spoju naročito osmišljenog vizuelnog i muzičkog izraza. Čehovljevo delo je karakteristično zbog snage emocija koje se oblikuju između redova, u pauzama u govoru, u neizgovorenom, a to se ovde ogleda u osećajnom muzičkom i plesnom izvođenju. Susret sa lajv strimom ove predstave ostavio je specifičan utisak zbog praznog auditorijuma. Sa jedne strane je tužno gledati izvođenje bez gledalaca, što je reprezentativni, ili simbolički prizor našeg vremena čudnijeg od sna. Sa druge strane je izuzetno dirljivo posmatrati čin neodustajanja, nezadrživu potrebu da se igra po svaku cenu, da se ne dopusti odumiranje umetničke reprodukcije stvarnosti.

Premijera predstave “Izolacionisti” je održana naredno veče, u niškoj Tvrđavi, u Vizantijskoj ulici, na jednom od arheoloških lokaliteta (režija i koncept Maja Mitić). Oko ovog izvođenja su se okupili radoznali prolaznici, slučajni gledaoci, donekle poništavajući čudno sablasni efekat prazne scene. “Izolacionisti” su oblik pozorišta zajednice, koje izvode žene preko 65 godina starosti, a osnovni smisao projekta je poboljšanje uslova života i statusa pripadnika trećeg doba u Nišu. Reč je o delu projekta “Inicijativa za zdravo i kreativno starenje”, koju realizuje produkcija “Nova mreža” (uz podršku Britanskog saveta i Trag fondacije). Pored toga, tema “Izolacionista” je čvrsto uklopljena u sadašnjost opterećenu neophodnošću fizičke distance. Strukturu igre čini izvođenje niza prizora koji odražavaju potrebu za međuljudskim zajedništvom, kroz oblikovanje svakodnevnih radnji, od kuvanja, do šivenja. Ove scene su dopunjene muzičkim delovima, pevanjem različitih pesama uživo (Una Marković). Veći deo predstave se odigrava bez reči, ali se pri kraju uvode audio zapisi, koji grade kontekst. Putem zvučnika slušamo delikatnu majčinu ispovest o odvojenosti od ćerke, zbog početka njenog novog života. Situacija je iskomplikovana epidemijom i izolacijom, a to produbljuje posledičnu goruću potrebu za fizičkom bliskošću.

Foto Ivan Jovanović

Čežnja za telesnim kontaktom jedan je od najvećih globalnih izazova današnjice, što ova predstava iskreno i posvećeno istražuje, kroz realističke, ali i simboličke prizore (pranje vodom, iznošenje jabuka itd.). Igra se završava izvođenjem pesme “Living In A Ghost Town” Roling Stounsa, jedne od “himni korone”, nastale na početku širenja epidemije i globalne izolacije. Njeni stihovi, između ostalog, otkrivaju upravo tu neophodnost fizičke bliskosti, žudnju za popunjvanjem praznine zbog obustave telesnog kontakta: “Ja sam duh/Duh koji živi u gradu duhova/Možeš da me tražiš/Ali ne i da me pronađeš”.

Predstava “Izolacionisti” je neka vrsta rituala ponovnog uspostavljanja pozorišne igre, njenog buđenja iz sna, ili, rečima iz sveprisutnog govora, skidanja sa respiratora i laganog povratka u samostalni život. Ovaj ritual je naročito zanimljiv zato što izvođačice nisu profesionalne glumice, već žene koje nastupaju iz instinktivne, dubinske, suštinske potrebe. Putem njihove igre se simbolički uspostavlja novi svet, ili obnavlja stari, svet u kome je fizička bliskost ponovo normalnost, a ne eksces i vid rizika. Svet u kome Džegerov duh prelazi granicu sa bestelesnošću, vraćajući se na prostor materijalnog prisustva i obnovljene bliskosti.

Ana Tasić

Tekst je prvo objavljen u Politici

Na putu scenskog svetla

Edinburški internacionalni festival

Premijera “Svetla duhova” Nacionalnog pozorišta Škotske na Jutjubu

Edinburški internacionalni festival, koji u avgustu tradicionalno predstavlja slavlje vrhunskih umetnosti, ove godine, prvi put u istoriji dugoj 73 godine, ne ostvaruje se u svojoj prepoznatljivoj karnevalskoj formi, već u onlajn obliku. Programi se održavaju na Internetu od 8. do 30. avgusta, pod sloganom “Moje svetlo ne prestaje da sija”, što je stih preuzet iz pesme “Movin On Up” škotske alternativne rok grupe “Primal Scream” iz 1991. godine, euforične ode nadi u turbulentnim vremenima. Filmovi koji će biti besplatno dostupni na Jutjub kanalu festivala tokom celog avgusta, uključuju snimke pozorišnih predstava, koncerata, opera, instalacija.

