Author: anasttasic

U sumraku civilizacije

Premijera „Gospode Glembajevih“ na Dubrovačkim letnjim igrama

Dubrovnik* – Prva dramska premijera na 68. festivalu Dubrovačke letnje igre, „Gospoda Glembajevi“ Miroslava Krleže, izvedena je u Umetničkoj galeriji koja se prvi put koristi kao scenski prostor. Takođe je prvi put da se ova drama igra na dubrovačkom festivalu, zbog čega je premijera privukla veliku pažnju medija.

Ova produkciono zahtevna, epska, četvorosatna predstava reditelja Zlatka Svibena počinje na ulazu u zgradu Galerije, sa publikom koja stojećki prati izvođenje. Igra se nastavlja uz penjanje gledalaca uz stepenice i ulazak u galerijski prostor. Na tom putu glumci izvode fragmentarne prizore, snolike, ekspresionističke scene, slobodne interpretacije piščevih uvodnih didaskalija. Između ostalog se barunica Kasteli pojavljuje kao avet, iza stakla, u magnovenju, Ignjat Glembaj leži poput duha u krevetu itd. Ovaj polusatni mimohod predstavlja intrigantnu uvertiru u glembajevsku epopeju, proizvodeći i utisak o inicijacijskom putu gledalaca do odredišta – terase koju Krleža pominje u drami. Tu je utvrđena glavna scena, dom Glembajevih prepun porodičnih portreta, nalik muzeju duhova. Galerijski prostor je funkcionalno odabran i zbog toga što je Leone Glembaj slikar. Njegove filozofske misli o životu otvaraju zatim radnju Svibenove predstave, kao i u Krležinoj drami koja se dešava u predvečerje Velikog rata.

Foto Dubrovačke letnje igre

Reditelj je ovaj sjajan, psihološko-društveno-filozofski komad o sumraku građanske civilizacije na scenu spretno postavio u multimedijalnoj, muzičko-epsko-dramskoj formi. Zbog žanrovske složenosti, u kombinaciji sa snažnom dramatičnošću igre, predstava ima operskog u sebi (kompozitor Zlatko Tanodi, koreograf Staša Zurovac).

U izvođenje dramskih prizora su bitno uvedeni songovi koje pevaju živi i mrtvi. Uključivanje davno upokojenih u radnju, pored upadljivog metafizičkog smisla, razumemo i kao akcentovanje važnosti prošlosti za porodicu Glembaj. Akteri su ibzenovsko-strindbergovski vođeni avetima prošlosti, ne mogu da se oslobode taloga porodične istorije. Četa duhova na Svibenovoj sceni takođe sa sobom donosi važnost teme smrti, posebno naglašene u ovom scenskom tumačenju (Sviben je autor dramaturške adaptacije).

U pogledu stila, songovi iscrtavaju liniju stilizacije koju prate i video projekcije, kao i stalna upotreba mikrofona. Glumci su sve vreme ozvučeni bubicama, što teatralizuje radnju. Različiti video materijali se projektuju na galerijske zidine, od Krležinog dramskog teksta, preko crno-belih fotografija, do animiranih prizora, odraza senki, vremenskih prilika. Oni su povremeno ilustrativni, a povremeno donose poetsku nadgradnju radnje, čine je poetski punijom (scenografija i projekcije Leo Vukelić). Prisustvo ovog niza stilizovanih elemenata je važno zato što izražava onostrano, ali i složenost značenja dramskog teksta. Da je psihološki realizam, koji se nalazi u osnovi glumačke igre, jedini sloj, predstava bi bila idejno sužena u odnosu na tekst drame.

Predrag Ejdus u ulozi Ignjata Glembaja je doneo jednu topliju, ljudskiju verziju lika. Jarko je izražena njegova osećajnost, liričan je u prikazu slomljenosti zbog razočaranja u baruničinu bračnu vernost. Glumac nosi jednu odmerenu, svedenu odlučnost, autoritativnost i snagu, bez viška sredstava. Anja Šovagović Despot, kao barunica Kasteli, suvereno predstavlja njen odvratan snobizam, nametljivu razmaženost, ali i snažnu „erotsku inteligenciju“. Ipak, njena značenja se ne iscrpljuju u upadljivoj odbojnosti, što zna da bude slučaj u scenskim tumačenjima. U jednoj od poslednjih scena sa Leonom, ona dirljivo otkriva osećajniju stranu, svoje slabosti, razočaranja zbog životnih lomova, čineći je slojevitom.

Foto Dubrovačke letnje igre

Mijo Jurišić igra Leona Glembaja, pobunjenog, pravdoljubivog člana ove porodice, njenog oštrog, beskompromisnog kritičara, i neumornog tragaoca za životom izvan otrovne glembajevštine. Jurišić ima posebnu harizmu, njegov Leone je istovremeno nemilosrdno odlučan u svojoj pobuni, ali i suptilan, elegično oblikovan, u mekanim tonovima. Fizički je krhk, u skladu sa svojom unutrašnjom fražilnošću. Iz brojnog ansambla izdvajamo igru Bojane Gregorić Vejzović kao nepokolebljivo mirne, anđeoski delikatne sestre Angelike, Vladimira Posaveca Tušeka kao doktora Altmana, Karmen Sunčane Lovrić kao duha Alis, prve Ignjatove žene.

