Month: April 2023

Glumci, komunisti i vanzemaljci

“Bilo jednom na Brijunima” tekst i režija Kokan Mladenović, Bitef teatar i “NLO”, tekst Ivan Viripajev, režija Isidora Goncić, Atelje 212

Radnja predstave “Bilo jednom na Brijunima”, prema tekstu i u režiji Kokana Mladenovića, polazi od istorijskog susreta dva bračna para, Tita i Jovanke Broz, i Ričarda Bartona i Elizabet Tejlor, 1971. godine na Brionima, povodom snimanja filma „Sutjeska“ u kome je Barton igrao Maršala Tita. U formi smeše monoloških i dijaloških scena, drama podsticajno istražuje jugoslovensko nasleđe, kao i odnose između stvarnosti i pozorišta, politike i umetnosti, ali i problem pozicije žene u patrijarhalnom društvu. Zbog višeznačnog odnosa prema istoriji i politici, kritičkog, analitičkog, a povremeno nostalgičnog i komičnog, tekst predstavlja vredno polazište.

Sa druge strane, njegovo rediteljsko tumačenje nije delikatnije razmaštano, fali mu promišljenijih rešenja, finijeg vizuelnog jezika. Scenski prostor je prilično oskudno utvrđen, korišćenje plastičnih rekvizita za plažu, šlaufa, palmi i igračaka nije estetski prihvatljivo, kvari utisak zbog grube jeftinoće, za razliku od jednostavnih belih kostima (scena Marija Kalabić, kostim Aleksandra Pecić Mladenović). Način uvođenja video materijala, snimaka istorijskih susreta ovih ljudi, takođe je mogao biti izazovniji. Oni jesu opravdani kada uspostavljaju dokumentarističku verodostojnost, ali su u izvođenju mogli biti suptilnije vezani za ostatak scenskog tkiva. To je naročito slučaj sa snimcima brionske flore i faune koji nemaju ni važniji dokumentaristički smisao, pa stvaraju još jači utisak neuklopljenosti.

Foto Marijana Janković (“Bilo jednom na Brijunima”)

Nadahnuta igra glumaca je najveći kvalitet predstave, pored intrigantnog sadržaja, zbog čega veliko interesovanje publike ne iznenađuje. Milan Marić efektno stvara lik samoljubivog Bartona koji živi na maglovitom međuprostoru, između stvarnosti i igre, ne želeći da se odrekne integriteta i slobode, niti da bude “dvorska luda”. Tihana Lazović neposredno i šarmantno igra Elizabet Tejlor, u čestim intimnim i profesionalnim sukobima sa suprugom; ona takođe drži do sebe, vatreno se zalažući za ravnopravan prostor umetnica u crnilu patrijarhata. Branislav Trifunović gradi lik Tita uz neobičnu blagost koja diskretno ističe njegovu moć, dok Sanja Marković opipljivo predstavlja Jovankinu snažnu privrženost suprugu, koja će kasnije preći u istinsku usamljenost i bol.

Radnja drame “NLO” Ivana Viripajaeva takođe se bavi odnosima između stvarnosti i pozorišta, kao i prirodom teatralnosti, u čemu je naročito bliska njegovom ranijem tekstu “Život broj 2”, igranom u Beogradskom dramskom pozorištu. Protagonista ove pirandelovske drame je Ivan Viripajev (Svetozar Cvetković) koji snima film o ljudima sa iskustvom susreta sa vanzemaljcima. U formi niza monologa, oni živopisno i fino komički začinjeno opisuju ta iskustva, otvarajući pitanja značenja onostranog, normalnog i nenormalnog, religije, metafizike i ezoterije.

U tumačenju ove drame, rediteljka Isidora Goncić se oslanja na njene očigledne vrednosti, kao i na igru glumaca koji stilizovano realistički udahnjuju scenski život likovima Viripajeva. Lana Adžić je prvo ubedljivo ekscentrična Emili, ljubiteljka joge u kojoj se bude strahovi zbog nepoznatih osećanja mira i lepote, a zatim domaćica Džoana koja uz vanzemaljce spoznaje ideju života kao metafizičkog puta. Luka Grbić komički efektno i neposredno igra spontanog programera Artjoma, a potom staloženog i samouverenog menadžera Roberta, takođe podstaknutog na preispitivanje identiteta, posle kontakta sa onostranim bićima. Dragana Đukić autentično predstavlja dve nesvakidašnje čudakinje, Šveđanku Hilde, zaposlenu u turističkoj agenciji i odbojnu Amerikanku Dženifer, redovno oslonjenu na razne opijate. Đorđe Stojković je ležeran muzičar Nik i poslovno užurban vozač autobusa Metju. Pojava Viktora (Svetislav Bule Goncić), autoritativnog biznismena koji finansira projekat Viripajeva, pirandelovski ruši do tada brižljivo građenu strukturu, pokrećući inspirativne teme pozorišnog predstavljanja i doživljaja.

