Month: April 2022

Zime našeg nezadovoljstva

“Ričard III”, tekst Vilijam Šekspir, režija Dejan Projkovski, Novosadsko pozorište i “Slepa mrlja”, po motivima antičkih tragedija, režija Andrej Mažeri, Srpsko narodno pozorište, Novi Sad

U scenskom tumačenju “Ričarda III”, jedne od Šekspirovih najbrutalnijih istorijskih tragedija, makedonski reditelj Dejan Projkovski bira vizuelno izvanredno razgranatu i metaforički izražajnu formu. Na pozornici prekrivenoj zemljom, čiji se sirovi miris upadljivo oseća, postepeno se raspliće neumoljivi, Veliki Mehanizam istorije, kako je Jan Kot definisao Šekspirove ponavljajuće prizore tragične zaslepljenosti vlašću (scenografija Valentin Svetozarev, Sergej Svetozarev). Točak istorije je ovde stvarni protagonista, dok su kraljevi, sa svitom poslušnika, ali i zaverenika, smenjivi; njihova prolaznost je potvrda efemernosti vlasti, kao i neminovnosti posledica njene uzurpacije.

Foto Srđan Doroški

Igra glumaca teče na granici između tragedije i farse, dokazujući njihovu bliskost, i Marksovu tezu da ponovljena tragedija u istoriji postaje farsa. Arpad Mesaroš, u ulozi Ričarda, uspešno je prikazao tu sponu između jeze i lakrdije. On je monstruozni, šepavi i grbavi manipulator koji iz senke kuje zavere, kako bi se dokopao krune. Ubedljivo je uobličena gnusna odlučnost, esencijalna nakaznost, ali i osobena infantilnost, klovnovska ekscentričnost, koje ukazuju na složenu prirodu ludila moći. Izazovno je rešenje njegovog ponavljanja poznatih Šekspirovih stihova na engleskom jeziku (“Now is the winter of our discontent”), naglašavajući ideju cikličnog ponavljanja zla, ali i Šekspirovog prisustva u popularnoj kulturi. Ričardova igra je povremeno teatralizovana i kroz pesmu – opersko pevanje pojačava utisak o grandioznosti tragedije istorije, odnosno potvrđuje moć muzike u izražavanju duha tragedije (muzika Goran Trajkovski).

Teatralizacija se dosledno sprovodi i u nizu drugih rediteljskih rešenja, u mučnim prizorima umiranja, iznurenih tela umrljanih krvlju ili prekrivenih zemljom. Sugestivno je i rešenje otelotvorenja mrtvih – Ričardove žrtve postaju zombiji, hodajuće utvare koje se mešaju sa živima, što se može tumačiti kao metaforički znak (večnog) prisustva njihovih duša, u potrazi za izmirenjem dugova. Drugim rečima, posledice zla i nasilja je nemoguće izbeći, one su neprestano tu, uz Ričarda, i ne daju mu mira, nikada mu neće dati mira.

Kostim (Ivana Ristić) je dosledno stilizovan, gotički, preovlađuju crni, plastični materijali, koji funkcionalno prate teatralizaciju radnje. Slaba tačka predstave je stilski i kvalitativno neujednačena igra glumaca; pojedini ženski likovi su neuverljivo uobličeni, imaju neodmereno povišen ton, npr. Margareta (Andrea Jankovič) i Vojvotkinja od Jorka (Livia Banka). No, oni ne remete bitnije utisak o vrednoj celini “Ričarda III”, to razotkrivanje svevremenih političkih mehanizama, licemerje i demagogiju koja zlo pravda floskulama o miru, stabilnosti, i bezbednosti države.

