Month: March 2021

Snovi o boljem životu

“Berači snova”, tekst Vladimir Đurđević, režija Božidar Đurović, Zvezdara teatar

“Berači snova” Vladimira Đurđevića su savremena tragikomična drama, čija se radnja dešava na Kosmaju, u okrilju porodice Zdravka Kuburovića. Tekst je vredan i inspirativan zbog autentičnih likova, njihove opipljive živosti i prepoznatljivosti, sa kojima se publika lako povezuje i identifikuje. Njihovi dijalozi i dramski postupci su preliveni crnim humorom, što je blisko našem mentalitetu, odnosno komičkim afinitetima, a zbog toga je komad rođak dramskih tekstova Dušana Kovačevića. Zbog specifičnog humora, ali i radnje, napetih pokušaja likova da opstanu u sistemu nakaradnih vrednosti, “Berači snova” se mogu uporediti sa ranijim Đurđevićevim tekstom, takođe izuzetno vrednim i uspešnim, “Ne igraj na Engleze”. Pored uzbudljive radnje, opojne tragikomičnosti i pitoresknih junaka, “Berači snova” donose i podsticajne kritičke komentare o društvu, što uspostavlja još jedan sloj značenja. Oni odražavaju nesumnjive probleme u našem okruženju, duboko ukorenjenu bahatost, nakrivo shvaćen i prihvaćen koncept patrijarhata koji slavi i podržava nasilje, kao vrlinu i snagu, dok ljubav tretira kao slabost. Takođe se problematizuju i slabosti našeg zdravstvenog sistema, zagađenje vazduha, kao i odlazak mladih i uspešnih ljudi iz zemlje.

Foto Jakov Simović-Zvezdara teatar

Za predstavu u režiji Božidara Đurovića se može reći da je izgrađena na veri u snagu samog dramskog teksta, kao i u igru glumaca, zbog čega je ne određuje osobenija, promišljenija poetika teatarskog jezika. Scena stilizovano realistički predstavlja porodičnu kuću Kuburovića, sa jedne, i autobusku stanicu sa druge strane, koja označava blizinu puta i simboličku mogućnost odlaska u bolji svet (Beograd), o čemu maštaju mlađi likovi  (scenograf Geroslav Zarić, kostimograf Marina Vukasović Medenica). Radnja je postavljena u maniru tragikomičnog i povremeno stilizovanog realizma, ali je igra glumaca nedovoljno usaglašena. Oni nastupaju stilski i kvalitativno različito, od suptilnijeg realizma do neumerene karikature.

Hadži Nenad Maričić igra Zdravka Kuburovića najrealističnije, psihološki verno prikazuje tragikomične napore u građenju uspešnog biznisa sa malinama, koji bi porodici obezbedio dostojanstveniji život. Biljana Đurović stvara lik njegove supruge Ivanke takođe psihološki sugestivno, naročito u ključnim dramskim scenama koje otkrivaju ambiciju da zadrži bitan status u odlučivanju u porodici, zvocajući suprugu protiv njegovih odluka. Komički aspekti njenog lika su prisutniji, u pogledu naglašenijeg, oštrijeg fizičkog izraza. Stefan Jevtović, u ulozi sina Uroša, jasno je stvorio lik ćudljivog sina buntovnika koji odlazi u Beograd da bi sebi izgradio bolji život, po svaku cenu. Bojana Stojković, kao njegova sestra Anđela, naročito je ubedljiva na kraju predstave, kada samouvereno i energično stupa u prvi plan, u centar porodičnih zbivanja, sa predlogom o novom porodičnom biznisu.  Joakim Tasić, u ulozi Ćumura, Uroševog poznanika, našao je najbolju meru u igri, u oblikovanju lika pozera i zavodnika, sugestivno i suptilno ironično predstavljajući njegove snove o glamuroznijem životu. Sa druge strane, likovi kuma Spasoja (Siniša Ubović) i komšije Rašina (Ivan Jevtović) previše su iskarikirani i neprirodni, njihova snaga bi bila izvesnija, da su umerenije izvajani. Ubović preteruje u iskrivljenom prikazu Spasojeve ljigavosti i licemerja, njegove učtivosti i ljubaznosti na površini, kojima nastoji da sakrije krajnju sebičnost i zlonamernost. Rašin je takođe previše teatralan i napadan, kao policajac-smutljivac, zelenaš koji je ojadio celo selo, pravdajući se argumentom da izdržava veliku porodicu.

