Author: anasttasic

Nestanak čoveka u svetu sreće

„Pad“, tekst Branislava Ilić, režija Kokan Mladenović, Centar za kulturu Svilajnac i „Stvaranje čoveka“, tekst Tijana Grumić, režija Ivona Šijaković, Atelje 212, Scena „Petar Kralj“

Predstava „Pad“ je nastala prema savremenom dramskom tekstu Branislave Ilić koji se bavi problemom pogibija radnika na gradilištima, pri čemu pojam pada uzima i jasna metaforička značenja. Fragmentarno utvrđena, drama donosi jak kritički odraz činjenice da je u Srbiji prošle godine poginulo preko četrdeset radnika. Naročito je važno i dramski izražajno to što se ova tema pripoveda iz intimnog ugla, što izaziva jaka emotivna dejstva. Priču vodi devojčica koja živi sa ocem koji strada na gradilištu. Mlada Glumica Jelena Blagojević nastupa u dve uloge, naratora i lika devojčice, sa brehtovskim značenjem izlaženja iz uloge, distanciranja od tragedije gubitka oca. Posebno treba izdvojiti snagu i prirodnost igre šesnaestogodišnje glumice koja osvaja mladalačkom izražajnošću. Branislav Trifunović predstavlja njenog oca, a naročito uverljivo oblikuje njihove zajedničke scene. Nina Nešković sa diskretnom, razobličavajućom ironijom prikazuje brutalno bezosećajnu menadžerku građevinske firme. Plastično izvajanog nastupa, što proizvodi kritički smisao, ona grabi na putu profesionalnog uspeha u kompaniji „Belgrade Star City“, ne obazirući se na ljudske žrtve.

Foto Centar za kulturu Svilajnac

Reditelj Kokan Mladenović gradi predstavu multimedijalne forme u kojoj se video bim višeznačno upotrebljava (video radovi Goran Balaban, scenografija Marija Kalabić, kostimografija Andrijana Janković). Projektuju se kratki filmovi koji donose vizuelnu ilustraciju radnje, od prizora fizičkih padova do ironijom obojenih reklama za građevinska preduzeća koja nude lepši, komforniji život. Oni upotpunjuju formalni nivo predstave, uz primedbu da su mogli da budu mekše, estetizovanije oblikovani. Izazovnije je i vrednije korišćenje bima sa direktno kritičkim smislom, kada se ispisuju važna pitanja povodom smrti radnika, od ličnih do društvenih. Na primer: Ko je ubio mog tatu? Koliko košta ljudski život? Da li su ljudi roba? Zašto niko nije kažnjen? Muzička pratnja kompozitora Marka Grubića odgovarajuće pojačava doživljaj scenske radnje, od napetih, uznemirujućih utisaka o opasnosti rada u rizičnim okolnostima, do osećanja bola zbog ljudskih gubitaka.

Predstava „Stvaranje čoveka“ takođe je nastala prema savremenom domaćem tekstu, autorke Tijane Grumić, koji se takođe bavi ljudskim tragedijama, u ovom slučaju migranata sa Bliskog Istoka. Ova drama je vredno poetsko delo koje ispisuje lirski jake odraze života ljudi osuđenih na beg iz domovine. Komad je specifičan zbog pristupa ovoj temi, kroz neobično dopadljive poetske pripovesti o roniocima. One su suptilno ispovedno uobličene, što ovaj komad izdvaja od uobičajenijih, dokumentaristički realističkih i suvoparnijih obrada problema izbeglištva. A društveno sveprisutan, formalni i globalni politički diskurs o migrantskim tragedijama, u drami se odražava kroz uvođenje glasa sa radija. On o izbegličkim problemima govori jednim hladnim, statističkim tonom, koji slušaoca suštinski otuđuje od stvarnosti ljudskih patnji. Sukob ta dva plana u drami, lirskog i formalnog, proizvodi izazovna značenja koja odražavaju složenost pristupa problemu izbeglištva.

Foto Atelje 212

Režija Ivone Šijaković nažalost ne uspeva da prenese na scenu raskošna značenja dramskog teksta. U predstavi se ne prepoznaje jasan rediteljski koncept. Na početku se uspostavlja deziluzionistički odnos, kroz direktno obraćanje glumice Dragane Đukić. Ona gledaocima želi dobrodošlicu u pozorište, predstavlja nam likove, držeći u ruci programsku knjižicu predstave. Taj brehtovski čin se kasnije ne razvija, zbog čega uvodni postupak shvatamo kao proizvoljan, neopravdan.

