Author: anasttasic

Neprohodna groteskna odiseja

„Pet života pretužnog Milutina“, tekst Milena Marković, režija Aleksandra Milavić Dejvis, Atelje 212

Foto Atelje 212

 

Komad „Pet života pretužnog Milutina“ Milene Marković je bajkovita i poetska groteska koja u fragmentima iscrtava put protagoniste Milutina, kroz različite oblike, vreme i društvene okolnosti. Tekst ima izvesne poetske kvalitete, upečatljiv stil pripovedanja, ali je dramski nemoćan, scenski sputavajući. U njemu nema opipljivijeg sukoba, niti čvršće idejne vodilje koja bi stvorila stabilnu dramsku osnovu. Isuviše je razuđen, ima previše likova koji kroz njega protrčavaju, što je za pozorište u ovom slučaju vrlo nezahvalno. Takođe, komad je ponekada prekomerno vulgaran i odbojno telesan, ali i neprohodno hermetičan. U njemu povremeno zaigraju izazovne misli o tamnom vilajetu balkanske istorije, nasilnom patrijarhatu, razornoj ljudskoj animalnosti, gruboj vladavini sile. No, suštinski se može reći da je on u pozorišnom smislu teško upotrebljiv, samodovoljno je polje igre forme i stila, koji koče razvijanje jasnijeg smisla. Kao takav, ovaj komad je, da se metaforički izrazimo, živo blato koje bezobzirno guta napore stvaralaca predstave. U vezi sa time, treba posebno pohvaliti autorski tim predstave, učesnike nemoguće misije, koji su sa izuzetnom ozbiljnošću i posvećenošću pristupili scenskom tumačenju ove samoljubive psihodelične odiseje.

Rediteljka Aleksandra Milavić Dejvis je scensku radnju vodila kako tekst nameće, stilizovano, groteskno, ritualno. Dizajn predstave je vrlo maštovit, elegantan, svedeno  funkcionalan. Minimalistička scenografija Jasmine Holbus, stilizovano utvrđena od delimično prozirne, mobilne konstrukcije koju osvetljavaju neonska svetla, nenametljivo prati promene radnje. Kostimi Marie Marković Milojev su diskretno razmaštani, suptilno glamurozni, eklektično kičasti. Muzička pratnja kompozitora Vladimira Pejkovića odgovarajuće upotpunjuje upečatljivu atmosferu košmarnog odmotavanja radnje. Sa desne strane scene se nalazi svojevrstan DJ-pult na kome se glumci smenjuju, određujući muzičko vođstvo igre, povremeno nalik rejvu, kolektivnom ritualu, hipnotičkom iskustvu.

Glumci Uroš Jakovljević, Miodrag Dragičević, Jovana Gavrilović, Tamara Dragičević, Ivan Mihailović, Ana Mandić, Mladen Sovilj i Jovana Stojiljković,  posvećeno igraju mnoštvo likova, povezanih mističnim rogom koji nosi večnu dušu, nekakvim maglovitim simbolom besmrtnosti. Iz scene u scenu preuzimaju različita obličja, ljudska, ali i životinjska. U tome povremeno menjaju i stilove igre, od infantilnog do autoritativnog, kao i nijanse u preovlađujuće teatralizovanim postavkama likova. Često uronjeni u magluštinu arhetipske tame, glumci su se trudili da ožive ovaj groteskni košmar istorije, pozornicu ogoljene telesnosti, brutalnog nasilja koje proždire ljudskost. Uprkos zaista hvale vrednim naporima cele ekipe predstave da udahne scenski život u scenski beživotan tekst, predstava „Pet života pretužnog Milutina“ je ostala neprohodna za gledaoca. Pokušaji da se poetske vrednosti komada prevedu u delotvoran teatar nažalost nisu uspeli.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 12.6.2018.

