Author: anasttasic

Pod svetlima i u mraku pozornice

54/55 Bitef: “Living Room”, autorstvo, režija, scenografija i dizajn svetla Ersan Montag, koprodukcija Beogradsko dramsko pozorište i Bitef teatar

Predstava “Living Room” gostujućeg reditelja iz Nemačke, Ersana Montaga, neobično je i vredno poetsko delo, izraženog vizuelnog i audio izraza. Zato se sa sigurnošću može da je njegovo gostovanje nedvosmislen vid iskoraka i umetničkog razvoja našeg teatra, zbog čega i u budućnosti treba podsticati dolaske umetnika autentičnih autorskih pristupa. Scenska igra počinje neverbalno i hiperrealistički, stilski pomalo nalik predstavama Alvisa Hermanisa koje smo gledali ranije na Bitefu (na primer, “Sonja”, 2008. godine). Uvodni deo radnje se dešava 1980. godine, što ćemo saznati putem radijskog programa koji prati životnu svakodnevnicu mladog para. Muškarac se dugo tušira, a zatim priprema obrok, šireći u sali miris luka i zaprške. Glavna junakinja, za koju se taj obrok pravi, uspešna je operska pevačica Katarina, koju u mladosti igra Iva Ilinčić, dok njenu stariju verziju, nakon četrdeset godina isteklog života, predstavlja Vesna Čipčić. Ona na početku vrvi od samopouzdanja i mladalačke bujnosti, zasuta ljubavlju i pažnjom njenog partnera (Ljubomir Bulajić), kao i obećavajućom karijerom. Posle uvodne scene koju nosi mladi par, na pozornicu – Katarinin izmenjeni dom nakon isteklih decenija, stupa usamljena i stara Katarina, glamurozno obučena, ali iznutra skrhana. U nastavku rasplitanja radnje, smenjivaće se vremenski tokovi, stvarnost i priviđenja, upadi likova iz Katarinine mašte (u ansamblu je još Aleksandar Jovanović).Glumice, kao i njeni partneri, ne izgovaraju na sceni mnogo reči, tek komadiće dijaloga koji otkrivaju kontekst. Suština njihove igre, suptilne mimike i pokreta, nalazi se u emocijama koje delikatno stvara splet upečatljivih slika, laganih pokreta i detaljno promišljenog zvučnog sveta (koautor teksta je Tijana Grumić, asistent reditelja je Jug Đorđević, scenograf Montag, kostimograf Josa Marks, dizajner zvuka Jonas Grundner-Kuleman). Značajnu metaforičku, ali i poetsku funkciju ima rotaciona scena, koja se okreće, otvarajući pred gledaocima različite prizore, enterijere stana, ali i hodnike i liftove, kroz koje likovi prolaze, ili tumaraju, u različitim fazama života. Ovako postavljena, igra je definisana kroz otvorenost značenja, koja podrazumeva naglašene asocijativne i simboličke potencijale.

Foto Dragana Udovičić

Stil igre je prefinjen, nežan i osećajan, ali nikada patetičan ili preteran. Važnu funkciju imaju fini komički začini, na primer, kada se na početku Katarina vraća sa probe opere, psujući nemačkog reditelja sa kojim radi, što se može tumačiti kao autoironičan postupak, koji ima i funkciju depatetizacije. Ponavljajući motiv Katarininog prdenja može se takođe shvatiti kao oblik igre na ivici, vid subverzije koji ne dozvoljava padanje u sentimentalnost i stereotipizaciju. Tananu ironiju, ali i složenost značenja, zbog poigravanja sa stvarnošću, odnosno provociranja životnom istinom, nosi i postupak uvođenja radijske emisije “Dragstor ozbiljne muzike”, kultne muzičke emisije programa “Beograd 202” koju je decenijama vodio Dejan Đurović. Dok sedi sama u stanu, usamljeno pijući piće i relaksirajući se posle uspešne predstave, stara Katarina sluša svoje gostovanje u emisiji. Ta scena je takođe neobično subverzivno komična, naročito u trenucima kada Dejan napadno hvali svoju emisiju, što ponavljanjem izaziva jači komički efekat. Iz te emisije saznajemo o događajima u njenom životu, koji su je odveli u samoću i tugu. Otkrivamo da je njen stradali  muž učestvovao u ratovima devedesetih godina na ovim prostorima, pri čemu se problematizuje odgovornost, lična i društvena. Odlazak u rat se pravda društvenom obavezom koja formalno negira individualnu odgovornost. No, da li bi ratovi, i zlo uopšte, postojali kada bi svi odbili da učestvuju u njima? Ne. To možda jeste utopistička misao, ali ona nameće mogućnost izbora i otpora, opciju neposlušnosti, odbijanja da se čini zlo, što su sigurni putevi do pravednijeg sveta.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 16. septembra 2021. godine

O svinjama i ljudima

Pozorišna razglednica iz Istre

Pula, Bale – Na početku ovog septembra, između tradicionalnog letnjeg festivala Pozorišta Ulysses na Brijunima, koji se završio krajem avgusta, i festivala istraživačkog teatra Puf, koji u Puli počinje 12. septembra, istarski pozorišni život je obeležilo nekoliko događaja. Prvo smo otišli do monumentalne pulske tvrđave Kaštel, baroknog zdanja iz sedamnaestog veka, gde je danas smešten Pomorski i istorijski muzej Istre, i gde se često održavaju umetničke manifestacije. Tu je izvedena “Lizistrata 21” Istarskog narodnog pozorišta iz Pule, u režiji Manfreda Švajgkoflera, muzička predstava nastala prema Aristofanovoj satiričnoj antiratnoj komediji. Igrana na scenski efektnom otvorenom prostoru Kaštela, predstava je oblik raskošnog pučkog teatra, ali i neobično angažovanog mjuzikla. Podnaslovljena “Vodimo ljubav, a ne rat”, produkcija raspliće pripovest o grupi grčkih žena, predvođenoj Lizistratom, koja odlučuje da otpočne rat protiv rata. Iziritirane stalnim odsustvom muževa zbog boravka na ratištu, i vođene antiratnom savešću i društvenom odgovornošću, one dižu pobunu koju čini uskraćivanje seksualnih usluga njihovim supruzima.

Foto Tanja DRAŠKIĆ SAVIĆ (“Lizistrata”)

U naglašeno grotesknu, komički sočnu radnju, korenito je uključeno izvođenje pop-rok klasika, od Otisa Redinga, preko Arete Frenklin, grupa Queen i Abba, do Stinga i Džona Lenona (muziku uživo izvodi četvoročlani bend, dok su glumci pevači). Izbor muzike je promišljeno dramaturški uklopljen u tok radnje. Na primer, pesma “Imagine” Džona Lenona je uvedena u kovanje planova žena o menjanju sveta, odnosno stvaranju sveta bez rata, dok prvu pojavu grupe njihovih muževa na sceni, tenzičnu i konfliktnu, određuje pesma “Smoke On The Water” grupe Deep Purple. U pogledu scenske dramatike, oštar je i jasan sukob između ženske snage i muške kilavosti, pri čemu su muškarci vidljivo grotesknije prikazani. Može se reći da je to artificijalna, ali istinita slika savremenog sveta, odraz raspodele snaga između polova.