Na stilizovano dizajniranoj sceni, pored stolice i stolića sa čašom vode za govornika, postavljena su dva ekrana koji tokom većeg dela radnje prikazuju snimke lica Viripajeva (scenograf Mina Miladinović, kostimograf Marija Marković Milojev). Oni su suštinski dekor koji nema bitniju misaonu ili estetsku dopunu radnje, zbog čega se moglo i bez njih, naročito zato što pomalo skreću pažnju sa vredne igre glumaca, koji u celini uspešno grade jedan raskošan mozaik potrage za rasutim sopstvom u svetu zamagaljenog smisla.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 21. aprila 2023. godine

Katarzična škola antifašizma

“Naš razred”, Tadeuš Slobođanek/Tatjana Mandić Rigonat, Narodno pozorište u Beogradu, scena “Raša Plaović”

Drama “Naš razred” Tadeuša Slobođaneka koju je srpska publika ranije imala prilike da vidi u nekoliko scenskih tumačenja, od Litvanskog nacionalnog teatra na Bitefu, do sarajevskog Kamernog teatra 55 na festivalu Novi tvrđava teatar u Čortanovcima, istorijska je, politička i melodramska epopeja raskošnih značenja. Komponovana od četrnaest scena-lekcija, radnja se proteže na sedamdesetak godina, od predvečerja Drugog svetskog rata, do početka ovog veka, a prati živote deset učenika, Jevreja i Poljaka, jednog razreda škole u Poljskoj. Inspirisan stvarnim događjima, masakrom u mestu Jedvabne, 1941. godine, kada su Poljaci spalili hiljadu i šest stotina živih Jevreja, Slobođanek višeznačno istražuje odnose između zločinaca i žrtvi, odgovornosti i krivice, kao i prirodu zla i agresije, ali i bezuslovne ljubavi. Bezumnost mržnje i nasilja nad dojučerašnjim prijateljima, u službi pokoravanja sistemu, svevremena je ljudska jeza, u neprestanoj pripravnosti da se opet i iznova razlije na društvenoj pozornici.

U postavljanju ove drame na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, rediteljka Tatjana Mandić Rigonat uspešno je uobličila stilizovano poetsku predstavu slojevite osećajnosti. Na pozornici koja predstavlja razred, sa nizom klupa, merdevina i tablom u pozadini, živopisno se stvaraju i ruše mladalački snovi. Na početku dražesno razdragani, nevina deca iz kojih se izliva bujan život, sa udarcima bičeva stvarnosti postepeno će gubiti radost, postajući sumorne olupine i bledi duhovi (scenograf Branko Hojnik, kostimograf Ivana Vasić, scenski pokret Igor Koruga).

Razoružavajuća žestina igre mladih glumaca ključan je faktor uspeha predstave. Dušan Matejić izražajno prikazuje Abrama koji je otišao u Ameriku pre početka progona, odakle se suočava sa bolom saznanja o užasima od kojih se spasao fizički, ali ne i emotivno. Vučić Perović je Rišek, glasnogovornik mržnje prema jevrejskim drugovima iz klupa, dijaboličan je i sirovo prodoran u činjenju nerazumnog zla, u čemu mu nesebično pomažu Zigmunt (Petar Strugar) i Henjek (Danilo Lončarević). Jelena Blagojević dirljivo oblikuje tragičnost Dore, udate za Menahema (Jovan Jovanović), a ipak neprestano same, ostavljene da se snalazi kako zna i ume u izazovima materinstva. Njena samoća postaje naročito traumatična sa početkom terora, kada glumica verodostojno predstavlja složen splet osećanja, nemoć i bol ponižene i silovane žene, ali i ambivalentno osećanje zadovoljstva u patnji. Nakon smrti, ona ostaje na sceni, u beloj haljini, kao utvara, ili kao stalna, neizbrisiva senka zločinaca, što se može tumačiti kao otelotvorenje njihove krivice, ali i poetski i metafizički odraz zajedništva živih i mrtvih. Suzana Lukić takođe sugestivno prikazuje stradanje Rahelke, prekrštene u Marijanu, koja je fizički preživela izbeglištvo, ali je postala krhotina bića, kao i njen suprug Vladek (Nedim Nezirović). Nina Nešković je Zoha koja nosi krivicu zbog nesuprotstavljanja zlu, jer je zatvorila oči pred vapajima za pomoć maltretirane Dore, umirujući savest sumnjivim argumentom da ništa nije moglo da se uradi.