Dramska snaga politike i sudbine izbija i iz radnje predstave “Slepa mrlja” rumunskog reditelja Andreja Mažerija, nastale prema motivima antičkih tragedija “Antigona”, “Car Edip” i “Bakhe” (dramaturgija Kosmin Stanila i Ionut Soču). Njen početak je nesvakidašnje snažan; radnju otvara emotivno izražajna, introspektivna pesma na engleskom jeziku, koju peva Hana Selimović, u ulozi Antigone, izranjavane nizom tragičnih događaja u Tebi. Na pesmu se nastavlja njen izazovan monolog, koji takođe desakralizuje tragično, i ovde utvrđujući srodnost između tragedije i groteske. Ovaj uvod se odvija iznad ogromne, simboličke rupe, i ispred rešetaka koje će se uskoro podići, razotkrivajući život razoren kugom i ratom, svet koji dobro poznajemo.

Foto Srđan Doroški i Vladimir Veličković – SNP

Razvoj radnje donosi gradacijski pad snage početka, zbog preopterećenosti njenih brojnih tokova, prošlosti i sadašnjosti, realističkog i iracionalnog, analognog i digitalnog. Pratimo savremenu priču o Edipovoj (Branislav Jerković) oholoj vlasti u Tebi u kojoj se pojavljuju novi sojevi zaraze, i gde mediji, društvene mreže i nove tehnologije prepoznatljivo kreiraju stvarnost. Paralelno sa prizorima njegovog političkog i porodičnog  života, stilizovano uobličene Jokaste (Sanja Mikitišin) koja cvrkuće oko Edipa zaokupljenog političkim brigama, pored male Antigone (Iskra Šimon) i Ismene (Anđela Paščan), Polinika (Aljoša Đidić) i Kreonta (Milovan Filipović), teče i tok budućnosti, uz stariju Antigonu i Ismenu (Sonja Isailović), kao i ritualna linija hora Bahantkinja.

Dramaturški previše umršena i pretenciozna, scenska radnja je znatno oslabila estetske vrednosti uspešnih rešenja, kojih ima u izobilju. Od pomenutog uvoda, preko detaljno osmišljenog scenskog prostora (scenograf i kostimograf Adrian Balkau), vešto izvedenih muzičkih i koreografskih delova, do izazovnih kritičkih misli o savremenom svetu, ogledalu antičkih obrazaca. Antigona i Ismena se bore protiv destruktivnog patrijarhata, traže političke promene i ženske principe vladanja, u našem vremenu žestokih previranja, na kraju jednog sveta, i na početku drugog.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 28. aprila 2022. godine

Bez čuda u Šarganu

“Čudo u Šarganu”, prema drami Ljubomira Simovića, reditelj Jagoš Marković, Jugoslovensko dramsko pozorište

Polazeći od “Čuda u Šarganu” (1974) Ljubomira Simovića, jedne od najboljih drama u istoriji srpskog pozorišta, apsurdne, realističke, ali i fantastične pripovesti koja se odvija na periferiji Beograda, reditelj i autor adaptacije teksta, Jagoš Marković gradi predstavu kružne strukture, drugačije u odnosu na originalni tekst. Predstava se završava prizorom kojim je i počela, govorom političara Vilotijevića, čujnim u pozadini, u kafani “Šargan”, gde se radnja dešava. Nakon pada sa govornice, tog konkretnog i simboličkog prostora moći, on se na nju trijumfalno vraća. Pojačanje motiva Vilotijevićevog povratka na vlast, koji se u tekstu naslućuje, ali se ne dovodi do kraja, izoštrava politička značenja predstave. Reč je o efektnom dramaturškom rešenju, koje se može tumačiti kao oznaka večnog vraćanja istog, snažan komentar političke stvarnosti, naše (večne) zarobljenosti u istom krugu ponavljajućih laži. Sa druge strane, realizacija te ideje u predstavi je mogla da bude veštija i funkcionalnija. Završetak je previše odložen i otegnut, i kao takav urušava dinamiku igre umesto da donese ubedljivu tačku.

