Month: September 2022

Pozorište u svakodnevnom životu

56. Bitef: “Gardien Party”, koncept i režija Muhamed el Hatib i Valeri Mrežan, produkcija Zirlib, Francuska i “Tihuana”, po tekstovima i idejama Gintera Valrafa, Andresa Solana, Martina Kaparosa, režija Lazaro Gabino Rodrigez i Luisa Pardo, produkcija Lagartihas tiradas al sol, Meksiko

Predstava “Gardien Party”, prema konceptu i u režiji Muhameda el Hatiba i Valeri Mrežan, izuzetno je autentičan oblik dokumentarnog pozorišta, čiji su koautori izvođači naturščici, čuvari u različitim svetskim muzejima, u Njujorku, Stokholmu, Parizu, Sankt Peterburgu (Nathalie Conio Vavilova, Boney Fields, Carolina Hindsjö, Seung Hee Kim, Jean-Claude Oudoul, Jean-Paul Sidolle). Oni igraju na različitim jezicima, ruskom, korejskom, engleskom, švedskom, francuskom, što bitno uspostavlja verodostojnost igre, pored njihove naročite iskrenosti i neusiljenog, istinitog scenskog prisustva koje zavodi gledaoca.

Foto Yohanne Lamoulere (“Gardien Party”)

Šezdesetogodišnja Ruskinja Margarita koja otvara predstavu pletenjem na pozornici, donela je i kolačiće i čaj sa pratećim servisom. Njena zapažanja su naročito izazovna, i politički i komički, dok je njen nastup najdopadljiviji, jer je u naivnu igru fino uvela osećanja apsurda i ironije. Između ostalog nam kaže da radnici vole Putina, dodajući posle da je to samo izjava za turiste. Na sceni joj se zatim pridružuje Korejka, osobeno statičnog izraza, ukočena i spokojna, koja kaže da je rutina čuvanja umetničkih dela umiruje. Uskoro dolaze i ostali čuvari koji će u kraćim segmentima iznositi zapažanja sa posla, često komičke situacije koje potvrđuju ljudsku aroganciju, nipodaštavanje umetnosti, kao i drugih ljudi. Markantna je i pojava otresite Šveđanke koja se profesionalno bavi i vaterpolom, da bi unela fizičku dinamiku u miran život čuvara. Robert, čuvar u “Momi”, ima glasno i energično prisustvo, obučen je u crno i autoritativan, i između ostalog kaže da savremena umetnost često izaziva podsmeh i nerazumevanje. On još priznaje da voli da nosi uniformu, jer je to način da uđe u ulogu, da pređe granicu između privatnog i profesionalnog prostora. Ova zapažanja nas asociraju na istraživanja sociologa Ervinga Gofmana koji je takođe smatrao da je profesija vid teatra u svakodnevnom životu. Ova predstava diskretno nameće tu ideju, postavljajući Gofmanove glumce u stvarnosti na izdvojeni, konkretizovani teatarski prostor, u ovom slučaju Istorijski muzej Srbije, pokazujući da ceo svet zaista jeste pozornica, bila ona uokvirena ili ne. 

Meksička monodrama “Tihuana” autora i izvođača Lazara Gabina Rodrigeza takođe ima vrlo izazovnu dokumentarističku osnovu. U predistoriji ovog projekta, umetnik se pod lažnim identitetom, Santjaga Ramireza, preselio u grad Tihuanu, iznajmio je sobu u nekoj faveli i zaposlio se u lokalnoj fabrici, sa namerom da proveri da li radnik u Meksiku može da živi od dnevnih primanja, od tri i po eura. Na početku predstave, osobenog multimedijalnog oblika predavanja-performansa, Lazaro nas detaljno upoznaje sa okolnostima ulaska u ulogu koja nije njegova, takođe implicitno otelotvorujući Gofmanove misli o predstavljanju u stvarnosti, uverenje da  je sam život performans, proces stalne i neprekidne transformacije identiteta. Njegovo prisustvo na sceni prati i jedan veći ekran, koji prikazuje dokumentarne materijale, ilustracije eksperimenta, od pisama i fotografija, do kratkih filmova čiji je protagonista on sam, bez brkova koji označavaju prelazak u ulogu radnika.