Bezgranično mešanje živih i mrtvih na Svibenovoj sceni shvatamo i kao metaforičan odraz glembajevskog sveta između života i smrti, prostora lutajućih duša stradalih u prekomernoj građanskoj raskoši. Društvene promene preko noći donose krahove finansijskih carstava i socijalnih položaja, u onom kao i u ovom vremenu, stvarajući olupine od zanesenih ljudi koji su živeli u iluzijama.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 14.8.2017

*Put je podržalo Ministarstvo kulture i informisanja Republike Srbije

Ogledala društva u tranziciji

31.  Grad teatar u Budvi

Regionalni pozorišni program: „Ožalošćena porodica“, „Balon“, „Dokle pogled seže“

Ovogodišnji, 31. po redu, festival „Grad teatar“, održava se u Budvi od 5. jula do 17. avgusta, pod motom „Za tri groša“, odabranom zbog posebno skromnih finansijskih okolnosti koje su pratile realizaciju festivala, usled nagomilanih dugova. Osim finansijskog aspekta značenja ovog mota, inspirisanog Brehtovom „Operom za tri groša“, skromnost sredstava znači i fokus na delima koja se zasnivaju na umetnički vrednom korišćenju svedenosti izraza. Povodom programske koncepcije festivala, v.d. direktora „Grad teatra“, Milena Lubarda Marojević za „Politiku“ je rekla: „Ove smo godine želeli da iskoristimo sopstveni trenutak rekonstrukcije za preispitivanje šireg umetničkog konteksta, pa smo birali programe koji dotiču aktuelna društvena pitanja. Program festivala pripremljen je za svega nekoliko meseci, zbog čega se na njemu više nisu mogli naći neki programi koje smo želeli. Ali mi se čini da poenta nije izostala. Jer bez glamura, bez fanfara i raskoši ove godine, festivalski programi se odvijaju u tišini, pred prepunim gledalištem, pred publikom koja učestvuje i razmišlja. A to je, nadamo se, dobar preduslov za jedan novi početak.“     

Pozorišni program 31. „Grada teatra“ takođe je specifičan po izraženoj regionalnosti. Predstave dobrim delom pokrivaju prostor bivše Jugoslavije, dolaze iz Slovenije, Hrvatske, Crne Gore, Srbije. Budvanska publika je između ostalog imala prilike da vidi slovenačku „Ožalošćenu porodicu“, hrvatski „Balon“ i crnogorsku „Dokle pogled seže“. One su donele društveno i estetski vredne odraze života na teritoriji bivše Jugoslavije. Sa posebnom pažnjom na izražajnosti glumačkih nastupa, u maštovito minimalističkom scenskom obliku, autori su otkrili sličnosti i razlike stvarnosti  danas nezavisnih država, republika bivše Jugoslavije.

Pozorišni program festivala koji se ove godine skoro u celini ostvaruje na sceni između crkava u Starom gradu, otvorila je „Ožalošćena porodica“ reditelja iz Srbije, Igora Vuka Torbice, a u koprodukciji dva slovenačka pozorišta, iz Celja i Kranja. Nastala prema Nušićevoj komediji, predstava je posebno zanimljiva zbog neobičnog spoja vrlo sočnog, često farsičnog i bizarnog Nušićevog humora, i slovenačkog tradicionalno umerenijeg stila igre. Slovenački glumci su tako doneli jednu elegantniju verziju Nušića. Rediteljsko tumačenje je u komičkom smislu često bazirano na maštovito razigranom slepstiku. Na primer, na početku predstave, u dugačkoj neverbalnoj sceni, situaciona komika izvire iz prosipanja pepela iz urne pokojnika, koji zatim ostali likovi usisavaju, dalje razigravajući snažne komičke potencijale ovog prizora. Scenografija Branka Hojnika takođe je upečatljiva. Prostor određuje beli, minimalistički dizajn, u kontrastu sa necivilizovanim ponašanjem likova, ali i u harmoniji sa suzbijanim, prigušivanim stilom komičke igre glumaca.

Foto Grad teatar

U Slovenačkom „Delu“ je objavljen razgovor sa rediteljem, povodom premijere ove predstave, gde je Torbica rekao da je sadržaj predstave veoma aktuelan u Sloveniji, ali da se Slovenci nikada ne bi ponašali kao likovi u drami, bar ne tako otvoreno. Takođe je rekao da je njegovo iskustvo da se glumci tamo plaše komičnog, i da ima razlika u mentalitetu. Uprkos razlikama u mentalitetu, suština predstave, otimanje tuđe svojine, prisutan je društveni problem u današnjoj Sloveniji, o čemu je „Delo“ takođe pisalo, zbog čega je ovaj naslov i uvršten na repertoar.

Budvanska publika je ove godine imala priliku da vidi i zagrebačku predstavu „Balon“ prema tekstu Mate Matišića, u režiji Mislava Brečića, a u izvođenju Teatra Exit. Mate Matišić je i u ovom komadu dokazao da je izvanredan dramski pisac, crnohmornog senzibiliteta bliskog popularnoj kulturi, i istovremeno vrlo oštar hroničar savremenog hrvatskog društva. U pogledu dramskog stila, može se reći da je Matišićev blizak Nušićevom, u smislu bujnih tragikomičkih osobenosti likova i radnje, odnosno zajedničke naklonosti ka iščašenom humoru.