Reditelj likove i radnju postavlja u prepoznatljivom maniru, na scenu ovaj put preplavljenu vodom, zbog kiše koja neprestano pada. Likovi gacaju u gumenim čizmama, u vodi skoro do kolena, vizuelno dočaravajući opštu kataklizmu. A pozornica je pretrpana, stolicima, stolovima, stepenicama, ali i kontejnerima, namećući značenje da je kafana, taj presek društva, jedno đubrište, takođe konkretno i simboličko (scenografija Jagoš Marković, kostim Lana Cvijanović). Ove sumorne prizore prati i sentimentalna narodna muzika, takođe karakteristična za rediteljevu poetiku, koja odgovarajuće pojačava setne tonove.

Foto Nebojša Babić

Na planu režije i scenografije, prizori koji su na početku postavljeni, tokom razvoja dvosatne radnje, ne menjaju se značajnije. Nema scenskog razmaštavanja, nema bitnijih promena u prostoru, nema opojnijih rešenja. A ona se naročito očekuju, imajući u vidu magičnost i slojevitost Simovićeve drame, elemente iracionalnog i fantastičnog, koje donose čudesni likovi natprirodnih moći. Zbog tog odsustva scenskog razigravanja i razgranjavanja, predstava povremeno pada u monotoniju. U celini se može reći da je ona izgrađena na nesumnjivom bogatstvu vrednosti Simovićevog teksta i takođe nesumnjivim kvalitetima igre glumaca, preovlađujuće izvajane na groteski, ali i da pri tome ne uspeva da scenski otelotvori punu magiju drame.

Anita Mančić upečatljivo igra Ikoniju, iskusnu vlasnicu kafane koja je videla tušta i tma patnje, pa je često zagledana u daljinu (praznine). Tamara Dragičević takođe virtuozno igra lik Gospave, prekaljene prostituke, praktične i jake na površini, koja na kraju ipak otkriva ranjivost, preplavljena razočarenjem i samoćom. Marko Janketić specifično i upečatljivo stvara lik Mileta, političkog aktiviste i ljigavca koji se dodvorava Vilotijeviću (Nebojša Dugalić). Njegov govor tokom većeg dela predstave slušamo preko razglasa, dok ga na sceni, u kafani, vidimo u trenutku pada, kada je slab i kukavan, sve dok politički ne vaskrsne. Sanja Marković je izuzetna u ulozi Cmilje, groteskno oblikovane, kvrgave i nesnađene sirotice, Ikonijine kelnerice koja sanja da ukeba muškarca za skućavanje. Neuspeli pokušaj doživljava sa Anđelkom (Miodrag Dragičević), otresitim, grubim i šepavim prestupnikom, pa svoj san kasnije ponovo pokušava da ostvari sa Stavrom (Miloš Samolov). On je jedna beketovska figura, povučenjak, kafanski inventar koji veći deo radnje sedi u ćošku i čita novine. Jovana Belović takođe markantno igra Jagodu, još jedan nesrećni ženski lik koji sa udajom neuspešno pokušava da se izbatrga iz mulja neživota. Nenad Jezdić je čudotvorni Prosjak, odrpan i neupadljiv, diskretno mudar prometej koji plemenitim delima donosi i nevolju, problematizujući smisao činjenja dobrog u svetu naopakosti. Boris Isaković je nenametljivo izražajan u građenju lika Skitnice, jednog u nizu živopisnih likova koji u tekstu drame doprinose otvaranju značenjski sugestivnih pukotina između onostranog i ovostranog. Ljubomir Bandović je Manojlo, odvažni Kapetan, a Aleksej Bjelogrlić mlađi vojnik Tanasko, poslušan i bezazlen. Oni su priviđenja, duhovi koji treba da označe prisustvo metafizičkog, tragove čudesa koji u celini predstave nisu dublje ucrtani, zbog nedostatka scenskih sredstava izvan polja glumačkog izraza.  

