Predstava „Maratonci trče počasni krug“ u režiji Olivere Đorđević, premijerno je izvedena na sceni Hrvatskog narodnog kazališta u Osijeku, uz zapanjujuće interesovanje publike, nesvakidašnje za osiječke prilike. Gledaoci su u dugim redovima čekali da kupe ulaznice za predstavu, čijih se petnaestak izvođenja munjevito rasprodalo i pre premijere, pre nego što je predstava izašla pred javnost na proveru vrednosti. Može se pretpostaviti da je ova magnetna privučenost publike prema kultnoj crnoj komediji Dušana Kovačevića u velikoj meri posledica atraktivnosti naslova, odnosno dubokih tragova koje je kultni film Slobodana Šijana ostavio u kulturološkom nasleđu našeg regionalnog prostora. Takođe, može se naslutiti da je tu reč i o svojevrsnoj jugonostalgiji, koja je u pozorišnim sferama vrlo upadljiva; na uglednim srpskim festivalima skoro je uvek najveće interesovanje za predstave iz Hrvatske, i vice versa, dela iz Srbije na gostovanjima u Hrvatskoj često privuku najveću pažnju. Treće, rad Olivere Đorđević je već ostavio tragove na osiječkoj pozorišnoj mapi, gde se između ostalog ucrtao uspešnom postavkom komedije „Sumnjivo lice“ (2015). I na kraju, ali svakako ne najmanje važno, razlozi za ovaj rasprskan vatromet interesovanja za „Maratonce“ u Osijeku su, naravno, i u antologijskim vrednostima teksta, inače studentskog rada Dušana Kovačevića, čija je posebnost odmah prepoznata, i od strane kritike i publike, posle njegove praizvedbe, 1973. godine u Ateljeu 212, u režiji Ljubomira Draškića.
Kovačevićev autentičan i prepoznatljiv crni humor postojano nailazi na izuzetan prijem kod publike zbog apsurdnog razobličavanja istina o malograđanskom ponašanju, mentalitetu i običajima koji su duboko utkani u porodične i društvene odnose na ovim prostorima. Pri tome, ta komika, izrasla na preuveličanim nakaznostima, takođe izvire iz nepoštovanja (lažnih) autoriteta i tabua, hrani se zvukom njihove lomljave. A gledalac, balkanski čovek traumatizovan na raznim nivoima, gladno guta to bespoštedno rušenje sumnjivih vrednosti, kroz nespojive spojeve, kroz ukrštanje smeha i smrti, kako je Petar Marjanović pisao o Kovačevićevim komadima, navodeći i An Ibersfeld, njenu misao da komično proističe iz razaranja. Upravo to razaranje falsifikovanih, nametnutih patrijarhalnih običaja vodi do oslobađajuće katarze, koju publika Kovačevićevih predstava uz gorki smeh očajnika snažno proživljava.
U osiječkom tumačenju „Maratonaca“, rediteljka se odlučila za njihovu dekonstrukciju, kroz postupak pozorišta u pozorištu, i uvođenje likova naratorki koje donose žensku kontratežu, u komadu čvrsto određenom muškim likovima i patrijarhalnim principima nasilja i smrti, bahatosti i omalovažavanja žena. Naratorke pokreću ključne diskusije o poziciji žena u topalovićevskom kriminogenom okruženju, suptilno podstičući promenu toka scenske radnje, i promenu odnosa prema ženama, na sceni, ali u životu, kao njenom odrazu, jer je svet pozornica. Kao takve, one podsećaju na tvrdokorno angažovane žene Aristofanovih komedija (npr. „Lizistrata“) koje takođe dižu glasove protiv patrijarhalnog ropstva. U osiječkoj predstavi, oni su takođe izraženi kroz neku vrstu hora, songove koji donose kolektivne urlike protiv dubinski trulog, nakaznog okruženja.
Scenska čitanja „Maratonaca“ u poslednjih petnaestak godina jesu pokazala interesovanje ka novim razumevanjima teksta; Kokan Mladenović je uradio takođe muzičku predstavu u Pozorištu na Terazijama, Milica Kralj je na sceni Zvezdara teatra postavila maratonke koje trče počasni krug, dok je Olivera Đorđević otišla dalje na putu njegovog raščlanjivanja, uključujući i publiku u taj proces. I na kraju, treba napomenuti i to da su osiječki Topalovići zadržali izvorni jezik, srpski, za razliku od „Maratonaca“ koje je postavila Iva Milošević na adaptiranoj ijekavici u zagrebačkom pozorištu Kerempuh 2015. godine, čuvajući tako autentičnost govora i poznatih replika, i još sočnije hraneći možda razbuđeni duh jugonostalgije.
Ana Tasić
Tekst je objavljen u Politici 30. marta 2024. godine
anasttasic.wordpress.com 