Pozornica u svom srednjem delu ulazi dublje u prostor publike, gde se u velikoj meri izvršavaju zločini, između ostalog brutalno mučenje i ubijanje skoro nagog, zgrčenog, drhturavog Jakuba Kaca (Dragan Sekulić). Taj proscenijum se može tumačiti kao simbolički prodor u naš svet, stvaran svet, gde nismo samo udaljeni gledaoci nekih istorijskih zverstava, već deo opipljivog masakra koji je i naša odgovornost. Drugim rečima, od posledica zločina se ne može pobeći, oni imaju upadljivo mesto u našoj svesti.

Važan deo predstave je i muzika koja se uživo izvodi, a ona često ima smisao kontrasta prema hororima stvarnosti. Tople, mile i lepršave melodije klavira, klarineta, violine i harmonike, uspostavljaju prostor utehe, a mogu se razumeti i kao izraz ideje da je lepotu duha moguće naći i u svakom paklu (kompozitor Irena Dragović, muzičari Vladimir Gurbaj, Nikola Dragović, Ivan Mirković). Glumci u više navrata izvode i horske pesme koje imaju sličan smisao, ali i raspaljiviju scensku snagu, zbog žestine kolektivnih glasova. To je naročito efektno izraženo na kraju, kada grupa opčinjavajuće peva “Molitvu Fransoa Vijona” Bulata Okudžave. Ona moćno poentira ovu humanističku epopeju koja pokazuje da se istina ne može zauvek zakopati, i da će zločini biti kažnjeni, na ovom ili na onom svetu.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 14. aprila 2023. godine

Životi sa rasutim iluzijama

“Očevi i oci”, prema romanu Slobodana Selenića, dramatizacija Kata Đarmati, reditelj Veljko Mićunović, Narodno pozorište u Beogradu

Autorski tim nove predstave “Očevi i oci” na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu odlučio se za nekonvencionalno, istraživačko, stilski i formalno vrlo provokativno i savremeno tumačenje slojevitog, epsko-istorijskog, psihološkog i porodičnog romana Slobodana Selenića. Polazeći od virtuozno ispisane sage o žestokim generacijskim sukobima u građanskoj porodici Medaković, u prvoj polovini dvadesetog veka, iz ugla Stevana Medakovića, spleta njegovih sećanja i razmišljanja, Kata Đarmati je uobličila scenski neobično podsticajnu dramatizaciju. Čini je dinamičan i živ, može se reći postdramski spoj, narativnih i dramskih delova, međusobno sudarenih, ukršetnih, kao na bojištu, u ratu za za proboj glasa, za simboličko osvajanje prostora, identiteta.

Naratori nastupaju individualno i kolektivno, pojedinačni glasovi se po potrebi izdvajaju iz specifičnog hora, da bi se ponovo stopili u kolektiv, gradeći opčinjavajuću partituru, scenski moćnu, kao da je u pitanju ekspresionistička drama, ili opera, u kojoj glasovi predstavljaju košmarnu sredinu, u sukobu sa pojedincem. To je naročito izražajno prikazano u uvodnim scenama koje opisuju Stevanov dolazak u Englesku na studije, njegove dramatične prve susrete sa nepoznatim okruženjem, sa ironijom i uzdržanošću engleskog društva. Ceo ansambl je tu statično, ceremonijalno postavljen na stilizovano utvrđenu drvenu pozornicu, koju gradi nekoliko nivoa klupa, nalik forumu, odakle istupaju glasovima, grakćući kao zloslutne vrane u Stevanovoj mori (scenografija Zorana Petrov, kostimograf Marija Marković). Ovaj postupak je reprezentativan u pogledu uspešnog prenosa prozne forme romana, u scenski vanredno intrigantnu, raščlanjenu kolektivnu naraciju. U izvođački tekst su uključeni i različiti jezici, pored srpskog, naratori i likovi govore na engleskom i španskom jeziku, stvarajući tako i osobenu poliglosiju, takođe blisku postdramskom izrazu, kako ga je definisao Hans-Tis Leman. Uvedeni su i delovi narodne epike, pesme “Smrt Kraljevića Marka”, što se može shvatiti kao direktnija problematizacija odnosa između istorije, mita i tradicije.

