Month: June 2020

Федерико Фелини: Данас је цео свет циркус

Федерико Фелини, фотографија преузета са Wikipedia

Ове године се обележева стогодишњица од рођења једног од највећих редитељских магова у историји филма, Федерика Фелинија. Зато је фокус овогодишње “Недеље италијанског филма” која се одржава од 15. до 21. јуна, овај пут онлајн, на каналима Италијанског института за културу, управо Фелинијево дело. Његови трагови у свету филма су неизбрисиви због снажног ауторског печата, опојне, магичне, снолике атмосфере, визуелно раскошних слика које остају дубоко уцртане у (под)свести гледалаца.

Фелинијеви филмови су истовремено дирљиви и комични, тужни и смешни, забавни и трагични. Често је бирао провокативне теме и ликове са маргине за протагонисте – проститутке, дангубе, вагабунде, чудаке, духове, медијуме, уметнике, кловнове, аутентичне људе неуклопљене у друштво. На тим граничним територијама је проналазио инспирацију, јер границе подстичу карневалски поглед на свет, њему омиљен. У документарно-фиктивном филму “Кловнови” (1970), носталгичном и истраживачком делу, сабрао је своја сећања из детињства, фасцинацију циркусом. Као мали је маштао да буде тамо, те је једном приликом побегао од куће и придружио се циркусу, добивши задатак да пере зебре. У студији “Фелини”, Холис Алперт је издвојио Фелинијеве кључне мисли о циркусу: “Кловн је увек био карикатура чврстог, мирног, уредног друштва. Но, данас је све привремено, хаотично, гротескно. Ко се још може смејати кловновима? Данас је цео свет циркус.” Заиста, циркус је изванредно речита метафора света испалог из зглоба, света на рубу нервног слома, нашег света.

Михаил Бахтин је у сјајној студији “Стваралаштво Франсоа Раблеа и народна култура средњег века и ренесансе” анализирао друштвени значај карневала, народног весеља, гротескних уличних забављача. Истицао је амбивалентост смеха и забаве: “Тај смех је један од најбитнијих облика истине о свету у његовој свеукупности, он свет види другачије, али не мање (ако не и више) битно него озбиљност“. Бахтин је још нагласио да су се путем карневалског смеха људи ослобађали од страха, али и да су се борили против владајућих истина и хијерархија, преиспитујући постојеће норме и правила понашања, попут Фелинијевих кловнова и снагатора.

Сладак живот, кадар из филма

Поред стогодишњице рођења, у овој години се обележава и шездесет година од премијере Фелинијевог ремек-дела “Сладак живот”, који је те 1960. године добио Златну палму у Кану (филм је доступан на Јутјубу). Упркос бројним контроверзама које је изазвао, па и цензури због провокативних садржаја, “Сладак живот” је ушао у историју филма са етикетом једног од најзначајнијих ауторских дела. Ово дело фрагментарне структуре је жанровски сложена комична драма, са елементима експресионизма и надреализма. Визуелно је магичан, опчињавајући, попут сна који осваја подсвест и свест гледаоца. Протагониста је декадентни новинар Марчело (Марчело Мастројани), који у току једне недеље обилази римски џет – сет, свет славних личности, површности и лажи. На том путу, особеној одисеји, Марчело, као и његови сапутници, тражи љубав, смисао, Бога, чуда, кроз друге људе, али и уметничка дела. У том смислу је посебно снажна монолошка сцена Штајнера, најтрагичнијег лика у филму, који у стању медитативне замишљености, каже: “Треба да живимо изван страсти и емоција, у хармонији која се налази у савршеним уметничким делима, у том очаравајућем реду. Треба да научимо да волимо једни друге, да живимо изван времена, ослобођени… ослобођени.”

Tврдећи да је “целокупна уметност аутобиографска”, Фелини је стварао протагонисте који били његови алтер-егои, у тумачењу Марчела Мастројанија (у филмовима “Осам и по”, “Сладак живот”, “Град жена”, “Џинџер и Фред”). Фелини се тако кроз своје ванременске филмове ослобађао, Штајнеровим речима, суочавајући се са собом и са својим сновима и страховима. Истовремено је градио бескрајно поље слободе за све нас, прошле, садашње и будуће гледаоце.

