Lične i društvene paranoje

„Balkanski špijun“, tekst Dušan Kovačević, režija i dramaturgija Tatjana Mandić Rigonat, Narodno pozorište u Beogradu, scena „Raša Plaović“

Foto Narodno pozoriste

Radnju izuzetne tragikomedije karaktera i naravi, „Balkanski špijun“ (1983), rediteljka Tatjana Mandić Rigonat je smestila u savremeno doba, okolnosti video nadzora i ogromnog uticaja medija. Kovačevićeva apsurdna farsa i, u isto vreme, urnebesna tragedija, odvija se u kabaretskim okvirima koje uživo na sceni oblikuje orkestar (kompozitor Irena Popović Dragović). Songove peva Radio-spikerka, samo zvučna pojava iz originalnog teksta, koja je ovde postala elegantna televizijska spikerka, fizički prisutna (Vanja Milačić). Pored izvođenja starih nostalgičnih pesama, na primer „Devojko mala“, koje povremeno poprimaju žestoku, buntovnu, pank formu, spikerka izgovara tekstove koje prepoznajemo kao savremenu medijsku propagandu. Te najave nameću teorije zavere i društveno-političke zidove, stvaraju neprijatelje. Njen plastičan govor se prenosi na ekranu u pozadini, sa malim zakašnjenjem, što shvatamo kao znak medijskih neistinitosti, odnosno činjenice da je nastup namešten, nametnut.

Ova kabaretska intermeca su na idejnom planu predstave sasvim jasna, i zato donekle opravdana. Ona uspostavljaju značenja društvene paranoje, odražavaju Ilijinu paranoju na makro planu, što je važan smisao Kovačevićevog komada. Tumačeći njegova značenja osamdesetih godina, Dragan Klaić je posebno isticao društveno-politički, metaforički smisao. Između ostalog je napisao da ova komedija govori o jednom neprevladanom ideološkom recidivu koji traje uprkos promenama, i da je svet Ilije Čvorovića određen poimanjem partije kao vlasti, patriotizma kao ksenofobije, sveta kao ratišta. Ovaj društveni smisao komada je naglašeno i pojačano prisutan u kabaretskim delovima predstave, koji, dakle, imaju jaku značenjsku vezu sa glavnim tokom. Sa druge strane, oni stilski štrče, skoro da imaju sopstvenu egzistenciju u odnosu na glavni tok, ostvaren u maniru tragikomičnog realizma. Taj spoj nam je grub, formalno kabast i neusklađen, što je glavna zamerka ovom scenskom čitanju koje u celini karakateriše neprečišćena znakovna ambicioznost. Takođe, uvođenje kabaretskog dela produžuje trajanje predstave, opterećuje radnju, povremeno obarajući njenu dinamiku. A imajući u vidu da su u glavnom toku već korišćeni video materijali Ilije koji je snimao kretanja Podstanara, njihovo prisustvo bi na značenjskom planu bilo verovatno dovoljno. Oni takođe sadrže direktnu kritiku našeg vremena, negativne društvene selekcije, medijske manipulacije. U pozorištu je manje uvek više, nije neophodno ponavljati već očigledne ideje.

Igra glumaca je, pored izuzetnih vrednosti dramskog teksta, najveći adut predstave, funkcionalno dizajnirane (scenograf Branko Hojnik, kostimograf Ivana Vasić). Ljubomir Bandović sa odlučnom lakoćom igra Iliju Čvorovića čije grčevite napore da ulovi izdajnike i spasi zemlju razumemo i kao očajnička nastojanja da sebe rehabilituje, da dokaže vlastima svoju lojalnost državi, nekada Jugoslaviji, danas Srbiji. Nela Mihailović je psihološki uverljivo i komički efektno predstavila Ilijinu ženu Danicu, tipično balkanski pokornu sledbenicu muža, domaćicu koja po čitav dan prebiva u kuhinji. Njihovu pobunjenu i nepomirljivu ćerku Sonju takođe psihološki i komički delotvorno igra Katarina Marković. U sceni koja prikazuje njen sukob sa majkom, zbog oca, u prvi plan izlazi čista, ogoljena tragičnost Kovačevićevih likova, u većem delu radnje zamaskirana apsurdnom komičnošću.

Ilijin brat blizanac Đura u predstavi je postao sestra Đurđa, zvana Đura, koju komički ubedljivo, mada populistički, igra Dušanka Stojanović Glid. Ona je brutalnija i odlučnija od Ilije, i u tom smislu je odluka o promeni njenog pola funkcionalna. Činjenica da je ona žena pojačava snagu njene surovosti, ali i značenje bezgraničnosti nasilja, osvetoljubivosti i paranoje. Milutin Milošević kao Podstanar je kul tip, pristojan, zgodan i lepo vaspitan. Posle dvadeset godina radnog boravka u Francuskoj, vraća se u Srbiju sa idejom da napravi modni pogon, ali ga koči naš opšti haos, nerad, neodgovornost. Činjenica da dolazi iz drugog sistema, zbog kontrasta gradi izazovnu platformu kritičkog sagledavanja ovdašnjeg opšteg javašluka.

Uprkos stilskom neskladu, verujemo da će ovaj „Balkanski špijun“ naići na veoma dobar prijem publike, zbog nepresušnih vrednosti Kovačevićevog teksta i zavodljive igre glumaca. Takođe, ta formalna nezgrapnost naročito upadljivo nameće kritiku današnjih društveno-političkih značenja komada, totalitarizma, medijskih manipulacija, gušenja sloboda izražavanja. Drugim rečima, etika ovde staje ispred estetike, zbog čega se nedostatak suptilnosti i formalne neusaglašenosti lakše praštaju.

Ana Tasić

Kritika je objavljena u Politici, 4.10.2018.

 

Leave a Reply

Fill in your details below or click an icon to log in:

WordPress.com Logo

You are commenting using your WordPress.com account. Log Out /  Change )

Google photo

You are commenting using your Google account. Log Out /  Change )

Twitter picture

You are commenting using your Twitter account. Log Out /  Change )

Facebook photo

You are commenting using your Facebook account. Log Out /  Change )

Connecting to %s