 

Advertisements

Lične, društvene i kosmičke drame

  1. Sterijino pozorje: „Hajka na vuka“, Ognjen Obradović /Nataša Radulović, Šabačko pozorište, „Svedobro“, Stevan Vraneš / Nemanja Ranković, Narodno pozorište Užice i „Kepler 452-B“ Tijana Grumić / Jug Đorđević, Pozorište „Bora Stanković“ Vranje

 

Radnja porodično-socijalnog komada „Hajka na vuka“ Ognjena Obradovića dešava se u jednoj sumornoj srpskoj kafani, gde se upliću i raspliću porodične i lične drame. One odražavaju opšte beznađe, sumornost rastočenih života, podsećajući povremeno po atmosferi i detaljima na Simovićevo „Čudo u Šarganu“. Obradovićevi likovi, njihovi odnosi i težnje ka boljem životu imaju dramske potencijale, ali oni nisu dovoljno razvijeni, niti imaju značenjske ili stilske osobenosti koje bi ih učinile umetnički delikatnim. Režija Nataše Radulović i igra ansambla šabačkog pozorišta nažalost nije uspela da podigne tekst na viši umetnički nivo, naprotiv, učinili su ga grubljim i plićim, uprkos nespornom trudu. Na sceni se povremeno postigne upečatljiva dinamika pripovedanja, sa ređanjem kratkih fragmenata koji podsećaju na filmsku dramaturgiju. Takođe je funkcionalna učestala upotreba pesme „Ej živote“, lajtmotiva koji uživo izvode likovi, ali i koju čujemo snimljenu preko zvučnika, u najdramatičnijim trenucima (kompozitorka Irena Popović). Posebno imajući u vidu da je ovo prvo samostalno učešće Šabačkog pozorišta u glavnom programu Sterijinog pozorja, smatramo da bi se ansambl pokazao u znatno znatno boljem svetlu, da je nastupio sa svojom umetnički vrednijom predstavom „Rubište“, po tekstu Ninoslava Đorđevića, u režiji Kokana Mladenovića.

Hajka na vuka, foto Sterijino pozorje

Ni užička predstava „Svedobro“ reditelja Nemanje Rankovića nažalost nema dovoljno visoke umetničke vrednosti, koje očekujemo od predstava u glavnom programu Sterijinog Pozorja. Društveno-psihološka drama Stevana Vraneša dešava se daleko od sveta, u nekoj šumskoj nedođiji, gde je protagonistkinja Marina (Tanja Jovanović) odlučila da pronađe mir, birajući takozvani zdrav život, koji uključuje bavljenje jogom i organsku ishranu. U posetu joj dolazi prijateljica iz prošlosti Jovana (Biljana Zdravković), a često im navraćaju i bivši ratnik Rajko (Igor Borojević), starleta Nika (Tijana Karaičić), i nemi prijatelj Žarko (Branislav Ljubičić). Među njima se grade odnosi koji otkrivaju nepreglednu tugu, nagomilana nezadovoljstva, kao i snove o boljem životu. Iako ima izvesne uverljive emocionalnosti u komadu, karakteri i odnosi među likovima nisu mnogo osobeni, ni razgranati. Ni u ovom slučaju, igra glumaca nije u celini dovoljno psihološki suptilna, pa ni uverljiva.

Sa druge strane, intimna psihološka drama „Kepler 452-B“ Tijane Grumić, nosi upadljivu dozu autentičnosti, u obradi tema smrti, relativnosti postojanja, nošenja sa bolešću, razumevanja ljubavi. Specifičnost komada koji čini splet ispovednih monologa i dijaloških scena, iz sadašnjosti i prošlosti likova, jeste postavljanje intimnih drama likova u šire kontekste, kosmički, medijski. Akteri ponavljaju vesti iz medija, o otkrivanju novog solarnog sistema i mogućeg života na  planeti Kepler 452-B, vest o smrti Bouvija itd. Paralelno saznajemo i o neizlečivoj bolesti majke Mirjane (Radmila Đorđević) koju tretira doktor Ivan (Bojan Jovanović). U toj mreži vesti i ispovesti se specifično relativizuje ljudsko postojanje i smrt, ali i njihova spektakularizacija u medijima, pri čemu se bitno postavlja i odnos između javnog i privatnog. Vesti su lajtmotivi, neka vrsta refrena koji se hipnotički ponavlja, što sugestivno jača njihova dramska i poetska značenja.