Ана Тасић

Текст је прво објављен на овој адреси:

https://www.rts.rs/page/magazine/ci/kulturno/story/3166/nesto-drugo/3992993/federiko-felini-nedelja-italijanskog-filma.html

Цвајг: Не могу да пишем из мржње

O филмy “Штефан Цвајг: збогом Европи”

Аустријско-немачки биографски филм “Штефан Цвајг: збогом Европи” (2016), сценаристкиње и редитељке Марије Шредер, који је у понуди онлајн биоскопа mojoff.net, тематизује очај и немоћ интелектуалаца током Другог светског рата. Непријатно актуелизован у овим временима глобалнo нараслог расизма и ксенофобије, филм прати последње године у животу Штефана Цвајга (Јозеф Хадер), јеврејског писца рођеног у Бечу, који је тридесетих година са својом другом супругом Лоте (Ен Шварц) отишао у егзил, прво у Британију, а затим у Америку, да би у Бразилу окончао живот самоубиством 1942. године.

Радња филма у мањој мери прати Цвајга писца, док је фокус на Цвајгу мислиоцу, путнику, избеглици и трагачу за новим домом, не само за себе и за супругу, већ и за бројне избегле пријатеље којима је покушавао да помогне, захваљујући утицајним познанствима. Филм се бави границама издржљивости и могућностима преживљавања, и у том смислу једна од најупечатљивијих сцена почиње Штефановим немим, дугим посматрањем природе. Тај призор се може схватити као вид медитативног покушаја проналаска утешних одговора, смисла у бесмислу разјареног рата, оправдања за страдања и мржњу који су у то време шибали Европу. Зурећи у опчињавајући мир бразилског зеленила, са мислима о пустошењима у Европи, Цвајг замишљено поставља реторичко питање: “Како се то може поднети?”, не успевајући да нађе одговор или било какво оправдање, што ће се све завршити веома трагично, како приказује епилог филма који следи.

Једно од најизазовнијих питања које овај вредан, суптилан и сетан филм поставља је друштвена функција уметника, односно питање границе између уметности и политике. Да ли писац мора да се политички определи и изјасни у крајње деструктивним временима, или је прихватљиво да ћути и бави се својом уметношћу? Ове теме се отварају на почетку филма, током одвијања конгреса Пен центра у Буенос Ајресу 1936. године. На прес скупу уочи конгреса, новинари питају Цвајга за мишљење о Хитлеровој политици. Писац је врло уздржан, избегава да се определи, сматрајући да уметност и уметници не смеју да сеју мржњу, нити да изражавају радикалне ставове: “Нећу да говорим против Немачке, нити против било које друге земље, без изузетка.” Цвајг је тврдио да уметници треба да се посвете свом послу, што је њихово најмоћније средство изражавања, док је политика, по њему, супротност правди, издаја речи путем слогана: “Уметник може да створи дело са политичким димензијама, али не може да обезбеди масама политичке слогане. Моја лична уметничка снага настаје у позитивности. Не могу да пишем из мржње. А ако се моја тишина тумачи као знак слабости, мораћу са тиме да живим.”

Цвајг је сањао о свету без граница и ограничења, и сматрао је да Бразил може да буде узор Европи, јер је то земља препуна боја, топлине и различитости. То је записао у књизи “Бразил: земља будућности”, чије настајање овај филм у мањој мери дотиче. Цвајг је о Бразилу одушевљено писао да је то држава хибридног идентитета коју настањују потомци емиграната из Африке, Португалије, Немачке, Италије, Сирије, Јапана, живећи у пуној хармонији: “У Бразилу нема расних фанатика, лудог национализма и империјализма и самоубичаког беса… Бразил може да научи “цивилизовану” Европу како да заправо буде цивилизована.”