Foto Nebojša Babić / Narodno pozorište u Beogradu

Režija Veljka Mićunovića dosledna je i precizna u ovom u celini delikatnom i uspešnom izvođenju, i može se reći da se estetski nadovezuje na jezik njegovih ranijih, takođe vrednih predstava, “Kičma” i “Radnička hronika”, na scenama Narodnog pozorišta u Subotici. Osobena rediteljska rešenja suptilno minimalistički izranjaju, sa detaljima koji unose diskretnu dinamiku, poput scene između Mihajla Medakovića (Aleksandar Vučković) i mlade komunistkinje Jelene (Iva Milanović), njihovog mladalačkog zanosa, kada ostaju nagi, sa lubenicom, zatim u prizoru Elizabetinog nenametljivog hrabrenja Stevana, uz delikatno sviranje violine, ili kada se iznosi razlistalo stablo drveta, nakon Mihajlovog rođenja. U građenju scenske živosti su važni i glasovi glumaca, njihovo tiho, nežno, horsko pojanje, koje oblikuje različitu osećajnost, od ofanzivne i preteće, do one suprotne, umirujuće u odnosu na generacijsko-političke svađe i razdore (kompozitor Nevena Glušica).

Igra glumaca je u celosti vešta i detaljna, oni bez upadljivijih slabosti iznose ovaj zahtevan dramaturško-rediteljski koncept, u predstavljanju naratora i likova. Nikola Rakočević energično igra Stevana Medakovića koji preživljava različite političke i lične lomove, od zgađenosti negativnom društvenom selekcijom, sveprisutnim rasulom i nepotizmom, do bola prihvatanja političkog i društvenog odmetništva sina Mihajla, u komunizam, rat i smrt. Vanja Ejdus je takođe izažajna u krutom oblikovanju Elizabete, Stevanove žene Engleskinje, prinuđene da se prilagodi u novom, drugačijem, direktnijem i grubljem, ali i istinitijem životu u Srbiji. Sena Đorović verodostojno igra strogu i stamenu Nanku, kućnu pomoćnicu i vaspitačicu u domu Medakovića, rigoroznu čuvarku patrijarhalne tradicije. Miloš Đorđević je Stevanov otac Milutin, rojalista liberalnijih shvatanja od Nanke, naročito u pogledu Stevanovog izbora Elizabete za ženu. Vanja Milačić igra Rahelu Blejk, Elizabetinu prijateljicu, sa užasavajućim iskustvom Aušvica, otkrivenog u snažnom monologu, ledeno izgovorenom, depatetizovanom, i bolno prodornom. Nikola Ristanovski na scenu ulazi na kraju, narušavajući malo do tada zaokruženu celinu igre, ali je njegov nastup neosporno efektan, dirljiv, u epizodi predstavljanja seljaka Vidosava Prokića koji traži mrtvog sina, a pronalazi mrtvog Mihajla. To je i svojevrsni epilog ove vredne scenske sage o neminovnosti življenja, uprkos ili u inat raspršenim iluzijama, rasutih u konkretnom i simboličkom prahu.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 9. aprila 2023. godine

U lavirintima istina, laži i priviđenja

“Laž”, Florijan Zeler / Nikolja Ljuca, Beogradsko dramsko pozorište i “Otac”, Florijan Zeler / Paolo Mađeli, Atelje 212

Predstava “Laž” u režiji Nikole Ljuce nastala je prema savremenoj komičnoj drami Florijana Zelera čija se radnja odvija između dva para, usmeravajući se na teme bračne vernosti i izdaje, poverenja i ljubomore, činjenica i njihovog krivljenja. Pripovest se gradi na postepenom, sve većem iščezavanju istine, pravljenju psihološklih zamki između parova, ali i prijatelja, igri sa mogućnostima stvarnosti koja otkriva nepreglednu složenost i umršenost ljubavnih i prijateljskih odnosa. Može se reći da je osnovna ideja ove drame koja obiluje obrtima izražavanje lutanja u tamnim, sluđujućim lavirintima istina i laži u intimnim odnosima, no, ona nije prebogata u značenjima, fali joj slojevitijih spoznaja i suštinskijeg produbljivanja ideja. Bliskim temama su se bavili komadi “Izdaja” Harolda Pintera ili “Bliže” Patrika Marbera, nudeći više formalnih i/ili misaonih izazova.