Foto Grad teatar

U predstavi koju su na goloj sceni posebno vešto razigrali zagrebački glumci, upečatljivo se odražavaju brojne tenzije u savremenom hrvatskom društvu. Autori tragikomično tretiraju dubinsku društvenu korupciju i kriminalizaciju, nezaposlenost, nemoć pravosuđa, rašireni nacionalizam, kao i bazično nepoštenje u međuljudskim odnosima. Glavni lik je Glumac (Vili Matula) koga Komšija (Krešimir Mikić) moli da pomogne njegovoj Ženi (Branka Trlin), u depresiji nakon smrti njihovog sina Frana. To je plodno tlo nicanja situacija „teatra u teatru“, razmatranja teatarskog u svakodnevnom životu, preplitanja fikcije i stvarnosti. Na sceni se, između ostalog, gradi urnebesna pripovest o braći blizancima koje vešto igra Mikić. Jedan je staloženi inspektor, a drugi je surovi, sirovi i bahati kriminalac Šacko, čija je omiljena aktivnost betoniranje ljudi koji mu se nađu na putu.

Teme nezaposlenosti i društvene korupcije u vremenu takozvane društvene tranzicije, u blisko minimalističkoj formi, karakterišu i predstavu „Dokle pogled seže“ Kraljevskog pozorišta Zetski dom sa Cetinja, u režiji Arpada Šilinga. Ovaj uvaženi mađarski reditelj avangardnog senzibiliteta radio je sa crnogorskim glumcima istražujući regionalno aktuelne teme. Šiling je povodom premijere za „Monitor“ govorio o sličnostima društvenih okolnosti u Mađarskoj i Crnoj Gori: „Imao sam neke teme koje sam doneo sa sobom iz Mađarske – korupcija, sve mutniji politični i ekonomski interesi, bekstvo mlađe generacije, nezaposlenost, i slična iskustva… Pokazalo se da se u brojnim pitanjima slažemo i da su nam slična iskustva. Osnova našeg teksta su te situacije u kojima smo se prepoznali.“

Tekst predstave sadrži osamnaest scena, nastalih u procesu rada sa glumcima, kroz improvizacije. Kako je uobičajen slučaj sa Šilingovim režijama, imena aktera na sceni podudaraju se sa imenima glumaca, izvođači se ne sakrivaju iza maski, iluzija. U skladu sa time, obučeni su kao u svakodnevnom životu, scenografije nema, igra je minimalistička.

Pred gledaocima se nižu fragmenti prizora iz savremenog crnogorskog društva. Oni su bolno bliski okolnostima u Srbiji, po pitanju nezaposlenosti, korupcije, bahatosti političara, nefunkcionisanja sistema. Na sceni su ovi društveni lomovi istovremeno reflektovani u privatnoj sferi, u slomu brakova, podivljale napetosti između roditelja i dece, sve učestalijoj emigraciji. Fragmenti likova koje glumci oblikuju su brutalno raskalašni, moći odani ministri (Dejan Đonović), njihove rasipne žene (Nada Vukčević), beskrupulozni investitori (Dušan Kovačević), surove direktorke preduzeća koje nemilosrdno daju otkaze (Varja), radnici koji ostaju bez posla (Srđan Grahovac), naivni mladi talenti koji se susreću sa korumpiranom realnošću (Aleksandar Gavranić), roditelji (Varja Đukić) i deca (Jelena Simić) gorko razočarani u sistem, pljačkaši banke, ljuti amateri koji su to postali iz očaja (Srđan Grahovac, Dušan Kovačević, Zoran Vujović).

Foto Grad teatar

Crnogorski glumci su potpuno posvećeno prihvatili Šilingov način rada, emotivno se ogoljavajući do kraja. U njihovoj igri je bitno prisutan gorki humor, snažno oslobađajući, imajući u vidu da se izliva iz surovo prepoznatljive stvarnosti, koju komički razobličava, donoseći rasterećenje. Ovaj tragikomičan pristup savremenom društvu je blizak predstavi „Balon“. U jednoj sceni fizičkog razračunavanja kriminalaca, konkurentno kršnih momaka, Dejana i Dušana, prvi drugom preti ljudskim betoniranjem, kao Šacko.

Pozorišni program „Grada teatra“ u Budvi, kao i programi drugih letnjih festivala, u Baru, Tivtu, Dubrovniku, otkriva da je na teritoriji bivše Jugoslavije uveliko uspostavljen zajednički kulturni prostor. Pozorišni umetnici danas nezavisnih država, nekada jugoslovenskih republika, međusobno sarađuju u produkcijama. One se prikazuju na festivalima koji, uopšteno posmatrano, daju široki uvid u dela iz različitih država regiona. A publika ovih festivala je najveći profiter jer ima prilike da se suoči sa umetnički vrednim produkcijama, ali i da istovremeno katarzično otkriva sličnosti i razlike života u državama našeg regiona.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike 12.8.2017.