Foto Tin GRACIN (“Baktana”)

Iako se igrala na otvorenom prostoru, anti-kovid mere su, za nas neobično uključile, pored merenja temperature, dezinfekcije ruku i nošenja maski, i ostavljanje podataka svih gledalaca na ulazu, imena i brojeve telefona. To je bio slučaj i na predstavi “Baktana” francusko-švedske kompanije “Lazuz”, odigrane takođe na Kaštelu, u organizaciji udruženja “Čarobnjakov šešir”, a u okviru projekta “Opčini me novim cirkusom”. Ova dopadljiva i uzbudljiva kompanija je proputovala svet, a posle Pule će obići još nekoliko hrvatskih gradova, a zatim i Beograd, gde će otvoriti već tradicionalni regionalni festival Cirkobalkana, 16. septembra. “Baktana” je akrobatsko-žonglerska predstava sa umešno razgranatim koreografskim delovima. Izvođači su jedan Akrobata, koji vešto upravlja svojim telom, i Žongler, opčinjen lopticama i čunjevima kojima takođe zaista impresivno manipuliše. Njihovu igru čini građenje zajedničkog prostora, nastupi se spretno prepliću. Individualizam partnera ostaje, ali istovremeno nastaje snažniji, ujedinjeni svet, što se može tumačiti kao metafora moći zajednice, izraz ideje da su kvaliteti pojedinca u partnerstvu vidljiviji, upotrebljiviji. Takođe, širenje i prevazilaženje ograničenja tela u igri se može shvatiti kao metafora osvajanja novih prostora ljudskih mogućnosti, što je i jedan od osnovnih ciljeva života, na šta nas predstave novog cirkusa najčešće podsećaju.

Foto Miran HAJOŠ (“Audijencija”)

Posetili smo i “Bembo Fest”, prvo izdanje festivala malih pozorišnih formi, koji se održava u Balama, malenom i zaista čarobnom istarskom mestu koje se nalazi dvadesetak kilometara od Pule. Festival je počeo sredinom juna, a trajaće do 17. septembra. Internacionalni program uključuje trinaest predstava koje se izvode na magičnoj, bajkovitoj pozornici smeštenoj na centralnom trgu Tomaso Bembo, uz markantnu, gotičko-renesansnu palatu Soardo-Bembo. Videli smo duodramsku predstavu “Audijencija” Pozorišta Virovitica, prema antologijskom tekstu Vaclava Havela, u režiji Dražena Ferenčine. Ovu živopisnu dramu sa tragikomičnim elementima izvode glumci izuzetne izražajnosti, Goran Koši i Draško Zidar, u ulogama jednog uzdržanog dramskog pisca Slaveka i nimalo uzdržanog šefa pivskog skladišta, Sladeka. Dok se nalivaju pivom, jedan više nego drugi, oni diskutuju o politici i posledicama bezgraničnosti moći. Minimalistički postavljena, ova predstava sa tragovima teatra apsurda podstiče kritičko mišljenje, kroz svevremenu problematizaciju lojalnosti vlasti, kao i slabosti ljudske prirode, želje za konformizmom koji nije put ka promenama. Ponavljajući misao da su ljudi svinje, divlje svinje, likovi koje je stvorio Havel, pisac i buntovnik, a zatim i predsednik Čehoslovačke i Češke, podsećaju i na Orvelovu izvrsnu anatomiju totalitarne vlasti u “Životinjskoj farmi”. Ni na toj farmi, kao ni na ovoj našoj, više se ne prepoznaje ko je svinja, a ko čovek.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 14. septembra 2021. godine

Krivudavi putevi do slobode

28. Internacionalni pozorišni festival u Sibiu           

Sibiu- Na sceni pozorišta “Gong” je prikazana jedina srpska produkcija na festivalu, odnosno koprodukcija sa Velikom Britanijom, monodrama “Žena/More” nastala prema motivima Ibzenove drame “Dama sa mora”, u dramaturgiji i režiji Ane Furs i Maje Mitić, i izvođenju Maje Mitić  (predstava je premijerno prikazana u Nišu neposredno pre početka pandemije prošle godine i od tada nije izvođena). Igra je snažna u dramskom pogledu, i fizički je naročito naglašena, vidljivi su uticaji istraživačke estetike Dah teatra, čiji je glumica bila dugogodišnji član (ovo je njena prva solo predstava, posle odlaska iz Dah teatra).

Foto Dragos Dumitru (predstava “Žena/More”)

Polazeći od Ibzenove drame, čija je protagonistkinja Elida, doktorova žena labilnog zdravlja, opsednuta morem i muškarcem iz prošlosti, autori vešto istražuju teme ljubavi, izbora, slobode. Atmosfera je sugestivna, scena je delikatno osvetljena, posuta knjigama, haljinama, plastičnim flašama, kao i morskom solju, tom simbolu života. Zvuci talasa pojačavaju osećanje samoće, stanja koje aktivno budi sećanja i misli o životu i smrti, njihovoj nerazdvojnosti, suštinskoj bliskosti. Tokom razmotavanja radnje, dosledno se brehtovski rastače pozorišni mehanizam, iluzije o istini, što je odgovarajuća forma izražavanja ibzenovskog rastakanja životnih i bračnih iluzija. Paralelno sa prikazivanjem psiholoških drama borbe lika na putu osvajanja slobode, glumica pažljivo izlaže i sopstvenu dramu igranja Ibzenovog komada, sa čijim nastajanjem nas direktno upoznaje. Suptilno i postepeno otkriva proces scenskog predstavljanja, preispitujući smisao bavljenja glumom, kao oblikom istraživanja ličnog identiteta. Takođe, imajući u vidu da je u Sibiu igrana engleska verzija predstave, Mitićeva podsticajno analizira i odnos između nastupa na maternjem i engleskom jeziku, kao i tanane razlike u značenjima reči. Do kraja predstave se iluzija sasvim rastura, sa paljenjem svetla u celoj sali, i obraćanjem publici, pozivom da jedan gledalac postane učesnik, Majin partner u igri. Potpuno razbijena scenska iluzija se može shvatiti kao simbolički trijumf istine, prodor svetla u mraku neznanja, odnosno, dosezanje slobode.

Na festivalu je vladalo veliko interesovanje i za britansko-francusku produkciju “Šekspir-Bah/Ruke vremena”, nesumnjivo zbog nastupa veličanstvene Šarlote Rempling. Ovo izvođenje se teško može definisati kao teatar, jer na sceni nema baš mnogo elemenata teatralnosti, ali je nedvosmisleno ostavilo traga zbog živog prisustva grandiozne Remplingove, njenog krhkog tela, snage prisutnosti, hipnotičkog glasa. Na nežno osvetljenoj, praznoj sceni Nacionalnog pozorišta “Radu Stanka”, ona čita originalne tekstove Šekspirovih soneta, praćena magičnom muzikom Baha, koju izvodi čelistkinja Sonja Vider-Aterton. Slušanje nestvarne Šekspirove poezije koja sumira emotivno razarajuća iskustva života, ljubavi i bola gubitka, upletenu sa Bahovim čudesnim svetom, uspešno baca gledaoca u osobeno meditativno stanje, u sferu imaginativnog i poetskog, na prostor mogućeg susreta sa sobom, ili pronalaženja sebe.