Kepler 452-B, foto Sterijino pozorje

Bavljenje postojanjem drugih života u kosmosu, isprepletano sa svakodnevnim problemima aktera drame, osim što relativizuje ljudski položaj, ima i značenje eskapizma. Jedna od važnih misli koju izgovaraju likovi na sceni jeste da stalno tražimo novi život dok nam ovaj promiče pred očima. U vezi sa time se može shvatiti problematizacija medijskog bavljenja „selebritijima“ –  javnost se opsesivno interesuje za živote drugih ljudi, kako bi pobegla od svojih.

Režija Juga Đorđevića je vrlo efektna u krajnjem minimalizmu i stilizaciji. Ključno je oslonjena na preciznu i psihološki fino iznijansiranu igru četiri glumca (igraju i Jelena Filipović i Nenad Nedeljković). Oni nastupaju na kamernom, asketskom prostoru, okruženi gledaocima koji ih skoro dodiruju. Na sceni se nalazi samo mikrofon i barska stolica, gusta tišina pritiska, razgolićujući autentičnu emocionalnost igre.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 6. juna 2018. godine

Bled odraz srpske drame

Glavni program Sterijinog pozorja srpsku dramu nije prikazao u najboljem svetlu. Ideja selektora da promoviše mlade autore nesporno jeste plemenita. Ali, ako tu ideju ne prati kvalitet drama i predstava, plemenitost je kontraproduktivna.

Predstavama “Hajka na vuka” Šabačkog pozorišta, “Utopljena duša” Beogradskog dramskog pozorišta i “Svedobro” užičkog pozorišta, nije bilo mesto na festivalu. Zbog nedovoljnih kvaliteta savremenih tekstova mlađih pisaca, ali još više zbog njihovih vrlo mlakih scenskih postavki.

Ni srpska klasika nije nastupila u najboljem izdanju. “Ožalošćena porodica” Milana Neškovića, u izvođenju Volkov teatra iz Jaroslava, obiluje proizvoljnostima i spoljnim atrakcijama.

Predstava “Jami distrikt” je u takvim okolnostima zasluženo pobedila. Njena goruća društvena važnost, komička ubojitost, snaga apsurda i nesvakidašnja scenska energija su jasni kvaliteti. Ovo Pozorje nam je otkrilo i osobeni dramsko-poetski rukopis Tijane Grumić, u tekstu “Kepler 452-B”. Režija Juga Đorđevića je efektno minimalistička, a igra vranjanskog ansambla psihološki suptilna.

Iako se za proteklu pozorišnu sezonu ne može reći da je bila umetnički impresivna, bilo je produkcija koje su vredne, a koje se nisu našle na festivalu. Smatramo da su ovom Pozorju drastično falile predstave “Moja ti” Ateljea 212, “Sumnjivo lice” Narodnog pozorišta, pa i “Korešpodencija” Zvezdara teatra. Da su one igrane umesto navedenih promašaja, Pozorje bi u celini bilo umetnički dostojanstvenije.

Kada je Sterijino pozorje u pitanju, kriterijumi za izbor predstava su jasni. Ono mora da prikaže najbolje srpske drame i predstave koje su po njima nastale. Insistiranje na individualnim konceptima koje ne prati kvalitet, što je ove godine bio slučaj, nikako nije dobro. Ni za festival, ni za srpsku dramu. To dovodi do urušavanja umetničkih standarda koje je Pozorje tokom šest decenija trajanja izgradilo. Da bi to sprečili, neophodno je da govorimo kritički.

Ana Tasić

Kulturni dnevnik, RTS1, 5.6.2018.

Snovi o utopiji

  1. Sterijino pozorje: „Švajcarska“, tekst Petar Mihajlović, režija Milan Nešković, Narodno pozorište Republike Srpske Banja Luka, i „…I ostali“, tekstovi Mina Ćirić, Galina Maksimović, Neda Gojković i Maša Radić, režija Stevan Bodroža, UK „Vuk Stefanović Karadžić“