Zarobljenost u okovima vlasti

Premijera plesnog „Magbeta“ u Tivtu

Tivat – U okviru festivala „Purgatorije“, u Atrijumu Buća Centru za kulturu je premijerno izveden „Magbet“, koprodukcija „Purgatorija“ i Bitef teatra. Ova predstava koreografa Miloša Isailovića, u izvođenju plesača Bitef dens kompanije, donela je uzbudljivo plesno tumačenje Šekspirove političke tragedije (dramaturgija Jelena Kajgo). Na minimalistički utvrđenoj sceni, prekrivenoj diskretno sijajućim celofanom, i oivičenoj neonskim svetlima, sedam igrača bez reči predstavlja Šekspirovu pripovest o krvavom putu do vlasti (scenografija Jasmina Holbus). Igru vodi zlokobna, mračna, ceremonijalna atmosfera, izgrađena stilom igre, vizualnošću, muzikom. Ambijentalnost prostora je u tom pogledu takođe vrlo važna – staro kameno zdanje i arhaični stubovi oko scenskog prostora pojačavaju smisao tamnih slutnji. Treba pomenuti i slučajno, nerežirano, letenje slepih miševa u par navrata na premijeri, koje se savršeno uklopilo u košmarnu osećajnost.

Akteri su obučeni u istančano stilizovane, preovlađujuće crne kostime, takođe perfektno uklopljene u gotičku atmosferu škotske tragedije (kostimografija Slavna Martinović). Muzika kompozitora Draška Adžića jedan je od ključno važnih sastojaka igre, ona presudno učestvuje u građenju tamne osećajnosti, mreže pohlepe, zločina, ludila. Muzika sablasno vodi igrače, noseći u sebi i preteće zvuke čangrljanja lanaca, okova. To jako, uznemirujuće osećanje klaustrofobije i pretnje, povremeno produbljuju i avetinjski blješteća neonska svetla.

Miloš Isailović sugestivan je kao Magbet, ledenog lica i telesnih pokreta. Često je skrhan sumnjama koje iščitavamo iz njegovog fizičkog izraza, naročito u solo scenama, na primer u uvodnom prizoru. On se tu vrti u krug, simbolički zatvoren u svetu nezajažljive gladi za vlašću, izgubljeno tražeći izlaz iz te začaranosti, zaglavljenosti. Značenje Magbetovih preispitivanja i nesigurnosti izvlačimo i iz duo scena sa njegovim dvojnikom maskiranog lica (Dejan Kolarov), možda alter egom, izvorom lomova u glavi povodom izbora puta zločina. Važno simboličko značenje na tom putu ka prestolu imaju i veštice, Nataša Gvozdenović, Ivana Savić-Jacić, Tamara Pjević. Shvatamo ih kao projekcije Magbetove podsvesti, halucinacije, odraz želja za vlašću i divljačkih sklonosti ka zločinima. One se neprestano šnjuvaju oko Magbeta, zagonetno prete iz prikrajka, zavodeći ga slatkom i otrovnom iluzijom moći.

Branko Mitrović igra kralja Dankana, takođe odlučnog, čvrstog izraza lica. Svi likovi ispoljavaju ledenost, nežnije emocije se ne oslobađaju. To shvatamo kao izraz ideje da u krvoločnoj borbi za moć nema mesta suptilnosti. Jedna od najmaštovitijih scena u predstavi je Magbetova borba sa Dankanom, ostvarena kroz igru senki. Akteri izvode ples smrti sa leve strane scene, jedva da ih direktno vidimo. Za to vreme se na centralnom prostoru, na zidine, odražavaju krupne senke njihovih tela u borbi. Simbolika senki je vrlo jaka, razumemo ih kao znak relativizacije ljudskog položaja na zemlji, iluzije moći. Kako je starogrčki pesnik Pindar napisao, čovek je san senke, prolazan na ovom svetu, privremen, kao i njegova vlast.

Foto Slavica Dolašević

Ana Ignjatović-Zagorac kao Lejdi Magbet takođe je vrlo ekspresivna. Njena androgina pojava verodostojno odražava odsustvo ženstvenosti, ključno važne za taj Šekspirov lik. Otkinuta od principa ljubavi i kreativnosti, isušena od „mleka ljudske dobrote“, neutoljivo je žedna vlasti i znatno odlučnija od Magbeta. U predstavi je jasno prikazana narušenost tradicionalnih odnosa među polovima, Lejdi je preuzela dominaciju. To je slučaj u njihovoj ljubavnoj sceni, gde ona u vrišteće crvenoj, osvajačkoj haljini leži na Magbetu, u aktivnom položaju, kontrolora, vladara. Blisko značenje se ostvaruje i na kraju, nakon Magbetovog ubistva Dankana, kada je on polomljen grižom savesti. Ona ga tada ruši na pod, preuzimajući ponovo kontrolu. Posle toga polako, ritualno odlazi u utrobu kamenog zdanja. Na tom hipnotičkom putu je veštice šibaju kosom po golim leđima, ostavljajući krvave tragove. Ovom izvanredno upečatljivom scenom se predstava završava. Lejdi nestaje u tmini, simboličkoj tamnici. Povratka sa puta umrljanog krvlju nema, sloboda je zauvek izgubljena, osvojena vlast je ništa.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 27.7.2017