Foto Sebastian Marcovici (predstava “Nadmudrivanje đavola”)

Blisko jaka osećanja, iz dubine nesvesnog, izazvao je i susret sa delom vrhunskog britanskog koreografa bangladešanskog porekla, Akrama Kana. On se predstavio produkcijom “Nadmudrivanje đavola”, inspirisanom sumerskim “Epom o Gilgamešu”. Krećući od ove građe, šest izvanredno virtuoznih plesača, markantnog, eruptivnog fizičkog izraza, traga za suštinom ljudskosti. Praćeni dramatičnom muzikom Vinćenca Lamanje, oni kroz pokret i ples ispituju našu ranjivost i smrtnost, ali i težnju ka besmrtnosti, kroz neprekidna kopanja po sebi, odlučna suočavanja sa sopstvenim slabostima. U ovim mitskim, arhetipskim materijalima se otkriva istina da je patnja blagoslov, put koji je neophodno preći, da bi se pronašli mudrost i mir.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 7. septembra 2021. godine

Festivalski dani teku

28. Internacionalni pozorišni festival u Sibiu

Sibiu- Ansambl Nacionalnog teatra “Mihai Eminesku” iz Moldavije izveo je monumentalni, mnogoljudni epski spektakl “Sibirska dokumenta” u udaljenom prostoru “Fabrike kulture”, koji je bilo pomalo zastrašujuće pronaći u kišnom Sibiuu, u sredini ničega i kasnim noćnim satima, ali je avantura bila vredna i svrsishodna, odgovarajuće uklopljena u duh predstave. Nastao iz dokumentarne građe, prema sećanjima svedoka, preživelih žrtava sovjetskog gulaga, tekst koji su uobličili Petru Hadarka i Marijana Onćeanu govori o stradanjima stanovništva Moldavije, po dolasku staljinista na vlast četrdesetih godina. Predstava epski razmahano govori o patnji prouzrokovanoj komunističkim “oslobađanjem” Moldavije, posledicama političkog nasilja, u čijoj se srži nalazi gnusna glad za vlašću, pokoravanjem i ponižavanjem. Ova multimedijalna produkcija je bitno oslonjena na moć vizuelno impozantnih prizora, grandiozne scenografije, kao i emotivno snažnih tradicionalnih pesama, koji u celini grade sugestivan utisak o tragičnosti (ponavljajuće) istorije, okrutnostima koje treba praštati, ali ne zaboraviti.

Foto Adi Bulboaca (predstava “Sibirska dokumenta”)

U sali Nacionalnog pozorišta “Radu Stanka” iz Sibiua prikazana je njihova produkcija, “Iranska konferencija”, prema izvanrednom tekstu Ivana Viripajeva, ruskog pisca čiji su komadi kod nas opravdano postizali izuzetan uspeh, kod kritike i publike (“Pijani” u Ateljeu 212, “Kiseonik” na Belefu, “Iluzije” u Teatru Vuk). Predstavu je režirao Bobi Prikop, umetnik mlađe generacije koji je već veoma cenjen i nagrađivan u rumunskom teatru. Radnja je postavljena stilizovano, precizno i vizuelno takođe upečatljivo. Deset govornika koji predstavljaju krem kritičko-filozofskog mišljenja savremenog zapadnog sveta, sede u nizu, na konferenciji posvećenoj političkoj situaciji u Iranu. Polazeći od razmatranja života u represivnom društvu, teme drame i predstave se šire u brojnim pravcima, provokativno secirajući odnose između Zapada i Istoka, materijalnosti i duhovnosti, bogatstva i bede. Ova predstava je ostavila markantan trag prvo zbog vrednog teksta koji podstiče misli o esencijalnoj svrsi života, sreći, istini, odgovornosti, prevazilaženju bola, ljubavi, slobodi. Takođe, glumci nastupaju vešto i delikatno, dok je režija nenametljivo probojna. Multimedijalna rešenja, suptilne i asocijativne video projekcije u pozadini izoštravaju poetska i metafizička značenja. U tom smislu je naročito snažan kraj, kada estetski zavodljivi prizori kosmosa odgovarajuće upotpunjavaju filozofsku poeziju jedne od učesnica konferencije, ogledalo iskustva ljubavi zbog koje je žrtvovala slobodu, dosežući prostor bezgranične ekstaze.

Promo fotografija (“Iranska konferencija”)

Festivalsko iskustvo nažalost nije uvek ekstatično. Gledalac sa namerom, ili greškom, može da nabasa na predstavu koja ga emotivno i fizički iscedi, što je bio moj slučaj sa odlaskom na predstavu “Beli zec, crveni zec”. Reč je o nezavisnoj nemačko-britanskoj produkciji, nastaloj prema nagrađivanom i širom sveta izvođenom tekstu iranskog pisca Nasima Soleinmapura. Nisam planirala da je gledam, na nju sam zapravo zalutala, jer sam greškom otišla u pozorište “Gong”, umesto u “Fabriku kulture” (što nije iznenađujuće, jer je u festivalskoj ponudi mnogo istovremenih događaja i aktivnih izvođačkih prostora). U osnovi ona nije nezanimljiva – pisac Nasim je dvadesetdevetogodišnji protagonista monodrame koji razvezuje lična, istinita i bolna iskustva represije u njegovoj zemlji (zbog odbijanja vojne službe, oduzet mu je pasoš). On postavlja pitanja o politici i slobodi, vešto problematizujući lični identitet, istražuje ga kroz odnos glumca i lika. Florin Pjeršic igra protagonistu, čita tekst, u konceptu relaksirane probe (tekst se inače uvek izvodi bez reditelja, sa glumcima koji se menjaju i koji se prvi put susreću sa tekstom). Njegov nastup je baziran na improvizaciji, a scenski humor i živost donosi u najvećoj meri publika, koju glumac neprestano izvodi na scenu. Gledaoci sa entuzijazmom igraju metaforičke uloge životinja, zečeva ili medveda. Najveći problem predstave je rasplinuta dramaturgija, ima mnogo ponavljanja koja izazivaju dosadu i premor – dva sata je predugo trajanje za ovu vrstu imerzivno-teatarskog eksperimenta. Zato sam drugi sat predstave provela boreći se sa svojim načelnim stavom da se nijedna predstava ne napušta. Borba je završena u korist tog stava, ali na štetu predstave “Oma” Jožefa Nađa koju sam propustila jer nisam ostavila bele i crvene zečeve, gubeći pri tome (privremeno) i festivalsku radost. No, sa vedrije strane, bez padova nema ni uspona, ili, da bismo se pronašli, moramo se izgubiti.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 1. septembra 2021. godine

Festival u doba kovida ili nostalgija za analognim vremenom

Sibiu- U centru Transilvanije, od 20. do 29. avgusta, održava se 28. Internacionalni pozorišni festival, jedna od najznačajnijih evropskih teatarskih manifestacija, u pogledu umetničkog kvaliteta programa, ali i njegovog obima. Smatra se da je ovaj festival, posle festivala u Edinburgu i Avinjonu, najveći pozorišni festival u svetu. On bitno transformiše lice grada, pretvarajući ga u totalno pozorište, sa načičkanim scenama i predstavama po celom gradu, na otvorenim, kao i u zatvorenim prostorima. Ovakvi festivali oživljavaju drevnu tradiciju društvenih proslava koje jačaju snagu zajednice, poput Dionizijskih svečanosti, snagu koja nam je u vremenu naglašenih društvenih kriza nasušno potrebna.