Foto Bitef promo

Naročito su emotivni njegovi uvidi o bolu samoće i nevidljivosti na fabričkoj traci, koji problematizuju smisao radničkog života, utopljenog u muke, koje sami radnici objašnjavaju sopstvenom lenjošću, prilično upitnom, imajući u vidu da većina njih radi od desete godine. Otrežnjujući su i utisci o nepravednim zakonima koji primoravaju ljude da žive van zakona, kao i spoznaja o nemilosrdnoj materijalnosti sveta – ako nemaš novca, nebitan si, naročito u sferi ljubavi koja, kako kaže Lazaro, bez materijalne podrške ne može da opstane.         

Ovaj projekat u celini ima jasan sociološki značaj jer je doneo opipljive rezultate jednog važnog društveno-ekonomskog eksperimenta, koji se završio pre isteka roka, jer izvođač više nije mogao da trpi fizičke i mentalne pritiske. Takođe je zanimljiv zato što podstiče diskusije o metateatralnosti, o ulogama u svakodnevnom životu i granicama igranja i predstavljanja. Sa druge strane, samo izvođenje ove predstave ne karakteriše autentičnost i šarm, poput nastupa muzejskih čuvara, ali to ovde zapravo i nije važno jer je osnovni smisao projekta eksperiment koji je prethodio, i saznanja do kojih je doveo.   

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 30. septembra 2022. godine

Etika i(li) estetika

56. Bitef: “(Nije) kraj sveta”, tekst Kris Buš, režija Kejti Mičel, Šaubine, Berlin i “Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima”, koreografija Jan Martens, Antverpen                 

“(Nije) kraj sveta” savremene britanske autorke Kris Buš je formalno izazovna drama, satkana od kratkih fragmenata koji se brzo smenjuju, postepeno i mozaički otkrivajući pripovest čija je protagonistkinja naučnica Ana Fogel, kasnije i dobitnica Nobelove nagrade. Na početku radnje, ona dolazi na razgovor kod stroge i rigidne Ute, zbog dobijanja mesta istraživača na fakultetu, u timu koji proučava probleme klimatskih promena. Kako priča odmiče, menjaju se vremenske perspektive, prepliću se prošlost i budućnost, ali i različite mogućnosti odvijanja događaja. Ova upadljivo nelinearna struktura komada se opravdava idejom multiverzuma, pojmom iz kvantne fizike, koji objašnjava mogućnost postojanja paralelnih svemira i višestrukih fizičkih stvarnosti. Likovi iznose detalje o ovom konceptu, krčeći puteve za druge opcije odvijanja tokova radnje, u različitim nivoima stvarnosti. Oni su naročito intrigantni imajući u vidu osnovne teme drame, potekle iz brige i straha zbog uništavanja planete –  globalni porast temperature, drastične promene u ekosistemima i preterano trošenje prirodnih resursa, za potrebe pomahnitalog kapitalizma. U vezi sa time, ideja o multiverzumu otvara prostore zamišljanja neophodnih, alternativnih tokova u budućnosti. Pored toga, odnos između Ane i Ute pokreće i pitanja rivalstva u akademskim krugovima, arogancije, moći i manipulacije položajem, ali i etničkih razlika i društvenih podela. Treći lik drame je Lena, Anina usvojena ćerka koja uvodi jaka poetska i filozofska značenja u radnju ove inspirativne i višeznačne drame. 

