Tag: Crnogorsko narodno pozoriste

Rituali izgubljenih duša

Premijera „Ivanova“ Andreja Žoldaka u Crnogorskom narodnom pozorištu

Podgorica- U Crnogorskom narodnom pozorištu za početak sezone je premijerno izveden „Ivanov“ u režiji izuzetnog ukrajinskog reditelja svetskog značaja, Andreja Žoldaka. Predstava je donela prepoznatljiv Žoldakov rukopis, uobličen na liniji avangardnog pozorišta dvadesetog veka, radova reditelja kao što su Grotovski, Kantor, Mejerholjd, u pogledu istraživačkog pristupa i gotovo religioznog odnosa prema teatru i glumcima. Žoldakov „Ivanov“ je osobena dekonstrukcija komada, teatralizovana, depatetizovana i opojno razmaštana verzija rane Čehovljeve drame. Ona u multimedijalnom, snolikom, vizuelno spektakularnom obliku traži neočigledna, podsvesna značenja radnje, esencijalna za razumevanje Čehova koji jedinstveno odražava dubine, odnosno provalije, ljudske duše. Čehovljevu „smešnu tragičnost“ života koja se prostire izvan značenja samih reči, Žoldak koristi kao zanosno inspirativnu priliku za traženje i pronalaženje scenski ubojitih načina uobličenja suštine ljudskog.

Njegov pozorišni jezik je fragmentaran, alinearan, češće ima logiku sna, nego logiku jave. Replike likova učestalo uranjaju u preglasnu muziku, puštajući da ih ona savlada, jer je muzika najsnažnijie sredstvo izražavanja metafizičkog, koje Žoldak postojano koristi. A muzički stilovi i pesme koje se upotrebljavaju drastično variraju, od operskih arija, preko partizanskih pesama i tradicionalne romske muzike, do sladunjavih MTV i folk hitova. Lajtmotiv je tinejdžerski pop hit od pre nekoliko godina, pesma „See You Again“ Majli Sajrus. Prateći njenu melodiju i reči, u prvom činu, Ivanov (Dejan Lilić), a nešto kasnije i Saša (Žana Gardašević Bulatović), kao da su hipnotisani, divlje plešu, čežnjivo čekajući jedno drugog. Kasnije, u trećem činu koji je scenski najmoćniji, emotivno najrazorniji, i Ana Petrovna (Sanja Vujisić), supruga Ivanova, skoro sasvim naga, van samokontrole, prepušta se Majlijinoj pesmi koja postaje začudna tačka njihovog okupljanja, na planu imaginacije. Izazovan je pri tome osobeni estetski transfer koji ova pesma doživljava, premeštanjem iz (banalnog) medijskog konteksta, i ugrađivanjem u Čehovljevo dramsko tkivo. Takođe na polju muzičkog izraza, karakteristični su spojevi nespojivog. Nakon simboličkog gubljenja razuma u toj pesmi, Ivanov prelazi na grlato pevanje „Po šumama i gorama“, a Mihail Mihajlovič (Aleksandar Radulović) razrogačenih očiju, skoro ludački, u četvrtom činu, pred svadbu Ivanova i Saše, koja se neće realizovati, peva folk stihove „Hej, mala, malena“. Ova sumanuta stilska ukrštanja tumačimo kao vid odraza shizofrenosti našeg vremena, odnosno naše svesti, izmenjenje medijskom kulturom življenja. Ona istovremeno imaju nenametljiva komička značenja, zbog stalnih iznenađenja koja izazivaju. Takođe grade i izuzetnu dinamiku igre, ne puštajući gledaoca da upadne u monotoniju, što je naročito važno napomenuti, imajući u vidu da predstava traje pet sati.