Iako predstavu karakteriše odsustvo finije scenske poetike, kao i upadljive razlike u stilu i kvalitetu glume, veći deo publike će je rado gledati, zbog razgaljujućeg humora i prepoznatljivosti likova i situacija. Na pozornici se ogleda naša stvarnost, uz naglašeni optimizam i neodustajuće pokušaje da se životne okolnosti dovedu u red. Zato je taj odraz ispravna verzija stvarnosti, kojoj treba težiti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 28. marta 2021. godine

Eksperiment nadziranja i kažnjavanja

“Kaspar”, Peter Handke / Miloš Lolić, Jugoslovensko dramsko pozorište

Drama “Kaspar” (1967) Petera Handkea nastala je iz dokumentarne građe, na osnovu neobičnog života mladića Kaspara Hauzera, koji je početkom devetnaestog veka odrastao izolovan, van okvira društva i bez ljudskog kontakta, zbog čega je postao društveni i naučni fenomen. Polazeći od njegovog životopisa, Handke je napisao za to vreme veoma avangardnu dramu, istraživačke forme i sadržaja, koja se bavi problemom jezika i njegovih ograničenja, odnosom prirode i civilizacije, kao i konformizma i slobode. U pogledu stila i sadržaja, komad u određenoj meri podseća na Beketove tekstove, koji su takođe ispisivali apsurde traumatizovanog društva, odraze izgubljenih identiteta i traganja za orijentirima u samoći postojanja.

Eksperimentalna u svojoj srži, Handkeova drama je ogroman izazov za scensko postavljanje, i kao takva predstavlja odgovarajuću građu za Miloša Lolića, reditelja sklonog scenskim traganjima. On postavlja, uslovno rečeno, radnju komada u nekakvu ordinaciju, ili laboratoriju, gde je Kaspar zatvoren u skučenoj, mobilnoj prostoriji providnih zidova, poput životinje na posmatranju. Taj izbor odstupa od polaznog teksta drame, gde je radnja smeštena u okvire pozorišta, na pozornicu sa teatralizovanim rekvizitima, na koju, pored Kaspara, stupaju šaptači. Oni su u predstavi postali nekakvi doktori, naučnici, ili kontrolori u bezličnim svetlim odelima, što možemo tumačiti simbolički, u kontekstu pandemijskog doba (dramaturg Periša Perišić).

Foto Nebojša Babić – JDP

Dobar deo Handkeovog teksta je podeljen u dve kolone koje nose paralelne tokove misli i didaskalija. Reči koje grade jedan od tokova, u predstavi se emituju preko zvučnika, u vidu snimljenih audio zapisa koje nadležni puštaju Kasparu. Te reke izgovorenih reči, uputstva koja uvode u govor, ali i život uopšte, često su iritantne, jer neumereno bombarduju Kaspara (kao i publiku). Motiv torture je postojano prisutan u celoj predstavi, na različite načine. Ona počinje i završava se neprijatnom bukom, mrežom pištanja i lupanja koji se prostiru u potpunom mraku, i ponavljaju se tokom radnje (kompozitor Nevena Glušica). Paralelno sa tim povremeno nepodnošljivim udarcima različitih zvukova, teče Kasparov govor uživo, ali i treći stalni zvučni tok, instrumentalne, umirujuće muzike. Može se reći da ovi sukobi na zvučnom planu odražavaju dramske (i društvene) sukobe, borbe između prisile i slobode, sistema i pojedinca. Takođe, pored značenja koja te bujice reči imaju, uputstva o životu i konstrukciji identiteta, one nose i osobenu muzikalnost, poetičnost koja izbija iz glasova, ritma govora, prekida, ponavljanja.