Foto Gianmarco Bresadola

Imajući u vidu problematiku komada i centralna pitanja ekološke odgovornosti, rediteljka Kejti Mičel scenu gradi od recikliranih materijala. Kulise su utvrđene od ranije korišćene građe, a potrebnu struju za izvođenje proizvode biciklisti koji sve vreme vrte pedale na pozornici. Ova činjenica svakako ima etički značaj, dok je estetski u drugom planu, i može se reći da je to osobenost predstave u celini. Postavka je dizajnirana tako da napada gledaoca, skoro sve vreme izloženog neprijatno ponavljajućim piskutanjem i lupkanjem, koji prate brze promene scena. Glumice Alina Vimbai Štreler (Ana), Jula Bouve (Uta) i Veronika Bahfišer (Lena) neprestano i postojano ulaze i izlaze na scenu, kroz tri vrata, u kratkim vremenskim intervalima, što pojačava pomenutu iritaciju gledaoca. Vedrija, otvorenija i iskrenija Alina i suzdržanija i strožija Uta menjaju levu i desnu stranu scene, u zavisnosti od promena vremenskih tokova. Lena, dirljiva i naglašeno emotivna zbog smrti majke, u središnjoj je poziciji na pozornici, na koju iznosi razne velike biljke, unoseći i živost u šturi i sirovi prostor. To je uglavnom ceo mizanscen ove statične predstave, oblikovane tako da provocira traženje odgovora na niz društveno uzavrelih pitanja. Ipak, bez drugih značajnijih vrednosti, poetskih, maštovitih i razigranih vizuelnih rešenja, ovde jasno obuzdanih, gledalac je uskraćen, sateran u ćošak, u napadu koncepta. Pozorišna umetnost je vredna onda kada zadovolji i etičke i estetske potrebe publike; u odsustvu jednih ili drugih, ona je nepotpuna.

Na drugoj strani, belgijska plesna predstava “Svaki pokušaj će se završiti skršenim telima i slomljenim kostima” koreografa Jana Martensa, pršti od osećajnosti i estetizacije, zadovoljavajući pri tome i etičke vrednosti. Igra je opčinjavanjuća, i ovde je često repetativna, ali nimalo jednolično umarajuća. Sedamnaest plesača, različitih godišta, pola, seksualnih opredeljenja, nacionalne i etničke pripadnosti, nastupaju izrazito emotivno, individualno ili kolektivno, igrajući ples otpora protiv košmara naše civilizacije. Njihova tela nisu uvek konvencionalna plesačka tela, savršeno izvajana, to su često stvarna tela čije mane uspostavljaju opipljivija značenja, smisao prosute, ogoljene stvarnosti, tela koja nameću istinu i ističu individualnost, slaveći pri tome heterogenost izraza.

Foto Phile Deprez

Scensku igru karakteriše grčevita borba između stega i oslobađanja, između sputanosti i eksplozije slobode. Reč je o koreografiji žestine koju vodi energična i silovita muzika savremenog poljskog kompozitora Henrika Mikolaja Goreckog. U predstavi su posebno snažne plesno-dramske scene, kada igrači u tišini, odlučno i repetativno, hodaju u krugu, uporno prateći smisao dirljivih poetskih reči, odraza batrganja u savremenom svetu. Umoran i dotučen, ali i dalje pun nade, glas preko zvučnika govori o utehi ljudske blizine u košnici brutalnog kapitalizma, kao i o potrebi da se ovaj potrošeni i ofucani svet zameni novim, pravednijim i svetlijim.

Martensova impresivna predstava se može shvatiti kao koreografija neuništivog života, kao izraz izdržljivosti u besomučnom ponavljanju i nastojanjima da se savladaju prepreke i iskušenja, da se poraze nepravde i pronađe ljudskost u društvu koje kipi od naopakosti. Jer, kako ističu izvođači, ovo je naše vreme, mi živimo sada i ovde, drugu priliku u ovim telima nećemo imati, i zato nam jedino preostaje da se upravo sada i ovde borimo za dostojanstveniji svet.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 27. septembra 2022. godine

Edip našeg vremena

“Edip”, prema Sofoklovoj tragediji, reditelj Vito Taufer, Jugoslovensko dramsko pozorište