Glumci koji su sve vreme prisutni na sceni, igraju stilski i kvalitativno različito, neujednačeno, kako se ko snašao. Najupečatljiviji je komički odmeren nastup Radomira Nikolića (Otac), kao i delikatno ironična i autoritativna igra Slavena Došla, u ulozi priznatog i poznatog umetnika Urbana Urbana. Njegov lik opipljivo razobličava sveprisutnu manipulativnost ljudskim tragedijama, u medijima i kulturi, korišćenje izgbegličkih patnji za ličnu promociju. Za razliku od predstave „Pad“, uključivanje mladog glumca, u ulozi Sina, ovde nije odgovarajuće uklopljeno u celinu. Najveći propust predstave, posledica manjkavosti režije, jeste odsustvo osećajnosti koju tekst u izobilju sadrži.

Sa druge strane, pored izvesnih kvaliteta drame, ova scenska postavka se može pohvaliti vizuelnom zavodljivošću. Scenografija Veljka Stojanovića stilizovano predstavlja bazen, označen ironičnim natpisom „happy place“. To „srećno mesto“ postaje probojna metafora sveprisutnih raskoraka između idealizovane slike sveta koju projektuju mediji i stvarnosti ljudskih nevolja.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 8.1.2019. godine

Advertisements

Naš svet je pozornica laži

„Ukroćena goropad“, prema komediji Vilijama Šekspira, režija Olivera Đorđević, Narodno pozorište u Subotici

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

Radnju Šekspirove „Ukroćene goropadi“, komedije koja se bavi odnosima između polova, ljubavi, brakova i interesa, rediteljka Olivera Đorđević smešta u pedesete godine prošlog veka. To prepoznajemo po oblikovanju kostima, kao i izboru muzike. Kostime Milice Grbić Komazec funkcionalno čine lepršave tufnaste haljine devojaka, rokerke buntovnih mladića i retro odela gospode. Muziku uživo izvodi Geza Kučera, gradeći pratnju za songove koje pevaju različiti likovi, na sceni u pozadini, obeleženoj kao prostor benda „The Shrews“ (u prevodu „goropadi“, izvoran naslov komada je „Taming Of the Shrew“).

Foto Atila Kovač

U subotičkoj predstavi su naročito pojačana komička značenja, akcentovana je  parodičnost likova i radnje, sa glavnom funkcijom bezobzirnog zasmejavanja gledalaca, što je u saglasju sa Šekspirovim populističkim duhom. Posebno je izražena i komunikacija sa publikom, što je takođe u duhu elizabetanskog teatra. Aktivan odnos sa gledaocima se uspostavlja odmah na početku, u uvodnoj sceni predstave, na proscenijumu, ispred zavese. Tu tri lika, „renesansna ekipa“ koju čine glumci Milan Vejnović, Vladimir Grbić i Srđan Sekulić, izazivaju, zasmejavaju, animiraju gospodara, u ovom slučaju gledaoca u prvom redu. Reč je o adaptiranim scenama iz originalnog teksta, koje vodi Slaj, postavljajući celokupnu radnju komedije kao situaciju pozorišta u pozorištu. Ovde je ta Slajova snolika predstava prevedena u opravdano jednostavniju strukturu, tako da lakše deluje na gledaoce, rušeći pri tome konvencionalne granice između izvođača i publike. „Rensesansna ekipa“ se tokom subotičke predstave vraća, ponovo izazivajući gledaoce, čime se dosledno stvara čvrsta osnova pozorišta u pozorištu, takođe omiljena u Šekspirovom teatru.

Glumci su skladno, stilski ujednačeno, predstavili brojnu grupu Šekspirovih likova ozbiljnih i manje ozbiljnih mutivoda i secikesa. Batista (Zoran Bučevac) je bogati plemić, nešto umerenije oblikovan, otac poslušne i mile Bjanke (Isidora Vlček) i goropadne Katarine (Sonja Leštar). Njihove udvarače vešto maniristički i komički izražajno igraju Dimitrije Dinić (Petručio), Igor Greksa (Hortensio), Milan Novaković (Lućenco), Nebojša Čolić (Gremio, u pratnji komički delotovrnog sluge Grumija – Miloš Stanković).