Lolićev rediteljski jezik je izgrađen na veoma suptilnoj stilizaciji, detaljno razrađenom minimalizmu i izvanrednoj vizuelnoj snazi (scenografija Jasmina Holbus, kostimografija Marija Marković Milojev). Predstava, čak i više nego tekst, nosi inspirativnu višeznačnost, rešenja koja se mogu različito shvatiti. U pojedinim trenucima igra deluje kao zavodljivi san, opojni prizori obuzimaju svest gledalaca, pri čemu nisu do kraja razaznatljivi, što podstiče snagu mašte i asocijajcija. Na primer, izuzetna je scena žurke, koju čujemo da se odvija u susednoj prostoriji, putem razularenih glasova i zaglušujuće elektronske muzike, dok je Kaspar sam u tami, zatvoren u njegovoj kutiji. Dok ga drže u izolaciji, pod prismotrom, zabava se odvija negde drugde, za uzak krug ljudi, što se može razumeti metaforički, kao odraz našeg vremena tragične društvene raslojenosti.

Foto Nebojša Babić – JDP

Miodrag Dragičević precizno i nesvakidašnje posvećeno igra Kaspara, čoveka rastrzanog između svog prirodnog bića i društvenog primoravanja da se prilagodi, osobu u procesu nastajanja, sagledavanja i razumevanja sebe. Nikola Rakočević, Anđelika Simić, Sanja Marković i Radovan Vujović stilizovano predstavljaju osoblje u laboratoriji, ljude koji bez reči vode računa o Kasparu, nadgledaju ga, hrane, obuzdavaju, izlažući ga fizičkom i mentalnom nasilju. Miloš Samolov unosi delikatne elemente komike, u ulozi nekakvog domara koji popravlja tehničke uređaje, čisti Kasparovu jazbinu itd. Svi oni nose maske, što sugeriše da se radnja dešava u vremenu pandemije, dok se Kaspar može tumačiti kao čovek današnjice, pokusni kunić u globalnom monstruoznom projektu.

Kaspar podseća na Frankenštajnovo čudovište, Bihnerovog Vojceka, kao i na Šekspirovog Kalibana, biće iz blata prirode, koje vlast (Prospero) disciplinuje. U vezi sa time, on se može shvatiti kao deo kontinuiteta istorije društvenog terora (istorija pozorišta je ogledalo istorije društva), jedan u nizu primera sistemskog “nadziranja i kažnjavanja” (Fuko). Samo postojanje kontinuiteta tog terora dokazuje neuništivost čoveka kroz istoriju, a kako se Kaspar može razumeti i kao naš savremenik, biće gurnuto u još jedan brutalni eksperiment discipline i kontrole, nameće se zaključak da će čovečanstvo i to preživeti, kao što je sve preživelo, sa dubljim ili plićim ožiljcima.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 24. marta 2021. godine

Traganje za (izgubljenim) utopijama

“Utopija”, dramaturgija Tijana Grumić, režija Ivan Baletić, Malo pozorište “Duško Radović” i “Seks-umetnost-komunizam”, tekstovi Tamara Antonijević, Bojan Đorđev, Tanja Šljivar, režija Bojan Đorđev, Bitef teatar

Scenski tekst “Utopija” koji je uobličila dramaturškinja Tijana Grumić, ima dokumentarističku osnovu, jer je nastao kroz radionice sa petnaestoro tinejdžera i tinejdžerki koji su i izvođači predstave (Dunja Dedaucić, Iskra Dilkić, Jana Dimitrijević, Lazar Đurić, Iva Žeravica, Žana Jelovac, Petra Lukić Jović, Ina Nikolić, Inda Novak, Dimitrije Pantić, Dunja Smiljanić, Maša Stanković, Dragan Subotić, Mia Trifunović i Maša Cvrkotić). Oni su razmatrali društveno važne teme – mogućnosti i granica utopije, ekonomske raslojenosti, porodičnih razdora, odlaska mladih ljudi iz naše zemlje,  kao i ogromnog uticaja novih medija i društvenih mreža.

Foto Belkisa Abdulović – Malo pozorište “Duško Radović”