Ана Тасић

Текст је прво објављен на http://www.rts.rs

Povratak u pozorište

“Mala crna haljina”, tekst Vjera Mujović, režija Nataša Radulović i „Dve žene i jedan rat“, tekst Jelena Kajgo, režija Alek Conić, Dom Jevrema Grujića

Nakon tužne tromesečne zatvorenosti pozorišta, vrata teatara počinju lagano da se otvaraju. Jedna od prvih predstava koju je publika zvanično u Beogradu mogla da vidi, 12. juna, bila je “Mala crna haljina”, pedeseto izvođenje ovog intimnog, kamernog i emotivnog dela o životu francuske modne ikone Koko Šanel. Nastala prema tekstu Vjere Mujović, u režiji Nataše Radulović, predstava hronološki prati profesionalno i lično buran život ove jake žene koja se lavovski borila za nezavisnost i individualizam. Tekst čine fragmenti Šanelinih sećanja i misli, iskrenih, ispovednih, lucidnih. Ona otkriva svoju duboku usamljenost od detinjstva, kao i brojne pokušaje da nađe ljubav, verovatno na pogrešnim mestima, kroz “kolekciju oženjenih muškaraca.” Izlaz iz tog trusnog ljubavnog života i samoće koja guta sve oko sebe, drčna i beskompromisna Šanel je pronašla u neprestanom, danonoćnom radu, kreiranju udobne i klasične odeće za žene. A njene lične borbe se odvijaju paralelno sa društvenim hororima, prvo Prvim, a zatim i Drugim svetskim ratom.

Foto Milan Tvrdišić

Šanel igraju dve izuzetne glumice, Rada Đuričin i Vjera Mujović, međusobno deleći reči. Ponekada su u sukobu, a ponekada štite jedna drugu, metaforički predstavljajući složenost psihe, borbu sa sobom, kao i neminovnost opstanka. Obe glumice minimalističkim sredstvima nepretenciozno izražavaju snagu junakinje, čvrstinu njene upornosti, ali i krhkost i setu koji se naziru ispod površine, i istovremeno se suzbijaju jačinom odlučnosti. Intimni scenski prostor u Domu Jevrema Grujića predstavlja hotel Ric u Parizu, gde je Šanel živela preko trideset godina. Opojnu atmosferu dopunjuje prepoznatljiva francuska muzika tog vremena (dizajner zvuka Zoran Jerković), elegantan kostim (Igor Todorović), kao i mirisi koji se upadljivo osećaju u blizini glumica. Na ovom izvođenju je bilo petnaestak međusobno pristojno udaljenih gledalaca, ujedinjenih prisnošću igre i prodornim doživljajem dramskih ispovesti. Nakon tromesečenog odsustva pozorišta iz naših života, susret sa živom, neposrednom igrom glumica, potvrdio je nezamenjivost fizičkog prisustva, duhovnu snagu stvarnog, opipljivog zajedništva publike i izvođača.

Naredno veče, u istom prostoru Doma Jevrema Grujića, izvedena je predstava koja je imala premijeru krajem prošle godine, “Dve žene i jedan rat”, prema tekstu Jelene Kajgo, a u režiji Aleka Conića. U ovoj produkciji, takođe svedenoj i emotivnoj, pripoveda se lična i društvena istorija početka dvadesetog veka. Glumice Vjera Mujović i Marija Bergam su takođe sugestivno, psihološki precizno i verodostojno scenski oživele prijateljstvo između dve žene, Amerikanke Mabel Grujić, koja je bila udata za srpskog diplomatu Slavka Grujića (rođaka Jevrema Grujića), i Srpkinje Jelene Lozanić, udate za Amerikanca Džona Frotingama, dobrotvora našeg naroda.

Za takođe malobrojne gledaoce, smeštene u izložbenoj sali, tik uz glumice, one osećajno pripovedaju o ratnim vremenima i borbi za život, vredniji od svega. Otkrivaju priče koje šire nadu i smisao, ideje humanosti i očuvanja esencijalne ljubavi, naročito potrebne u iskušavajućim, tragičnim okolnostima Prvog svetskog rata. Kroz razgovor dve žene saznajemo romantične istorije njihovih predbračnih života, načine na koje su se upoznale sa svojim supruzima, ali i kulturološke razlike u njihovim odnosima. Radnja teče glatko i zgusnuto, intrigantna je i puna zanimljivih detalja, bez suvišnih delova. Scensku dinamiku u njihov odnos povremeno šarmantno unosi lik batlera Džejmsa (Petar Milićević).