Naročitu komičku snagu u predstavi imaju citati iz filmskog nasleđa. Na primer, Vinćenco (Ljubiša Ristović), pravi otac Lućenca od koga se sin krije, parodična je replika Brandovog Don Vita Korleonea. Reference na savremenu popularnu kulturu su prisutne i u songovima, na primer jedna pesma se parodično odnosi prema poznatoj, često citiranoj pesmi „Bad Romance“ Lejdi Gage. Komiku izbacuju i poplave različitih imena likova, njihovo mešanje, kombinovanje i zabune koje izazivaju, kao i zamenjeni identiteti. Izuzetno je komičan Učitelj (Igor Lerić) koji se pretvara da je Vinćenco, zauzvrat dobijajući finansijsku nadoknadu koju uzima uz komički oštar i društveno satiričan komentar „učiteljska plata“. On je pomalo čaplinovski oblikovan, a naročito su upečatljivi, komički prodorni prizori njegovog neprestanog ždranja, beskonačnog guranja sendviča u usta, iskolačenih, pohlepnih očiju. Izdvojićemo i posebno komički delotvornu scenu tajnog pantomimskog objašnjavanja, kada Biondelo (Vladimir Grbić), Lućencov sluga, objašnjava šta treba lažni Vinćenco (Učitelj), da kaže Batisti.

Glavni smisao ove uspešno scenski razmaštane, vrtoglavo duhovite predstave je živahno razigravanje scene, nepregledno zabavljanje gledalaca. Ipak, postavka Šekspirovog komada ne bi bila šekspirovska da ne postoji druga strana, tragična crta njegovog suštinski dvoznačnog, tragikomičnog pogleda na svet. Naličje subotičke žovijalne igre je kritika materijalnih društvenih diktata. Ni mladići ni devojke koji ulaze u brak, ni njihovi roditelji, bili oni pravi ili lažni, gotovo da ne pominju ljubav. Ona je smoždena finansijskim interesima. Ko da više, devojka je njegova. U toj trci za bračnim biznisima se laže, podmićuje, pretvara. Ceo svet je pozornica, prostor beskrajnog varanja. Tamno naličje ove predstave je izražajna metafora našeg sveta, sveta u kome su vrednosti okrenute naglavačke.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 22.12.2018. godine

Ponovljena posrsnuća Čehovljevih junaka

„Ujka Vanja“, prema drami Antona Pavloviča Čehova, adaptacija, režija i scenografija Egon Savin, Jugoslovensko dramsko pozorište

Foto JDP

Čehovljev „Ujka Vanja“ je u rukama reditelja Egona Savina diskretno propušten kroz blagi filter teatra apsurda. Likovi podsećaju na Beketove tragikomične aktere koji tumaraju u nekom međuprostoru, ni na nebu ni na zemlji, pokušavajući da dosegnu nedokučivi smisao svojih patnji. Duh apsurda se odražava u neverbalnim scenama, kada likovi, bezvoljni i dotučeni, odsutno bulje u daljinu, zamišljeni u neki drugi prostor i vreme. Nemoćni su u delovanju, kao ofucani nesretnici Beketovih dramskih svetova. Apsurd boji i niz tragikomičnih scena, bitno prisutnih u predstavi. Na primer u prvoj pojavi Serebrjakova, kilavog zdravlja, kada kuka da teško diše, groteskno posrćući.

Radnja Savinove predstave je zgusnuta, tekst Čehovljeve drame je u velikoj meri skraćen. Nema praznih hodova i tromih scena koje bi ubile živost, što je uvek realna pretnja u inscenacijama Čehova, imajući u vidu odsustvo opipljivije dinamike događaja. Glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta u najvećoj meri nadahnuto predstavljaju likove dotučene životom, beznađem pustog provincijskog postojanja. Nastupaju u preovlađujućem maniru psihološkog realizma koji povremeno skrene u plastičnu tragikomičnost, grotesku nemoći suočavanja sa svakodnevnim udarcima života. Bogdan Diklić suvereno igra Serebrjakova, samoživog profesora u penziji, u žaljenju za slavom koja je ostala zaglavljena u prošlosti. Milica Gojković je izuzetna kao Sonja, duboko nesrećna zbog nemogućnosti ljubavi sa doktorom Astrovom. Ova glumica u markantnim crtama upečatljivo oblikuje lik koji je sopstvena senka, bledi odraz stvarnog ljudskog postojanja. Marija Vicković je manje autentično predstavila Jelenu, žena koja okreće tu sredinu naglavačke – njena igra je povremeno usiljena, nedovoljno prirodna. Branislav Lečić  je u najvećoj meri ubedljiv u građenju Ujka Vanjine čemerne egzistencije. Naročito je izražajan u prelomnoj sceni na kraju trećeg čina, kada puca zbog Serebrjakovog predloga prodaje imanja. Lečić tu uverljivo delikatnim pokretima suptilno sažima celokupnu tragičnost njegovog bića. Sa druge strane, manje je skladna njegova ranija scena sa Jelenom, gde usiljeno, nevešto plače zbog nemogućnosti ostvarivanja njihove ljubavi – bilo bi delotvornije, emotivnije da je groteska tu suzbijenija. Nenad Jezdić je spretno predstavio Astrova, rezigniranog, mada i dalje poželjnog muškarca koji od banalnosti svakodnevnice beži u zagrljaj prirode, ali i alkohola. Dubravko Jovanović kao Telegin i Aleksandra Nikolić kao Marina, skladnom igrom odgovarajuće upotpunjuju ovaj svet posustalih, razočaranih ljudi, izmrcvarenih provincijskim životom.