Multimedijalna režija Ivana Baletića odgovarajuća je u pogledu izražavanja snage dokumentarnih materijala, direktna je i ogoljena, emotivno probojna. Igra mladih izvođača je žustra i otvorena, odiše istinskom snagom i skoro opipljivom potrebom za tom vrstom uobličavanja iskustva. Na sceni se smenjuju ispovedne scene, monodramski iskazi, kao i igrani prizori koji reprodukuju porodičnu i društvenu stvarnost. Radnja povremeno uzima parodičnu formu koja komički izobličava društvene devijacije, otkrivajući kroz oslobađajući humor zabrinutost zbog korupcije, propadajućeg zdravstva, inferiornog društvenog položaja žena, vladavine novca (“ko ima para, ima i ljudska prava”). Uključeni su hipnotički songovi i muzička pratnja uživo, a igra i počinje magičnim prizorom izvođenja pesme “Mi smo jako daleko” iza prozirne zavese, na koju se elegantno projektuju siluete tela izvođača (kompozitor Srđan Marković, autor video programa Goran Balaban, scenski pokret Anđelko Beroš). Predstava “Utopija” je vredna zbog neodoljivo iskrene igre mladih izvođača koja isijava upadljivu potrebu za scenskim izražavanjem, što se prenosi i na publiku, istinski dirnutu oslobođenom istinom.

Bliska zbog društveno značajne tematike, ali i istraživačke forme, produkcija “Seks-umetnost-komunizam”, nastala prema tekstovima Tamare Antonijević, Bojana Đorđeva i Tanje Šljivar, takođe se, između ostalog, bavi mogućnostima i projekcijama pravednijeg  društva. U centru pažnje je nasleđe dvadesetog veka i tri revolucije koje su ga definisale – seksualna, komunistička i revolucija umetničke avangarde. Ova problematika se razmotava kroz dela i živote tri umetnika, Oskara Daviča, Margerit Diras i Pjera Paola Pazolinija. Ne može se reći da su oni dramski likovi jer u predstavi ne postoji klasična dramska radnja, niti se razvijaju odnosi među njima, oni su više kao neki scenski tipovi, ili figure koje otkrivaju različite ideje, iz sfera politike, estetike, seksualnosti.

Foto Aleksandar Danguzov-Bitef teatar

Oni se nalaze na istom prostoru, a predstavljaju ih naratori, koji im povremeno postavljaju i pitanja, stvarajući utisak da se svi nalaze u nekoj debatnoj televizijskoj emisiji. Glumci Miloš Timotijević (Pazolini), Slaven Došlo (Davičo),  Vladislava Đorđević (Diras), Tamara Pjević i Đorđe Galić, igraju umetnike i naratore, i zaista su izvanredni u ekspresiji, ubedljivi u otkrivanju provokativnih teorija. Predstava povremeno donosi inspirativne teze, na primer one koje otkriva Pazolini, buntovnički okrenut prema konformizmu i malograđanstvu. Naročito je markantna njegova kritika konzumerističke vlasti i sistema, koji ljudima daju iluziju da su slobodni, dok je istina upravo suprotna – čovek je danas itekako zavezan i zapetljan u košmarnom ropstvu potrošnje.

Iako nesporno sadrži podsticajne misli, predstava je u celini dramaturški rasplinuta, nezaokružena i razvodnjena. Nakalemljeno je previše različitih tokova, koji u celini predugo traju. U poslednjem delu predstave, ona postaje pomalo zbunjujuće ogledalo globalne tragedije migranata sa Bliskog istoka. A kako je scenska igra u najvećoj meri svedena na verbalni izraz, te raznorodne bujice reči, bez maštovitijih vizuelnih rešenja, na kraju i potope pažnju gledaoca. Doduše, u zadnjem delu pozornice, glumci stvaraju sliku tokom skoro cele radnje, nanoseći boje na platno. No, taj postupak baš i ne doprinosi bitno dinamici ili bogaćenju jezika igre, više je neki odvojeni, samodovoljni ukras koji nam ne opravdava potpuno svoje postojanje.

Ana Tasić

Kritika je obavljena u Politici, 21. marta 2021. godine

Šou može da se nastavi

“Za sada je sve OK”, autorski projekat Nataše Rajković, Snežane Trišić i glumaca, po tekstu “Prozor” Nataše Rajković, režija Snežana Trišić, Kruševačko pozorište

Foto Radovan Vučković- Kruševačko pozorište

Potekao iz motiva drame “Prozor” Nataše Rajković, scenski tekst “Za sada je sve OK” nastao je u procesu stvaranja predstave, kroz probe sa glumcima. Protagonistkinja je Milena, sredovečna žena zarobljena u braku određenom usamljenošću i nerazumevanjem sa suprugom koji beži u majčine skute da se (metaforički) nadiše vazduha. Milena je pod nepodnošljiivim pritiskom i na poslu, u bolnici gde radi kao medicinska sestra, u paklu odnosa sa brutalnim šefom, ambicioznim doktorom koji se gnuša svakog traga ljudskosti. Naročiti kvalitet ovog komada nalazi se u životnoj uverljivosti likova i radnje – iz njih se preliva snaga iskrenosti, umotana u fini, suptilni humor. Takođe, osobena karakteristika teksta je i istančano pretapanje stvarnog i imaginarnog, života i pozorišta, odnosno, delikatna teatralizacija radnje.