Žoldak ne prestaje da nas scenski izaziva, da žestoko udara iz svoje utrobe u našu utrobu, smenjujući u izrazu brutalnost i poeziju. Teskobni su, na primer, prizori surovosti između Ane Petrovne i Ivanova u prvom činu, koji se grade putem video-snimaka krupnih planova njihovog međusobnog nasilja. Prvo on surovo šutira nju, koja leži na zemlji, uz bolne, stilizovane zvuke udaraca, da bi se uloge nasilnika i žrtve posle toga zamenile. Na taj način se na početku intrigantno otelotvoruje ono što nije verbalno izraženo između supružnika, a neumitno postoji, što će se kasnije sve opipljivije razotkrivati. Upečatljive su i scene koje kasnije izražavaju bahatost i primitivizam u toj oronuloj sredini omlitavljenog duha, kroz stilizovane prizore maltretiranja životinja. Cviljenje i kreštanje zlostavljanih mačaka i pasa, koje čujemo putem zvučnika, zbog preteranosti dobija i komički smisao. Uznemirujuć je i takođe pomalo komičan zbog preteranosti, u tarantinovskom smislu, prizor Zinaidinog (Žaklina Oštir) rezanja tela njenog supruga Lebedeva (Stevan Radusinović) testerom, koje prate bolni zvuci testerisanja.

Glumci igraju zaista posvećeno i ubedljivo, prostiru svoje telo i dušu na sceni (pored pomenutih, nastupaju i Davor Dragojević-Šabeljski, Dragan Račić-Doktor, Branka Stanić-Babakina, Jovan Krivokapić-Gavrilo, Lazar Dragoević, Zoran Dragićević-gosti i Gojko Burzanović-Vođa ceremonije). Dejan Lilić, gostujući glumac iz Makedonije, neobičan je Ivanov. Lažov je i prevarant, često odbojan, u izrazu određen oštrim, karikaturalnim, napadnim tonovima koji otkrivaju njegovu udaljenost od njega samog, bežanje od sebe. A prepoznatljiva čehovljevska melanholija, očaj i izgubljenost ovog lika, povremeno se probijaju u monolozima koje glumac govori u mikrofon, koji tu postaje sredstvo povezivanja sa izgubljenim sopstvom, odlutalim pod teretima besparice, i emotivne praznine. U tim scenama on postaje dirljivo ljudsko biće sa kojim saosećamo. Saša Žane Gardašević Bulatović je iskrena i naivna, preplavljena romantičnom, nerazumnom ljubavlju prema Ivanovu, delujući povremeno kao potpuno nevina devojčica. Njena posebnost je u ovoj predstavi naglašena uvođenjem govorne mane, koja je čini još izolovanijom iz tog okruženja pijanih lezilebovića.

Žoldakov izuzetan „Ivanov“ traje pet sati i ima tri pauze, zbog čega ima odlike rituala koji traži naročitu gledalačku posvećenost, predstavljajući vid otpora prema našoj prekomernoj ubrzanosti života. Takvo deljenje vremena i prostora, gledalaca i glumaca, bar privremeno zaustavlja brzinu svakodnevnice koja vodi u površnost i odlaženje od sebe. Ovakvo pozorište vraća mogućnost dubljeg sagledavanja i razumevanja sebe i sveta, što bi trebalo da bude smisao života.

Ana Tasić

Tekst je u nešto kraćoj verziji objavljen u Politici 31.10.2019. godine

Čekanje na život u (večnoj) tranziciji

Premijera predstave “Bure baruta“ u Crnogorskom narodnom pozorištu

Podgorica – Nova sezona Crnogorskog narodnog pozorišta počela je spektakularno, premijerom predstave „Bure baruta“, prema tekstu makedonskog pisca Dejana Dukovskog, jednom od najizvođenijih savremenih komada sa ovih prostora u Evropi. Ova drama fragmentarne strukture, puna buke i besa, natopljena očajem i nasiljem, kada je nastala, početkom devedesetih godina, bila je autentičan krik vremena, odraz tadašnjeg razjarenog ludila. Njena savremenost danas nije izbledela – Balkan je i dalje veoma trusno i tamno područje, u političkom, ali i u egzistencijalnom, ontološkom smislu.

Makedonski reditelj Dejan Projkovski u prvi plan predstave gura svevremenost ove drame. Prizori odražavaju naglašenu emocionalnost na Balkanu, kao i stalno stanje društvene tranzicije. Posebno je prisutna konkretna i metaforička situacija neprestanog čekanja, nekog boljeg života, nekog srećnijeg vremena. Na sceni su zato simbolički naređani koferi, dok se radnja dešava u autobusima koji nikako da krenu, u kupeima vozova koji beznadežno kasne, na pustim prugama pored žmirkajućih semafora, ali i u visećim čamcima u pustariji. Tegobe života na ovim prostorima beznađa, likovi pokušavaju da uguše alkoholom, ili iščezavanjem u banalnostima telesnog. Ipak, važno je napomenuti da Projkovski ne stvara sterotipan, jednostrano taman odraz Balkana. U prizorima tog odronjenog sveta, prostora ugažene ljudskosti, opstaju u tragovima pokušaji da se odbrani napadnuta čast (četvrta scena, „Incidentalni sistem“), povrate ljubavi (deseta scena, „Mesec od slame“), pronađe sreća u nekom (možda) boljem svetu (deveta scena, „Soba sa pogledom“).