Foto Calin Muresan / FITS press

Ove godine se festival odvija pod indikativnim sloganom “Zajedno gradimo nadu”, i na njemu nastupa preko dve hiljade umetnika iz trideset i osam zemalja, koji će uživo predstaviti oko šest stotina umetničkih događaja, iz oblasti pozorišta, savremenog plesa, opere, cirkusa, muzičkih dela, vizuelnih umetnosti… Publika će, između ostalog, moći da vidi scenska dela Silviu Purkaretea, Akrama Kana, Jožefa Nađa, Šarlote Rempling, produkcije Puškinovog dramskog pozorišta, Litvanskog nacionalnog teatra, Flamenko Baleta iz Barselone i mnoge druge. Ove godine će, pored programa uživo, biti predstavljeno i oko stotinu produkcija preko Interneta, a pojedine predstave će biti i lajv-strimovane. Imajući u vidu okolnosti pandemije koja nas ne ostavlja još na miru, može se reći da je ovogodišnje izdanje festivala zaista herojsko, izgurano neizdrživo jakom željom da se prikažu dragoceni putevi ka snovima, prostorima duhovnosti, mašte i slobode.         

Organizacija ovako glomaznog festivala u vremenu kovida je priličan izazov, u svakom smislu. Imajući u vidu zahteve nadležnih institucija prema zdravstvenoj bezbednosti, uvedene su zelene narukvice koje dobijaju vakcinisani gledaoci (sa potvrdom o vakcinaciji), u posebno postavljenim punktovima po gradu. Sa njima se brže ulazi u pozorište, bez zastoja koji stvara provera papira ili kodova koji potvrđuju vakcinaciju. Nevakcinisani moraju da rade brze testove koji se plaćaju, kako bi se utvrdilo da su “bezbedni”. Razumljiva je potreba da se uvede sistem zaštite u vremenu pandemije, ali je ipak teško zanemariti utisak o neprijatnosti podela koji ovaj sistem nameće, asocijacija na fašizam i orvelovsku distopiju u koju se naš svet polako (ali sigurno) pretvara.  Ima ljudi koji iz različitih (zdravstvenih) razloga ne mogu da prime vakcine, i koji zato ne mogu da dobiju zelenu narukvicu. Da li je zaista prihvatljivo da njima bude otežan ili uskraćen ulazak u pozorište?

Da bi se olakšalo snalaženje u okeanu predstava koje se tokom celog dana prikazuju, uživo ili onlajn, festival je uveo mogućnost korišćenja aplikacije koja preko mobilnog telefona vodi gledaoca kroz grad i predstave. Kada sam zaista ljubaznoj Roksani, koja pomaže gostima festivala u snalaženju po gradu, rekla da nisam onlajn izvan hotela, jer sam u romingu, a i ne želim da budem sve vreme konektovana, dajući joj papirnu mapu grada da mi pokaže gde je pozorište, začuđeno me je pogledala i rekla da dugo nije držala analognu mapu u rukama. “Google maps” postaje nerazdvojni deo naših tela, digitalizovanih i sve više dehumanizovanih, što takođe ide u prilog tezi o orvelizaciji našeg sveta. Donekle blisko konceptu zelenih narukvica, razumem potrebu za korišćenjem aplikacije koja olakšava snalaženje u prebogatom festivalskom programu, ali istovremeno želim da zadržim pravo da ne budem konektovana, da koristim analognu mapu, i, ako je moguće, da me ne posmatraju zato kao (zastarelog) čudaka. Ne negiram koristi ove aplikacije, naprotiv, ali želim i mogućnost alternative, staru dobru mapu, opciju drugog izbora i simbolički vid protesta protiv orvelizacije.

Foto Nicolae Grigor / FITS press

Zbog ovih okolnosti, galopirajuće društvene tehnologizacije i kontrole, skoro bolno udobno se osećam u pozorištu, tom vrlo analognom, materijalnom prostoru, u sali koju fizički delim sa drugim ljudima, dok posmatram glumce koji se pred nama klanjaju Dionisu, ne prekidajući tradiciju koja traje desetinama vekova. I zato apsolutno odbijam onlajn program ovog festivala, ne želim da na laptopu u hotelskoj sobi gledam neku od predstava na Internetu, ranije napravljeni snimak, ili lajv-strim izvođenja koje mogu uživo da vidim. Izvođenje koje nije uživo, nije pozorište. Zato sa analognom mapom pod miškom krećem u istraživanje raskošnih, fizički opipljivih, pozorišnih lavirinata festivalskog Sibiua.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 31. avgusta 2021. godine

Muzika je duša univerzuma

“Hleb lutke”, režija Tonio de Nito, prema konceptu i tekstu izvođača, produkcija AMA-Mediteranska akademija za glumce, Leće, Italija i “Bluz za alt saksofon”, tekst Doru Motoc, režija Adonis Filipi, Albanija, Nišvil džez pozorišni festival, prostor kod Bali-begove džamije

Predstava “Hleb lutke” reditelja Tonija de Nita, u produkciji Ame, Mediteranske Akademije za glumce iz Leća, grada na krajnjem jugu Italije, ima dokumentarističku osnovu. Nastala je iz istraživanja značaja hleba u lokalnoj zajednici, njegovim društvenim, porodičnim, religioznim smislom. Glumice Andjelika Dipaće, Benedeta Pati, Đulija Pićini, Antonela Sabeta i Karmen Ines Tarantino su autorke koncepta i teksta izvođenja, koji je uobličen iz proučavanja istorije i običaja lokalne zajednice, pisanih tragova, ali i rada na terenu, razgovora sa porodicama o njihovim životima i o životima ranijih generacija. Činjenica da su glumice i autorke koncepta je vrlo vidljiva u izvođenju, jer one isijavaju naročitu iskrenost, zarazan šarm i verodostojnost igre. Naratorke i dramske junakinje na smenu, one tokom nastupa odražavaju unutrašnji žar, iskonsku potrebu za pripovedanjem o ovoj temi, jer su to one, njihovo nasleđe, sećanja, prošlost koja je stvorila sadašnjost.