Polazeći od Sofoklove tragedije “Kralj Edip” (oko 429. p.n.e.) koja tematizuje sudbinsku neizbežnost, relativizujući pri tome moć vladara, autori predstave “Edip” grade savremenu predstavu koja odlično kumunicira sa našim vremenom (adaptacija teksta Vesna Radovanović i Marko Manojlović). Govor je prilagođen današnjem dobu, radnja je zgusnuta i u velikoj meri očišćena od (suvišnih) detalja koji precizno utvrđuju antičku kosmologiju, snažnu vezanost sudbine likova za dejstvo Bogova, i složeno shvatanje grandioznosti kosmosa i sićušnog ljudskog položaja u njemu. Oni se u Sofoklovoj tragediji u velikoj meri izražavaju kroz pevanja i natpevavanja hora, sukobe sadržane u sudaru strofa i antistrofa. Isključivanje tog krupnog prostora hora dovelo je do pojednostavljivanja pogleda na svet, ali i ubrzanja i sažimanja radnje, koja je u osnovi postala jedna uzbudljiva trilerska drama potrage za Lajevim ubicom. U “Edipu” reditelja Vita Taufera, sudbina i Bogovi predstavljaju tek naznaku Sofoklove postavke, može se reći da su više dekor nego suštinski pokretači radnje. To se može tumačiti kao odraz našeg vremena – u ovom svetu, svetu bez Boga, konkretno ili metaforički shvaćenog, monumentalna antička tragedija više nije moguća. Plitkost našeg doba ne (može da) razume dubine antičkih misli, i može se zato reći da je ova predstava odgovarajuća slika (i prilika) našeg desakralizovanog sveta.  

Radnja počinje na proscenijumu, za dugačkim konferencijskim stolom, gde se predstavnici crkve, vođeni uverljivim Sveštenikom (Aleksandar Đurica) obraćaju Edipu, očajnički ga moleći da pronađe ubicu Laja i da tako spasi grad od zla i nevolje. U ovom tumačenju je naglašenija društvena uloga crkve, jer su njeni predstavnici upadljivo prisutni u političkim obraćanjima. Takođe, Sveštenik izgovara poslednje reči u predstavi, misli o večitoj neizvesnosti i promenljivosti ljudskog položaja, koje u Sofoklovom tekstu pripadaju horu, čime se takođe nameće važnost religioznih institucija. A likovi Edipa (Milan Marić) i Kreonta (Srđan Timarov) su nalik današnjim političarima, obučeni u savremena odela, puni obećanja, nadmeni i oholi, u pratnji opreznih i namrgođenih telohranitelja. Nakon uvodne scene, zavesa se diže otkrivajući prostor kafane, gde će se radnja do kraja odvijati, mesto zadimljene i tajnovite atmosfere, zgodno za raspetljavanje tajni (scenografija Lazar Bodroža, kostimograf Marija Marković Milojev). Tu će se Edip, sve više opterećen morama, susretati sa različitim akterima koji postepeno razotkrivaju tamnu mrežu upetljatnih događaja. Lik Tiresije (Bojan Dimtrijević) je naročito upečatljiv, on je staložen i ciničan ekscentrik, vrlo autentičnog imidža (crveni lak za nokte i crvene cipele sa štiklama blago komički razbijaju crno odelo). Nebojša Ljubičić je ubedljiv u oblikovanju uloge preplašenog pastira, izražajnog telesnog prisustva, pogrbljenog i skrhanog, u strahu da izusti istinu. Zoran Cvijanović je (možda previše) komičan glasnik iz Korinta, dok Nataša Ninković stvara lik prilagodljive Jokaste, bez opipljivijih tragičkih dubina. U celini posmatrano, može se reći da ovo nije predstava vrhunskih glumačkih dometa, iako svakako jeste dosledno i uglavnom verodostojno izvedena. Poslednji monolog Edipa, krvavog i oslepljenog, bio bi efektniji da je suzdržaniji, da je suzbijenija provala emocija nakon njegove strašne spoznaje. Tragički izraz je jači kada je delikatnije uobličen, svedeniji izraz bola snažnije deluje.