Ova jednostavna i vredna predstava nosi spoj edukativnog i dramskog, mogućnost da se kroz pozorišnu igru dublje uđe u muzejsku građu, jer je radnja blisko povezana sa prostorom, ali i pojedinim eksponatima. Edukativni sloj je neprestano prisutan, kao i u “Maloj crnoj haljini”, ali u većoj meri, naročito u delovima teksta koji se emituju putem audio snimaka (dizajner zvuka Zoran Jerković). Oni dopunski razotkrivaju biografije ovih žena, donoseći neobičan prodor narativno-biografskog u dramski izraz. A ova produkcija predstavlja osobeni žanr muzejskog pozorišta, dramsku nadgradnju istorije Doma Jevrema Grujića. Istovremeno, ona emotivno oživljava svedočanstva o dobu velikih društvenih potresa i tragedija, ali i o paralelnoj neuništivosti ljudskosti i nade.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 17. juna 2020. godine

 

Proročki nagoveštaji apokalipse

Umesto pozorišne kritike:

“Francuzi”, prema romanu “U potrazi za izgubljenim vremenom” Marsela  Prusta, reditelj Kšištof Varlikovski, Novi teatar, Varšava

Nastala prema uticajnom sedmodelnom romanu Marsela Prusta, “U potrazi za izgubljenim vremenom” , predstava “Francuzi” izvanrednog poljskog reditelja Kšištofa Varlikovskog, takođe je monumentalno, epsko delo koje traje četiri sata. Osobenosti scenske poetike Varlikovskog, čiji je rad našoj publici poznat po predstavama prikazanim na Bitefu, “Očišćeni” i “(A)polonija”, i u predstavi “Francuzi” su vrlo upadljive. Raskošan, ambiciozan, stilizovan scenski dizajn, korišćenje stakla i neonskih svetala, kao i multimedijalne scenografije, video projekcija sa jakim poetskim značenjima, ali i izuzetna složenost dramaturgije, uvođenje drugih tekstova i razgranatost filozofskih značenja, čine ovu predstavu nesvakidašnje vrednom, formalno-stilski, kao i značenjski.

Predstava je krajem maja prikazana na Jutjubu, u okviru Internacionalnog onlajn pozorišnog festivala, održanog tokom aprila i maja. Treba napomenuti da je ovaj onlajn festival zamišljen nezavisno od globalne epidemije kovida-19, dok je njegovo prvo izdanje ostvareno prošle godine. Drugim rečima, on nije koncipiran kao alternativa zatvorenim pozorištima, već kao prostor brisanja geografskih granica, i digitalnih istraživanja definicija scenskog prostora  (produkcija “The Theatre Times”). Imajući u vidu izbijanje pandemije, festival je dobio nove vrednosti i, svakako, novu publiku.

Radnja predstave “Francuzi” odvija se oko Prvog svetskog rata, koji je zapravo platforma za istraživanje savremene Evrope opterećene razornim strahovima i ksenofobijom, kao i okolnostima uskovitlanih društvenih promena. U centru pažnje su visoki društveni slojevi, životi Šarla Svana (Marijus Bonazevski), Odete de Kresi (Maja Ostaževska), Orijane de Germantes (Magdalena Cijelecka) i niza drugih. Gledaoci su u prilici da prate njihovu preovlađujuću pasivnost i udavljenost duha, simbolički efektno prikazanih smeštanjem u zatvorenu staklenu prostoriju, izolovanu od ostatka sveta. A razmatranje društvenih potresa je isprepletano sa ličnim dramama likova, njihovim ljubavnim vezama, borbom sa ljubomorom, kao i strahovima od smrti i starenja.