Foto Ivan Jovanović

Na početku su okupljene oko stola, simboličkog ritualnog prostora, gde bez reči, pokretima tela i zvucima lupkanja, pucketanja i grebuckanja stilizovano prikazuju proces oblikovanja testa. Taj kraći neverbalni ritual se lagano pretapa u izvođenje dramskih prizora o pravljenju hleba, odnosno lutaka od testa. One nadahnuto izvode monodramske poetske scene o ličnim, snažnim sećanjima na porodičnu tradiciju oblikovanja jestivih lutaka. Dramski segmenti se prepliću sa muzičkim, kroz hipnotičko, horsko izvođenje lokalnih pesama, oda hlebu, toj svetoj hrani. Tokom rasplitanja radnje, otkriva se važnost hleba u siromašnim porodicama, zbog čega one prave lutke od testa sa ogromnom ljubavlju. Hleb lutke koje postaju izvor duhovne i religiozne snage, ali i odraz društvene raslojenosti, ekonomskih razlika (neke lutke su raskošnije od drugih). Igra glumica je sugestivna zbog njihove skoro opipljive strasti, jake želje da prenesu magiju lokalne tradicije. O pravljenju hleba govore kao o ritualu održavanja života, ponavljajućoj radnji koja uspostavlja smisao. Pravljenje hleba se može tumačiti kao ritual opstanka, u kome učestvuju i gledaoci. Uključujemo se u izvođenje pesama koje prati nastajanje lutki od testa, i delimo hleb koji povezuje, uspostavlja strukturu sveta. Iz ovih završnih prizora sa naglašenim simboličkim potencijalnima, možemo da zaključimo da je muzika duhovno vezivno tkivo društva, a hleb materijalno.

Muzika je, i formalno i značenjski, ključan sastojak i u predstavi “Bluz za alt saksofon”, albanskoj nezavisnoj produkcija reditelja Adonisa Filipija (ove dve predstave su dobile nagrade Nišvil džez pozorišnog festivala, prva za najbolju predstavu u celini, a druga za najbolje korišćenu muziku). Nastala prema monodrami Doru Matoca, predstava razmotava životnu pripovest saksofoniste koji je slučajno ubio prijatelja, završivši u zatvoru. Protagonista slojevito i višeznačno razmatra filozofski smisao njegove sudbine, oslanjajući se na fatalističke misli Spinoze: “Sve što se desilo, bilo je neizbežno, a ono što se nije desilo, bilo je nemoguće.” Taj fatalizam je jedno od mogućih objašnjenja za prisustvo nepresušnog optimizma ovog muzičara, koji glumac Hulijano Brisku psihološki delikatno oblikuje. Drugo je muzika o kojoj on neprestano sanja. Okolnosti fizičke ograničenosti izazivaju razarajuću potrebu za duhovnom slobodom, koja najviše okupira misli protagoniste. Otkriva nam da mu je u zatvoru najviše falio saksofon, njegovi topli i nežni tonovi koji odvode na polje snova, na prostore koji rastapaju materijalne granice. Ove ideje su scenski izazovno ostvarene, kroz uvođenje muzičara koji svira saksofon, paralelno sa snimljenom muzikom, emitovanom preko zvučnika. To rešenje se može shvatiti kao odraz sukoba stvarnosti i mašte, realnosti i snova, gde je muzika sredstvo povezivanja ovih svetova, ili sredstvo transcendencije opore materijalne stvarnosti, u bezgranične prostore imaginacije, polja slobode i ekstaze. Jer muzika zaista daje dušu univerzumu, krila umu, polet mašti, život svemu, kako je veliki Platon zapisao.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 19. avgusta 2021. godine

Karnevalizacija grada

Nišvil džez pozorišni festival

Pod sloganom “Zaštićena zona”, ovogodišnji takmičarski program Nišvil džez pozorišnog festivala, održan je od 6. do 9. avgusta, u okolnostima uspostavljenim pre početka pandemije kovida. Uživo je izvedeno osam predstava iz Holandije, Brazila, Italije, Bugarske, Albanije, Francuske i Srbije, nezavisnih produkcija koje su tematski međusobno bliske, povezane potrebom za dubljim razumevanjem sveta u kome živimo. U stilsko-žanrovskom pogledu, produkcije su raznolike, pripadaju istraživačkim poljima dramskog i plesnog teatra, performansa, novog cirkusa, kao i muzičkog pozorišta.

Jedan od glavnih utisaka o ovogodišnjem festivalu je ogromno interesovanje publike – bilo je upadljivo mnogo gledalaca, verovatno duplo više nego što je to bio slučaj ranijih godina. To se može tumačiti vanrednom potrebom za pozorišnim okupljanjima, posle perioda ograničenja, izolacija i distanci. Nišvil je upravo dokazao da je društveni značaj teatra nemerljiv u periodu kriza. Njegova funkcija je, bez sumnje, isceliteljska. Pozorište ima izvesnu snagu da podigne na noge telo ranjenog, oslabljenog, izmrcvarenog društva.

Uopšteno posmatrano, kvalitet programa je bio izazovan i vredan, a sigurno bi bio još izazovniji i vredniji da je budžet bio veći, što napori festivalskog tima svakako zaslužuju. Predstave su bile okrenute istraživanjima značenja postojanja, patnje, fizičkih ograničenja, kao i potrebe za slobodom i utehom u vremenu ekstremnih pritisaka, kakvo je svakako naše vreme (umetnička direktorka i selektorka festivala je Maja Mitić). Festival je otvorila produkcija “Naša Odiseja” Zid teatra iz Amsterdama, u režiji Karoline Spaić. Igra je počela u obliku procesije, od ulaza u Tvrđavu, preko mosta i parka 7. juli, do Amfiteatra, gde je izveden centralni deo predstave. Pozorište na ulicama je zadivljujuće pokrenulo grad, karnevalizujući njegove prostore, animirajući slučajne i namerne gledaoce. Kratke scene, igrane na putu, istražuju granice i mogućnosti slobode, koja se u poslednjih godinu i po dana ukazuje kao velika utopija. Inspirisan Homerovim epom o Odiseju, glavni deo predstave prikazuje put migranata u potrazi za izgubljenim domom. Poput antičkog Odiseja, likovi tragaju za svojom Itakom, što ima naglašene metaforičke vrednosti, zbog čega je polazna ideja predstave inspirativna.