Melodrama napuštene dece u barskoj tvrđavi

Premijera „Orkanskih visova“ na „Barskom ljetopisu“

Bar- Na festivaluBarski ljetopis“ koji ove godine obeležava trideset godina postojanja, premijerno su izvedeni „Orkanski visovi“, koprodukcija festivala i Kraljevskog pozorišta Zetski Dom na Cetinju. Reč je o prvoj pozorišnoj postavci viktorijanskog romana Emili Bronte na Balkanu, kako je najavljeno, po dramatizaciji Stele Mišković. Ovo je jedina premijerna pozorišna produkcija ove godine na „Ljetopisu“, inače karakterističnom po posebnom kvalitetu regionalnih gostujućih predstava. Između ostalih su prisutne brojne predstave iz Srbije, od „Pijanih“ Ateljea 212 i „Novog doba“ Bitef teatra, do „Ane Edeš“ Narodnog pozorišta iz Subotice. „Barski ljetopis“ koji sada vodi spisateljica Ksenija Popović, ove godine traje duplo duže nego što je to inače slučaj, od 17. juna do 20. avgusta. Podeljen je na dva komplementarna dela, kako je objašnjeno u programu, večernju scenu tradicionalnog tipa, i prateći program, čiji je cilj vraćanje umetnosti kroz sadržaje koji traže publiku.

Dramski tekst „Orkanski visovi“ Stele Mišković koncentrisan je na istraživanja tamnih ponora ljudske prirode, odnosa između civilizacije i kulture, ljubavi i strasti, ali i porodičnih konflikata, društvene netolerancije, rasizma, mržnje prema drugačijima. Rediteljka iz Hrvatske, Dora Ruždjak Podolski, u maniru stilizovanog realizma spretno je vodila radnju. U igri se dosledno prepliću nežnost i surovost, što je odgovarajuće praćeno diskretnom muzikom Slobodanke Dabović. Istančano i poetično su rešene scene zbližavanja Keti i Hitklifa. Naročito su efektne onda kada su oni, kao deca, odvojeni na zidini sa desne strane glavne scene, oko drveta. Tako se vizualno i simbolički upečatljivo uspostavlja njihov mikro svet, značenje izolacije ljubavi, zaštićene od udaraca sredine koja ih prezire. Sugestivno su ostvarene i ljubavne scene, izlivene u strasti, kada su njihova tela zgurana u ormaru, simbolom potrebe za begom od sveta. Paralelno sa takvim nežno-burnim, romantičarski uobličenim ljubavnim prizorima, na sceni se uzbudljivo grade i situacije pakosti i mržnje, ljubomore i osvete. Kroz sablasne zvuke i bolne scene fizičkog nasilja, između Hitklifa i Hindlija, i Hitklifa i Izabele (Jelena Simić), stvara se kontrateža poeziji ljubavi.

Foto Duško Miljanić

Izvedena na vrlo inspirativnom, otvorenom prostoru Starog Bara, ova inscenacija Bronteovog klasika je izrazito ambijentalno postavljena. Prostor je detaljno, maštovito i funkcionalno iskorišćen. Temeljno se upotrebljavaju prostori u dubini starog kamenog zdanja, prozori na spratu, okolne zidine i drveće. Dopunjen i okružujućim brdima i razgranatim zidinama starog grada, ambijent u celini snažno prenosi gotičku atmosferu romana, tamne, fatalističke tonove koji slikaju radnju (scenografija Jelena Tomašević, kostimi Lina Leković).

Dejan Ivanić igra Hindlija sa više afektacije nego što je to potrebno, ali nesumnjivo odlučno predstavlja zversku surovost prema Hitklifu, zbog klasnih razlika. Maltretira ga i verbalno i fizički, ophodi se sa njim kao da je životinja, otkrivajući zapravo svoju užasnu ograničenost svesti. Emir Ćatović je precizan i odmeren Edgar, staložen i posvećen suprug. Katarina Krek je ubedljiva kao Neli, Simo Trebješanin je Ernšo, Branka Stanić Frensis, a Ognjen Raičević Herton.

Foto Duško Miljanić

Miloš Pejović kao progonjeni Hitklif, usvojeno dete koje se bori sa netrpeljivošću okruženja, izvanredno je upečatljiv. Glumac donosi autentičnu scensku pojavnost, neobuzdano prisustvo, sirovu seksualnost, ali i tananu osećajnost u intimnim trenucima sa Keti. Ana Vučković kao Keti je u senci snage Pejovićeve igre. Ipak, i ona dovoljno sugestivno oblikuje rascepanost između divlje, strastvene ljubavi prema Hitklifu, i potrebe za stabilnošću i jednostavnošću, koje donosi brak sa Edgarom. U rediteljskom čitanju lika, naročito je izražajna scena koja odražava njen slom nakon gubitka Hitklifa, kada on odlazi u naručje Izabele, iz osvete.  Keti onda odsutno čerupa jastuk na gornjem prozoru, rasturajući perje koje lebdi, poetičan simbol njihove neuhvaćene, lutajuće ljubavi.

Kada je ljubav nemoguća, zbog svoje eruptivne, razorne snage, prejake za ovaj svet, nema joj kraja. Preliva se u život posle smrti, što je slučaj sa ljubavlju između Keti i Hitklifa. Oni se u ovoj vrlo uspešnoj barskoj predstavi konačno spajaju na drugoj strani vremena, tamo gde opstaju osećajnost i lepota, suviše krhki za ovaj svet.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 25.7.2017.