Autorka polazne drame Nataša Rajković je česta saradnica reditelja Bobe Jelčića, čiju poetiku definiše prepoznatljivi rad sa glumcima, u srpskoj produkciji prisutan u izuzetnoj predstavi “Zašto je poludeo gospodin R.” Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Gluma u Jelčićevim predstavama se oblikuje na promišljenoj stilizaciji i ironiji, brehtovskoj začudnosti koja suzbija u određenom smislu ograničeni realizam, stvarajući specifičan, opčinjavajući, prodorno poetičan scenski svet.

Ansambl Kruševačkog pozorišta, vođen rediteljkom Snežanom Trišić, vrlo uspešno je sledio taj jelčićevski stil igre, uspostavljajući autentičnu scensku stvarnost, ogledalo našeg vremena, borbe sa različitim izazovima doba kovida. Na minimalistički, stilizovano dizajniranoj pozornici, osvetljenoj neonskim svetlima, igru započinje Biljana Nikolić, u ulozi Milene, rastrzane krizama, izneverenim očekivanjima od braka i života, i zaronjene u sećanja o njenoj majci. Ove dirljive ispovesti su začinjene svedenim muzičkim tonovima, koji nežno poetski boje radnju (kompozitor Irena Popović). Glumica nastupa dramski ubedljivo i emotivno  – istovremeno je prisutna u stvarnosti lika, a povremeno odlazi i u neki drugi, zamišljeni svet, prostor igre i utehe. Na to mesto stupa obraćanjem majstorima svetla i tona, što razbija iluziju i označava prekid primarne mimetičke radnje, prelazak u imaginaciju. To je naročito poetično izraženo u sceni u kojoj se njena želja za igrom pretvara u izvođenje pesme “My Baby Just Cares For Me”, u scenski zavodljivom mraku, blago prošaranom zvezdanim svetlima.

Ovaj postupak cepanja iluzije dosledno i suptilno će se ponavljati tokom cele predstave, i sa ostalim glumcima i likovima, zaokružujući ideju pretapanja stvarnosti i igre. Dejan Tončić, u ulozi Mileninog muža, najpreciznije je predstavio finese u toj graničnoj igri, njegovu izmrcvarenost u braku, dotučenost ženinim zvocanjem i terorom “zdrave” ishrane, i istovremeno sanjanje o begu. Bojan Veljović tvrđe i energičnije predstavlja doktora, nemilosrdnog penjača na društvenoj lestvici. On daje mučne lekcije o neophodnoj čvrstini na putu uspeha, uputstva za preživljavanje u društvu negativne selekcije, zverinjaku sa vrednostima okrenutim naglavačke. Nikola Rakić igra pacijenta u bolnici, koji je tu završio zbog problema sa ramenom. Njegov lik nosi diskretnu parodiju savremenih lajf-koučova, psihološke pomoći kroz povratak prirodi i traženje sebe.

 Duboko promišljena stilizacija igre, koja oneobičava radnju i brehtovski aktivira kritičko mišljenje, prisutna je i u prožimanju izraza misli i osećanja likova, sa rečima koje označavaju didaskalije, njihove pokrete, postupke, fizičku radnju. Ona se ogleda i u pretapanju govora u pesmu, što se odvija u više navrata, na primer kada se gnevno psovanje beskrupuloznog doktora pretvara u njegovo pevanje uvreda. Ove promene se simbolički mogu razumeti i kao oznaka borbe između racionalnog i iracionalnog, realističkog i intuitivnog, reda i haosa, borbe koja predstavlja samu srž života.

Konačno, u vrednoj predstavi “Za sada je sve OK”, uzorku, ili isečku iz našeg sveta, posle haosa se nazire red, tragovi harmonije u beskraju disharmonije. Krize su zakrpljene kroz igru i maštu, i šou može da se nastavi.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 18. marta 2021. godine

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja.