Foto Tai Bitton – Nowy Teatr

Radnja se pripoveda kroz fragmente dramskog izraza, koji izbijaju iz neverbalnih koreografskih scena, opojnih i hipnotičkih, kao i iz muzičkih delova, snolikih songova asocijativnih značenja. A uopšteno govoreći, nad pozornicom lebdi duh apokalipse, atmosfera je mračna, u njenoj magičnoj fantazmagoriji. Jedna od najupečatljivijih scena u celoj predstavi je žestoko kritički monolog, povodom rata i nepreglednog haosa njegovih posledica. U potpunom mraku, uz uznemirujuće, preglasne zvuke sputanog disanja, disanja pod maskom, narator sa rukavicama, vizirom i baterijskom lampom seda za sto na kome je postavljen šampanjac i tanjir sa tri krompira. Monolog počinje proklinjanjem ratnih huškača i destruktivnih politika: “Ovo je zlo doba drugorazrednih individualaca, punih servilnih ambicija da postanu servilni kraljevi!” Dok žvaće krompir, nastavlja da govori gotovo proročki: “Svi vi koji predstavljate Evropu, svetski poznati političari, vođe intelektualaca, marš!”. Onda simbolički pljuje krompir koji je sažvakao, pa nastavlja: “Sklonite se, tragači za dnevnim luksuzom. Idite na levu stranu prezira koji se okreće na desno. Sklonite se stanovnici Evrope… Izbacite ovu besmislenu pandemiju napolje! Obznanite glasno i jasno da se niko ne bori za Slobodu ni Pravdu, već se borite zbog straha od svakog drugog!”

Foto Tai Bitton – Nowy Teatr

Ova izvanredno snažna scena predstave, premijerno izvedene 2015. godine, danas je dramatično prepoznatljiva i istinita, imajući u vidu gotovo nestvarno apokaliptično vreme objektivne stvarnosti. No, ta objektivna realnost ima alternativu u svetovima umetnosti i mašte, o kojima akteri ove slojevite predstave takođe raspravljaju. Razmišljajući o ovim temama, Svan kaže: “Imaginaciju vrednujem više nego život… Strah je jedina stvar koje se treba bojati.”

Umetnost je produžetak života i našeg ograničenog doživljaja sveta, mogućnost da otkrijemo druge prostore. Kao što je Prust napisao u “Nađenom vremenu”, poslednjem delu romana “U potrazi za izgubljenim vremenom” : “Zahvaljujući umetnosti, umesto da vidimo samo jedan svet, naš, vidimo ga kako se umnožava, te koliko ima izvornih umetnika toliko imamo i svetova na raspolaganju, raznolikijih međusobno nego oni koji se valjaju po beskraju.”

Ana Tasić

Tekst je prvo objavljen u Politici 12. juna 2020. godine

Плес смртника у бесмртност

Филм “После тебе”

Руски филм “После тебе” (2016) редитељке Ане Матисон необична је сатирична драма, чија се радња већим делом дешава у Клину, месту рођења протагонисте, балетског играча Алексеја Темникова (Сергеј Безруков). Двадесетак година раније, Алексеј је био балетско чудо, играч чији је таленат бескрајно хваљен, и поређен са Нурејевим. А због његовог крајње бунтовног понашања, лик Алексеја подсећа и на Сергеја Полуњина. У центру пажње филма је управо Алексејева нестварна саможивост и тиранија, нељудски терор према свима у окружењу, од колега, преко његове веренице, до новооткривене ћерке. Његову обећавајуће звездану каријеру је пре двадесетак година прекинуо пад на сцени и повреда, због које је морао да престане да игра. После тога је основао балетску школу, и отворио ланац апотека, захваљујући чему живи изузетно раскошно, у материјалном смислу. У духовном, његов живот је пустош и лед, мада ће тај лед помало отопити улазак дванаестогодишње ћерке Кјаре (Анастасија Безрукова) у његов живот.

Особеност његовог карактера гради необично сатирична значења филма. Његови поступци нису смешни, више су запрепашћујући, док је он готово пластично негативан лик, отргнут од емоција. На самом почетку вређа новинара који је тражио интервју са њим, а затим трудној вереници забрањује да једе, оптужујући је да се дебља. Током целог филма се ређају његове бруталности, на пример, у балетској школи је неприхватљиво некоректан према ученицима, ниподаштава их, као и наставнице, доводећи их до плача. Такође, претерано је естетски захтеван, између осталог од ћерке тражи да слуша музику само врхунских композитора и извођача, при чему је непријатно искључив. Овако изграђен лик, због екстремне, нељудски обликоване безосећајности, тумачимо као метафору, критику снобизма и ароганције у уметничким, балетским круговима, а такође и као ознаку неминовности жртве изузетности, чињеницу да се посебност плаћа. Због прекида рада пре двадесет година, његова грубост је метастазирала. У једном тренутку открива свој дубински очај прикриван ароганцијом: “Био сам Моцарт, а постао Салијери.”