Monodramska brazilska predstava “Čudan” rediteljke Evelin Kosta, izvedena kod Bali-begove džamije na Tvrđavi, ostaće upamćena zbog harizmatičnog izvođača Mateusa Tiburija, njegovog vijugavog tela i markantne scenske prisutnosti. Ostvarena u multimedijalnoj formi, ona prikazuje čoveka u borbi sa sobom i društvom koje sa nepoverenjem posmatra drugačije ljude i njihove izbore. Protagonista razmišlja o konceptu čudnog i stigmi ludila, kao i o samoizganstvu, izolaciji i praznini, u poetski naglašenoj formi koja povremeno izaziva snažne utiske. U predstavi ima spretno ostvarenih scena, na primer, zanimljivi su natpisi koji se projektuju na zidu, u funkciji meta-rediteljskih komentara. Ipak, ona je u celini mogla da bude razvijenija i produbljenija, naročito u pogledu dramaturgije, što je slučaj i sa predstavom Zid teatra (za obe se može reći da povremeno pate od prisustva stereotipa). Druga monodramska predstava, “Bluz za alt saksofon”, odigrana na istom prostoru Bali-begove džamije, albanska produkcija u režiji Adonisa Filipija‚ znatno je upečatljivija, prevashodno zbog vrednijeg tekstualnog polazišta (Doru Matoc). Glumac Hulijano Brisku psihološki delikatno igra saksofonistu koji je slučajno ubio prijatelja, završivši posle u zatvoru.

Predstava “Saligia”, nastala prema tekstu Teodore Ristovski, u režiji Petra Ristovskog, a u izvođenju grupe “Ludum ludum teatar”, jedina je produkcija iz Srbije, prikazana na ovogodišnjem pozorišnom Nišvilu. Ona istražuje grehove, a sedam smrtnih grehova predstavlja sedam povremeno maskiranih glumaca koji pričaju priče o iskušenjima ljudske duše. Najvredniji su koreografski delovi, na početku i na kraju, jer imaju najviše izvođačke energije, ali je njih nažalost nedovoljno (scenski pokret Tamara Pjević, koreografija Mirko Knežević). Dramski delovi koji su ostvareni u preovlađujuće parodičnoj i grotesknoj formi, nisu dovoljno vredni, najviše zbog slabosti teksta koji vrvi od opštih mesta, ali i zbog previše naglašene, pregrube glume.

“Lutke od testa”, foto Ivan Jovanović

“Lutke od testa”, produkcija Ame, Mediteranske Akademije za glumce iz Leća, grada na samom jugu Italije, donela je autentičan duh lokalne kulture i zarazan šarm pet glumica, zbog čega je ostavila najjači utisak na festivalskom programu (stručni žiri festivala je ovoj predstavi dodelio nagradu za najbolju predstavu u celini). Ova polučasovna muzička predstava ima dokumentarističko utemeljenje, jer je bazirana na istraživanjima značaja hleba u lokalnoj zajednici, njegovim društvenim, porodičnim, religioznim smislom (režija Tonio de Nito).

Poslednjeg dana festivala je prvo prikazana francuska predstava novog cirkusa, “Piti Peta Hofen šou”, urnebesno duhovito i lucidno delo koje je zasluženo osvojilo publiku. Tri izvođača na sceni “pucaju” od eksplozivne energije, šarma i markantnih veština cirkuskog izvođenja. Daju se do kraja kroz pesmu, žongliranje, ples, komičku improvizaciju i živu komunikaciju sa gledaocima. Ostaće u pamćenju učešće našeg pisca Dragana Velikića, jednog od gledalaca koji je slučajno postao deo predstave, lik Džordža. Glumci su Dragana, preimenovanog u Džordža, pozvali da učestvuje u igri. Ustajući sa nestabilne stolice u parku, pao je sa nje uz priličnu buku i uzbuđenje cele publike, prekidajući tok predstave. Naredni trenuci su bili obeleženi smenom osećanja zabrinutosti i olakšanja, kada je ustanovljeno da je pisac dobro. Neposlušna stolica je zatim postala scenski rekvizit, glumci su je besno uzeli, zavrljačili na pozornicu, a kasnije i razbili u paramparčad, kažnjavajući je zbog Draganovog (Džordžovog) bola. Džordž je do kraja izvođenja bio novi lik igre, kome su se glumci često obraćali, po raznim provokativnim pitanjima. Iako u osnovi pripada zabavljačkom, rasnom pučkom teatru, predstava diskretno preispituje i značenja pozorišta, drame, konflikata, kroz iznenadna, izazovna pitanja o ovim temama. U isto vreme, ona besramno ruši stereotipe i predrasude, vezane za seksualnost, religiju, umetnost, stvarajući zaista izvanredno energetsko polje sa gledaocima.

“Piti Peta Hofen šou”, foto Ivan Jovanović
“Fantom opere”, foto Ivan Jovanović

Od džamije na Tvrđavi, ekstatični gledaoci su se zatim lagano preselili na prostor amfiteatra, gde je bila u toku završna proba muzičke predstave “Fantom opere”, zagrevanje i utezanje nota pred premijeru. Treba napomenuti i to da su festivalski programi besplatni i otvoreni za sve, što doprinosi društvenoj važnosti festivala, raskošnoj karnevalizaciji grada. Program je završen premijerom “Fantoma opere”, ambicioznom koprodukcijom Art centra Polifonija iz Severne Makedonije i Nišvil fondacije, u režiji Ivana Blagojevića (dirigent Zoran Stanisavljević, koreografija Maja Mitić). Polazeći od kultnog romana Gastona Lerua (1910) i Veberovog takođe kultnog mjuzikla (1986), autori ovog dela, kroz formalno impozantnu saradnju hora, plesača, orekestra i solista iz Niša i Skoplja, prikazuju vanvremensku pripovest o neprilagođenosti. Naročito su zanimljivi video radovi koji u crno-belom formatu otkrivaju alternativni život fantoma, njegove tajnovite noćne šetnje po niškim ulicama. Vrlo su provokativni i rediteljski komentari u vidu natpisa na video bimu. Oni kritički problematizuju čudne puteve strepnje u doba kovida i funkciju pozorišta u snalaženju u lavirintu medijskih manipulacija i laži, u kome svakodnevno tumaramo.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Kulturnom dodatku Politike, 14. avgusta 2021. godine

Na putu kojim se ređe ide

“Putovanje izvan središta zemlje”, koncept Vladimir Aleksić, tekstovi Olga Dimitrijević, Dimitrije Kokanov, Maja Todorović, produkcija BELEF

“Putovanje izvan središta zemlje”, prema konceptu Vladimira Aleksića, formalno i tematski se nastavlja na liniju koju su uspostavile predstave “Kretanje” (Bitef teatаr), “Lounli plenet” (Atelje 212), kao i “Kao da kraj sveta nije ni sasvim blizu” (Bitef teatаr). Može se pretpostaviti da je njihovо nastajanje, ali i uspeh, ogledalo potrebe da se izađe iz konvencionalnog pozorišnog prostora, da se istražuju i šire granice izvođenja, imerzivnog teatra, mobilnosti publike.

“Putovanje izvan središta zemlje” u formalnom smislu ide dalje od pomenutih produkcija, jer sasvim napušta ne samo scenu, već i pozorišnu zgradu. Može se reći da je tu reč o sajt-spesifik projektu, koji definiše važnost prostora izvođenja. Prema Hansu-Tisu Lemanu, u sajt-spesifik delima, sam prostor “progovara”, postaje koautor i partner u izvođenju, pri čemu se ne prerušava, već se čini vidljivim.