Foto Nebojša Babić – JDP              

Najveći značaj ovog “Edipa”, koji će sigurno biti izuzetno atraktivan široj publici, jeste u uspešnom približavanju i prilagođavanju antičke tragedije našem vremenu. U tom smislu je veoma važna i višestruko delotvorna funkcija muzike, pesama koje izvode kafanski muzičari (Darko Golić, kontrabas, Luka Lopičić, harmonika, Marko Radojević, pevač, kompozitori Robert Pešut – Magnifico i Aleksander Pešut- Schatz!). Oni se mogu tumačiti kao zamena za antički hor, jer njihove nežne i dirljive pesme, poput hora, izražavaju jaka osećanja i komentarišu razvoj događaja, iščezavanje ljubavi i mogućnosti za sreću, prodor tuge, i potrebu za zaboravom. Može se reći i da njihova muzika u najvećoj meri otelotvoruje duh tragedije, što se poklapa sa korenima tragičkog, nastalog iz pesama posvećenih Bogovima, ali i sa Ničeovim uverenjem da je muzika najsposobnija da rodi tragički mit.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 26. septembra 2022. godine

Jedna raštimovana dekonstrukcija

“Mizantrop”, prema tekstu Žana Batista Poklena Molijera, dramaturgija Tijana Grumić, režija Jug Đorđević, Beogradsko dramsko pozorište

Polazeći od “Mizantropa” (1666), Molijerovog neobično tajnovitog, ambivalentnog komada maglovitih značenja, između tragedije i komedije, reditelj Jug Đorđević u saradnji sa dramaturškinjom Tijanom Grumić, krenuo je putem njegovog radikalnog tumačenja. Delo u kome se Molijer opet oštro razračunava sa društvenim lažima, pretvaranjem i prenemaganjem, pozerajom i snobizmom, tim predstave postavlja ponovo kao „pozorište u pozorištu“ (kao u njihovoj prethodnoj produkciji u BDP-u, „Kišne kapi na vrelom kamenju“).

Potreba za dekonstrukcijom ovog komada u stihu jeste razumljiva, imajući u vidu da je Molijerov poetski stil obrade radnje, kao i salonski kontekst njenog odvijanja, u određenoj meri danas anahron, zbog čega svakako traži neku vrstu približavanja savremenom gledaocu. Početak predstave, izvođenje prvog čina „Mizantropa“, ostvareno je u epohi, na pozornici koju određuju oslikane kulise, raskošan kostim, rascvetana muzika i teatralizovana igra glumaca (idejno rešenje scene i kostima Jug Đorđević, scenski pokret Damjan Kecojević, kompozitor Julija Kasteluči). Ljubinka Klarić u jednom nesvakidašnjem i zaista ubedljivom izdanju igra Alsesta, tmurnog osobenjaka, prezasićenog sveprisutnom podlošću i dvoličnošću. Izuzetno je uverljiva u ulozi muškarca, krutih i oštrih pokreta, zaronjenog u lični svet introspekcije, preispitivanja značenja odnosa između dobra i zla, istina i laži. Može se reći da je njen nastup, koji prolazi kroz različite transformacije, najvredniji deo predstave u celini. Izbor da glumica igra muškarca vrlo je intrigantan i opravdan, naročito imajući u vidu neuhvatljivost lika Alsesta, čija je složenost i enigmatičnost bila izvor debata u istoriji pozorišta.  Likovi Filinta i Oronta, u ovom prvom delu su komički efektno teatralizovani, prešminkani su kao salonski klovnovi, i ozvučeni su mikrofonima (bubicama), koji još više naglašavaju teatralizam igre, otuđujući radnju i od njih samih.

Foto Dragana Udovičić

Ovo prvo izvođenje prvog čina drame završava se “velikim praskom”, rušenjem dekora, skidanjem raskošnih kostima i perika, i direktnim obraćanjem glumice Ljubinke Klarić publici, koja nas uvlači u prostor dekonstrukcije nonšalantnim priznanjem da joj dotadašnja radnja nije jasna. Obraćanje publici zatim nastavlja i reditelj Jug Đorđević, putem mobilnog telefona. Slušamo njegov glas i “manifest” ovog izvođenja, koji otkriva rediteljeve osobene poglede na prirodu pozorišta, i osnovni cilj, pronalaženje i izražavanje istine na sceni. Predstava se zatim nastavlja drugim, istinitijim izvođenjem prvog čina, bez maske i kostima. Glumci govore u savremenom ruhu, oslobođenom od anahronog stiha, i njihova igra je u tom delu efektnija, direktnija, emotivnija. Ponavljaju se prizori Alsestovog izbegavanja ljudi, u maštovitijem, komičnijem, pa i u autentičnijem obliku, naročito u sceni kada se krije pod stolom, kao i u prizoru sa Orontom, gde mu Alsest brutalno iskreno otkriva mišljenje o njegovoj poeziji, šupljoj i pretencioznoj.