Pozorište kao mesto isceljenja

“Čaj sa Kublaj Kanom”, tekst Saša Radonjić, adaptacija i dramaturgija Aleksandar Milosavljević i “Rađanje čoveka na ivici”, Bitef teatar, Mesec nezavisne scene

Monodramski tekst “Čaj sa Kublaj Kanom” Saše Radonjića donosi stvarna, autobiografska, dokumentaristička iskustva preživljavanja moždanog udara, suočavanja sa izazovima bolnice, borbe sa posledicama pucanja krvnog suda u mozgu, slabostima, bunilom i halucinacijama. Ove situacije su polazište i za filozofska razmišljanja o vrednostima i granicama života, njegovoj prolaznosti i neuhvatljivosti, uobličena izazovnim poetskim jezikom.

Foto Srđan Doroški

Na pustoj sceni osvetljenoj jednim neonskim svetlom koje gradi sablasni utisak, Jugoslav Krajnov, glumac izvanredne izražajnosti igra protagonistu Pisca, u borbi sa svojim demonima. Efektno stvara raskošnu lepezu osećanja i misli, od strahova i strepnji, do autoritativnog, odlučnog stava, čvrstine pripovedanja i razmatranja teorija o životu. Na sceni se nalazi i jedan drveni sanduk, oko kojeg Pisac nastupa, ponekada u njega ulazi i sklupčava se u njemu, izražavajući (simboličku) potrebu za udobnošću, sigurnošću, zaštitom. Iako je monodramska, igra povremeno uzima oblik dijaloga, razgovora sa sobom, materijalizovanog u formi audio snimka Piščevog glasa, sa kojim živi glas glumca komunicira, unoseći tako i scensku dinamiku. Pored snimljenog glasa, dodatnu živost uvode i video projekcije natpisa piščevih reči, onih koje je već izgovorio, ili drugih, komentara i asocijacija (dizajn svetla, zvuka i video Boris Butorac). Ove projekcije su vizuelno i idejno posebno zanimljive kada reči preplavljuju scenu, gotovo da zatrpavaju Pisca, simbolički ga potpuno uzimajući. U scensku radnju su uvedeni i songovi, muzika grupe “Solaris Blues Band”, čiji je Saša Radonjić osnivač i autor. Stihovi pesama “Vatra” ili “Voda”, bluza o tragovima života stilski i tematski se odgovarajuće uklapaju u dramaturgiju ove predstave – dirljivo iskren odraz suočavanja sa jednom krizom, dokaz vitalnosti života.

“Rađanje čoveka na ivici”, drugi projekat predstavljen na sceni Bitef teatra, u okviru Meseca nezavisne scene, zapravo je prezentacija psihodramske radionice koju je vodio terapeut Vuk Vuković, sa šest učesnika (gledaoci u Bitef teatru su takođe bili pozvani da učestvuju). Poznato je da psihodramske igre pomažu u rešavanju psiholoških problema. Psihoterapija pomoću scenskih umetnosti ima poreklo u magijsko-religioznoj tradiciji pozorišta, što je bilo predmet antropoloških istraživanja, na primer, Klod-Levi Štrosa. U knjizi “Scenska ekspresija i psihoanaliza”, Staniša Nikolić je, između ostalog, pisao da je pozorište bilo umetnost prisutnosti pre nego što je postalo umetnost metamorfoze, i da ono zato može pomoći bolesnicima da ponovo pronađu svoju prisutnost. Scenska radnja postupno vodi bolesnika do toga da na planu scenske igre uspostavi odnose koje još nije u stanju da ostvari u svom životu.

Nije, dakle, nimalo sporan značaj pozorišta i igranja uloga u procesu suočavanja sa krizama, ali jeste sporan smisao predstavljanja takvog ogoljenog igranja uloga na sceni, kao pozorišnog dela, sa publikom. Pozorište ipak podrazumeva neku vrstu teatralizacije, dramaturgije, koncepta, konstrukcije smisla i, naravno, veštine izvođača. U protivnom, što je nažalost slučaj sa ovim projektom, nije baš opravdano prezentovati ga u okviru pozorišnog programa, čak ni u slučaju njegovog definisanja kao “nezavisnog”. Nije svaki izlazak na scenu pozorište.       

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 4.marta 2021. godine