Predstava počinje u autobusu koji kreće sa parkinga kod Sportskog centra “25. maj”, pa nas preko Brankovog mosta, Ušća i novobeogradskih blokova, vozi do aerodroma “Nikola Tesla”. Autobuski deo izvođenja je zamišljen kao neki turistički obilazak grada, što nas je podsetilo na projekte grupe “Rimini Protokol”, naročito na “Kargo Sofija-Beograd”, prikazan na BITEF-u. Dok putujemo, preko autobuskog razglasa, od glumice, u ulozi turističkog vodiča, slušamo o istoriji spomenika pored kojih prolazimo. Oni podstiču i šira razmišljanja o istoriji, politici, društvu, umetnosti i kulturi, ali i o stanju današnjeg Beograda, kritičkih zapažanja o njegovom urušavanju, činjenici da je sam sebe pojeo neplanskim gradnjama i sumnjivim poslovima. Izazovno se zalazi i u problematiku radničkih prava, socijalizma i radnih akcija u Jugoslaviji, uloga Jovanke Broz i Daše Drndić u istoriji i kulturi, ali i kolektivnog učešća u ratovima devedesetih godina, seksualnih sloboda… Ovaj deo predstave, čiji je tekst napisala Olga Dimitrijević, najupečatljiviji je jer je idejno i formalno najzaokruženiji, ali i najotvoreniji za tumačenja. Može se reći da je gledalac, sa jedne strane, slušalac radio-drame, čije izvođenje prati promicanje gradskih pejzaža. Ovaj spoj grada, izgovorenih reči i ličnih sećanja i asocijacija na predele pored kojih prolazimo, teatralizuje život, gradi nove poglede na njega, pomerajući pri tome iskustvo stvarnosti.

Foto Nataša Ilić

Kada stignemo na aerodrom, počinje drugi deo predstave autora Dimitrija Kokanova, fokusiran na pitanja identiteta, discipline i kontrole, nadziranja i kažnjavanja. Ona su danas traumatično upala u centar pažnje, u vremenu epidemije, plodnog tla za uspostavljanje još žešće orvelovske kontrole. U autobus ulazi radnik obezbeđenja koji čita naša imena sa liste i proverava identitete (dva dana pre predstave smo bili dužni da ostavimo imena i brojeve ličnih karti). Ova provera je mogla da bude istinitije izvedena, radnik počinje da čita imena sa spiska, ali je ne dovodi do kraja, pokazujući da je kontrola igrana, lažna. Kada izađemo iz autobusa na aerodromsku pistu, pred ulazak u avion nam se obraćaju glumice, u ulogama stjuardesa, sa pitanjima i zahtevima da se raspoređujemo u grupe, prema našim odgovorima (pitanja se odnose na politička, ekonomska, zdravstvena, religiozna, seksualna uverenja).

Foto Nataša Ilić

Po ulasku u avion, smeštamo se na putnička sedišta, a glumice Jovana Gavrilović, Jelena Ilić, Aleksandra Janković, Tamara Krcunović i Anđelika Simić, takođe u ulogama stjuardesa, igraju fragmente različitih dramskih scena, od parodičnih imitacija bezbednosnih priprema za let, do refleksija o kovid izolaciji, usamljenosti i potrebi za ljudima, bliskošću, putovanjima i avanturama. Ovaj poslednji deo igre je očekivano naišao na najživlje reakcije publike, jer je izvođački i komički najatraktivniji (tekst Maja Todorović).

Za predstavu se, sa jedne strane, svakako može reći da ima mane u pogledu dramaturgije celine. To je posledica činjenice da su tekstove pisali različiti autori, zbog čega su oni međusobno tematski, stilski i kvalitativno neusaglašeni. Sa druge strane, za ovakve istraživačke projekte izvesno ne važe ista pravila kao u konvencionalnom pozorištu, zato što je fokus pažnje drugačiji. Slabosti koje su u tradicionalnom pozorištu vrlo upadljive, ovde su manje bitne. Pišući o sajt-spesifik projektima, Patris Pavis ističe da njihovi prostori nisu samo osnova režije, već građa i cilj. On takođe smatra da mobilni gledalac daje naročito emotivan odgovor na prostor, što menja njegovo unutrašnje iskustvo. Dakle, uprkos dramaturškim manjkavostima, taj cilj je u “Putovanju izvan središta zemlje” izvesno ostvaren. Rastegnute su granice izvođenja i doživljavanja teatralnosti i stvarnosti, zbog čega je smisao puta opravdan.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 16. jula 2021. godine

Brehtovsko zamišljanje boljeg sveta

“Ako dugo gledaš u ponor”, prema romanu Enesa Halilovića, autor i reditelj Zlatko Paković, Regionalno pozorište Novi Pazar i Kulturni centar Novi Pazar

Nastala prema motivima romana Enesa Halilovića “Ako dugo gledaš u ponor”, radnja istoimene predstave autora i reditelja Zlatka Pakovića postavljena je u okrilje pozorišta, na tragovima Bertolda Brehta i njegovog epskog teatra. Na skromno, neobavezujuće dizajniranoj sceni, sa nekoliko stolica, stolova i drugih rekvizita, Anđela Marić, Lemana Binjoš, Sandra Miljković, Rifat Rifatović, Dušan Živanić, Haris Šećerović i Vahid Džanković pripovedaju priču o bedi i nasilju u Novom Pazaru. Protagonistkinja je Nejra koja na sceni izlaže istinu o njenom usahlom životu, od početka osuđenom na bedu i nemogućnost doživljavanja sreće i ostvarivanja punoće ljudskog postojanja. Ona odrasta u okruženju nasilja i straha, duhovnog i fizičkog silovanja. Bori se za dostojanstven i častan život, uprkos društvu koje je primorava da od časti i dostojanstva odustane.

Foto: Dokumentacija Regionalnog pozorišta Novi Pazar

Glumci dosledno ističu teatralnost igre, nekoliko njih predstavlja jedan isti lik, često menjaju uloge, izlaze iz njih napominjući da nisu likovi koje igraju – od Nejre, preko njenih roditelja i Lisa, do advokata, tužitelja i sudije, koji razmatraju Lisinu krivicu u silovanju Nejre. To uspostavlja Brehtov efekat otuđenja, kritičku distancu prema događajima, važnu zbog društvene osetljivosti tema, i neophodnosti da se one postave u širi i analitički kontekst.