Čehovljeva drama ne prestaje da nas pogađa, zbog svevremene aktuelnosti, uvek izazovne obrade životnih razočaranja, suočavanja sa propuštenim prilikama, neuhvaćenim čežnjama, neostvarenim strastima. Zbog nepresušne izazovnosti Čehovljevog komada, koji vešto razigravaju glumci Jugoslovenskog dramskog pozorišta, predstava uspešno teče i nesumnjivo će biti gledana.

Sa druge strane, ova scenska postavka „Ujka Vanje“ otvara problem rediteljske autentičnosti, odnosno kritičkog vrednovanja autocitata. Savin je ovde ponovio rešenja korišćena u tivatskoj produkciji „Providenca“ (2014), bokeškoj verziji „Ujka Vanje“, koju je adaptirao Stevan Koprivica. Savinova scenografija koju određuje središnji prazan prostor i pozadinski zid sa nizom prozora obloženim šalonima koji se po potrebi radnje otvaraju i zatvaraju, sa efektnim simboličkim značenjima, gotovo da je ista u ove dve predstave. Prisećamo se i prizora prisutnog u obe predstave, scene razbijanja Vanjinih iluzija, kada sa buketom ruža dolazi kod Jelene i zatiče je u zagrljaju Astrova (Ujka Vanja je u tivatskoj verziji bio Dondo Vojin, a Astrov Doktor Astić). U vezi sa time se postavlja pitanje odnosa reditelja prema sopstvenom radu: do koje granice je prihvatljivo autocitiranje? Imajući u vidu da je reč o produkciji na velikoj sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta, našeg verovatno umetnički najznačajnijeg teatra, očekujemo veći stepen angažmana, posvećenosti i inventivnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 18.12.2018.

Svetlo u mraku

„Limunacija“, tekst Dušan Kovačević, režija Nebojša Bradić, Narodno pozorište u Nišu

Foto NP Niš

Polazeći od pripovetke „Limunacija u selu“ Stevana Sremca, Dušan Kovačević je 1978. godine napisao tragikomediju “Limunacija“, prilično drugačijih značenja. Sremčev protagonista Sreta je anti-junak, definisan zlobnom karikaturalnošću, čija je namera bila pamfletska osuda političkog radikalizma, kako su pisali istoričari književnosti. Tako je za „konzervativca u duši“, tradicionalistu Sremca, selo Prudelj bilo oslikano tonovima patrijarhalne, obrenovićevske idile. Sa druge strane, Kovačevićevo selo nije nimalo idilično, naprotiv, ono je mrtvo more, nedođija zaglibljena u beznadežnom primitivizmu i zakržljalosti pameti. Kao takvo, ono je odgovarajuće polazište satiričnih, gorkih opservacija o našem mentalitetu i političkoj demagogiji.