Tekst predstave „Švajcarska“, nastao prema komadu Petra Mihajlovića, u fragmentarnoj formi ispisuje drame likova koji traže ljubav i spokoj u vremenu nespokoja (dramaturgija Maja Todorović). Pojedinačne dramske pripovesti su na početku odvojene, ali se postepeno susreću i prepliću, gradeći celoviti dramski mozaik. Tekst je po strukturi, stilu i tematici blizak evropskoj neobrutalističkoj drami devedesetih godina, zbog naglašene fizikalnosti izraza, bavljenja disfunkcionalnim porodicama, ljudima koje je skršio život, ali koji ne prestaju da traže šanse za nove početke. Scenski tekst je vredan zbog opipljivog duha vremena koji nosi, povremenog upliva crnohumornih opaski i sporadičnih emotivno delotvornih rešenja. Istovremeno mu fali specifičnijih likova i odnosa, imajući u vidu da su oni često predvidivi i stereotipni, nedostaje upečatljivijih iskliznuća koja bi donela više dramskih uzbuđenja.

Foto Branislav Lucic / Sterijino pozorje

Ove nedostatke teksta je reditelj Milan Nešković u određenoj meri pokrio, stvarajući zavodljivu, multimedijalnu formu predstave. Scenska radnja se dešava u pet odvojenih soba, skučenih ćelija u dvospratnoj kutiji (scenografija Dragana Purković Macan). U njima su bezizlazno, metaforički izražajno, zaglavljeni likovi bez imena, tipovi bezosećajnih muškaraca, varanih žena, mladih ljubavnica, bivših zatvorenika i drugi, koje igraju Željko Erkić, Slađana Zrnić, Dragoslav Medojević, Danilo Kerkez, Belinda Božičković, Goran Jokić, Željko Mitrović, Boris Šavija, Zlatan Vidović i Miljka Brđanin.

Između scena se na fasadu ćelija projektuju video snimci koji grade asocijativne i metaforičke misaone slojeve, nadrastajući značenja teksta (autorska muzika i video projekcija Petar Bilbija). Izbor video materijala se kreće od brutalno dokumentarističkih snimaka uličnih nemira ili nasilja nad životinjama, koji su u skladu sa preovlađujućim osećanjem bespomoćnosti, do idiličnih spotova koji reklamiraju rajske destinacije. Njih shvatamo kao utopijske prostore, topose o kojima ovi dotučeni likovi maštaju. Ta imaginarna polja harmonije su vrlo važna, i na različite načine se grade na sceni. Sam naslov predstave se odnosi na čežnju za životom u jednoj uređenoj zemlji. Takođe, muzički izbor lepršavih pop pesama iz šezdesetih godina koje obavijaju scene budi osećanje nostalgije, i ispunjenosti zbog mogućnosti postojanja nekog idiličnijeg sveta (između ostalog se koriste pesme „Stand By Me“, „Wonderful World“, „Be My Baby“).

Predstava „… I ostali“, omnibus nastao prema tekstovima Mine Ćirić, Galine Maksimović, Nede Gojković i Maše Radić, ima više dodirnih tačaka sa produkcijom „Švajcarska“. Na tematskom planu, predstava se takođe bavi odnosima između roditelja i dece, pitanjem migracija, kao i sudbinama takozvanih društvenih autsajdera, različitih manjina koji su ovde u fokusu pažnje. I u ovom slučaju je nedovoljno dramski razgranate i zategnute komade reditelj Stevan Bodroža, u saradnji sa izuzetno posvećenim glumcima, podigao na umetnički vredniji nivo. Tekstovi su u osnovi društveno značajni, prevashodno u pogledu teme, tretmana bolesnih i starih ljudi, alkoholičara, pripadnika romske i LGBT populacije, ali im fali studioznije razrade problema i dublje analize međuljdskih odnosa. Dramski je najrazrađenija i najzaokruženija druga priča, o dečaku Romu koji trpi vršnjačko nasilje, a zatim i četvrta, koja ispisuje tragediju jedne invalidkinje.