Tokom izvođenja ove dve verzije prvog čina, Đorđevićev koncept je izazvao pozitivne utiske, zbog zanimljive i dosledne dekonstrukcije značenja polaznog klasika. Nastavak predstave je zatim počeo sve više da kvari taj prvi doživljaj, zbog rasplinjavanja ideja, ali i često usiljenih i nategnutih glumačkih interpretacija. Već je naredna scena, program posvećen Selimeni, donela, u značenjskom i izvođačkom smislu, manje vredne lakrdijske prizore preteranog divljenja ovoj umišljenoj devojci, od strane različitih napirlitanih učesnika. Sa pojavom Selimene (Isidora Simijonović) koja koketno manipuliše svojom lepotom, radnja se sve više gubi, odlazeći u prostor „pozorišta u pozorištu“. Deo događaja se od tada odvija u montiranom šatoru (salonu), čiju unutrašnjost dobrim delom ne vidimo, dok slušamo mikorofonom ozvučene glasove glumaca, njihove rasprave o glumi i nastajanju predstave (u predstavi igraju i Marija Pikić, Ljubomir Bulajić, Amar Ćorović, Stojan Đorđević i Miloš Lazarov). Ovi prizori su često raštimovani, toliko da se scenska radnja već prilično udaljila od Molijera, što ne bi smetalo samo po sebi, da je opravdano, ali nije dovoljno. Fokus i smisao igre postaju sve nerazaznatljiviji, što glumci čak i eksplicitno kažu na sceni.

Ovi previše otegnuti prizori „pozorišta u pozorištu“ odveli su predstavu na stranputicu, šireći radnju u ne baš promišljenom pravcu, koji je nepotrebno razvukao trajanje na dva sata. Postupci dekonstrukcije, autoironije i autorefleksije nesporno jesu imali potencijala, ali je njihova realizacija mogla da bude mnogo zgusnutija, dramaturški uređenija i izvođački veštija.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 19. septembra 2022. godine

U potrazi za redom u neredu civilizacije

37. FIAT u Podgorici

Podgorica- U završnici 37. Festivala internacionalnog alternativnog teatra u Podgorici, u kamernoj sali Dodesta, prikazana je predstava “Tiha kuća” iranske kompanije “Saye”, u režiji Mehdija Mashura, estetski izazovan, delikatan, nepretenciozan i emotivan odraz pokušaja da se održi život u nemilosrdnim okolnostima (po odluci žirija, koji su činili koreografkinja Sonja Vukićević, glumica Jelena Minić i dramaturg Aleksandar Radunović, ova produkcija je najbolja na festivalu). Na početku pusta, tamna scena na kojoj se samo nalazi jedan sto i dve stolice, postepeno se pretvara u smetlište prosutih predmeta, rasutih šrafova, žica i escajga, koji se mogu tumačiti kao simboli nedosegnutih života, krnjih egzistencija. Duodramsku igru izvode dva glumca (Mina Zaman, Benjamin Esbati), koji prikazuju bračni par, trudnu ženu i jednog samodovoljnog muškarca, zatvorenog u svoj svet. Na ušima su mu neprestano slušalice, povezane sa muzikom na mobilnom telefonu, koje povremeno izvlači iz aparata, puštajući muziku glasno napolje, i to uvek disko pesmu iz osamdesetih godina, “You’re My Heart, You’re My Soul”. Ona postaje lajtmotiv igre, pokretač tužnih, ponavljajućih, gotovo ritualnih pokušaja da se uspostavi dostojanstveno postojanje, da se pleše, da se živi. U tim kratkim fragmentima, žena igra, grčevito se trudi da diše punim plućima, ali to nije moguće, jer je stvarnost neumoljiva.