U predstavu su uključeni i moćni, muzički i značenjski efektni songovi koji, takođe brehtovski, podvlače filozofska značenja, razmatraju granice između dobra i zla, istina i laži, pravde i nepravde (kompozitor Božidar Obradinović). Kako se izvode horski, songovi podsećaju i na funkciju antičkog hora u starogrčkoj tragediji, gde je muzika bila neodvojivi deo drame, okidač njene katarze. Songovi smeštaju igru i na polje zabave, kao i pojedini komični komentari izvođača, uprkos tmurnim, tragičnim temama koje se otvaraju. I ta osobenost je veoma brehtovska, imajući u vidu da je Breht od teatra tražio da bude poprište zabave, carstvo dopadljivoga: “Umetnost iznosi ono što treba naučiti u zabavnom obliku”. Projekcija titlova, odnosno natpisa u pozadini radnje, takođe je brehtovski element koji učestvuje u građenju srži epskog teatra. U ovoj predstavi, titlovi označavaju neophodnost otpora protiv društvenih anomalija, dopuštanja krađa, zločina, nasilja, zloupotrebe moći. Takođe, oni sadrže osudu pasivnosti publike koja omogućava rađanje društvenog zla ćutnjom, izigravanjem slepila pred nasiljem. Gledaoci sede i na sceni, okružuju prostor igre, odnosno tačnije, oni su deo prostora igre. Simbolički su saučesnici u zločinu činjenja društvenog zla, ili su žrtva tog zla. Glumci nam se često obraćaju, pitaju za mišljenje, igraju među nama, čineći nas i na taj način aktivnim delom izvođenja.

Glavna funkcija dosledno sprovođene metateatralnosti u ovoj iskrenoj i snažnoj predstavi je dijalektička. Neprestani izlasci glumaca iz uloga otvaraju prostor diskusije i imaginacije, konstrukcije novih situacija i mogućnosti, popravljanja sveta. Pozorište se tretira kao eksperiment života, šansa da se on učini pravednijim. Smisao ovih različitih sredstava teatralizacije, prema Brehtu, jeste pokazivanje da svet koji oduvek poznajemo, svet koji je ogrezao u lažima, nepravdi, nasilju, vladavini nepravde i zloupotrebi moći, nije nepromenljiva datost. Takav svet jeste naša stvarnost, ali ne mora da bude konačna, zakucana stvarnost. Kroz različitu upotrebu postupaka začudnosti, on se pred gledaocem razgrađuje, ruši, ukazuje kao promenljiv. “Svet ne treba posmatrati samo onakvim kakav jeste, već i kakav bi mogao biti”, smatra Breht. Pozorište treba da prenosi i radosti oslobođanja, jer sve umetnosti, po Brehtu, doprinose najvećoj umetnosti, umetnosti življenja.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 7. jula 2021. godine

Kraj je novi početak

66. Sterijino pozorje: “Radio Šabac”, koncept, tekst i režija Olga Dimitrijević, Šabačko pozorište

Tekst predstave “Radio Šabac” autorke Olge Dimitrijević ima dokumentarističku osnovu koju čini istorijska građa o ovom radiju, kroz koju se prelama prošlost Jugoslavije i njenog raspada (dramaturg Ivan Velisavljević). Program Radio Šapca je bio prepoznatljiv zbog promovisanja novokomponovane narodne muzike, zbog čega je bio veoma slušan, naročito njegove populističke emisije koje su prenosile želje, čestitke i pozdrave. Ovoj kulturološki izazovnoj građi, autori predstave prilaze iz različitih uglova, analitički i interdisciplinarno, razmatrajući njen društveni, politički, ekonomski kontekst.  Nastoji se doći do srži značenja masovnih afiniteta prema narodnoj muzici, kroz istraživanje glavnih tema pesama, ljubavi, gubitka, ranjivosti, nada i snova, kao i razloga za kolektivno uranjanje u njene taktove.

Prvi deo predstave čini studiozno izlaganje guste faktografije šabačkog radija, njegove istorije od 1969. godine. Izvode je glumci Miloš Vojinović, Olivera Guconić, Deana Kostić, Sonja Milojević, Vladimir Milojević, Siniša Maksimović, Slađana Pajčić i Dušan Simić, u funkciji kolektivnog naratora, ispred spuštene zavese na praznoj sceni “Pera Dobrinović”. Bez upadljivije teatralizacije, oni govore i pevaju, deklamativno, ali i autoironično, neprestano razgrađujući i preispitujući smisao sadržaja. U ovom delu izvođenja se u više navrata pale svetla i u prostoru publike, i glumci zalaze među nas, razvezujući i kolo, simbolički i konkretno nas čineći delom igre. To ukidanje granica između izvođača i publike je važno zbog pitanja koja se razmatraju tokom odmotavanja klupka naše istorije, problematizujući mogućnost promene ustrojstva sveta, čiji smo mi potencijalni nosioci.


Foto Jugoslav Radojević – Šabačko pozorište

U drugom delu, preovlađujuće neverbalnom, publika još dublje zalazi u tkivo predstave. Iz auditorijuma se selimo na scenu, na stolice koje okružuju prostor igre, koji delimo sa glumcima, postajući publika šabačkog radija. Radnja se odvija na nekoliko punktova, glumci prikazuju različite prizore iz svakodnevnice, čitaju knjige, tipkaju na pisaćoj mašini, igraju šah, dok zvučni prostor definiše program Radio Šapca, smena vesti i nostalgične muzike (radiofonija Anja Đorđević, scenografija Zoja Erdeljan). Najveći deo ovog segmenta predstave se odvija bez uživo izgovorenih reči, glumci pokretima tela, ilustrativno ili asocijativno, prate muziku, kao i informativne sadržaje (scenski pokret Igor Koruga). Ovaj deo igre je mogao da bude scenski razgranatiji, jer se oseća potreba za razvijanjem i nadograđivnjem prizora, povezana sa blagim prodorom monotonije. Kada se reči i muzika, u izvođenju glumaca, vrate na scenu, igra ponovo dobija dinamiku. Nastavak predstavljanja istorije šabačkog radija, paralelno sa društveno-političkom istorijom, proteže se do našeg vremena i doba kovida, završavajući se sentimentalnim izvođenjem niza popularnih pesama, od “Bela Ciao” do “Zagrli me” Zdravka Čolića. Završetak predstave je markantno označen otvaranjem zavese i pogleda na zjapeće praznu salu Srpskog narodnog pozorišta. Ovu pustoš tumačimo kao simbolički snažan znak mogućeg nestanka ljudi, kraja sveta kakvog znamo, ali i mogućnost početka novog života, jer svaki kraj donosi novi početak. 

Predstava “Radio Šabac” je u celini vredna i izazovna, naročito na idejnom planu. Ostavlja utisak o nepretencioznosti i iskrenosti, a ključno je i njeno autoironično koketiranje sa značenjima i osećanjima. Igra je istovremeno slatkasto sentimentalna, ali i razobličavajuća prema sopstvenoj dopadljivosti. U tome je najveća vrednost dramaturgije i režije, koje uspešno predstavljaju višeznačnost jednog fenomena popularne kulture. Nameće se i poređenje sa tematski i idejno bliskom predstavom “Lepa Brena prodžekt” (Olga Dimitrijević je jedna od autorki i te produkcije), koja je imala slične ciljeve, ali preovlađujuće nije uspela da uspostavi tu bitnu višeslojnost značenja. A ona je od suštinske važnosti u tumačenju značaja fenomena popularne kulture, čije zadovoljstvo konzumacije, jouissance prema Rolanu Bartu, ima subverzivnu moć i politički smisao.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 5. jula 2021. godine