Month: August 2016

Antičke i naše Antigone

„Antigona-2000 godina kasnije“ Lenke Udovički na Dubrovačkim letnjim igrama

Dubrovnik – U okviru 67. festivala “Dubrovačke letnje igre“ igrana je „Antigona-2000 godina kasnije“, koprodukcija brionskog pozorišta Ulysses i sarajevskog MESS-a, u režiji Lenke Udovički. Predstava je u prepunom gledalištu i uz izuzetan prijem dubrovačke publike prikazana na Komolcu, seocetu kraj Dubrovnika, na mestu bivšeg armiračko-tesarskog pogona. Ovaj izbor scenskog prostora je bio savršen, ne samo zbog guste tišine i potpune izolovanosti, u saglasju sa tragičnim tonovima predstave, već i zbog sumorne napuštenosti oronulog objekta, takođe odlično uklopljene u tematiku osavremenjenog izvođenja Sofoklove tragedije.

Foto Press Dubrovačke letnje igre
Foto Press Dubrovačke letnje igre

U programu za predstavu, njena dramaturškinja Željka Udovičić Pleština je zapisala: „Znamo da dobri pesnici žive zauvek, ali upravo zato im predstavama ne treba pisati nekrologe. S njima se treba igrati, raspravljati, kritički ih promišljati…“ Doslovno tako, u ostvarenju „Antigona – 2000 godina kasnije“, na dramaturško-rediteljskom planu se upliću mitsko i savremeno, kroz dva paralelna toka. Antigonina borba za nebesku pravdu i njen bezuslovni otpor protiv političkih naređenja, pletu se sa savremenom porodičnom tragedijom, linijom radnje koja prati traženje posmrtnih ostataka sina stradalog u eks-jugoslovenskim ratovima.

Savremeni i mitski tok su suptilno uklopljeni, na primer, bager koji na početku stupa na scenu kako bi iskopao ostatke tela žrtava nedavnih ratova, isti je bager koji će kasnije u predstavi zazidati Antigonu, kao kaznu za kršenje Kreontovih naređenja. Ovo delikatno rešenje scenski izvrsno označava istorijski kontinuitet loših političkih poteza koji vode u tragedije nepreglednih razmera, na ličnim i društvenim kolosecima. Ono budi dubinsko osećanje univerzalnog tragičkog prepoznavanja, (pod)svesti o arhetipskim obrascima ljudskog brljanja. Sofoklo je napisao: „Od svih nesreća najveća je ljudska glupost.“

Pristalica Heraklitovog načela da je karakter sudbina, Sofoklo je izgradio životno uverljive likove, egzekutore sopstvenih tragičnih sudbina, verodostojno oblikovane i u ovoj zreloj režiji Lenke Udovički. Antigona je heroina romantičarskog tipa koju vatreno igra Maja Izetbegović, kao mladu i nepomirljivu buntovnicu, svu sačinjenu od nemira, nerva i tvrdokorne pravdoljubivosti. Njena sestra Ismena (Dženana Džanić) je umerenija i racionalnija, dok je Hemon Ermina Brava nepokolebljiv u podršci Antigoni, ali i u otporu protiv apsolutističkih odluka njegovog oca Kreonta.

Antigona_04

Kreont Radeta Šerbedžije je takođe tragična figura, slomljeni autoritet koji na ljudskom nivou strada jer odlučno brani državu kojom vlada. On nije negativac niti stvarni zlikovac, čak ni arogantni tiranin, već je čovek koji istinski veruje da ispravno postupa. Na planu igre, izuzetno je markantna i stilizovana pojava Tiresije (Damir Urban), u dugakoj crnoj suknji, sa dečačićem koji ga prati  (Vedad Suljagić). Prvo ga vidimo pod snopom svetlosti na vrhu visoke stene, glas mu je ozvučen mikrofonom i moduliran ehom, što hipnotički prenosi njegove proročke, metaforičko-poetske reči koje se povremeno pretapaju i u pesmu. Kada se spusti sa stene pred nas, njegova pojava je izuzetno zanimljiva, u stanju je nekakvog epileptičkog transa. Na sceni je zadržan hor koji izvodi ubedljive songove i sa pacifističkim porukama, navijajući za zakopavanje ratnih sekira i konačno prevazilaženje političkih sukoba, nažalost i dalje aktuelnih na ovim prostorima.