Reditelj Nebojša Bradić na sceni Narodnog pozorišta u Nišu pojačava tamna značenja Kovačevićeve „Limunacije“, gradeći oporu i grotesknu komediju o odnosu naroda i vlasti. Na konkretno i simbolički zatamnjenoj sceni, stilizovano utvrđenoj drvenom tarabom i višeznačnim gajbicama, prostire se cirkus o večitoj nemogućnosti izlaska iz tamnice malograđanstva (scenograf Nebojša Bradić, kostimograf Marina Vukasović Medenica, kompozitor Zoran Erić, scenski pokret Vera Obradović). U otelotvorenju odraza takvog nakaradnog društva, naročito je sugestivna postavka naroda, odjek antičkog hora. Narod koji u Kovačevićevom komadu skoro da ne govori, u Bradićevoj postavci horski izgovara didaskalije teksta, koje se odnose na njegove neverbalne postupke. Na taj način je u predstavi naglašena funkcija naroda, kao i pitanje populizma. Glumci koji predstavljaju narod, Katarina Mitić, Katarina Arsić, Uroš Milojević, Dejan Gocić, Marjan Todorović i Stefan Mladenović, nastupaju upadljivo oštro, kruto, plastično, kolektivno gradeći košmarni efekat. Krezubi i kvrgavi, oni se preteći kreću u krdu, čime se stvara utisak o njihovoj kolektivnoj snazi, ali i nedostatku indivudalizma. Narod u nekoliko slučajeva gradi zaista upečatljive prizore, ekspresionističkog prizvuka. Na primer, u scenama u kojima imaju umetnute, produžene ruke. Tumačimo ih kao oznaku posledica njihovog teškog fizičkog rada, izmrcvarenosti koja definiše njihove živote. One su simbolički efektan, vizuelno snažan odraz činjenice da rade od cika zore do jauka mraka, „ćuteći i trpeći krvopije na vlasti“, kako kritički obznanjuje Sreta. Izražajno je rešena i scena izbora, kada narod dolazi da glasa, pod maskama. Ovaj stilizovani prizor shvatamo kao izraz potrebe za sakrivanjem, posledicom duboko ukorenjenog straha od autoriteta, vlasti, promena.

Brojni ansambl niškog pozorišta nadahnuto i stilski ujednačeno oživljava Kovačevićev gorko smešni dramski svet. Dejan Cicmilović energično igra učitelja Sretu, utopistu i uspaljenika donkihotovske prirode, koji pokušava da prosvetli žitelje Prudelja, gde na početku predstave dolazi. Aleksandar Mihailović je vešto teatralan u oblikovanju lika Ćir Đorđa, Sanja Krstović je takođe parodična u predstavljanju njegove nafrakane fufe Đizele, a Marko Pavlovski je šarmantno kljakav, mutav sluga Tašule. Dragana Jovanović igra seljačkog šereta Maksu, Sretinog vernog pratioca, Aleksandar Marinković je tragikomičan Mića Oficir, Miroljub Nedović je Birov, neka vrsta seoske lude, Danilo Petrović je Purko Pandur, а Dragoslav Savić nekadašnji glumac Pera Ćata koji rado živi u prošlosti…

Pomalo gogoljevska u živopisno tragikomičnim opisima zapuštenosti društva, posledicama odsustva valjane vlasti, Bradićeva „Limunacija“ donosi prodoran jauk povodom ćoravog tumaranja u mraku. Opominjuća u tonu i značenjima, predstava se završava optimistički, bar na simboličkom planu. Iako razočaran u ishod misije, Sreta ne odstupa od mogućnosti razumnijeg društva. U poslednjoj sceni, sa povezom na očima i u društvu Makse, on neodoljivo podseća na Šekspirovog Kralja Lira i njegovu vernu ludu. Kao i Lir koji vidi istinu tek kada oslepi, Sreta pronalazi svetlo u sebi, u dubini mraka. To svetlo predstavlja simboličku nadu, znak snage pojedinaca, prometeja koji ne odustaju od puta za bolji svet.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 15.12.2018.

Neuništiva volja za životom

„Petrijin venac“, prema romanu Dragoslava Mihailovića, dramatizacija Mila Mašović-Nikolić, režija Boban Skerlić, Atelje 212

Foto Atelje 212

Nastala prema istoimenom romanu Dragoslava Mihailovića, predstava „Petrijin venac“ je ogoljena, dirljiva, simbolički izražajna pripovest o Petriji, ženi koju je život kršio ceo njen vek (dramatizacija Mila Mašović-Nikolić). Mihailovićev roman o neukoj, priprostoj ženi, preopterećenoj praznoverjem, karakterističan je po stilu, odnosno Petrijinom neknjiževnom govoru, nepravilnom, povremeno i osobeno smešnom. Iako takav, on je sredstvo burnog raskopavanja egzistencijalističkih tema samoće, bolesti, smrti, patnje, starenja, kao i čelično jake volje za životom.

Predstava reditelja Bobana Skerlića je karakteristična po izazovnom uvođenju tri glumice koje delikatno, hipnotički igraju Petriju – Marta Bjelica (Petrija mlada), Jovana Gavrilović (Petrija gradska) i Milica Mihajlović (Petrija udovica). One su sve vreme prisutne na sceni, a označavaju različite etape u životu ove tragične junakinje. Kada ne predstavljaju Petriju u prvom planu, preostale dve glumice posmatraju događaje, prate ih sa različitom izražajnošću, od vedrine, preko brige, do užasnutosti. One su najčešće nemi svedoci patnje, što razumemo kao naglašavanje introspektivnih značenja, Petrijinog pogleda u sebe, suočavanja sa sobom. Na primer, kada je njen prvi muž Dobrivoje tera od kuće, Mlada Petrija ide da se obesi, dok je druge dve odgovaraju od toga, teše je i hrabre. Razumemo ih kao znak Petrijine potisnute snage, njene savesti, prisutne, ali rasklimatane. Kasnije, kada Gradska Petrija upoznaje Ljubišu, preostale dve Petrije sa pažnjom posmatraju razvoj događaja, nadgledaju je, kao neki metafizički čuvari.