Foto Duško Miljanić (“Tiha kuća”)

U predstavi ima veoma malo reči, scenska radnja je izgrađena na ritualnim, usporenim, ponavljajućim i hipnotičkim pokretima glumaca, scenama ženinog služenja muškarcu, simbolički izražajnog serviranja šrafova i drugih nejestivih predmeta za ručak. Ove prizore prate tihi, uznemirujući zvuci u pozadini, koji u gledaocu izazivaju snažna osećanja teskobe. Negde na polovini predstave ćemo putem zvučnika i snimljenih ispovesti čuti da se radnja dešava u izbegličkom kampu, gde akteri žive već pet godina, pokušavajući da sakupe i pokrpe deliće iscepanih života. Neobično je izazovan postupak ove kasnije kontekstualizacije radnje, koji između ostalog sugeriše i univerzalnija značenja – pasivna agresija u bračnim odnosima i superiornost i upornost žene da sačuva život, dešavaju se svakodnevno. Rat i izbeglištvo su samo radikalni oblici frustrirajućih života u zajednici, može se reći i njihove metafore.

Poslednja predstava u takmičarskom programu, “Megalit”, izvedena je uz ogromne napore organizatora festivala, jer je put izvođača i scenske opreme iz Bristola bio trnovit i neizvestan do zaista poslednjeg trenutka, zbog problema sa papirima na granicama. Upornost se, kao i uvek, isplatila, i grupa “Mechanimal” se pojavila pred podgoričkom publikom sa sat vremena zakašnjenja, dajući nam eksplozivnu predstavu punu buke i besa. Scena je pretrpana kompjuterima, alatima, ekranima i kamenjem, koje je u centru scenskih događaja. Sitno, krupno, neizbrušeno, ono se slaže i preraspoređuje po sceni, razbarušeno, agresivno i divlje, sugerišući haotičnost sveta u kome živimo, spoj tehnološkog i iskonskog. Paralelno sa slaganjem, bacanjem i lupanjem kamena, koje vodi izvođač sirove i (previše) neobuzdane energije, Čarls Sendford, na sceni se stvaraju osobeni zvučni i video odrazi fizičkih lomova, od preovlađujućih ofanzivno-uznemirujućih, do ređih poetsko-umirujućih (izvode ih dizajneri/izvođači Ksavijer Velastin i Natalia Čan). Predstava je ovog avgusta igrana i na edinburškom Frindž festivalu, gde je izazvala pažnju medija zbog neobičnog tehnološkog stila, ali i teme značaja rudarstva u 21. veku, koja se svakako retko obrađuje u pozorišnim okvirima.

Foto Duško Miljanić (“Megalit”)

Najvredniji deo ovog performansa su čulno snažni prizori spojeva zaglušujuće jakih zvukova i njihovih vizuelnih refleksija, koje uklapaju i moderiraju tehničari/izvođači za pultom. Oni duboko udaraju u utrobu, izazivajući povremeno i tok misli o važnosti rudarstva, kao osnove proizvodnje energije, u vremenu energetskih i ekoloških kriza. Sa druge strane, igri upadljivo fali kontrole i kontrateže, estetske nadgradnje buke i besa. Radnja ne izaziva emotivnu reakciju, zbog čega je posmatramo udaljeno i mlako. Samo povremeno čujemo poetske misli koje izgovara Natalia Čan, ali one nisu dovoljne da udahnu smisao i ravnotežu opštem haosu na sceni, odrazu kolapsa i meteža u svetu.

Teatar jeste odraz života, ali smo naklonjeniji onom pozorištu koje nalazi način da nametne sklad, i da unese očajnički potreban red u konkretan i simbolički civilizacijski nered.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 17. septembra 2022. godine

Na đubrištu kapitalizma

37. FIAT u Podgorici

Podgorica– 37. Festival internacionalnog alternativnog teatra (FIAT), sa podnaslovom „Identitet“,  održan je od 2. do 10. septembra na različitim otvorenim i zatvorenim gradskim prostorima (programi su na kraju festivala, zbog loših vremenskih uslova, prebačeni sa Platoa Muzičkog centra Crne Gore i Crnogorske kinoteke, u sale KIC-a “Budo Tomović” i Dodesta). Pored razgranatih pratećih programa, pozorišnih, ali i muzičkih, filmskih i književnih, u takmičarskoj selekciji je odigrano sedam predstava iz različith krajeva sveta, od Francuske, preko Italije i Litvanije, do Velike Britanije. FIAT je zato jedini zaista internacionalni pozorišni festival u Crnoj Gori, kako je istaknuto u ovdašnjim medijima (ostali festivali su regionalni).  