Foto Sterijino pozorje

Bodrožina režija je minimalistička, nežna, poetska i stilizovana. Usredsređena je na minuciozan rad sa glumcima, Anđelom Jovanović, Bojanom Zečević, Željkom Maksimovićem i Nikolom Šurbanovićem, koji su psihološki verodostojno izgradili različite likove. I ovde je vrlo upadljiva funkcionalna scenografija, u ovom slučaju izuzetno jednostavna i maštovita (scenografija Milan Miladinović). U centru scene je mobilna drvena konstrukcija koja omogućava  delotvorne i brze smene mesta dešavanja radnje. Posebno je efektna, simbolički izražajna u drugoj priči, u prizorima između majke romskog dečaka (Bojana Zečević) i učiteljice (Anđela Jovanović). One se raspravljaju na kosoj padini, kližu se i teturaju, konkretno i simbolički se boreći za ravnotežu, ali i nadmoć. I u ovoj predstavi je bitna funkcija muzike, sa sličnim značenjima kao u prethodnoj. Lajtmotiv četvrtog dela je pesma „Pamtim samo sretne dane“ Gabi Novak koja kroz kontrast gradi nostalgičan prostor, uspostavlja harmoniju i utehu koje bolno nedostaju u stvarnosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 3.6.2018.

O starosti, mladosti i radosti

„Šuplji kamen“, prema tekstu Nikolaja Koljade, režija Tatjana Mandić Rigonat, UK Vuk Karadžić i „Bolivud“, tekst i režija Maja Pelević, Narodno pozorište u Beogradu, scena „Raša Plaović“

Nikolaj Koljada u „Šupljem kamenu“ ispisuje živote starih ljudi, u svom prepoznatljivom stilu, tragikomičnom, nabujalo životnom, nesputano razigranom (prevod Novica Antić). Protagonistkinje su tri starije gospođe koje uživaju u čarima Miholjskog leta, ne prestajući da traže ljubav i uzbuđenja. Imajući u vidu da su akterke nekadašnje nastavnice maternjeg jezika i književnosti, njihovi dijalozi sadrže reference na dela ruske literature. Posebno su zanimljivi autoironični komentari na Čehovljeve „Tri sestre“, pri čemu se Koljadin trio može posmatrati kao komičniji i rasterećeniji pandan Čehovljevim junakinjama, manje melanholičan, a više opijen magijom života.

Predstava u režiji Tatjane Mandić Rigonat odvija se na prostranoj, koloritnoj sceni, bašti koja je ambijentalno ogledalo rascvetanog erosa (scenografija Tatjana Mandić Rigonat i Ivana Vasić, kostimografija Ivana Vasić). Scenski tekst je skraćen u odnosu na originalni komad, što je dovelo do pohvalnog zgušnjavanja dinamike događaja. Takođe, u predstavi su likovi gospođa stariji u odnosu na Koljadin tekst, dok je Galinina snaha Natalija mlađa, čime su se produbili generacijski raskoraci.

Foto Emilija Gajic / UK VUK

Pored tematski i stilski inspirativnog Koljadinog teksta, najveći kvalitet predstave je neodoljivo šarmantna gluma, utopljena u bezgraničnu radost igre. Ljiljana Stjepanović je Larisa, nastavnica fizike u penziji, racionalnija i grublja od zanesene Galine (Branka Petrić) i osetljive Vere (Rada Đuričin). One imaju romansirane, ozarene poglede na svet, koje Larisa komički efektno razduvava, gradeći sukobe u njihovoj grupi. Milan Lane Gutović je Igor Petrović, Galinina novopronađena ljubav, sanjar, bivši violinista u operi i obožavatelj pozorišta. Katarina Marković je naelektrisano ogorčena Natalija koja raskopava napeto polje generacijskih sukoba. Oni još dublje afirmišu život, kroz isticanje njegove prolaznosti, posebno osvešćene u opoziciji između plahovite mladosti i iskusne starosti. Shvatanje sveta koje vrvi od blaženosti pred životom je bitan kvalitet ove predstave kojoj, na drugoj strani, fali raskošnijeg, čarobnijeg scenskog jezika.

Dok predstava „Šuplji kamen“ slavi starost, „Bolivud“ Maje Pelević je oda mladosti. Ostvarena u formi parodičnog muzičkog pozorišta, ona nema veće umetničke ambicije, pa ni domete (kompozitorka Anja Đorđević, koreograf Igor Koruga). Radnja se dešava u malom gradu, gde stiže bolivudski producent koji namerava da kupi fabriku „Mladost“ i napravi studio.