Ansambl u celini igra stilski i kvalitativno ujednačeno i vešto, gradeći tešku, košmarnu atmosferu koja verodostojno odražava Petrijne nedaće. Dobrivoje (Ivan Marković) je prvi Petrijin suprug sa kojim je nadrljala, nasilan, fizički i verbalno, uz podršku njegove majke, Vele Bugarke (Isidora Minić). Petrijin drugi muž Misa (Igor Đorđević) je energičan i pun života, do povrede. Tada  se menja njegov stav prema životu, bojeći Petrijinu tragediju još tamnijim tonovima. Ljubiša Tihomira Stanića je takođe ubedljiv lik u toj galeriji očajnika koje je život polomio, i koji utehu traži u lokanju rakije. U predstavi, kao i u romanu, važan je suptilan humor koji pomalo razblažuje sveprisutan čemer. Komičke crte povremeno obezbeđuju epizodni likovi, doktor (Vladislav Mihailović), ili fotograf (Branislav Zeremski). Delikatnu komiku donosi i Petrijina vera u vradžbine Vlajne Ane (Jelena Rakočević), na primer njen recept za testiranje trudnoće koji uključuje mokrenje po sekiri.

Scenografija koju primarno čini niz različitih kaveza, metalnih i izanđalih, značenjski je opravdana, u pogledu simboličkog izražavanja sputanosti, odsustva slobode u tom rigidnom patrijarhatu (scenograf Goran Stojčetović). Ipak, ne možemo se oteti utisku o njenoj ružnoći, kabastosti tih kaveza, (namernom?) odsustvu estetskih vrednosti. Kostimi Tatjane Radišić su izuzetno zanimljivi, razmaštani u stilizovanom predstavljanju ruralne odeće. Naročito su lepo rešene ženske podsuknje, sačinjene od konopaca kojima je scena generalno preplavljena. Sveprisutni konopci grade neobične uslovnosti, tražeći simboličko razumevenje. Likovi ih razvlače na početku i na kraju, asocirajući nas na Penelopino pletivo koje se zapliće i raspliće, u očekivanju Odiseja. Penelopino čekanje se ovde može shvatiti metaforički, kao Petrijino čekanje boljeg života. Takođe, Petrija na početku za dlaku ne završava na konopcu, samoobešena. U tom smislu, konopac je i simbolički znak pretnje, mogućeg okončanja života. Zgužvani konopci kasnije predstavljaju i Petrijinu bebu, odnosno njeno stradanje, što je takođe izazovna scenska uslovnost.

Muzika u predstavi je vrlo upečatljiva, ona boji atmosferu i oblikuje raspoloženje, od razigranog do setnog, koje pojačava tragični doživljaj (kompozitor Mate Matišić). Na planu režije, karakteristično je vođenje paralelenih prizora, što podseća na filmsku izražajnost. Osvetljenje je utuljeno, događaji su preovlađujuće uronjeni u tamu, konkretnu i simboličku. Ona je odraz sumornog patrijarhalnog sveta koji guši slobodu i život sam, ali i sveta koji otkriva žilavost pojedinca, neuništivu želju za životom.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 2.12.2018. godine

Ljubav u doba priliva migranata

„Ljubav u Savamali“, tekst Ivan Lalić, režija Darijan Mihajlović, Zvezdara teatar

“Ljubav u Savamali” Ivana Lalića je prvi izvedeni dramski tekst ovog pisca posle uspešnog “Heroja nacije”. Ova dva komada se susreću u motivima parodične obrade današnjeg ogromnog, manipulativnog uticaja medija. “Ljubav u Savamali” je komična melodrama, pitka i neposredna, probojna u zavođenju gledalaca, britkim humorom i savremenošću sadržaja. U drugom planu, Lalićev tekst diskretno donosi kritički odraz našeg vremena. U njemu se živopisno ogledaju društveno-politički problemi, nezadovoljstvo životom u Srbiji, sveprisutna želja za odlaskom iz nje. To se, između ostalog, provokativno problematizuje i kroz prisustvo migranata sa Bliskog istoka. U tom smislu je karakteristična replika protagoniste Ahmeda, izbeglice iz Avganistana, koji odgovara policajcu Stojanu: “Ni Srbi neće da ostanu u Srbiji. Zašto ja da ostanem…”. Tema prisustva migranata otvara i pitanja složenog odnosa prema njima, od proklamovanja bezgranične zaštite, u diskursu nevladinog sektora, do glasnog nepoverenja naroda. Bavljenje migrantima pokreće i rasprave o ksenofobiji, toleranciji, granicama ljudskih prava i sloboda.