U tumačenju ovog Zelerovog teksta na sceni Beogradskog dramskog pozorišta, glumci Miloš Biković, Tamara Krcunović, Jelisaveta Teodosić i Miodrag Radonjić igraju pod svojim imenima, sugerišući tako značenje istinitosti, ili dokumentarnosti, neskrivanja iza imena likova, ali bez jasnijeg opravdanja, odnosno bez dalje razrade ili produbljivanja ovakvog izbora. Ozvučeni su mikrofonima, što je postupak za koji se takođe može reći da nije sasvim razumljiv, odnosno funkcionalan, jer otupljuje intimnost drame, otuđuje odnose između likova. U vezi sa time, adekvatniji prostor izvođenja bi bila kamerna scena ovog pozorišta, glomaznost velike pozornice dodatno raspršuje mogućnost suptilnije osećajnosti, koju ova vrsta drame u načelu traži. Dizajn scene je raskošan, predstavlja Milošev i Tamarin elegantan dom, sa velelepnim pogledom na Hram Svetog Save (scenograf Lazar Bodroža, kostimograf Ljiljana Petrović). Igra glumaca je usklađena sa opšte dekorativnom, formalizovanom postavkom, oni nastupaju korektno, ali ne grade istinski snažne drame, zbog barijere velikog prostora i mehanizacije govora, ali i oskudnosti polaznih značenja komada. Zato se u celini može reći da je ova “Laž” dosledna u zanemarivanju scenske istinitosti, odnosno da je postojano građena na spoljašnjoj atraktivnosti, na račun stvarnijih, opipljivijih i tananijih estetskih vrednosti.

Nastala prema ranijem komadu Florijana Zelera “Otac”, predstava u režiji Paola Mađelija, premijerno izvedena na sceni Ateljea 212, uspešnija je u svim segmentima izvođenja. Dramski tekst koji raspliće zamršenu mrežu istinitih, izbrisanih i zaboravljenih stvarnosti, iz ugla protogoniste Oca Andrea, u borbi sa demencijom, raskošniji je u značenjima. Preplitanje nivoa realnosti i tragikomične vrednosti karakterišu i “Laž”, ali su ovde likovi puniji zbog intenzivnijih psiholoških i poetskih ispovesti i spoznaja.

Mađelijeva režija je vizuelno razgranata i estetizovana, stilizovana i emotivno prodorna. Scenski prostor ima upečatljivu dinamiku razvoja, stilizovana unutrašnjost Andreovog stana određena je apstraktnom magritovskom slikom sa motivom bezglave osobe u pozadini, koja će se simbolički efektno demontirati u razrešenju, prateći vizuelno ogoljavanje pozornice (scenograf Darko Nedeljković). Voja Brajović je izuzetno izražajan u oblikovanju lika Andrea, u isto vreme tužno nemoćnog i razdraganog, kapricioznog i šarmantnog, iritantnog i dražesnog. Hana Selimović takođe psihološki upečatljivo stvara lik njegove ćerke Ane, razglavljene umorom zbog neprestane brige za oca, i sukobom griže savesti i svesti o neophodnosti da nastavi svoj život. Marko Grabež igra njenog brižnog partnera Pjera, Isidora Simijonović vedru kućnu pomoćnicu Lauru, Ivan Mihailović stvara lik Muškarca, a Dragana Varagić Žene, Andreova priviđenja. U izvođenje je delikatno uveden bend Koikoi, čija muzika suptilno prati radnju, diskretno sirovim tonovima koji odgovarajuće odražavaju težinu borbe nošenja sa situacijom. U nekoliko scena, Koikoi muzički vode uzbudljivo horsko izvođenje songova, snažnih poetskih jecaja posustalih duša, ali i odsjaje svetova snova (tekst songova Đoja Mađeli). Njihovo uključivanje jača značenja lirskih snoviđenja koje Mađeli dosledno sprovodi, u ovom uspešnom pozorišnom odblesku odlutalog razuma, i duša iznemoglih u pokušajima da ostanu pravične u nepodnošljivim okolnostima.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 4. aprila 2023. godine

Hvatanje neuhvatljivog

“Kad te bog ritne u stomak”, prema romanu Ildiko Lovaš, reditelj Andraš Urban, koprodukcija Pozorište Kostolanji Deže, Subotica i Novosadsko pozorište