Необичну, пригушено сатиричну природу овог филма потврђује и његов завршетак, који би у реалистичком кључу био ексцесан, неприхватљив, док је овде у оправданој функцији стварања утиска о суштинској пластичности радње и ликова. Наиме, филм се завршава наглим прекидом приказа телевизијског наступа Алексеја, пред његову кореографску премијеру “Симфоније у три покрета” у Театру Марински у Санкт Петербургу. Тај прекид је последица смрти коју је, претпостављамо, свесно изазвао, плешући иако није смео, због повреде кичме, плешући у сопствену смрт. Алексејев последњи плес воде стихови осећајне, дирљиве песме: “Отпеваћу своју песму, и онда заспати.” Ова наглашено симболичка игра потврђује да је њему уметност важнија од живота, јер живот прекида уметничким чином.

На тако нагао прекид телевизијског шоуа надовезује се документарни, или мокументарни, кратки сатирични филм у продукцији телевизијске компаније “Вечност”, који слави Алексејов живот и уметност. “Један трен и играч заувек нестаје”, каже наратор филма, истичући крхкост уметности и уметника, као и моћ тренутка одлуке смртног човека, која га води у бесмртност.

Ана Тасић

Текст је прво објављен на адреси:

https://www.rts.rs/page/magazine/ci/kulturno/story/3160/preporuka/3984151/posle-tebe-film-ples-ana-matison.html

 

Чеховљевско мртвило у турској провинцији

Филм “Зимски сан”

У оквиру програма “Златне палме Канског фестивала”, онлајн биоскоп на адреси mojoff.net нуди публици десет продукција које су од 2008. године награђиване Златном палмом. У понуди је и изврсни турски филм “Зимски сан” Нури Билге Чејлана који је ову престижну награду освојио 2014. године.

Сценарио је настао према Чеховљевој краткој причи “Жена” и делу радње романа “Браћа Карамазови” Достојевског. Радња се дешава у сеоцету у Анадолији, око пансиона чији је власник Ајдин (Халук Билгинер), некадашњи глумац и садашњи писац, богат човек који време проводи пишући колумне за локалне новине. Живи са младом женом Нихал (Мелиса Созен) у отуђеном браку, сестром Неклом (Демет Акбаг) која је остала без мужа, и сарадницима који му помажу у вођењу послова, издавања некретнина у његовом поседу.

“Зимски сан” је филм изванредне, готово медитативне фотографије, пуних, снажних ликова и инспиративних дијалога. Радња је раширена на епско трајање од три сата и петнаест минута, током којих се отварају породична и друштвена питања, проблеми односа између богатих и сиромашних, као и између љубави и интереса, затим доброчинства, воље и судбине, добра и зла, религије и могућности праштања. Детаљна психолошка анализа ликова, нарочито Ајдина и Нихал, има размере величанствености Бергмана, његових рељефних истраживања дубина брачних тензија и незадовољстава. А однос између Ајдина и његове усамљене сестре која тавори у учмалости провинцијске недођије, не проналазећи смисао живота, подсећа на Чеховљеве драмске јунаке, пасивне и дотучене животом. Када сестри занесено говори о страсти према свом интелектуалном раду и књигама, покушавајући да је усмери, Ајдин је налик Серебрјакову из “Ујка Вање”, због потпуног неразумевања најближе околине, заслепљености самим собом.

У изванредно вођеној расправи између Ајдина и Нихал, она му каже да користи своје врлине, луцидност и речитост, да би вређао људе, понижавао их и повређивао. У исто време сматра да је у односу са њим изгубила себе, трошећи најбоље године свог живота, што је такође тако чеховљевски. У том смислу, Нихал подсећа на Јелену, жену Серебрјакова, која такође живи паразитски, без личног идентитета. Али, иако Нихал криви Ајдина због свог удављеног живота, као што Јелена криви Серебрјакова, суштински је кривица на њој самој, у њеној пасивности и слабости. Пишући о Чеховљевим ликовима, Рејмонд Вилијамс је истакао да они целокупну енергију троше у процесу стицања свести о својој немоћи, и да су након тога сувише уморни да би учинили било шта.