Kad političari kroje umetnost dobije se bućkuriš

Premijera „Gorske drame“ na festivalu „Purgatorije“ u Tivtu

Tivat– Na festivalu mediteranskog teatra „Purgatorije“ premijerno je izvedena prva festivalska produkcija, „Gorska drama“, autorski projekat Obrada Nenezića. U produkciji Centra za kulturu Tivat, na otvorenoj sceni Atrijuma letnjikovca Buća u starom centru grada, publika je tri večeri zaredom imala prilike da gleda dramu inspirisanu legendom o nesrećnoj ljubavi Jelene Savojske, ćerke knjaza Nikole. Radnja se dešava krajem devetnaestog veka, ispisujući lično-porodične, ali i političke lomove. U centru pažnje ove melodrame u stihu je Jelenina neostvariva ljubav sa Lukom, brđaninom, perjanikom, nemoguća zbog klasnih prepreka, obaveza koje knjaginica ima prema porodici i državi. Paralelno sa tom linijom radnje, komad kritički odražava teme političkog apsolutizma, kao i ulizištva poslušnika.

Iako je stilski-formalno pretenciozna, a istovremeno naivna i prezastarela, Nenezićeva drama nije beznadežno otužna, kakvom ga je na sceni učinila Nenezićeva režija. Stil je uglavnom patetičan, zaneseno teatralan, bez ikakvog (ironičnog) odmaka prema takvom, danas skoro neshvatljivo izveštačenom, načinu glume. Ton igre je u skladu sa sporadično vidljivim rediteljskim postupcima, jalovim, više-manje ograničenim na određivanje ulaza i izlaza glumaca sa scene. Nikakve suptilnosti nema, maštovitost nije prisutna ni u najavi, scenski rukopis je štur, bolno predvidiv. Na primer, u sceni koja otkriva bratsku privrženost i ljubav, između Luke i Save, horska  muzika se stereotipno pojačava, kako bi naglasila sentimentalnost trenutka. No, umesto da se na taj način proizvede stvarnija, delotvornija osećajnost, izazvana je iritacija zbog krajnje estetske bezvrednosti postupka.

Nastup Filipa Đuretića kao freskopisca Prokopija tipičan je u pogledu visokoparne, plitke, neubedljive igre. Jovan Dabović Luku stvara mirnije, suzdržanije, ne udarajući bučno na čula gledalaca. Njegov brat Sava (Pavle Popović) drčniji je i napetiji, pri čemu je igra glumca kruta i usiljena, pa taj lik deluje veoma izveštačeno. Princ Arsen Petra Novakovića je uverljiviji, jer svedenije prikazuje njegovu odlučnost, uglavnom lišeno prenaglašene patetike. To je uglavnom slučaj i sa likovima knjaza Nikole (Aleksandar Radulović) i knjaginje Milene (Gorana Marković). Sa druge strane, finski diplomata fon Manerhajm (Omar Bajramspahić) je predstavljen kao lakdrijaš, sa napadnim rumenilom na obrazima. On stilski vrlo štrči u celini, kao da je na scenu upao iz neke farse, ničim izazvano. Maja Stojanović umerenije, solidno igra knjaginicu Jelenu, oblikovanu idealistički, kao mudru, skromnu, pristupačnu lepoticu koja je svojom pojavom ustalasala Evropu. Marija Maša Labudović je knjaginica Ana, njena sestra, prikazana sa viškom izražajnih sredstava. Ona je brbljivija, prozaičnija, neskromna, željna slave i raskoši, nesvesna njihove prolaznosti.

Stilizovana scenografija (Darko Musić) koja predstavlja unutrašnjost crkve, cetinjski dvor itd, u stilskom je neskladu sa osnovnim, mrtvačkim, lažnim realizmom režije. Osim toga, ona je kabasta i ružnjikava, mada je, istini za volju, tako u skladu sa rediteljskom poetikom.

Foto Mihael Đuričić, CK Tivat

Povodom tivatske premijere „Gorske drame“, list „Vijesti“ je objavio vrlo poučan, kritički tekst „Kad političari kroje umetnost, ispadne paštroć“. Tu se, između ostalog, navodi da su na ovoj produkciji „insistirali političari, mimo volje umetnika i poznavalaca struke“. Autor  Siniša Luković još piše da je predstava „pokazala šta se događa kada se političari pokušavaju baviti umetnošću i određivati reper artističke vrednosti“, dodajući i to da je Nenezić inače savetnik predsednika crnogorskog parlamenta Ivana Brajovića.