Scena je upadljivo kičasto dizajnirana, sa šljaštećim šljokicama i razhmahano cvetnim kostimima (scenograf Igor Vasiljev, kostimografkinja Marina Vukasović Medenica). Miloš Đorđević, Jelena Đokić, Danijela Ugrenović, Suzana Lukić, Pavle Jerinić i Bojana Đurašković, uz pratnju muzičara Nevene Pejčić, Aleksandra Solunca i Danila Tirnanića, nastupaju često horski, kolektivno. Na taj način se odražava kolektivni duh radničkog života, kao i pozorišta, gde glumci spremaju priredbu za bolivudskog producenta. Igra je teatralna, plakatska, preovlađujuće jednodimenzionalna, u skladu sa opštom parodičnošću. Izdvojićemo nastup Miloša Đorđevića koji komički ubedljivo parodiju razvlači preko granica, izoštravajući značenja nagomilanih društvenih apsurda. Osobena je i igra Suzane Lukić, kao mlade glumice, koja u jednoj sceni skida sa sebe odbrambenu, parodičnu masku. Ogoljava se i u ispovednom tonu dirljivo govori o današnjem nezavidnom položaju mladih glumaca, dužničkom ropstvu u kojem žive. Šteta je što ovakvih scena nema više, jer bi one donele dublje, katarzičnije slojeve značenja, koji bi značenjski upotpunili predstavu, zabavnu i šarmantnu, ali nedovoljno slojevitu.

Foto Narodno pozoriste u Beogradu

U muzičko-parodično tkanje „Bolivuda“, taj energično rasplamsani svet buketa i šljokica, ležerno su uvedeni kritički komentari o vremenu u kome živimo – tranzicionom preživljavanju, stradanju siromašnih, sveprisutnoj politizaciji, premaloj brizi za kulturu, otporu prema migrantima. Oni su suštinski razlog postojanja ovog autorioničnog kič spektakla koji pokušava da razgradi društvene naopakosti.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 28.5.2018.

Trnoviti putevi ljubavi

„Kod Šejtana ili jedna dobra žena“, Sanja Savić / Stevan Bodroža, UK VUK i „Režim ljubavi“, Tanja Šljivar / Bojan Đorđev, Atelje 212

Protagonistkinja drame „Kod Šejtana ili jedna dobra žena“ Sanje Savić, nedavno praizvedene na sceni UK VUK, je četrdesetpetogodišnja Božana, izbeglica iz Like. Ona je zarobljena u turobnom životu sa mužem Veljkom koji je verbalno i fizički zlostavlja. Privremen beg iz te čamotinje nalazi u aferi sa Ljubomirom, takođe zguranog u braku bez ljubavi, što nadoknađuje svakodnevnim dolascima u Veljkovu kafanu „Kod Šejtana“, gde se radnja dešava. U prošlosti, kada je ostala trudna, Božana je prestala da se bavi pevanjem, napuštajući svoje snove. U sadašnjem toku drame, ona odlučuje da ih ostvari, bezobzirno gazeći malograđanske standarde ponašanja. Savremena, brutalizovana verzija Ibzenove „Nore“, sa začinima čehovljevskih osećanja ispuštenosti života, drama Sanje Savić je drama o promenama i hrabrosti u njihovom ostvarivanju.

Foto UK VUK

Reditelj Stevan Bodroža je stilizovano realistički pristupio komadu, uspešno na sceni otelotvorujući snagu njegove osećajnosti. Emotivno najjače scene su rešene suptilno stilizovano. To je uspostavilo delimičnu brehtovsku distancu prema identifikaciji gledalaca, i istovremeno je ojačalo univerzalna, metaforička značenja. Na primer, u sceni Veljkovog maltretiranja Božane, nasilje se ne odvija fizički, već o njemu saznajemo verbalno, posredno. U tom ključu je rešen i tragičan rasplet, u suptilnom spletu reči, zvukova i okamenjeno bolnih izraza lica aktera. Upečatljivu atmosferu tupog ništavila grade i prizori nagomilanih praznih stolica, u spoju sa setnim tonovima narodne muzike koju povremeno čujemo na starinskom kasetofonu  (scenografija Milan Miladinović).