Jedan od glavnih projekata, premijerno pušten u svet 8. avgusta, multimedijalno je delo neobične strukture, “Svetlo duhova”, polučasovni film snimljen od dramskih fragmenata, odigranih u edinburškom Festivalskom pozorištu. Reč je o produkciji Nacionalnog pozorišta Škotske, veoma dirljivoj odi teatru, poetičnoj evokaciji prošlosti, odrazu sadašnjosti i projekciji budućnosti pozorišta. Tekstove za ovaj neobičan, poetičan, vrhunski estetizovan projekat su pisali najistaknutiji škotski pisci, Dejvig Grig, Rona Munro, Džeki Kej, Dž.M Beri, a rediteljka je nagrađivana filmska autorka Houp Dikson Lič. Osnovna ideja filma/predstave je vrlo izazovna i raskošno poetična. Igra počinje na pustoj pozornici, čiji mrak razbija samo jedan snop svetlosti, nazvane svetlost duhova. Pali ga poslednja osoba koja je bila u pozorištu, a gasi prva koja stiže. To neprestano upaljeno svetlo, i dok je pozorište prazno, simbolički predstavlja neuništivost duha umetnosti.

Foto Nacionalno pozorište Škotske – Peter Dibdin

Dok ovo svetlo duhova sija, na sceni i iza nje se razgrću fragmenti pozorišnih i životnih drama ljudi koji su svoje živote posvetili pozorištu. Oživljavaju ih različiti glumci i glumice, kao svojevrsne fantome, priviđenja koja ne dopuštaju nestanak magije scenskih umetnosti. Na virtuelnoj pozornici se ređaju prizori iz pozorišta, sa scene i iz bekstejdža, proba, nemira umetnika pred izvođenje, ispovesti dramskih pisaca, producenata, ali i prodavačica sladoleda i programa, takođe važnih stubova pozorišnog života. Epizode su kratke, a teme različite, od profesionalnih, preko društveno-političkih, do porodično-ličnih. Često su obavijene snolikom maglovitošću, zavesom bujne imaginacije, koja ovu mozaičku odu teatru smešta na granično polje realnog i metafizičkog. Takođe, ti kratki dramski prizori su ponekada presečeni još kraćim sekvencama, koje se asocijativno nadovezuju na postavljene teme. Na primer, u jednom trenutku, u nekakvom magnovenju, vidimo ljude kompletno obučene u bela zaštitna odela koji dezinfikuju scenu. Samo pre godinu dana bi ovaj prizor razumeli kao neku mračnu distopiju, futurističku horor projekciju, dok je sada to ogledalo naše stvarnosti.

Predstava počinje izlaskom androgine glumice, u ulozi Petra Pana, na potpuno praznu scenu. Pred sablasno pustim sedištima, u tami osvetljenoj samo jednom sijalicom, ona predstavlja Barijevog Petra Pana koji optrčava oko te sijalice, sećajući se detinjstva i odluke da nikada ne odraste. U grozničavoj je potrazi za Tinkom (vilom Tinker Bel), koju pokušava da pronađe, da oživi, što shvatamo simbolički, kao grčeviti pokušaj očuvanja scenske čarolije. U toj neodustajućoj potrazi, Pan istrčava iza scene, gde se sreće sa dve neobične, fantazmagorične figure, jedna je u roze, druga u plavoj boji. One se mogu shvatiti kao manifestacije Tinka, magije koja ne posustaje, ni u vremenu zatamnjenja.

Nakon ove sugestivne simboličke scene, ređaju se odjeci prizora iz nekadašnjih predstava Nacionalnog pozorišta Škotske, “Džejms Prvi” Rone Munro, ili “Panoptikon” Dženi Fagan, ali i scenskog tumačenja novih dela, poput pesme Džeki Kej, koju osećajno izvodi Sioban Redmond. Ona je u ulozi glumice koja sabira utiske o svom životu, kroz svoje uloge, maske i kostime, trenutno odložene u kutije, dok scenska igra ne zaživi. U nemogućnosti da vidi budućnost, ona gleda duboko u prošlost, sećajući se likova koje je igrala, kao svojih drugih života. Dirljivo otkriva da je scenska umetnost so života, smisao postojanja umetnika, koji su bez nje izgubljeni, kao i publika. Svima nam preostaje da gledamo u to svetlo u tami, svetlo duhova, snop nade koji ulepšava vreme u ovoj tmurnoj čekaonici života, vreme koje traži utehu umetnosti.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 18. avgusta 2020. godine