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 17. aprila 2022. godine

Ucviljeni Šekspir

“Zaljubljeni Šekspir”, po motivima filmskog scenarija Marka Normana i Toma Stoparda, režija Ana Tomović, Beogradsko dramsko pozorište (koproducent Jurij Franko)

Scenski tekst predstave “Zaljubljeni Šekspir”, nastao prema motivima zavodljivog, vrcavog i višeznačnog scenarija Marka Normana i Toma Stoparda, prikazuje pozorišni i društveni život u Londonu, krajem šesnaestog veka, u vreme nastajanja “Romea i Julije”. Glavni lik je dramski pisac Vilijam Šekspir koji je u potrazi za stvaralačkom inspiracijom, a nalazi i ljubav, u Violi, prerušenoj u Tomasa Kenta, glumca u njihovoj družini. Radnja, bitno obogaćena lepršavim komičkim postupcima, razgrće pitanja odnosa između umetnosti, politike i stvarnosti, odnosno funkcija i značenja pozorišta, na društveno-političkom, ali i ličnom planu (dramaturg Periša Perišić). Šteta je što u predstavi nije dominantnije prisutan motiv kuge koja je zatvarala pozorišta u elizabetanskom vremenu, koji je više zastupljen u filmu, jer bi temu procvata teatra posle pandemije publika sada naročito prepoznala, uspostavljajući značenje istorijskog kontinuiteta epidemijskih kriza, ali i funkcije pozorišta u tom vremenu.

Predstava “Zaljubljeni Šekspir”, u režiji Ane Tomović, formalno i stilski podseća na današnje produkcije Gloub teatra u Londonu, u pogledu odsustva promišljenije estetizacije, odnosno, savremenijih rediteljskih pristupa. U ovom scenskom čitanju nema željene magije, fali razbuktanijih rešenja, muzike i mašte (koji definišu film), nedostaju opojniji prizori koji se očekuju posebno zato što predstava tematizuje teatralnost i pozorište. Nasuprot očekivanjima koja su postavili tema, ali i film, igra je preovlađujuće suva i više-manje prepuštena glumcima. Imajući u vidu da predstava traje skoro tri sata, potreban je ozbiljan napor da se ona do kraja pregura, uprkos trudu glumaca.       

Foto Dragana Udovičić

Spretnost igre pojedinih glumaca upravo je najvredniji deo ove produkcije, iako je ona u celini stilski i kvalitativno raznorodna. Luka Grbić, u ulozi Vilijama Šekspira, bez sumnje je najsvetlija tačka na sceni – on je uverljivo i višeznačno predstavio lik pisca, melanholičnog umetnika, mladića zanesenog ljubavlju, ali i pozorištem. Stanislava Nikolić, u ulozi njegove ljubljene Viole, nije mu bila odgovarajući partner, njen lik je bled i usiljen, bez potrebne suptilnosti i šarma. Aleksandar Radojičić odgovarajuće energično je predstavio Violinog nadmenog i arogantnog verenika, Lorda Veseksa koji je tretira kao robu kupljenu od njenog oca. Kita Marloua, bodrijeg i razgaljenijeg od često zamišljenog Šekspira, vešto je predstavio Stojan Đorđević. Paulina Manov takođe poletno i uverljivo igra Violinu dadilju, kao i komički efektnu pojavu jedne krezube profuknjače iz krčme. Marko Gvero je šarmantno uobličio čuvenog glumca i menadžera iz elizabetanskog vremena Džejmsa Berbidža, Andrej Šepetkovski Filipa Hensloua, a Dragana Varagić sugestivno predstavlja ledenu, krutu i autoritativnu Kraljicu Elizabetu.