Зимски сан се може разумети не само као одраз објективних околности, застоја у селу због снежних олуја, већ као метафора Ајдинове несвесности. Он себе види као добротвора и благог човека, док га у стварности, његови најближи уопште не воле, ни супруга ни сестра, због његове усмерености на себе, и пасивне агресивности. Но, крај филма сугерише буђење Ајдина из тог метафоричког зимског сна, иако снег не престаје да пада. Прекид Ајдиновог игнорисања окружења доноси почетак рада на књизи, историји турског позоришта, јер је то идеја његове сестре. У њиховој ранијој расправи, она му је напоменула да је арогантан јер пише колумне о ономе што не познаје (религија, обичаји…), односно да треба да пише о ономе што зна, а то је позориште, где је провео двадесет и пет година. Почетак писања историје позоришта може се, дакле, тумачити као помирење са околином, отварање према мишљењу ближњих и почетак новог живота, на темељима заједништва и хармоније.

Ана Тасић

Текст је прво објављен на rts.rs

Лекари као хероји нашег доба

Филм “Аритмија” Бориса Хлебњикова

Филм “Аритмија” (2017) Бориса Хлебњикова, доступан на Јутјубу, истовремено је суптилна и напета, породична, друштвена и медицинска драма. Протагониста је Олег (Александр Јаценко) који паралелно пролази кроз породичну и професионалну кризу. Он ради као лекар хитне помоћи, посвећен је пацијентима и вредан, али не мари за ауторитете, због чега је у честом сукобу са надређенима. Њихови конфликти, као и призори рада служби хитне помоћи на терену, откривају бројне проблеме у здравственом систему, наметање бирократије која успорава хитну помоћ пацијентима, администрације која у тим случајевима може бити погубна. “Аритмија” је у том смислу тематски блиска изванредном румунском филму “Смрт господина Лазарескуа” Кристија Пијуа (2005), који такође открива трагичне апсурде здравственог система. Имајући у виду глобални раст друштвеног значаја здравствених радника, овај филм је нарочито занимљив, јер отвара мноштво значења и проблема на том пољу.

Паралелно са медицинским драмама тече и брачна драма Олега и Катје (Ирина Гарбачова), такође запослене у здравству. Њихов однос, између осталог, трпи због њихове презапослености, односно немогућности да се посвете једно другоме. У том смислу је акцентован проблем односа између приватног и пословног, односно жртава које лекари подносе у личној сфери живота, како би остали посвећени послу и пацијентима. А захваљујући особености карактера Олега, избегнута је стереотипизација, предвидивост и сентименталност тока радње. Он је затворен у себе, ћутљив и помало ексцентричан, али и изненађујуће упоран у екстремним ситуацијама, када предузима неочекиване, храбре, понекада и луцкасте кораке. Специфичност његовог карактера гради и сложен однос са Катјом, потврђујући истину о бесконачности неразумевања између мушкараца и жена, чињеницу да су једно другоме вечна тајна. Тај проблем се репрезентатитно одражава у сцени њихове свађе у аутомобилу, док се возе, када Олег оптужује Катју да она неће да буде са њим јер је неамбициозан лузер, на шта она врло бурно реагује објашњењем да је он потпуно погрешно види, јер она није толико плитка.

Радња се дешава у савременој Русији, у неименованом граду изражене живописности, носећи опипљиве епизодне ликове који одражавају особености руског живота и “руске душе”, коју је Достојевски описивао као простодушну и наивну, другачију од западног света, у погледу мање искварености материјализмом. Ове специфичности руског живота у највећој мери отелотворују ликови пацијената по које хитна помоћ долази у њихове домове, уплашени, лакомислени, богобојажљиви, али и плаховити.