Predstava, kao i drama, ima fragmentarnu strukturu, akteri i njihove pripovesti su odvojene. Ali, utisak o čvrstoj celini je u potpunosti postignut, zbog zajedničkih tema izraženih u pojedinačnim prizorima (alkoholizam, čekanje, maštanje o nekom boljem svetu), kao i činjenice da po jedan lik iz svake scene prelazi u sledeću. Kompaktnost scenske radnje bitno stvara i vešta, stilski i kvalitativno ujednačena igra ansambla. Glumci blago groteskno, povremeno prožeto rasterećujućim crnim humorom, stvaraju galeriju više ili manje posustalih boraca za život (Mirko Vlahović, Goran Vujović, Aleksandar Gavranić, Danilo Čelebić, Vukan Pejović, Vanja Jovićević, Zoran Vujović, Ana Vučković, Marko Todorović, Filip Đuretić, Petar Burić, Branimir Popović, Nikola Perišić, Mišo Obradović, Dejan Ivanić, Dušan Kovačević, Jelena Nenezić-Rakočević, Stevan Radusinović, Jadranka Mamić, Slobodan Marunović, Danilo Čelebić, Gojko Burzanović, Sneža Matanović).

Za celovitost fragmentizovane scenske stvarnosti je naročito važan muzički deo izvođenja (muzika Goran Trajkoski). Bend „Toplo pivo“ je sve vreme prisutan na sceni i adekvatno prati radnju žestokom rok muzikom koju stvaraju truba, bubnjevi, bas i električna gitara. U više navrata muzika podseća na tonove Tarantinovog filma „Petparačke priče“. Pored zvučnog plana, sa Tarantinovom poetikom ovu predstavu povezuje i prekomernost nasilja, stilizovano, tragikomično uobličenog. Lajtmotiv koji takođe ima bitan smisao značenjskog, emotivnog, ali i simboličkog povezivanja likova i radnje je pesma „Zajdi, zajdi, jasno sonce“, izvođena u različitim stilskim i emotivnim stanjima aktera.

„Bure baruta“ Dejana Dukovskog i Projkovskog se trijumfalno završava, izlaskom na scenu mnogočlanog Orkestra počasne garde vojske Crne Gore, koji je podigao celu salu Crnogorskog narodnog pozorišta na noge. Spektakularnu scensku muziku prati i raskošna scenografija Valentina Svetozareva koja omogućava efektno menjanje prizora. Na sceni su glomazni vozovi, masivni brodovi, oronule zgrade. Koristi se rotaciona scena, ali i vrata u dubini koja se otvaraju prema podgoričkim ulicama, diskretno povezujući scenski život sa stvarnim životom. Važno je napomenuti da ova formalna grandioznost predstave, koju upotpunjuju i odgovarajući kostimi Tijane Todorović i koreografija Nade Vukčević, nije sama sebi svrha. Naprotiv, ona je potpuno funkcionalna, važna u zidanju temperamentnog odraza naših društava. Ovaj eksplozivno živ mozaik sputanih života otkriva istinski smisao pozorišta – prevođenje trauma stvarnosti u snagu umetnosti.

Ana Tasić

Tekst je objavljen u Politici 22.10.2018.