Kostim Momirke Bailović je donekle ostvaren u epohi, raskošan je i bujno razmaštan, ali nije dovoljno usaglašen sa svedenijim i stilizovanijim izgledom scenskog prostora koji predstavlja drvenu pozornicu elizabetanskog vremena, dopunjenu nizom dekorativnih neonskih svetala (scenograf Aleksandar Denić). Gledalac priželjkuje i dinamiku u prostoru, promene koje bi vizuelno prodrmale scenu, u skladu sa razvojem radnje. One se ipak ne dešavaju, utapajući se tako u opštu scensku učmalost.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 10. aprila 2022. godine

O robotima i ljudima

“Rolerkoster”, Jelena Kajgo/ Milica Kralj, Atelje 212

Dramski tekst “Rolerkoster” Jelene Kajgo je savremena komedija koja se efikasno razračunava sa problemima našeg vremena, razotkrivajući njihova prikrivena značenja. Radnja se gradi oko odnosa između majke Ljiljane i ćerke Ane, koja se udala i započela novi život u Londonu, što je polazište komičkog bavljenja nacionalnim i verskim identitetima, ambivalentnim uticajima novih medija i tehnologija na svakodnevni život, zatim bračnim i ljubavnim temama, društvenim položajem žene, kao i apsurdima političke korektnosti. Tekst je podsticajan zbog upadljive savremenosti, britkih zapažanja i katarzičnog humora, pri čemu treba napomenuti da je naročito dragocen jer se na našim repertoarima u poslednje vreme retko postavljaju savremene domaće komedije, koje inteligentno pogađaju neuralgične tačke našeg vremena.

Rediteljka Milica Kralj radnju i likove postavlja stilizovano realistički, na scenski prostor koji nije mnogo promišljeno rešen. Na početku je scena pretrpana slojevima dekora, komadima fasada, zastora i zavesa, koji se sa razvojem radnje podižu, oslobađajući postepeno prostor igre (scenograf Milica Bajić Đurov). Takvo utvrđenje prostora na početku nije najfunkcionalnije, a još manje je estetski vredno, što se može označiti kao najslabiji segment predstave. No, zahvaljujući vrednostima teksta drame i predanoj igri glumaca, gledalac uspeva da zanemari ove mane. Kasnije će se, sa produbljivanjem radnje, uvesti i korišćenje ilustrativnih video projekcija koje prikazuju video nadzor Aninog doma u Londonu, ulazak članova porodice u stan itd. Ni one nisu baš estetski zadovoljavajuće, kao ni fotografije koje se projektuju na kraju predstave, komentar Ljiljaninih poetičnih sećanja na mladost.

Foto Boško Đorđević

Dara Džokić razigrano i slojevito predstavlja Ljiljanu, psihološki verodostojno, ali i komički sugestivno izražavajući njenu tvrdoglavost, odlučno čuvanje nacionalnog identiteta, kao i otpor prema vrtoglavom razvoju tehnologije. Taj otpor će doživeti ironičan obrt, sa razvojem njenog prijateljstva sa Šilom, robotom u londonskom stanu, koji je vrlo dopadljivo uobličen – igra ga Teodor Vinčić, kao suptilno automatizovanog slugu. Katarina Marković gradi lik prodorne i pragmatične Ane koja se na početku udaje za Adama (Petar Mihailović), Jevrejina i istoričara po profesiji koji takođe tvrdokorno čuva porodičnu tradiciju, sukobeći se sa Ljiljanom. Jelena Petrović psihološki delikatno predstavlja lik Anine prijateljice Svetlane koja se spanđava sa Aninim bivšim momkom Emilom (Petar Mihailović). Milica Mihajlović igra Lanu, Hrvaticu, vizuelnu umetnicu sa kojom Ana sarađuje u Londonu, u galeriji gde radi, jedva sastavljajući kraj sa krajem. Kroz njihov odnos se otvaraju i pitanja funkcije umetnosti, što u određenoj meri asocira na komad “Art” Jasmine Reze. Da li umetnost treba da eskapistički ulepšava stvarnost, ili treba da bude njen realan (sumoran) kritički odraz, poput Pikasove “Gernike”? Odgovor na ovo pitanje ostaje otvoren, kao i odgovori na dileme o tehnološkim promenama u našem svetu: da li one poboljšavaju ili srozavaju međuljudsku komunikaciju? Ovi intelektualni izazovi predstave su jedan u nizu njenih vrednih slojeva, odraza sveta pred pucanjem.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 6. aprila 2022. godine