Foto Press Dubrovačke letnje igre
Foto Press Dubrovačke letnje igre

U predstavi se postojano izražava mizoginija, kroz veličanje patrijarhalnih vrednosti. Kreont neprestano vređa ženski rod, tretirajući ga kao niži i bezvredniji, te se može reći da je predstava bliska pojedinim tumačima “Antigone” koji je smatraju otelotovorenjem sukoba između patrijarhata i matrijarhata (npr. Hansginter Hejm). Obzirom na vladavinu muških principa, i mitsku i savremenu državu u predstavi trese destruktivnost kao kredo, začarani krug krvnih obračuna.

Blisko horskim pesmama koje apeluju na prekid ponavljajućih krugova nasilja, rasplet tumačimo kao srećan. U savremenom toku radnje su pronađeni posmrtni ostaci nestalog sina koji mogu da se dostojno sahrane. Mitska i savremena linija se stapaju, u tački kada zazidana Antigona simbolički oživljava jer je telo sina pronađeno. Starogrčka tragedija je dobila epilog iz postjugoslovenskih ratnih trauma, a mi smo dobili nadu da će život ovaj put imitirati pozorište, da će političke greške i u stvarnosti biti (zauvek) ispravljene.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 19.08.2016.

Advertisements

Koštana kao pank ikona

Premijera „Koštane“ Kokana Mladenovića u Tivtu

Tivat- Posle dugog niza peripetija tokom rada na predstavi „Koštana“ reditelja Kokana Mladenovića, u petak je ona premijerno izvedena na Letnjoj pozornici, u koprodukciji Centra za kulturu Tivat, Srpskog narodnog pozorišta iz Novog Sada i Studentskog kulturnog centra Novi Sad.

Ono što smo videli na premijeri u Tivtu je predstava u procesu, u finalnoj fazi nastajanja, koja će, očekujemo, dobiti čvršći i zaokruženiji oblik nakon još nekoliko izvođenja. Inicijalni koncept sa Božom Vrećom je bio sam po sebi jak, osoben, hrabar i, smatramo, potreban, u pogledu pronalazaka opravdano savremenih pristupa dramskom nasleđu. Sa Vrećinim napuštanjem ansambla, prvobitna ideja je ugušena, dok je za uspostavljanje novog tela predstave potrebno još vremena, sigurno više od četiri dana, koliko su trajale probe sa Eminom Elor. Sa vremenom će se verovatno ispeglati dinamika igre, i učvrstiti nastup Elorove, kao nove Koštane. A Mladenovićev dramaturško-rediteljski pristup je nedvosmisleno provokativan, markantno je polazište za jedno intrigantno čitanje Stankovićevog dela.

U eseju o Stankovićevoj „Koštani“, profesor Petar Marjanović je naveo ranije mišljenje reditelja Bore Draškovića o scenskim izvođenjima ovog popularnog narodnog komada sa pevanjem, koje se sastojalo u tvrdnji da nije bilo njegove velike rediteljske postavke, za razliku od nekoliko sjajnih verzija lika Mitketa. U tom tekstu se Drašković još zalagao da glavni motiv predstava po ovom tekstu bude pobuna protiv neljudskih odnosa u društvu, zaključujući da „nije važno koje pesme Koštana peva, nego kako ih peva“.

Nedavno rediteljski vrlo izazovno čitanje „Koštane“ Andraša Urbana (Narodno pozorište Subotica, 2013), a sada i Kokana Mladenovića, opovrgavaju Draškovićev raniji stav, i ispunjavaju njegovu želju, dajući društveno angažovane interpretacije Stankovićeve gorke poetske drame. Oba rediteljska tumačenja su depatetizovana, očišćena od prepoznatljivog južnosrpskog derta, sevdaha i patnje, kojima su ranija scenska čitanja razmahavala krila.

U toj funkciji, Mladenović uvodi upotrebu mikrofona čiji je efekat dvoznačan, ona naglašava emotivna stanja likova, gura ih u prvi plan, ali ih istovremeno i hladi, depatetizuje, putem mikrofonske mehanizacije govora. Posebno je upečatljiv nastup Emira Hadžihafisbegovića kao Hadži Tome, odlučnog zagovornika patrijarhalnih vrednosti, ogorčenog na zabludelog sina Stojana (Emir Ćatović), i kivnog na svoju ženu Katu (Gordana Đurđević Dimić) zbog njenog neprestanog kukanja nad crnom joj sudbinom. Nebojša Dugalić je takođe iskusno predstavio Mitketa, jednog od najpopularnijih likova srpskog pozorišta dvadesetog veka, nosioca tog neutoljivog derta, pesama za mladošću koja se više neće vratiti. No, u Mladenovićevom viđenju je Mitketov karasevdah prigušen, korišćenjem mikrofona, dok je u fokusu pažnje Koštanin bunt izbačen iz petnih žila.