O ljudima (i) svinjama

Podgorica – Na sceni kulturnog centra „Budo Tomović“, u okviru programa FIAT-a, na engleskom jeziku je odigrana i stilski neobična kiparska predstava „Industrija straha“, dramaturga i reditelja Ahima Vilanda. Bizarna, pomalo nadrealistička, farsična, izrazito teatralna, fragmentarne strukture i hibridne, muzičko-dramske forme, ovo je predstava koja tematizuje strahove u današnjim društvima. Od opasnih insekata i prenosivih bolesti, preko starosti, do strahova od provale emigranata i terorizma. Predstava uključuje sastojke opere, maskiranih kič spektakala, kao i stend-ap komedije, a izvode je dva dramska glumca, Marijos Ionau i Elena Kaliniku, i mecosopran Marijana Piereti. Ona nestvarno nežno peva arije Šumana, Pursela, Volfa, u kontrastu prema društvenim nakaradnostima prikazivanim u prvom planu. Likovi se u jednoj sceni transformišu u životinje, ljudski govor se pretapa u lajanje, što slikovito označava gubitak ljudskosti u svetu koji vode korumpirani mediji, u Vilandovoj predstavi karikirano predstavljeni. „Demokratija znači da možeš da budeš na televizijskom šou“, ironično se kaže.

Demokratija je iluzija zapadnih društava koja se, između ostalog, održavaju na strahovima. Uterivanje strahova posledično proizvodi ljudsku poslušnost, a sa time i kontrolu. To je idejna pozadina ove konceptualno zanimljive kritičke predstave o „malim ljudima“, u značenju Vilhelma Rajha, koji se na smrt plaše života i ni od čega ne beže toliko koliko od sebe samih. A u tom begu se grozničavo drže pojmova poput „demokratije“ ili „nacionalnih interesa“, od kojih im curi vodi na usta, kako piše Rajh, kao psu kada vidi kost.

Idejno i stilski srodna kiparskoj predstavi je „Danzen“, koprodukcija FIAT-a i Crnogorskog narodnog pozorišta, premijerno izvedena u završnici FIAT-a. Nastala je prema retko izvođenom Brehtovom kratkom komadu, snažnoj političkoj alegoriji (1939). Po svom uvrnutom stilu, zategnute, prigušene napetosti, tekst podseća na kasnije komade Edvarda Bonda, kao i na apsurdnu, stilizovanu enigmatičnost dramskog pristupa Harolda Pintera.

Režiju mladog Damjana Pejanovića karakteriše izuzetna likovnost, noarovska, trilerska atmosfera, sa mnoštvom jakih likovnih rešenja, na primer na kraju, kada Danzen ostaje poražen i jadan, šćućuren u kanti u fetus položaju. Dim se, kao i na Vilandovoj sceni, često koristi, zaliva prikaze pojačavajući uzbudljivost atmosfere, ali ga razumemo i kao ironičnu oznaku današnjih društava izgrađenih na spektaklu. U sceni Danzenove prodaje prasića Strancu, dim koji ih prati shvatamo kao ironično razobličavanje logike tržišne spektakularnosti, sveprisutne u našem konzumeristički oblikovanom društvu. Neobičnoj atmosferi igre doprinosi prisustvo nekoliko živih prasadi koji skiče i grokću na sceni u ogromnoj hali nekadašnje fabrike „Radoje Dakić“. Zbog izvanredne akustike ovog prostora, to mučno dranje prasića ima posebno hipnotički efekat. Pored grokćućih prasića koji su namerni rediteljski postupak, tokom predstave se čulo i slučajno lajanje okolnih pasa lutalica, što je dodatno pojačalo snažnu ambijentalnost igre. Uključene su i video projekcije koje osnažuju napetost, kao i kratki filmovi u duhu filma noara, trilersko tmurne osećajnosti – događaji prikazani na filmu otkrivaju sekundarne linije radnje, povezane sa glavnim tokom (video Gojko Berkuljan).

Dejan Ivanić vrlo markantno, sa mešavinom naivne pravdoljubivosti i čvrstog ponosa igra Danzena, uzgajivača svinja u provincijskoj nedođiji. Utvrđen je stilizovano, metaforički, tip je malog, izrabljivanog čoveka bez prevelikih ambicija. Vizualno je oblikovan kao klovn, pomalo nalik Tužnom Pjeru, ofarbanog lica, zarozan i golonog (kostim Lina Leković). Mutnog Stranca igra Marko Todorović, on je pohlepan i bezobziran preduzimač, kriminalac, takođe izrazito metaforička figura našeg vremena, zlokobni investitor u društvenu propast, tip koji uvećava lično bogatstvo, lomeći malog čoveka. Kao u Vilandovoj „Industriji straha“, i ovde je fokus na položaju malog čoveka koji možda uopšte i ne želi preko crte, da parafrazimo pesmu Šarla Akrobate.