Darijan Mihajlović bez upadljivijih estetskih ambicija i rediteljskih inovacija postavlja na scenu ovaj komad. Glumcima je dat centralni prostor, a osnovni utisak o predstavi je njena izražena komunikativnost sa gledaocima (scenografija Vesna Popović, kostimografija Lidija Jovanović). Glavna zamerka je neujednačenost stila i kvaliteta igre, između realizma, karikature i farse. Muški deo ansambla je u celini znatno uspešniji od ženskog. Milan Vasić je izuzetno energičan i ubedljiv kao Ahmed, noseći je stub predstave, dramski, komički i pevački ubedljiv. Izbeglica iz Avganistana, muzičar i reper širokih shvatanja, istovremeno je izgubljena individua, osuđena na lutanje i borbu za goli život, ali i muškarac u potrazi za ljubavlju. Feđa Stojanović sa merom, u svedenim tonovima igra Luku, predsednika kućnog saveta zgrade u Savamali, gde se radnja dešava, pored otvorenog humanitarnog centra. On je pisac, suprug i otac, u rascepu između poštovanja svojih uverenja i pritisaka supruge. Branko Vidaković je takođe vrlo ubedljiv, svedenim i komički efektnim sredstvima igra snishodljivog komšiju Bogdana koji se dodvorava Luki, “sve dok je na mestu predsednika kućnog saveta”. U toj činjenici se metaforički i komički izražajno ogleda univerzalan odnos podanika prema vlasti. Funkcionalna je i igra Nikole Šurbanovića, u ulozi lokalnog policajca Stojana.

Foto Nikola Vukelić

Elizabeta Đorevska igra Veru, Lukinu ženu, previše je karikirajući, što dovodi do nedovoljno jasnog izvrgavanja ruglu njenih ubeđenja. Sa time se parodično razobličava njena napadna ljubav prema životinjama i ljudima, nezaštićenima i slabima. Utisak bi svakao bio delotovorniji, da je karikatura blaža. Njihova ćerka Sara (Mina Sovtić) je takođe oblikovana u grubljim crtama koje naglašavaju njenu muškobanjastost. Ona je sirova fajterka, kik bokserka, osuđena da bude takva u surovoj sredini. Njena gruba igra nametljivo ističe brutalnost sredine, ali je u trenucima prekomerno izveštačena. Lena Bogdanović takođe igra vrlo karikaturalno, plastično i oštro. Njen lik je Lizet, novinarka CNN-a koja izveštava o “iznenađujućoj” humanosti pronađenoj u Srbiji, u situaciji zbrinjavanja Ahmedove bebe. U slučaju njenog lika, prekomerna farsičnost je najopravdanija, jer je predmet karikature jasan – ona razobličava navalentnost i moć predstavnika medija.

Predstava “Ljubav u Savamali” je uspešan žanrovski, “dobro skrojeni” odraz našeg vremena, uprkos navedenim zamerkama koje ne ugrožavaju previše njen ukupan doživljaj. Pri tome je ona odgovarajuće uklopljena u prepoznatljiv repertoar Zvezdara teatra, koji u najvećoj meri određuje savremenost tema, odlična komunikativnost predstava sa publikom, odsustvo rediteljskih inovacija. “Ljubav u Savamali” dovodi do (privremenog) rasterećenja od nagomilanih tegoba u našoj svakodnevnici, kroz duhovito i emotivno razračunavanje sa njima.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 28.11.2018.