Koštana Emine Elor je vizualno i energetski nalik pankerki, njena frizura je stilizovana varijacija na temu čirokane, dok je fizička pojava gruba i agresivna, pa povremeno asocira na scenske nastupe Džonija Rotena ili Sida Višza, ikone panka. Koštana prodorno peva protestne pesme koje jasno izražavaju potrebu za slobodom i rastakanjem okoštalih i bajatih društvenih obrazaca. Koštanine pesme su ovde vapaj za promenama, odraz nepripadanja okeanu opšte učmalosti, vrisak protiv sveprisutnog malograđanstva i zla koje se perfidno krije iza patrijarhalnih običaja.

Foto Centar za kulturu Tivat
Foto Centar za kulturu Tivat

Scenografija Marije Kalabić je atraktivna, stilizovana i simbolički prodorna. Na prostranu scenu je postavljen niz kaveza punih kamenica, koje se postepeno prosipaju, kasnije služeći za kamenovanje drugačijih pojedinaca. Kostim Tatjane Radišić je u skladu, raskošan i stilizovan. Stilski složenu muziku, spoj panka, roka i narodnog melosa, kompozitora Marka Grubića, uživo izvode Marko Grubić, Andrijana Belović i Jamal Al Kiswani.

Radikalna tumačenja naše dramske tradicije, što Mladenovićevo neosporno jeste, ne moraju obavezno da je vređaju, da je skrnave, što je mišljenje njenih (mnogih) „čuvara“. Naprotiv, sa novim, izazovnim čitanjima, prilagođenim duhu vremena, njene vrednosti se ponovo dokazuju, otkrivaju mogućnosti savremenog u svevremenom. U tom smislu se opet treba prisetiti teza Tomasa Sternsa Eliota, iznesenim u eseju „Tradicija i individualni talenat“ (1921), njegovog uverenja da tradiciju uvek i iznova treba osvajati, a ne samo lenjo, inertno nasleđivati: „Kada bi se jedini oblik tradicije, prenošenja iz generacije u generaciju, sastojao u tome da sledimo puteve one generacije koja nam je neposredno prethodila i da se slepo i bojažljivo privezujemo uz njene uspehe, nema sumnje da bi trebalo odgurnuti takvu „tradiciju“. Viđali smo mnoge takve jednostavne tokove koji bi ubrzo utonuli u pesak…“

Drugim rečima, pozorište treba da odgovara na vreme u kome nastaje, više nego ijedna druga umetnost, jer je ono živo i fizički prisutno, u zajedničkom prostoru i trenutku sa gledaocima.

Tekst je objavljen u Politici 7. avgusta 2016.

Sveti Vlaho, hajdemo na kafu

Premijera Goldonijeve “Kafetarije” u režiji Vinka Brešana na 67. Dubrovačkim letnjim igrama

Dubrovnik- U okviru dramskog programa 67. Dubrovačkih letnjih igara koje se održavaju od 10. jula do 25. avgusta, izvedena je ove nedelje prva premijera, predstava “Kafetarija” prema komediji Karla Goldonija (1750). Reditelj je Vinko Brešan, ugledni hrvatski filmski i pozorišni reditelj, između ostalog autor nagrađivanih filmova “Kako je počeo rat na mom ostrvu”, “Svedoci”, “Maršal” i “Sveštenikova deca“.

Tenzije koje su pratile pripreme za ovu predstavu trajale su u javnosti mesecima, podsećajući pomalo na napetosti uoči prošlogodišnje premijere „Elementarnih čestica“, ali uzrok tome nisu bezbednosni razlozi, što je bio slučaj prošle godine, već pregovori oko mesta izvođenja. Početna ideja je bila da se komad postavi u srcu Straduna, zbog čega je porasla nervoza vlasnika turističko-ugostiteljskih objekata. Njihov profit bi bio tada bitno oštećen, jer je reč o najatraktivnijoj lokaciji u Dubrovniku. Na Stradunu je u martu ove godine sniman osmi nastavak „Ratova zvezda“, Stradun je tada bio zatvoren. Vlasnici stanova, kafića i restorana su dobili odštete, pri čemu je sa njima potpisano čak oko sto dvadeset ugovora, kako bi se snimanje neometano odvijalo! Kako budžet Dubrovačkih igara nije ni blizu budžeta „Ratova zvezda“, Brešan je odlučio da ne raspiruje sukobe sa ugostiteljima i da za mesto izvođenja izabere nešto izolovaniji prostor, ispred gotičke palate Sponza. A na problem današnje ugušenosti Dubrovnika masovnim turizmom, koji se nalazi u osnovi spora, ali i provokativne ideje da se predstava igra na Stradunu, Brešan će se u predstavi osvrnuti na delikatan način, krećući se u okvirima tumačenja Goldonija.