Иако над радњом лебди суморност и непрестана тензија, повремено избијају искре наде и оптимизма. Са једне стране, ведрину доноси сећање на прошлост, које, на пример, избија у журкама Олега и Катје, за пријатеље и колеге. Прошлост је резервоар наде, која се оживљава музиком, у сцени коју води песма “Наше лето” Валентина Стрикала, лајтмотивом и весником бољих времена. Њени носталгични стихови ће пратити и расплет, охрабрујући на оба Олегова фронта, личном и професионалном. Такав завршетак потврђује истину о оправданости патње, односно да се мрак никада не простире без светла у близини.

Ана Тасић

Текст је прво објављен на адреси

https://www.rts.rs/page/magazine/ci/kulturno/story/3160/preporuka/3979113/film-aritmija-boris-hlebnjikov-.html

 

 

Музика је живот, а живот није бизнис

Филм Џима Џармуша о Стуџисима

Документарни филм Џима Џармуша “Gimme Danger” (2016), насловљен према песми Стуџиса (The Stooges), америчког гаражног рок бенда коме је филм посвећен, има особену снагу због ауторове видљиве посвећености овој групи Игија Попа. Дело хронолошки прати његову биографију и историју Стуџиса, од детињства и оснивања школских бендова, преко окупљања Стуџиса шезедесетих година у граду Ен Арбор у Мичигену, до данас. Структуру чини спој новијих интервјуа са члановима бенда, највише са Попом, затим архивских фотографија и снимака концерата и интервјуа, као и инсерата из играних филмова који се илустративно или асоцијатицно везују за начете теме. Посебна вредност Џармушовог дела је у раскоши значења, односно у отварању мноштва политичких, друштвених, историјских, културолошких тема, повезаних са радом ових андерграунд музичара, и њиховим постојаним отпором према тржишном вредновању музике.

Jедан од акцената филма управо је на одбијању уласка у шоу бизнис, машину која немилосрдно меље сваку искреност. “Шоу бизнис није пријатељско место”, каже Иги, додајући да су индустрија и менаџери зло, и да их сматра “издајом културе”. У вези са тиме, Џармуш је укључио и Игијев говор током свечаности поводом уласка у Хол славних рокендрола 2010. године, када је рекао: “Музика је живот, а живот није бизнис.”

Такође важна тема филма је Игијево инсистирање на индивидуализму, одбијање да буде укалупљен, одређен припадношћу неком покрету, или политичкој опцији, што је у време разуларене политичности контракултуре шездестих година, било нека врста ексцеса. “Настојали смо да избегавамо све, због чега су нас сматрали нихилистима”, објаснио је Иги, доводећи до закључка да они заправо нису желели да буду изманипулисани. Простор рок идолатрије је врло плодан за политичку и економску експлоатацију, губљење тла под ногама и масакр истине. Последње Игијеве речи у филму су: “Не желим нигде да припадам, желим само да будем.”

У извођачком смислу, Иги припада традицији провокације, са чиме је антиципирао панк покрет. Од почетка је на концертима инсистирао на прекорачењу граница, прављењу буке и изазивању нереда, што је наслеђе авнагардних покрета, дадаизма или надреализма. Попова сценска персона је била карактеристична по анимализацији тела, он се често кретао као пас, пузао, увијао се, ритао, а носио је и псећу огрлицу око врата. У том погледу је репрезентативно значење њихове песме “I Wanna Be Your Dog”.

У сценском наступу Стуџиса је било нарочито важно остваривање директнијег контакта са публиком, стварање заједничког, ритуалног простора. Извођачи су ту нека врста шамана, истеривача друштвених демона и  медијатора у повезивању заједнице, што се може тумачити као савремено отелотоворење дионизијских свечаности. Сам Иги је у интервјуу за филм рекао да су Стуџиси представници дионизијске уметности, насупрот аполонској.

За Фридриха Ничеа је подела уметности на дионизијску и аполонску била суштинска, где је прва разбарушена, разорна, и долази из утробе, док је друга одређена редом, мером и разумом. У есеју “Рођење трагедије”, Ниче је написао да се под мистичким играњем Диониса разбијају окови и отвара пут ка језгру бића, ка суштини ствари, коју не треба тражити у појавама, већ изван њих, у метафизичком.

Ана Тасић

Текст је прво објављен на  rts.rs