Kritika je deo projekta „Kritičarski karavan“ koji realizuje Udruženje pozorišnih kritičara i teatrologa Srbije, pod pokroviteljstvom Ministarstva kulture

Nastao prema istoimenom romanu Ildiko Lovaš, tekst predstave “Kad te bog ritne u stomak” u neobičnoj, mozaičkoj formi sakuplja rascepkane komadiće ispovesti o životu i karakteru Geze Čata, subotičkog pisca, slikara, kompozitora, koji je živeo na kraju devetnaestog veka, kada i Deže Kostolanji (dramaturg Kornelija Goli). Ovaj snažan poetski mozaik rasvetljava složenost Gezinog lika i dela, iz uglova njegove majke, žene, ćerke, kao i njega samog, otkrivajući jedan nesvakidašnje tragičan život neuklopljenog pisca na margini, u večnoj, izmičućoj potrazi sa sobom. Nerazmrsivo upleten u ludilo sopstvenog uma, u zamršenu mrežu podivljalih strahova i sumnji, on će poput Bihnerovog Vojceka ubiti svoju suprugu, a zatim i sebe.

Neobično prodornu poetsku i filozofsku snagu teksta, reditelj Andraš Urban prevodi u neodoljivo raskošan scenski jezik, sastavljen od zavodljivih simboličkih prizora, spleta glasova, fizičke igre glumaca, smene boja i senki, kao i psihodelične muzike, koji odgovarajuće odražava nagomilane patnje izmučenog protagoniste, kao i ljudi iz njegovog okruženja (kompozitor Silard Mezei, kostimograf Marina Sremac). Poetska moć igre podseća na neke ranije Urbanove predstave, “Kišinjevsku ružu” i “Urbi et Orbi”, koje su slično postizale da lepota poezije prokulja iz pakla turobne stvarnosti, da patnja izazove neopisivi mir i spokoj, onda kada joj se prepustimo, kada se pomirimo sa njom. Može se reći da se upravo u toj metafizičkoj utehi, kako je Niče nazvao smisao dionizijske umetnosti, nalazi poseban značaj ove katarzične predstave, koja je pronašla ono mesto gde izmrcvarena svest postaje izvor snage duha, još jedan od nebrojenih dokaza da je veoma porozna granica između svetla i tame, pakla i raja.

Tokom većeg dela predstave, glasovi preko zvučnika izgovaraju fragmente teksta, praćene ekspresivnim pokretima tela glumaca, otelotvorenja likova koji grade složenu slagalicu Čatovog života i smrti (Livia Banka, Gabriela Crnković, Timea Filep, Boris Kučov, Gabor Mesaroš, Robert Ožvar, Andrea Verebeš). Raskošno su inspirativni prizori Čatovog rađanja, prikazanog kroz plutanje nagog glumčevog tela u vodi velikog akvarijuma, kao i njegove fizičke smrti, kada kostur zamenjuje živo telo u akvarijumu. U pozadini se simbolički smenjuju boje platna, od crvene, preko zelene i plave, do beličaste, a na njemu se takođe poetski izražajno ocrtavaju obrisi tela, naslućujuće senke ljudi, nagoveštaji prisutnosti.

U građenju ovog neobično intenzivnog poetskog kosmosa, koriste se maske i blato, što donekle podseća na teatar Jožefa Nađa, srodno pozorište priviđenja i utvara, čiji je cilj, može se reći, izraziti nevidljivo. Ono koje je od presudne važnosti za razumevanje ovog vidljivog, opipljivog sveta, koji može da se opiše rečima. U predstavi je to, između ostalog, svet Gezine majke, rastrzan pritiscima majčinstva, bolom promenjenog tela i užitkom beskrajne, neuslovljene ljubavi, kao i Gezin svet, odran nesigurnostima i osećanjima nižih vrednosti, strahovima od razočaranja, impotencije, od života i smrti. A u nastojanjima da se izbore sa izazovima oba sveta, likovi posrću, puze, sklupčavaju se u utešni oblik fetusa, zatvaraju se u simboličke kaveze, vrište, dahću, gegaju se na teškim koturnama, gnječe svež paradajz po svojim telima, otelotvorujući na sceni jedan snoliki univerzum, odblesak (ne)uhvatljive suštine ljudskog bića, spoj svesnog i nesvesnog, individualnog i kolektivnog, prošlosti i sadašnjosti duše.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici 1. aprila 2023. godine