Igra glumaca je kvalitativno neujednačena, ali su u celini uspešno dočarane sudbine marginalnih likova, ljudskih olupina, žrtava svojih slabosti, kao i nemogućnosti da se odupru nazadnim duštvenim očekivanjima. Psihološki najverodostojnije igraju Jasmina Večanski, u ulozi pobunjene Božane, i Mihailo Laptošević, u ulozi Veljka, njenog agresivnog muža, frustriranog siledžije. Upečatljiv je i nastup Ivane Nedeljković, koja predstavlja Bobu, Božaninu sestru koja je ranije emigrirala u Kanadu. Ona na scenu unosi živahnu komičnost, razgaljujući osnovno osećanje promašenosti, teskobu života koji su iscureli, vremena koje je uzaludno potrošeno.

Pitanja ljubavi i muško-ženskih odnosa nalaze se u osnovi komične drame „Režim ljubavi“ Tanje Šljivar, koja je takođe nedavno doživela praizvedbu, na sceni Ateljea 212. Radnju gradi pet likova, čiji se odnosi tokom radnje menjaju, ukrštaju, prepliću, napuštajući tradicionalne, monogamne i heteroseksualne, koncepte ljubavi. Komad na razobličavajuće duhovit i ležerno inteligentan način tretira problem krize emotivno-seksualnih odnosa u savremenom društvu, koja stvara nove oblike partnerstava.

Foto Atelje 212

Reditelj Bojan Đorđev na sceni gradi stilizovan, elegantan, čvrsto utegnut, ceremonijalan svet. Radnja se dešava na i oko jednog velikog kreveta, centralnog mesta radnje. On stilizovano predstavlja i deo nagog ljudskog tela, seksualno amorfnog (scenograf Siniša Ilić, kostimografkinja Maja Mirković). Glumci precizno i energično predstavljaju puteve i stranputice likova, u potrazi za ljubavlju u našem svetu skršenih tradicionalnih vrednosti. Stilizacija gradi metaforički smisao, prostor vanvremenskog, univerzalnog, ritualnog. Publika okružuje scenu, glumci ponekada igraju među gledaocima, što takođe stvara utisak o ritualnosti.

Miloš Timotijević je sugestivan kao Miša, uspešni biznismen sumnjivog porekla kapitala. Na početku predstave je u monogamnoj vezi sa Hanom koja ga simbolički i komički efektno drži na konopcu. Hanu (Sofija Juričan) razara strah od samoće, dok Mišom upravlja potreba za slobodom, koju će probati da pronađe u poligamiji, kroz niz afera sa ženama, ali i sa muškarcem. Taj muškarac je nonšalantni Boba (Dejan Dedić), partner Branke (Aleksandra Janković). Branka nam uznemireno otkriva njen dug put razočaranja u Bobu, bolan proces komadanja iluzija o postojanju romantične ljubavi. Pojava Nje (Jelena Ilić) radikalno dovodi u pitanje smisao njihove potrage za ljubavlju i idealnim partnerom. Ona se hladno, kruto, gotovo bezizražajno, zalaže za celibat, uverena da ljubav donosi jad, patnju i poniženje. To su, naravno, zamaskirani odrazi njenih strahova od prepuštanja ljubavi, metastazirani u našem svetu podivljalih posledica osvojenih sloboda.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 13.5.2018.

Praštanje je vid pobune protiv bezumlja

„Banović Strahinja“, prema drami Borislava Mihailovića Mihiza, adaptacija i režija Nebojša Bradić, koprodukcija Narodno pozorište Priština sa sedištem u Gračanici i Šabačko pozorište

Foto NP Priština sa sedištem u Gračanici       

Polazeći od Mihizove izuzetne konverzaciono-psihološke drame „Banović Strahinja“ (1963), reditelj Nebojša Bradić je napravio vrlo uspešnu predstavu savremenog dizajna i značenja (scenski prostor Nebojša Bradić, kostimograf Marina Vukasović-Medenica). Istovremeno i autor adaptacije Mihizove drame, te egzistencijalističko-političke obrade srpske srednjovekovne istorije, Bradić je odgovarajuće zgusnuo tokove radnje, postižući veću dinamiku i koherentnost događaja. U predstavi je odbačen prvi čin komada koji se dešava u domu Banović Strahinje u Banjskoj. Tako je radnja koncentrisana na događaje koji se u drami odvijaju u dvorcu Jugovića, tih bahatih skorojevića koji neprestano imaju potrebu za dokazivanjem  moći.