Ova produkcija je omaž “Kafetariji” reditelja Tomislava Radića iz 1978. godine, koja se zadržala na repertoaru Igara čak deset godina, postavljajući u tom smislu rekord. Radnja Brešanovog čitanja se zato dešava 1978. godine, što je označeno uvođenjem detalja prepoznatljivih za Dubrovnik tog vremena, kostimima u hipijevskom duhu, izborom muzike (kostimografija Doris Kristić).

Foto Dubrovačke ljetne igre
Foto Dubrovačke ljetne igre

U stilsko-žanrovskom pogledu, ključan je transfer predstave na polje mjuzikla, sa polja komedije karaktera i situacije koju je Goldoni nešto realističnije postavio, sa namerom da reformiše u to vreme izanđalu komediju del arte. Muziku uživo izvodi trio “Brilijantin” koji svira melodije hitova iz sedamdesetih godina, pevane sa novim rečima, prilagođenim radnji predstave – od “Bohemian Rhapsody” grupe Kvin, preko “Angie” Stounsa, do “Love Hurts” Nazareta  (autor tekstova songova i obrade muzike je Mate Matišić).

Kafetarija-2

Glumci su razigrano predstavili živopisan mozaik Goldonijevih hohštaplera i raspikuća koje na sceni upoznajemo kroz njihove smutnje, preljube, osvete. Od kafetijera Frana (Nikša Butijer) i njegovog lenjog konobara Tonija (Nikola Baće), preko gospara Lukše (Pjer Meničanin), razmetljivca i brbljivca, do mufljuza, ženskaroša i kockara, trgovca Dživa (Nikša Kušelj), posebno upečatljivog u muzičkim numerama, parodičnim imitacijama Toma Džonsa ili Džona Travolte iz faze “Brilijantina”. Izuzetno su upečatljivi i komički efektni ženski likovi, uspijuše Lukrecije (Linda Begonja) koja iz Zagreba dolazi u Dubrovnik da nađe odbeglog muža Karla (Maro Martinović), i Slađane (Anđela Ramljak), balerine, Srpkinje, razmažene i samouverene fufice.

Brešan je u “Kafetariji” verodostojno oživeo duh prošlosti, dekadentnu atmosferu sedamdesetih, ali i osećanje nostalgije, pomalo i jugo-nostalgije, jer akteri trguju dinarima, policajci imaju jugoslovenske uniforme itd. Reditelj je napravio izuzetno komunikativnu i  zabavnu predstavu koja, pored muzike i plesa, sadrži mnoštvo parodičnih referenci na popularnu kulturu. Na primer, na horor filmove, u jednoj komički prodornoj sceni, kada pomahnitala Lukrecija vitla nožakom i preti da će sve da nas pobije, kao Fredi Kruger, uz njegove prepoznatljive reči i muziku iz filmskog serijala strave u Ulici brestova. Ili na kung-fu filmove, kada Dživo mlatara nunčakama, kao nekakav razjareni Brus Li.

Foto Dubrovačke ljetne igre
Foto Dubrovačke ljetne igre

I konačno, najvažnije, Brešanova “Kafetarija” ima naglašenu društvenu svest i odgovornost, u vezi sa problemom mega komercijalizacije Dubrovnika, koji je u više navrata eksplicitno utisnut u adaptirani scenski tekst (dramaturgija Mira Muhoberac). U tom smislu je kraj veoma provokativan, značenjski inspirativan zbog neodređenosti koja gledaocima ostavlja prostor za razmišljanje. Gospar Lukša, u pozi Svetog Vlaha, zaštitnika Dubrovnika, gledajući u njegovu statuu na trgu, poziva na kafu, ostajući sam samcijat. Svi ostali su (simbolički) napustili Dubrovnik, grad zaista fascinantne istorije i kulture, ali danas i jedan hipermarket gde je sve na prodaju.

Tekst je objavljen u Politici 5. avgusta 2016.