Tekst u „Vijestima“ je rasvetlio razloge postavljanja ove umetnički bezvredne, a produkcijski zahtevne predstave na repertoar CK Tivat (Luković navodi i da je predstava koštala 55 000 evra). Ova institucija je u poslednjih nekoliko godina izgradila umetnički više standarde, sa „Penelopijadom“ Dragane Varagić ili „Providencom“ Egona Savina. Zato je naročita šteta da se njihova reputacija ovako ofuca. Ipak, u pozorišnom Tivtu ima razloga za optimizam. Festival „Purgatorije“ nastavlja premijerni program 22. jula, kada će biti izveden „Magbet“ u koreografiji Miloša Isailovića, koprodukcija sa Bitef teatrom.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 19.7.2017

Stvaranje i rušenje granica

Festival „Preko svake granice“, predstave Narodnog pozorišta u Prištini sa sedištem u Gračanici: „Bajpas Srbija“ i „Sestre ‘999“, izvođenje u „Garaži“ kod beogradskog Sajma

 “Bajpas Srbija“  je oblik multimedijalnog predavanja-performansa, izveden uz ogromnu energiju glumaca, Aleksandre Cucić, Nebojše Đorđevića, Tamare Tomanović, Uroša Novovića, Jelene Orlović i Jovana Zdravkovića. Prema konceptu i dramaturgiji Milene Bogavac, uz ko-autorstvo izvođača čije iskustvo stvara dokumentarnu dramsku građu, predstava se bavi životom Srba na Kosovu (istraživači Jelena Bogavac i Nenad Todorović). U formalnom pogledu, prepliću se informativno-edukativni delovi o istoriji, politici i kulturi Kosova, ubitačno ironični songovi, kao i dokumentarne, lične priče, anegdote i osećanja glumaca povodom života na Kosovu. Njihova igra je upotpunjena višeznačnim video materijalima (video Igor Marković). Oni povremeno imaju dokumentarno-ilustrativnu funkciju, na primer kada prikazuju beogradske proteste povodom proglašavanja nezavisnosti Kosova 2008. godine. Ipak, video snimci češće grade ironično-analitičan odnos prema predrasudama i manipulacijama u delikatnim okolnostima kosovske problematike.

Foto NP Priština sa sedištem u Gračanici

Predstava uzima i oblik društvenog foruma, kada jedna od glumica, Aleksandra Cucić, govori o gostovanju predstave „Venecijanka“ u selu Parteš kod Gnjilana. Ona nam otkriva da je tom prilikom upoznala dečaka i dve devojčice, brata i dve sestre, prepuštene same sebi. Oni skitaju goli i bosi, bez zaštite, jer im se majka obesila, dok je otac postao alkoholičar. Glumičino potresno otkrivanje njihovih sudbina završava se obraćanjem publici, nama, pitanjem da li imamo rešenje za njihovo zbrinjavanje, kako sistemska podrška ne postoji.

U problematizovanju bitnih događaja iz današnjeg kosovskog društva, važno mesto u predstavi ima i bavljenje skulpturom Gorana Stojčetovića, scenografa ovog pozorišta. On je ispred Doma kulture u Gračanici napravio umetničku instalaciju, spomenik žrtvama Martovskog pogroma, pandan spomeniku „Newborn“ u Prištini. Za razliku od prištinske skultpure, koja se, između ostalog, pojavila na naslovnoj strani Njujork tajmsa, gračanička je bila medijski nevidljiva, zbog čega je kasnije nazvana „Spomenik samozaboravu“. U vezi sa tom pričom, pozorište postaje prostor čuvanja sećanja, društvene savesti. Citirajući Hajnera Milera koji je tvrdio da je pozorište u suštini prizivanje mrtvih, Leman je pisao da pozorište može označavati sećanje na ono što izostaje, odnosno prostor pamćenja, što je ovde slučaj.

Bolne dokumentarističke ispovesti u predstavi su ispresecane edukativnim delovima koji objašnjavaju društveno-političku situaciju na Kosovu. Oni su ključno obloženi ironijom, važnom zbog uspostavljanja distance prema osetljivim okolnostima kojima se politički manipuliše. Ironija se povremeno pretapa u apsurd i grubu parodiju koji stvaraju još upadljiviju kritičku distancu, kroz jaku subverziju. Oni brutalno okreću stvarnost naglavačke, ruše njene konvencionalne predstave i zatim traže stvarnija, skrivenija značenja. U tom smislu je značajno i uključivanje songova, na primer obrade pesme „Kokomo“ Beach Boysa. Ona je ovde postala urnebesno parodična pesma Marinaca, „Kosovo“. Uz nju izvođači plešu plastično nasmejani, namontirano veselih lica, što u celini kritički efektno razobličava američke vojne misije.

Predstava „Sestre ‘999autora Jelene Bogavac i Nenada Todorovića, u izvođenju istog ansambla, takođe ima hibridan oblik, spaja dramski, poetski, muzički, dokumentarni izraz. U zadnjem delu ogoljenog scenskog prostora, postavljeno je nekoliko zastava. One označavaju održavanje internacionalnog skupa, tribine povodom suživota na Kosovu i Metohiji, centralnog dramskog događaja u predstavi. Učesnici su prenaglašeno, kičasto obučeni, u saglasju sa njihovim upadljivo teatralnim nastupom. Glavna tema tribine, očuvanje društvenog dijaloga, kao u predstavi „Bajpas Srbija“, uzima apsurdne i parodične oblike. Oni su odgovarajući odraz apsurdne stvarnosti, funkcionalni u raskrinkavanju duboko prisutnih manipulacija ovim pitanjima u javnom diskursu. Medijski govor o toleranciji i demokratiji najčešće je zbir praznih političkih parola, jalovih klišea, reči ofucanog smisla, ljuštura bez stvarnog značenja.

Foto NP Priština sa sedištem u Gračanici

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici, 11. jula 2017.