U predstavi je mesto radnje izmešteno u televizijski studio. Na taj način se jedna od glavnih tema Mihizove drame, politička manipulacija, postavlja u medijski prostor, odakle se danas najviše manipuliše. Događaje uoči izlaska na bojno polje, isprepletane sa ličnim i porodičnim dramama Jugovića, pratimo uživo na sceni i simultano na velikom ekranu u pozadini. Putem direktnog video prenosa se fokusiraju krupni planovi igre glumaca. Po nalogu televizijskog reditelja, kamermani (Uroš Novović i Marko Panajotović) određuju ugao i akcenat prizora koji se nameću gledaocima, otvarajući prostor za manipulaciju. U isto vreme se na manjem ekranu, između ostalog, prate video snimci sukoba na Kosovu 2004. godine, kao i NATO bombardovanja, čime se suptilno gradi značenje istorijskog kontinuiteta različitih ratnih sukoba na Kosovu (snimatelj i montažer Aref Zaabi, video operater Miroljub Vladić). Ove prizore razaranja shvatamo kao diskretno uspostavljanje antiratne poruke, jer oni donose stvarnu sliku ratova, deromantizovanu, opipljivu u bolnim prizorima uništenja i smrti.

U vezi sa rekontekstualizacijom radnje, Majka Jugovića, tamni autoritet iz senke u Mihizovoj drami, ovde je postala je svemoćni televizijski reditelj, društveno-političke, kao i porodične drame (Anika Grujić). Nalik Orvelovom Velikom bratu, izolovana je u staklenoj prostoriji sa strane, odakle bez reči kontroliše događaje, vuče konce na sceni. Predstava počinje video projekcijom legendarne poruke cara Lazara uoči bitke na Kosovu („Ko je Srbin i srpskoga roda…a ne došao na boj na Kosovu…“). Ove reči istovremeno na sceni akteri horski ponavljaju, kao mantru. Sa time se odmah na početku uspostavlja ratnički duh, kao i problem političke manipulacije. Glavni egzekutori vlasti i podstrekači borbenog duha su Boško i Vojin Jugović.  Boško  (Dušan Simić) naročito nestrpljivo čeka da se otisne na bojno polje, dok se Vojin (Milan Vasić) kasnije brutalno odriče ljubavi prema sestri, smatrajući da treba kazniti njenu preljubu. Njihov odnos prema sestri je prikazan vrlo potresno, zbog ignorisanja ljubavi zarad patrijarhalnih principa. Jug Bogdan (Zoran Karajić) je diskretniji, on ponekada ironično razobličava opšte prihvaćena uverenja i stereotipe, na primer, kada kaže: „Junaštvo je najjednostavnije od svih vrlina.“. Igor Damnjanović svedenim sredstvima igra slugu Milutina koji otkriva izdajstvo Žene, što se prikazuje na ekranu, pojačavajući dramsku snagu događaja. Lik Vlaha Alije se ne pojavljuje uživo na sceni, već samo na video bimu, u prikazu Ženinog izdajstva. Milena Jakšić svedeno i upečatljivo stvara lik Žene. U sceni njenog suđenja, posebno snažan dramski efekat gradi video prenos, krupni planovi njenog bledog lica, suzdržanog izraza, zbog gurnutosti u provaliju odbačenosti.

Banović Strahinja (Nebojša Đorđević) je svojom tihom i mudrom pojavom i stavovima izdvojen iz nasrtljivog okruženja Jugovića. On se konkretno i simbolički ograđuje od njihovog lako zapaljivog, razularenog ponašanja. Njegovo praštanje nevernoj Ženi se može shvatiti kao vid pobune protiv društvenih očekivanja, ali i vlasti, oličene u autoritetu Majke. Strahinjin oprost je i način da se zadrži ljudskost u vremenu raskomadane ljudskosti. U okolnostima opšteg bezumlja, to je eksces koji uspostavlja metafizičku ravnotežu.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 11.5.2018.