O ljudima (i) svinjama

„Triptih o radnicima“, prema tekstovima Sare Radojković, Strahinje Madžarevića i Tijane Grumić, režija Jug Đorđević, Gradsko pozorište Čačak

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture i informisanja

Predstavu „Triptih o radnicima“ čini izvođenje tri jednočinke, autora Sare Radojković, Strahinje Madžarevića i Tijane Grumić, čiji su akteri radnici u fabrikama, odnosno članovi njihovih porodica. Pripovesti su odvojene, ali su povezane zajedničkom temom, kao i suptilnim rediteljskim rukopisom Juga Đorđevića koji stvara stilsko jedinstvo. Glumci Aleksandar Đinđić, Bratislav Janković, Ivana Terzić i Una Đelošević vešto, psihološki verodostojno i delikatno stvaraju različite likove, kroz različite delove triptiha. Igra se odvija u centralnom delu teatarske sale, koji publika okružuje sa tri strane, gradeći naročiti utisak o ritualnosti izvođenja, što pojačava snagu gledaočevog doživljaja (scenografija Jug Đorđević, kostim Marija Nikolić).

Foto Vojislav Galevski

Prvi deo „Neidentifikovane“, prema tekstu Sare Radojković, ispisuje bolne posledice tragičnog požara u njujorškoj fabrici, gde uslovi za rad nisu bili odgovarajući. Kao rezultat toga, protagonisti Filipo i Serafino traže svoje najmilije u pepelu zgrade i ugljenisanih tela. Tekst ima izraženu poetsku snagu i emotivno dejstvo, a glumci su odmereno i dirljivo izrazili nagomilani očaj ove strašne potrage. Jug Đorđević je minimalističkim sredstvima sugestivno uobličio tananu scensku osećajnost. Na početku predstave svi glumci sede na klupi, u ritualnoj, gustoj tišini. Kasnije, kako radnja odmiče, paralelno sa glavnim tokom, dijalogom glavnih aktera, odvijaju se izražajne neverbalne scene. Jedna glumica grčevitim telesnim pokretima izražava neizdrživu bol stvarnosti, dok druga nežno svira električnu gitaru, prateći tok radnje. Zvuci gitare su naročito efektni kada prate stihove o razlivenim mrtvim telima, lajtmotiv koji se bolno ponavlja. Scenski prostor je prekriven nabacanom odećom, simboličkom oznakom ljudi kojih više nema. Akteri kopaju po ovoj gomili stvari, tražeći tragove nestalih voljenih bića.

Drugi deo „Krokodil“, prema tekstu Strahinje Madžarevića, prati Adamovu potragu za majicom sa slikom žutog korokodila koja više nije u opticaju. Adam je protagonista,  radnik u fabrici odeće koji želi da napreduje, pod naročitim pritiskom njegove ambiciozne i džangrizave Supruge. Ovaj deo je najmanje dramski prodoran, nema opipljiviju emotivnu snagu, koju imaju prvi i treći deo. Na planu režije je zanimljivo stilizovano rešen. Pljeskanjem glumaca i menjanjem osvetljenja se odvajaju kratki prizori koji odražavaju profesionalne i porodične pritiske, ovde u centru pažnje.

Foto Vojislav Galevski

Treći komad „Nikada nisam videla zvezde“, prema tekstu Tijane Grumić je najosobeniji i najsloženiji, strukturalno i značenjski. Čini ga dvadeset i pet kraćih monoloških iskaza, svinja i ljudi, menadžera i radnica, naguranim pod krovom smrdljive farme za uzgoj svinja i preradu mesa. Komad na specifičan način ispisuje neljudsku svakodnevnicu radnica, neosetljivost uprave na njihovu životnu stvarnost, kao i nedosegnutu mogućnost pobune. Radnice su ućutkane strahom od gubitka primanja, tla pod nogama. Ma koliko ono bilo otrovno, smrdljivo i nedostojno ljudskog bića, ipak jeste nekakvo tlo, što radnice drži pod kontrolom. U ovom delu predstave, scenski prostor je prazan. Nagomilana odeća je uklonjena, ostali su samo glumci koji igraju ljude i svinje, ogoljene, ostavljene same, sa njihovim mučnim mislima i osećanjima. Glumac Aleksandar Đinđić je naročito ubedljivo prikazao svinju koja donosi osobeni, bočni pogled na fabričke tragedije, stradanja ljudi i svinja, samlevenih u nemilosrdnoj mašini profita.

„Triptih o radnicima“ je vrlo dobra predstava, decentan čin uspostavljanja rada Gradskog pozorišta u Čačku, koje sa ovom produkcijom označava početak profesionalnog delovanja. U uslovima u kojima živimo i radimo, osnivanje profesionalnog pozorišta je čin koji treba podržati. Naročito je pohvalan izbor ovakve tematike predstave. Uprava pozorišta u osnivanju nije odabrala delo komercijalnijeg opredeljenja i pitkijeg sadržaja, već se hrabro odlučila za ovaj korak koji na estetski vredan način istinito odražava drame našeg vremena.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 19.11.2018.godine