Takmičarske predstave su idejno i formalno provokativna dela koja istražuju užarene probleme savremenog društva, od nestabilnih identiteta, ksenofobije i verske netrpeljivosti, preko sistemskog kriminala i neljudske kompetativnosti u kapitalizmu, do pitanja zaštite tragično ugrožene životne sredine. U prvom delu festivala, publika je najbolje reagovala na delikatno estetizovanu i fantazmagoričnu predstavu “Šuma”, francuskog umetnika Franka Vigrua, čija je predstava “Fleš” prošle godine zatvorila Bitef, kao i na nezavisnu bosansku produkciju “Osramoćeni” Dina Mustafića, o islamofobiji, i verskom i nacionalnom identitetu. Njeno izvođenje je počelo napolju, u parku Dvorca Petrovića Kruševac, dok kiša nije dramatično izrežirala novi tok scenske radnje, seleći je u zatvoreni prostor.

U drugom delu takmičarskog programa, sa naročito velikim interesovanjem je dočekana predstava “Pod ledom” litvanske grupe Arturasa Areime, nastala prema tekstu uticajnog, nagrađivanog i često izvođenog nemačkog pisca Falka Rihtera. Reč je o jednom žestokom, košmarnom, vizuelno i muzički intenzivnom odrazu (ne)mogućnosti preživljavanja u savremenom svetu. Scena, kao i auditorijum, zatrpani su plastičnim flašama koje se mogu metaforički tumačiti, kao znak postojanja u ostacima brze potrošnje, u đubretu nerecikliranih ambalaža. Scena je preplavljena i mikrofonima, žicama, i televizijskim ekranima, što se takođe može metaforički razumeti, kao kritički odraz opšte zagušenosti tehnologijom, koja prečesto isisava stvarni život iz naših žila. U tu upečatljivu vizuelnu celinu, bitno je integrisana elektronska zvučna matrica, često neprijatni i agresivni zvuci pištanja i škripanja. Ova jaka čulna dimenzija igre uspostavlja formu performans arta, upadljivo prisutnu i u telesnom egzibicionizmu aktera (Rokas Petrauskas, Dovydas Stoncius i Tomas Rinkunas), njihovoj nagosti i travestiji.

Foto Duško Miljanić

Protagonista je Paul Niko, simbolički niko, potrošan i uvek zamenjiv, poslovni konsultant u velikoj kompaniji, neprestano pod pritiskom i budnim okom šefova koji stalno motre na njegov učinak. To intenzivno opterećenje izaziva potrebu za mentalnim eskapizmom, za utočištem duha, što se izražava u njegovim dugim monolozima, sećanjima i poetskim slikama koje projektuje iznurena duša. Poetizacija tmurne svakodnevnice, oblik vapaja za izbavljenjem, najvredniji je sloj teksta i predstave, otelotvorenja savremenog društva koje favorizuje i besramno štiti profit. Pri tome su umetnost, koja brine o ugroženom duhu, i zdravstvo, koje neguje ugrožena tela, prvi na udaru u vremenu recesija, okolnostima kojima se predstava takođe kritički bavi, otvarajući i bolnu problematiku otkaza koji još pojačavaju pritisak na već preopterećenog čoveka. Što je pritisak veći, snažnija je potreba za oslobađanjem, a ono se na ovoj pozornici efektno postiže kroz pesmu i ritualni ples obnaženih glumaca, kao i kroz menjanje pola, još jedan očajnički oblik pokušaja da se iskoči iz sopstvene kože, da se postane neko drugi.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 15. septembra 2022. godine