 

Sumnjiva lica našeg vremena

„Sumnjivo lice“, prema komediji Branislava Nušića, reditelj Andraš Urban, Narodno pozorište u Beogradu, scena Raša Plaović

Polazeći od Nušićevog „Sumnjivog lica“, oštre političke satire o vlasti, ali i vodvilja gogoljevskog humora, Urban je na scenu doveo njegovo radikalno, postdramsko čitanje (dramaturzi Molina Udovički Fotez i Kata Đarmati). Gledali smo urbanovski ironičnu i vrlo brutalnu verziju „komada sa pucanjem i pevanjem“, trilersku dramu sa aromatičnim začinima drugačije komike (kompozitor Irena Popović Dragović). Urban je potisnuo vodviljske, pliće sastojke Nušićeve gogoljijade, izbacujući u prvi plan njeno tamno naličje. Istanjena je bezazlena sočnost kretenluka provincijskih službenika, dok je izoštrena njihova zloćudna surovost. U prvi plan su gurnuti motivi ulizištva, straha od egzistencijalne nesigurnosti, kao i slepe poslušnosti sistemu – karakteristike našeg vremena.

Slobodan Beštić je ubedljivi kapetan Jerotije Pantić, vođa licemerno-kukavičkog krda birokrata, dijaboličan, jezivo hladan. Ne obavija ga razdragani nušićevski humor, već gruba, beskompromisna odlučnost na putu osvajanja višeg ranga političke moći. Nemilosrdno je fizički surov prema ženi Anđi (Nela Mihailović), neosetljiv na potrebe ćerke Marice (Suzana Lukić), ovde nabijene eksplozivnim besom, posledicom sveprisutnog nasilja. Jerotijevi saradnici, Vića (Pavle Jerinić), Žika (Nikola Vujović), Milisav (Hadži Nenad Maričić), Tasa (Nebojša Kundačina), Josa (Dragan Nikolić), podsećaju na Sterijine rodoljupce. Beskarakterni su ljigavci koji se razmeću hrabrošću, tokom horskog pevanja vojničkih pesama, ispijanja piva i pucanja na zastavu EU, dok su zapravo tronje koje hvataju maglu sa prvom najavom opasnosti.

Foto Narodno pozorište

Humor u predstavi se najčešće izliva iz novih izvora, izvan živopisnog nušićevskog sveta mamurnih baraba, donoseći njegovu idejnu i komičku nadgradnju. Scenska komika izleće iz upadljivo maštovite obrade likova, na primer sreskog špijuna Alekse Žunjića, koga harizmatično igra Miloš Đorđević. Aleksa značenjski opravdano i komički efektno menja obličja. Od urnebesne transvestitske pojave u šljaštećoj crvenoj haljini koja vrišti u preovlađujućoj postavci svedeno tamnih kostima, preko popovske odore, do smehotresnog dolaska u dvodelnom kupaćem kostimu, kao da je na izboru za misicu (kostimograf Marina Sremac). Na liniji metaforičkog značenja transvestije, društvenog izigravanja i prerušavanja, treba pomenuti da je gazda Miladin postao Miladinka (Anastasia Mandić).

Foto Narodno pozorište

Izvor komike u predstavi je i autoironična teatralnost, kroz dodate situacije pozorišta u pozorištu, kao i neočekivani obrti koji provociraju publiku, recimo scena mogućnosti tragičnog raspleta. Uključeni su sugestivni savremeni detalji koji se odnose na aktuelnu stvarnost, na primer komentari o odlukama žirija o nagradi „Sumnjivo lice“. Razigrano je komičan i niz tipično urbanovskih začina, recimo u prizoru spremanja za lov na sumnjivo lice. Tada banda činovnika otkriva majice sa slikama Putina i Draže Mihailovića, planirajući da opkoli hotel „Evropa“. To je u celini metaforički podsticajna situacija, tipična za ovu vrednu predstavu, razorno savremenih, metaforičkih značenja.

U analizi Nušićeve komedije, Ljubomir Simović je zapisao da su sumnjivi u stvari oni koji su dužni da otkriju i uhapse sumnjivo lice. To značenje prepoznajemo u dvanaestoj sceni Urbanove predstave, skupu činovnika, kada čitaju depešu koja otkriva da traženo sumnjivo lice nema lični opis. Onda svi brže-bolje skidaju fantomke sa svojih lica, kako se možda ne bi shvatilo da su oni ta sumnjiva lica, a ne siroti Đoka (Bojan Krivokapić) na koga su se okomili. U pogledu drastičnog brutalizovanja Nušićeve radnje koja korenito karakteriše Urbanovu režiju, reprezentativna je scena krvoločnog mučenja nedužnog Đoke, uz indikativnu pratnju žive muzike na harmonici.

Dizajn je sveden, šest fotelja, mikrofoni i zid sa nizom vrata određuju scenu, na početku umivenu, u skladu sa relativno mirnim i konvencionalnim startom radnje (scenografija Urban). Kako se događaji zahuktavaju i vrtlog aktivnosti horde činovnika postaje sve razuzdaniji, pozornica se pretvara u đubrište. Umazana krvlju nedužnih žrtava policijskog iživljavanja, zatrpana samlevenim fotografijama Đinđića, Ćuruvije, Dade Vujasinović i drugih, scena postaje groblje pravde i istine. Sahranila su ih stvarna sumnjiva lica, sakrivena iza fantomki.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 25. juna 2017.